Иво Јоков Златичанин
на гласу јунак, често се Турцима свађао, кад је год било какво весеље Подгоричких
Срба, или се Литија око вароши носила, он је с неким својим друговима вазда био
готов на одбрану Срба, ако би Турци напали да им ово весеље развргну. Турци су Ива
мрко као и његове другова гледали. Но једног дана крене се Иво сам преко Спужа у
Бјелопавлиће у Црну Гору. Турци му код Спужа западну и из бусије Ива убију. Његов
брат Токо жалећи свога брата којему се ни крвника не знаде, неки Ахмет и Цано Дибрани
који су живјели у Подгорицу. Једног дана сјеђаше Токо на свој дућан замишљен, у
толико налезе Ахмет и Цано, изваде пушке иза појаса и изненада опале их и убију
Тока, који се мртав на земљи стропошта; чим они ово извршише утекоше, народ за њима
у поћеру немогаше их ухватити него се сакрише у неке Турске куће Мандића, који их
не хтјеше пуштати. Нико, брат Токов, пошто остаде без своја два брата, Ива и Тока,
а оба добра јунака који погибоше без освете, тражио је крвнике и ђе их гођ би видио
намјеран је био за освету убити, па макар и сам на исто мјесто погинуо. Једног дана
казаше Нику, да је Цано пошао у Зету, овај се одмах спреми, и пође у поље Ћемовско,
западне му у неком грмен куда се морао Цано повратити, и чим Цано наљезе, Нико опали
своју пушку, али зрно мимоиђе Цана да га ни по хаљинама не дохвати. Нико кад ово
виђе, извади и другу пушку да Цана гађе, те прискочише одмах Цанови пратиоци, ухвате
Ника и доведу код Цана и ту се помире, говорећи Нику, и ти си Цана гађао али га
је Бог сачувао и с тијем је освета учињена, него да се овде помирите.“ Нику и ако
је ово мирење било противу воље, морао је подлећи као што су он закључили, те се
на истоме мјесту помире и заједно дођу у Подгорицу.
Нема коментара:
Постави коментар