Нешо Станић - Једна прича из српског обичаја о Божићу

 Нешо Станић

ЈЕДНА ПРИЧА ИЗ СРПСКОГ ОБИЧАЈА

О БОЖИЋУ.

Бадњи је дан, народ овдашњи како богати, тако и сиромашни припремају се, да што лепше дочекају весели дан - Божић. Купују се бадњаци, ђеца се веселе да бадњаке сријетају, кољу се пецива и натичу се на ражњеве, снијег пада – али то њима не смета. -  Све је весело, пушке кремењаче напуњају се, да уз пуцање њихове бадњаке уносе. Примиче се ноћ - бадњаци се уносе, а ђеца их весело дочекају са вином и хлебом, па пјевају божићне пјесме. Уз велику ватру врте се пецива, а пушке пуцају. Момчадија по улицама пјева разне пјесме и пуцају из пушака. Боже благи! овога весеља мислим нема код другога народа као код нас Срба.

У једној кућици није баш тако. Нека сирота Савета Стојанова узаслонила бадњаке уз пражнику од куће, ужегла кандило пред иконе, крсти се и Богу моли. Стојан јој је давно некуд у свет отумарао, незна куд је, нити јој се икад јављао, оставио једну малу ђевојчицу, нема мушкога да јој бадњак унесе. Очекује брата да јој он то учини. У тој кући не чује се никаквог весеља - осим шапутања сироте која жене, молећи се пред иконом спаситељевом – која молба по мало проламаше мртву тишину ноћног ваздуха.

Ага њене куће, Аџи-Мухамед Башић мухамеданац, човек добар, осјети жалосно срце ове сироте жене и паде му на ум, да је то стари обичај српски уносити бадњаке и весеље чињети; позва унука Смаила говорећи му: Смаиле! пођи код Савете питај је и нека те научи српском обичају – унеси јој бадњак и учини све оно што им је у адету.

Смаил весео узе неку малу пушчицу и брже отрча код Савете назва јој добар вече и срећан ти Божић! па пушком у кућу та-а-н.

Она се сирота зачуди од куда честитка и глас пушке, а кад виђе да је друге вјере, њен сусјед и син власника куће, рече му: “добар дошао није Божић ноћас, него бадње вече - а сјутра ћe ако Бог да осванути Божић”. На то ће јој Смаил: - “послао ме бабо да по вашему адету (обичају) учиним све оно што је потребно и да унесем бадњак”. Она се овоме зачуди – али радо то прими говорећи: “Да Бог да сретно - и ако си друге вјере али у тебе је чиста српска крв, која је Аџију навела да се у неколико старом српском аманету одужи”. Показује му бадњак учи га како треба да га носи и што ће говорити када преко прага у кућу належе, она га чека хлебом и вином а он весело корача, носи бадњак и честита јој бадњу ноћ, гази преко просуте сламе око огња њена ђевојчица поскакује весело оживјела ставља бадњак и пуца из пушке. И пошто све то учиње отпочину и вечера са њима уз бадњак, пјева и он веселе пјесме, док јој и брат дође - који кад виђе да је све готово захвали Смаилу и мало посједоше те Смаил после оде, а брат младе јој остане.

Те тако ту бадње вече проведе и ова сирота у весељу, а за Стојана никад ни чула није – који је негђе у туђини и умро, а она се доцније удаде те и њен дом напуни се мушких глава.