среда, 1. децембар 2021.

Јован Н. Томић - Потурица Џафер-aгa Tyјковић

 

Јован Н. Томић



Потурица Џафер-aгa Tyјковић 

(Архивска студија)

 












Јован Н. Томић - Потурица Џафер-aгa Tyјковић IV

 Јован Н. Томић




Потурица Џафер-aгa Tyјковић 

(Архивска студија¹)

 

 

IV.

 

У истраживању архивских података, поводом наласка ове руковети тајних млетачких докумената, нисам наишао на такве, који би у питању Џафер Тујковић - Млетачка Република попунили празнину од новембра 1655 до маја 1657 год., тако да се добије континуитет догађаја, од појаве Џафера у крајевима суседним Котору 1655 до доласка турске војске под котор 1657 год. Али зато не сумњам да ће се при каквој свестраној истрази, наићи и на такве и да ће тада бити довољно објашњена побуда код Џафера Тујковића за његов корак из 1657 год. Међутим, и док се не дође до тих података, ипак се може учинити нешто за разјашњење овог питања. Јер има два три податка на другој страни, изван архива, који су савремени догађајима, на које се односе и потичу од лица која су учествовала у њима. Ти подаци, ма колико били мршави, могу бити корисни, кад се доведу у везу с некима из ове руковети тајних докумената, и налазе се у горе наведеној Брузонијевој Историји Кандијскога Рата. 

Ово Брузонијево дело није из групе историских дела писаних по наређењу млетачке владе, у којима је, за касније периоде, употребљавано градиво из државног архива Млетачке Републике, и где чињенице узете појединачно представљају поуздане податке, а у скупини дају гледиште млетачке државне политике.₂₉) Оно је више хроника о савременим догађајима, само с много тачних, подробних и опширних података, које је писац имао из званичног или из полузваничног извора, т.ј. од лица која су учествовала у догађајима и била обавештена о питањима, за која су дала података Брузонију. Такав је на пр. случај и с описом опсаде Котора 1657 год., и о ономе што му претходи. Брузони каже да их има из извештаја, које су му пријатељски ставили на расположење Доминик Андреис, властелин трогирски, Иван Антикварије, властелин хварски, и Петар Николини из Сплита, сва тројица у служби млетачкој, код Републичиних представника у Далмацији, и упознати са током догађаја.³º) Више је него извесно да сва тројица нису знала ништа о мрачној афери, која чини садржину оне руковети тајних докумената, али су потпуно могли знати за чињенице, које су биле у вези с њом и биле су јавно познате. И кад се та два три податка из њихових извештаја, употребљених у Брузонијеву делу, доведу у везу с некима из ове руковети, добиће се, ако не континуитет у догађајима, а оно бар у поступцима млетачке владе, који су последица двеју одлука Државних Инквизитора да треба убити Џафера Тујковића. Ту ће се донекле наћи и објашњења Џаферову поступку из 1657 год. 

За полазну тачку при томе служе чињенице из руковети тајних докумената, од којих мислим да треба истаћи на једној страни: да је Џафер-ага волео своју породицу; да је зато и тежио да је поврати на огњиште, а синовца на положај који је раније имао; да је напустио онај крај с надом да ће се испунити дато му обећање; и да није знао за одлуку млетачке владе, којом се тражи његова глава; и на другој страни: да је млетачка влада остала при овој својој одлуци. 

