Нешо Станић
ЗЕТА НЕГДА И САД.
(ПРЕШТАМПАНО ИЗ „СРБОБРАНА", КОЈИ САМ
ЧЛАН ПОСЛАО 2. ЈУНА 1895. године; САД ГА ИЗНОСИМ СА НЕКИМ ДОПУНАМА.)
Каква црна копрена
покриваше Зету до њеног ослобођења, какви терет у то вријеме на ови јадни
мученички народ бјеше пао! Какве тавне ноћи а црњи дани освићаху Српскоме
православноме народу од бјеснила дин-душманског од којега сваког часа очекиваше
да буде жртва за насладу и освету неситој хали. Тако је живио онај народ, чијем
завичају негдашњу прошлост књаз пјесник у “Балк. Царици” истиче у стиховима
између осталога следеће:
“На Зетској њиви никло је прво
Српских владара владарско дрво!
Од
Владимира па до Ивана,
Све што је Срба
и српских страна,
У хлад је
чудног дрвета било,
И коло српског
јединства вило!
Јунаке,
војводе, краљеве, бане,
Цареве наше и
наше жупане,
Свеце, књажеве
и државнике,
Законодавце и
свештенике,
Све Српству
Зета дала је мила
Зета је легло српскије сила”.
Какву су чашу горчила
морали потомци тијех славнијех зетскијех Срба испијати, али опет и под тијем
великијем притиском нијесу са својим духом клонули. Зета је и онда рађала
јунаке, који су тајно и јавно помагали и прискакали у помоћ својој
побједоносној браћи у Црној Гори, те да им у неколко укажу братску помоћ, не
осврћући се на очигледна мучења, која су им од непријатеља сваког часа
пријетила и то најстрожијом казном: “под мач или на коноп”; бјежали су у Србију
и по другијем мјестима па чак и у Русију, остављајући сва своја имања да се
непријатељи на њима шире; те и међу другом словенском браћом показивали су чуда
од јунаштва, и с тијем могли су се назват достојни синови својих предака, но
овђе та њихова имена дуго би било ређати, то ће историја скупити и побиљежити.
Зато сада да пријеђемо на зетску равницу, којој књаз пјесник прориче у „Балк.
царици” њену будућност:
“Скадар ћу главним учинит градом,
Пољепшат Зету умнијем радом;
Рају ће она подобна бити,
Српске ће виле
по њој се вити”.
Те како је у то
вријеме народ под великијем притиском стењао, тако су земља, путеви и сви саобраћаји
овога предјела неразвијени били. Али на молитве наших праотаца и сузе потоцима
ливене, и на многу невину крв наших отаца и праотаца за ослобођење проливену,
смиловао се свемогући Бог, те даде да видимо његову славу својим очима - ускрснуће
Зете. На дан 27. јануара 1879. године у суботу у јутро освануо је чист и ведар
дан, размаче се тама изнад Зете, стресоше се и покидаше ланци ропства, зачу се
међу народом: “Благо нама, ево ускрснуће”.
Народ весело излази, показаше се црногорски крсташи барјаци по врховима око
Подгорице, под њима се разиграли црногорски јунаци, а на челу ове дивне ките
војвода Божо Петровић главнокомандујући управитељ војске, уз њега министар
војни војвода Илија Пламенац и многе друге војводе и главари црногорски. Зетски
народ из Подгорице иђаше им гомилама у сусрет, а пред њима свештеник Зарија
Поповић, обучен одеждама са ђацима носе крсте и иконе пјевајући: „Осана во
вишњих, благословен грјади во имја Господње”.
У каквој
радости и весељу пливаху зећани тај дан којега се и данас спомињу са молитвама
за здравље књаза ослободиоца Зете и његовог свијетлог дома. Да се је подићи
онијема, који су за ослобођење своју драгоцијену крв пролили и живот на мукама
свршили, па да виде у каквом је стању онда Зета била, а у каквом се данас
налази, и да виде „ливаде“ ђе су силни турски табори логоровали, смјерајући
планове, како да и последњу искру слободе српске угуше, у драгој и милој нам
Црној Гори па да виде како је на том крвничком логоришту подигнута лијепа “Миркова
варош” са величанственим спомеником граховског војводе Мирка и са унапријеђеном
трговином и многијем другијем напретком, одакле су колски путеви преко врлетних
црногорских страна до Котора скопчани тако и с Никшићем и преко равне Зете до
Плавнице, а скоро ће ако Бог да бити с Колашином и с Андријевицом; но како нам
сретни предзнаци дослућују и за жељезничку пругу, те већ нијесмо, за леђима
Јевропе, као што то наши стари бјеху, јер у оно вријеме кад се овђе странци
појављиваху, изгледаху нам нешто особито, а садањи њихови учестани доласци
учинили су, те нам то већ није ништа ново, јер сваки дан возећи се, крстаре
странци кроз ову варош и чим путник, још ако је српски родољуб, овамо дође, у
дужност би му пало виђети зетску равницу, и пођели к југу на један сат далеко
од Подгорице, угледаће на десној страни на дајбабском брду неку црквицу, о
којој овђе износим сличицу са описом; пођели мало даље до новог моста на р.
Цијевни, угледаће цркву храм св. великомученика Георгија, у којој су невјерни
Турци ухватили 1702. год. владику Данила црногорског господара, којега су
зећани позвали да им речену цркву освешта, те у часу кад је освећење вршено,
владика је од Турака ухваћен, те му је дат колац, на којему је имао мученички
скончати, као што је Христу међу апостолима ухваћеном дат крст да носи, на којему је на Голготи вршили, распет. Продужи ли
даље низа зетску равницу, угледаће на западној страни узвишено брдо с тврђавом
„Жабљака“, престолницу последњег владаоца Зете, Иван-Бега, којег је на жалост
морао рано иза живота свога оставити, да се по њему разиграју српски крволоци,
а он (Иван-Бег) пренио је своју столицу на “Обод”, с којега доцније на Цетиње
пренесе, које је и сад пријестолницом Црне Горе проширено и унапријеђено.
Мало подаље угледаће село Бериславце (мјесто
рођења Даничиног) ђе у „Балканској Царици” износи следеће:
“Кобна је кула Перуна кнеза,
И под њом она у башти бреза,
Ах Бериславци, ах Бериславци,
Прошлости моје лијепи данци”!!
Мало напријед налази се
Плавница, ђе су државни магазини и царинарница, пред очима ти стоји Скадарско
Језеро, а на југо-западној страни види се острво “Врањина”, у којем је на
развалинама бивше зетске митрополије у 1889. год. Њег. Краљ Височ. Књаз Никола I.
подигао велики манастир, ђе се на Никољ-дан 9. маја сваке године сакупља велики
народ на светковину. Јужно види се “острово Старчево”, ђе су развалине великог
манастира у ком је гроб зетског великана Божидара Вуковића, којему је одржан
парастос о доласку гостију Ободске прославе, од којих је велики дио и на
„Старчеву” присуствовао парастосу за покој Божидареве душе.
Прегледавши летимичнијем погледом највеће српске
старине у Зети, вратимо се к Подгорици да и њене старине у кратко видимо. Но да
би јасније појам о најстаријој подгоричкој старини стекли, прилажем овђе
фотографски снимак, који представља развалине, “Старога Града”, грађен по
Милаковићу, далматинскијем краљем Тугомиром; уз ово види се и брдо Љубовић над
Подгорицом с описом старине на њему. Овај снимак с описом преносим у цијелости
из српског листа Голуба", ђе сам га у сект. 1893. год. дао штампати.
Нема коментара:
Постави коментар