Лука Ненезић.
У турско доба био је меџилиз код кадије, као добар Србин бранио је и заштићавао
је народ српски пред властима турским, те су му за то Турци више пута пријетили.
Једнога дана у год. 1868. кад је био меџлиз на окупу, дође Стано Ускоковић из Зете,
села Горичана, жалећи се на Дерва сина Хајдара Кубасичића из
истог села, да му је овај убио једнога великога вепра, зато што је наљегао у Дервов
бостан. Лука на ово огорчен позове да дође заптија, који чим уђе нареди да одмах
пође у Горичане - и доведе Дерва да га пита зашто је убио Станова вепра? а ако му
је какву штету вепар учинио, могао је тражити да му Стано плати оштету. Заптија
готов да изврши наредбу. Но Хаџи Бајро Крнић (рођени брат Јуса Мучина Крнића) окоси
се на Луку, врати заптију да не иде, а окрене се пут Стана пријетећи му прстом,
говорећи: “Влаше једно, зар ви је мало? што сте слободни држати прасад у своје оборе,
и на своје њиве, но да их пуштате и по турским земљама, то наша вјера забрањује,
а да те Дерво убио на исто мјесто као прасца, неби никоме за то одговарао!” Лука
на ове ријечи Хаџи Бајрове окрене се пут њега са ријечима: “Јели Хаџи Бајро? зар
да се царска раја бије као прасад, да му нема правице, на тај начин ја овђе места
немам, кад немогу бранити царску рају, него одох код Али бега миралаја¹) да га питам
зашто сам ја овђе постављен?! “ Лука пође код Али-бега а Хаџи Бајро не смједе чекати
да га Али-бег позове, него пође код Јуса и све му каза што се у меџлиз догодило,
и да је Лука пошао, да се Али-бегу жали.
¹) Али-бег миралај био је војнички чиновник, а имао
је и чин као обласни управитељ. Он је мрзео Подгоричке Турке, за њихова нечовечна
дјела, а које га је после и главе стало.
Писац
Јусо нареди Хаџи Бајру да одмах иде у Диношу и да не
долази док ова ствар не застара. Лука пожали се Али-бегу на Хаџи Барја, и која се
неправда раји чини. На ову жалбу позове свога чауша (поднаредника) нареди му да
иде у хан Јуса Мучина и доведе Хаџи Бајра, а ако њега ту не буде, нека дође Крсто
Лаиновић, који држи њихов хан. Чауш одмах пође, но како не нађе ту Хаџи Бајра доведе
Крста, које га Али бег запита “Ђе је Хаџи Бајро?! “ Крсто му одговори: да њега ту
нема, него је остао у хан његов брат Ахмет. Али-бег Крсту нареди да рече Ћор-Ахмету
нека одмах дође. Овај пође и каза Ахмету што је Али-бег наредио. Ахмет улазећи запита
га Али-бег: ”Ћор- Ахмете ђе је Хаџи Бајро ?!” Овај се поклони и одговори: “Хаџи
Бајро је пошао у Диношу којега је Јусо послао ради неког посла.” Али бег машући
главом нареди му да одмах дође Хаџи Бајро и ако до сјутра не буде овђе код мене
послаћу два буљука низама код куће и све вас похватати да ве везане овдје доведу”.
Ахмет поклањајући се одговори да ће све бити по његовој вољи. Ахмет пође код Јуса
и све му каза како је Али-бег наредио. Јусо одговори: “Заиста тај Лука много чини,
а Али-бег ће ми га главом платит, и знаће ко је Јусо Мучин.” Али-бег Луки одговори:
“хајде ти с Богом учинићу ти по вољи, и раја ће у здравље царево бити слободна.“
Хаџи Бајро сјутри дан долази пред миралајом, чинећи му теменах (поздрав по турском
обичају). Овај га окосито сријета говорећи му: “Зар такви људи као ти под брадом,
и челмом, поступате криво са царском рајом, ђе си то нашао у шеријату?” Овај му
се правда али му правдање не помаже. Миралај му за овај пут опрашће пријетећи му
ако још који пут овако учини, да ће га у гвожђа оковати, и “хајде сад с Богом а
кажи ово и браћи Јусу и Ћор-Ахмету”. Хаџи Бајро се поклања иде сјетан, пође код
Јуса и све му исприча, како му је Али-бег рекао. Овај се глас разнесе по Подгорици.
Јусо и браћа му нијесу могли подносити овај пријекор, вребали су прилику како те
кога подмитити, да убије Али-бега. Ту су намјеру и учињели посље шест мјесеца погибе
Али-бег-Миралај. По његовој погибији дође Ах-мет Мустај Паша у Подгорицу, по неким
доказима посумљао је на Крниће, те затвори у тамницу Јуса и Ахмета, Јусо не стаја
дуго у тамницу, ослободи га Велија Скадарски, а посље неколико доба пустише и Ахмета.
А Луки западе једне ноћи пред сама његова врата Зубер-бег Османагић и Суљо Хебовић,
и чим овај наљеже у авлију опалише пушке на њега, али га ниједна не уби, Лука се
посље чувао, и био на опрезу да га не би убили. Лука је по ослобођењу Подгорице
постављен био за четног официра, а после за варошког капетана и као члан Окружног
суда умро и сахрањен у Подгорици.
Нема коментара:
Постави коментар