Смаил-ага Ћемаловић - Национализам и Муслимани

 

Национализам и Муслимани 

Ко погледа живот нас муслимана у Босни и Херцеговини од окупације до данас, неће опазити сталности ни у чем, до у лутању и колебању. Наш је положај у домовини страна окупација потпуно измијенила, а нови живот, који је са собом донијела, или нас је сувише са собом повукао, или нас је оставио нетакнуте. 

Нова управа, мало склона земљи и народу, нове везе, нова средства производње и промета, општи преображај у животу и раду, који је значио нову дотле непознату и нама донекле страну културу, све је то дјеловало на нас много јаче, него ли на наше сународнике православне и католичке вјере. У толико јаче у колико смо ми вјерским спонама били чвршће везани за дотадашњег нашег вјерског поглавара и земаљског господара у Цариграду. Православном и католичком дијелу нашега народа, који је и до тада био васпитаван како тако у хришћанској култури, лакше се било снаћи у новој средини, у новом животу. Лакше и ради тога, јер су они окупацију сматрали друкчије него ми. Католички је дио сматрао и још и данас сматра добитком, што је за њ заиста и била; православни, убрзо разочарани, схватили су је и схватају као антинационалну и себи противну; муслимани су је увијек сматрали као губитак и државни и вјерски. Оружани протест православних и муслимана од 1882. године утврдио је још више и једне и друге у разочарењу. 

Послије тога наступила је депресија и код нас и код православних. До 1896. год. није било већих народних покрета, ни организованије борбе против нама несклоне власти, ни интензивнијега рада на културном и економском подизању народа. Неколика осамљена протеста, неколике локалне културне и привредне установе биле су сав наш рад и сав наш напор. Узрок је тому поред депресије слаба култура, никаква организација народних снага и код већине недостатак виших јасно изражених циљева. Може човјек или читав народ бити ма како изломљен разним недаћама и неуспјесима, може бити превијен, али не и скршен, уништен, све дотле, док се у њему не угасе народна отпорна снага и велике наде, велики циљеви, велики идеали. Православни нису били мање скршени и разочарани, него ли и ми. Нова управа није их мање гонила него ли и нас. Али за ове 34 године лутања, морамо признати, да су се они боље прибрали, него ми ; да су се данас снашли боље, него ми; да културно и привредно раде одређеније и енергичније, него ми. Осим других узрока, који им у раду и напредовању дају првенство пред нама, заиста је најјачи тај, што они имаду висок циљ, висок идеал народног уједињења и модерно средство за потицање том идеалу, национализам и патриотизам. 

Да су наши православни религиозни, да чувају вјерске светиње од нападаја ма с које стране, то им нико не може порећи. За цијело вријеме од окупације до данас није више православних покатоличено, него ли обратно, и ако је католичка вјера била претпостављена и протежирана и мимо нашу и мимо православну. Па поред свега тога није вјерска основа ни код њих била довољна, да обухвати читав народни живот. Нису вјерски идеали могли, да их одушеве и даду им полета културног и економског. То су могли да изврше и ураде само савременији и приступачнији а и јачи идеали национални. 

Велика борба њемачког и талијанског народа није могла остати без утицаја и на српски народ. Национална мисао, која је увијек у српском народу постојала добила је нове хране, новога полета, добила је нове и сталне форме, које му је показао народ њемачки и талијански. Српски национализам је од одушевљене пјесме и широке фразе шездесетих година постепено добивао све конкретније форме, док се данас није развио у национализам с пуним културним и економским садржајем. Форма национализма романтичне фазе била је потребна да разбуди и уздрма, а за њом је неминовно, природно дошао садржај; рад на културном подизању и економском јачању упоредо с развијањем народне самопомоћи и солидарности. Вјерска база, која је наше православне прије везала с истовјерцима и одбијала од народа исте крви и језика — муслиманске и римокатоличке вјере, уступила је бази националној, која је истина поставила границу између национализма и религије, али је зато обухватила и оно Српство, које није православно.

Овај кратки поглед на православне бацио сам зато, да бих га могао упоредити с нашим — муслиманским развитком и стањем. До окупације је у Босни вјерска идеја била готово доминирајућа. Она је православне везала уз Русе, нас уз отоманску царевину, а католике пригонили Аустрији. Све три ове концесије биле су културно више мање на истом нивоу. Тек кад је код православних почела национална идеја да добија изразитију форму, почели су и културно и привредно да корачају брже, а ми и католици пошли смо за њима имитирајући их по форми, али ипак не досгижући њиховог садржаја. Ко погледа на културне и привредне установе ових трију вјера, наћи ће, да су све врсте установа заступљене код свих. Дакле, привидно, једнакост. Међутим, ко познаје изближе број и рад тих установа, знаће, да су оне код православних и многобројније, на здравијој основи и с интензивнијим радом, него ли код нас и католика. Као представници културних установа нека се упореде само „Просвјета” с „Гајретом“ и „Напретком“, а као представници привредних три конфесионалне централне банке. То не треба да тумачим неким особитим саставом мозга, који би код православних био тако различит од нашега и католичког. Тому је главни узрок у оном великом моралном фонду несаломљеној моралној снази, коју православнима даје национална идеја и на пољу културном и привредном; у оној одређености циља, јасноћи народног идеала; који је национална мисао усадила православном интелигентну и грађанину и сељаку. 

Та јака, неодољива национална идеја нашла је конкретног изражаја у солидном и доста организованом културном, привредном, моралном, социјалном и расно-хигијенском покрету, који скупља око себе све више, систематизује народне силе и упућује их заједничком циљу. 