Да је Џафер-ага имао љубави према својој породици, он је то и показао. Само се тако и може разумети онолико његово заузимање за њено ослобођење и за повратак на огњиште. Не мислим да је ту могло бити и најмање притворства с његове стране, јер шта би и добио да је мислио на превару. Он тим није мислио само да јој олакша живот него и што је рачунао да ће једнога дана бити заједно с њом, а то је могло бити само тако ако напусти Турке па прење на млетачку страну. Јер је морао знати да му породица не може бити враћена на огњиште, а он да остане стално на непријатељској страни. Њен повраћај могао је претходити његову прелазу само у колико је он имао да посвршава послове, о којима је говорио, Млетачким повереницима и свом зету Мачићу, и да га више обавежу млетачке власти за што скорији долазак под њихову заштиту. Свака друга комбинација отпада: Јер његова породица, и повраћена на огњиште, била би под сталном присмотром, и ако он не би испунио своје обећање, млетачким властима није било ништа лакше него да је из Боке пребаце на другу коју страну. Исто тако штa би добио Џафер, да му породица, доведена на огњиште, једног дана пребегне преко мeђе на турску страну, или да буде повраћена у Грбаљ, па се Грбаљ потчини Турцима? Он не би могао и бити с њом и остати с новом му женом Туркињом, нити би му то допустили Турци. Дакле, ослобођење и повратак његове породице неминовно су захтевали његово напуштање Турака. У таквим идејама он је и напустио которски крај, и очекивао да се оствари дато му обећање, и у толико пре што му, после толиких љубазности с млетачке стране, није било познато да млетачка влада тражи његову главу пошто по то. 

На другој страни млетачка влада остаје при овој својој одлуци. И да је оствари, она не чека до пролећа да Џафер поново дође у оне стране, него одмах за њим шаље Пераштанина Шилопи, да му у Цариграду, уз припомоћ секретара Баларина, смрси конце. Кад је она била и остала у тим идејама, разумљиво је што није хтела ништа учинити у смислу обећања которског изванредног провидура Приули. Жена Џаферова и синовац му били су и даље интернирани у Верони, а извесно је и да му кћи и зет нису остали у ранијем положају, нарочито после инсинуација Шилопијевих. Исто тако предузете су мере и против Џаферових родственика у Грбљу, којима се он раније обраћао писмима с оне стране мeђе, и у првом реду против синовца му Мартина Никова. Те мере с млетачке стране изазвале су на другој страни незадовољство, отпор, побуну и расположење да се поново потчине султану. 

Код помена имена Мартина Никова у Брузонијеву делу има неколико речи, које, кад се зна садржина тајних докумената из 1655 год., помажу да се, у оскудици других података, бар у неколико реконструишу догађаји у Грбљу од тог времена до почетка 1657 год., кад су почеле припреме за одбрану Котора, јер се још тада знало за намере Турака против тог града. „И зато што се у Котору Грбаљвели се тамо - који је последњих година дошао у оданост Републике, налазио Мартин Наков, чувени бандит и опак човек, с многим присталицама, колебљивим у погледу поданства, на које су се заклели дужду, и радом овога били расположени да се врате у јарам турски, од Сената и главног провидура Бернарда било је наређено изванредном провидуру Батаљији да утули тај пожар, који је државним интересима претио тешком и великом штетом....” 

У доба преписке и преговора између Џафераге и провидура Приули, Мартин Ников Тујковић није био непоуздан а још мање опак за Млечиће. Напротив био је лојалан, па је, као такав, писмо добијено од стрица предао властима у Котору и није отишао на састанак са стрицем. Види се да тада није хтео да ради са Џафер-агом кришом од Млетачких власти. Па зар се и Џафер-ага није горко жалио млетачким повереницима што одлази у Цариград, а није се могао састати с ким било од Грбљана, за чије се добро залаже? А већ у току 1656 год. Мартин је за Млечиће опак човек и бандит, што значи да га је млетачка влада, као опасног за државне интересе, огласила прогнаним са државне територије и слободним за свакога да га може убити или жива ухватити и предати властима и да зато добије расписану награду. Шта је узрок тој и толикој промени? Ништа друго до питање Џафер-аге. 

Ако је спремање атентата од стране Млетачке Републике против Џафер-аге било државна тајна првога реда, у коју је био посвећен најужи круг лица, вођење преговора с њим да напусти Турке па да пређе на страну Републике и у стару веру није било тајна. У те преговоре били су посвећени и млетачки повереници, и Јово Црногорац, и кћи и зет Џаферов, па су знали и други. Несумњиво да су и Тујковићи у Грбљу знали не само за суштину тих преговора него и за Џаферов захтев да му се ослободи породица и врати у дом, као и за провидурово обећање, па зато и не иду на састанак са Џафером на Цетињу, али очекују решење питања у том правцу, јер им се ово свиђа. За Грбаљ је то био велики догађај. Али, долази изненађење. У место да се питање Џафер Тујковић Млетачка Република развија у том очекиваном правцу, Тујковићи не виде ништа од обећаванога, па да и Џафер испуни што пре што је обећавао. Напротив, због онакве одлуке Државних Инквизитора, која остаје на снази и на којој се у потаји ради, не само да се Џаферова породица не ослобођава и не враћа у дом, него виде да се и према њима предузимају оштрије мере, које млетачке власти предузимају, да би се онемогућио сваки покушај Џаферов да се Грбљани добровољно потчине султану. Тујковићи, с капетаном Мартином на челу, негодују, буне се против тога, али је од њих још далеко помисао да траже Турке у помоћ, и остају на свом терену. Република пак, с потпуном свешћу о значају Грбља за се, не сме да приступа насиљу против свих, јер би их то одвело на страну Турака, него покушава да издвоји Мартина, који јој је најопаснији од осталих, и кад је мислила да је интригом успела, означује га одметником од Републике, бандитом, и то објављује. Тако Мартин Ников постаје прогнаник, бандит у млетачком значењу те речи. Ну Република тим не добија ништа. Јер у Грбљу нема никога који би се машио на живот тог човека, око кога се групишу Тујковиһи па и други, који за то прете Републици преласком Грбљана на страну Турака, а то је оно чега се Република највише плаши. Она тада још мање сме да прибегава сили против све већег броја незадовоника, и кад вести о турским намерама против Котора бивају све чешће, которски изванредни провидур Батаљија, пред том опасношћу, почетком 1657 год., придобија га лепим, и Мартин Ников, дотадашњи бандит, заједно са својим присталицама, поново полаже заклетву на верност Републици, али с тим да њихове породице, у знак већег јемства, буду преведене у Котор. 

Све се то догађало јавно. Ти догађаји били су крупни и за Грбаљ и за сав онај крај. За њих се још од почетка знало и с оне стране млетачко-турске мeђе, и како су били у интересу Турака, ови су за све то време оставили на миру територију Грбља. Интерес им је налагао да је не узнемирују, да се не би Грбљани потпуно вратили у наручје Млечиһа. За све то што се дешавало у Грбљу несумњиво је знао и Џафер-ага, који је, само из других побуда, већ био радио на преласку Грбљана под султанову власт. Преварен у обећањима с млетачке стране, кад је видео да Млечићи не само што не испуњавају ништа од обећаванога му, него чине још горе, и непријатељски поступају и према његовим родственицима, он их је морао подржавати у томе. Али кад су се ови почетком 1657 год. измирили с Републиком на показани начин, Џафер-ага Тујковић иступио је отворено против Републике. Борећи се под заставом крилатога лава, допао је турскога ропства, а не публика није ништа учинила да га ослободи па му још пребацује за промену вере, чим је једино могао искупити своју личну слободу. Док је он био у ропству, син му, капетан Јован, платио је животом оданост Републици. Остала породица била му је интернирана далеко у туђој земљи, и тамо је проводила изгнаничке дане и месеце. Покушао је да је ослободи и врати на огњиште, па да и сам тамо дође једнога дана. Али су га Млечићи преварили, па су против њега придобили и његове рођаке и родственике. Шта је, после свега тога, још везивало негдашњег капетана Војина Тујковића за Peпублику? Ништа! И сасвим је разумљиво што је сада већ стари Џафер-ага, преварен у својим очекивањима и лишен сваке наде да ће икада више видети своје под својим кровом, довео Турке под Котор, да се освети Млетачкој Републици. И у толико пре, ако је и најмање дознао шта му је Република спремала.


₂₉) Degl'istorici delle cose veneziane, i quali hanno scritto per Publico Decreto (Venezia). Vol. I-X. О тој серији званичних млетачких историчара в. више y Della letteratura veneziana ed altri scritti intorno ad essa dal doge Marco Foscarini. Ed. Il. Venezia, 1854 р. 279 e ssq.

 

³º) G. Brusoni, Op. cit. II, 32-33.