Да анализујемо суштину нашег муслиманског живота, рада и покрета. Основа на којој се креће читав наш живот је двојака: вјерска и консервативно економска. Сви наши напори сводили су се на тежњу да очувамо своју вјеру и своје посједе. Циљ дакле потпуно консервативан и за одржање пријашњих стања добар, али за општи народни напредак недовољан. Наша стагнација поред напретка наше браће друге вјере значи управо наш назадак. 

Што је православнима срество за виши циљ, то је нама циљ. Њихови виши циљеви, виши идеали, дају им и више снаге, више полета за рад. Наши мотиви у народном раду недовољни су, да нас покрену на већи рад, да нам даду отпорне снаге за модерни живот и немилосрдну конкуренцију, у којој се налазимо. 

Наша вјера у својој суштини није militans нарочито није, кад смо јој представници ми, који се налазимо у овако скученим приликама и потиштеном положају. С тога наше тежње нису да се вјерски проширујемо, него само да очувамо оно што имамо. Та дефанзива је потпуно довољна, да нас вјерски осигура, али у њој нема ни једнога мотива, ни једнога услова, да нас културно и економски ојача. А без овога двога морали бисмо постепено попуштати и вјерски, т. ј. муслимана би бивало све мање, јер би их тријебио културни и привредни назадак. 

Наш економски мотив такођер није довољан, да нас одржи. Наше настојање, да очувамо посједе исправно је и корисно, али само по себи не означује напредак. Треба посебног рада, посебних потицаја за осигурање будућности. Док је за вјерско одржање потпуно довољна пасивна дефанзива, дотле је и за народни опстанак и напредак неопходна активна културна и економска акција. Потребна су освојења било од привреде и општих култуних тековина било од свог противника. За ову активност, за ова освојења треба имати велики морални фонд, јер уз ову активност, какву је имамо данас економско и културно снажење не може бити само себи циљ. Наш народ је далеко од онога ступња развитка, да економски јача ради саме економске снаге и развијене радиности, да културно напредује ради саме културе. Нашем народу треба других потицаја. Њему треба друге идеале поставити за циљ, а економију и културу учинити само средствима за тај циљ. Слабо културни народи као и у опште масе могу се одушевити само нечим великим, па то било ма како далеко и апстрактно. За наш напредак вриједи то исто. Ми морамо као нашу основу имати једну идеју водиљу, а економски и културни рад имају само да служе тој идеји. Не учинимо ли то, ми ћемо морати подлећи свима својим конкурентима, та идеја даје снаге за отпор и полета за рад. 

Та идеја је код свих европских народа, који су у деветнаестом вијеку учинили гигантске кораке, била идеја национална. Та идеја не смије ни нас обићи. Она се код нас није потпуно угасила, јер јој налазимо јасна трага у подвизима Хусеин-капетана и Али-паше на које нису могле остати без утицаја велике националне борбе, које су се у првој половини 19. вијека водиле у нашој непосредној близини — на Балкану. Да је национална идеја продрла и међу муслиманске народе, који су још и данас у Отоманској Империји, јасан су доказ муслимански Арапи и Арнаути, који се боре, дижу, буне, гину као снопље, хотећи очувати своју националну индивидуалност против својих истовјерних Турака. Ни Арапима ни Арнаутима ни мало не смета њихов национални осјећај да буду одлучни муслимани, па зашто то да смета нама, који имамо да водимо још жешћу и жилавију борбу за своје одржање. 

Национална идеја не само да не смета у вршењу вјерских дужности, него нам је она једини спас, једина подлога, на којој се можемо културно и економски развијати и тим напретком и снагом своју вјеру још боље учврстити. У тој идеји нашли су напредак православни и католици, који због ње нису нимало попустили у вјери, већ су се шта више још боље учврстили, То морамо учинити и ми муслимани, ако хоћемо да одржимо што сада имамо и ако желимо да се даље развијамо. 

Анализом стања и будућности муслиманског елемента у Босни и Херцеговини дошли смо, и мора доћи сваки наш прави пријатељ до јединог и правог увјерења, да муслимани ових земаља морају да се национилизирају. Развитак културе гони нас и императивно тражи од нас тај процес, а самоникле појаве национилизирања појединих муслимана, а особито наше интелигенције потврђују и прећутно ово што тврдимо. 

Кад смо већ дошли до увјерења да се муслимани у интересу свога одржања, силом културног развитка и силом социјалнога процеса, индивидуализирања и придања једној нацији, морају национилизирати, или боље рећи отворено истакнути своју нацију, онда треба да нагласимо и која је то нација. 

Историја, наша прошлост, наш менталитет, наша генеалогија, наша култура и наш социјални живот говоре без увијања и без икакве сумње, да смо ми муслимани Босне и Херцеговине Срби и дио српског племена. Ми смо синови српскога народа не од јуче већ од нашега постанка. Као Срби примили смо Ислам, као Срби развијали смо се и у средини своје српске браће живили. С њима смо у опште дијелили судбину своју и своје домовине, а с њима и данас то радимо. Ми смо чеда једнога народа и једна крв протиче кроз наше жиле. Разне државне, вјерске и некултуре прилике удаљивале су нас површно и моментално једне од других, али језгро ј нашег осјећаја, бића и живота стално је и увијек једнако с нашом браћом Србима. Осим вјере ми смо увијек били страни и идеји и култури и тежњама и идеалима правих Турака. Исто тако осим ј вјере нисмо имали ништа заједничко ни с осталим муслиманима: Арнаутима, муслиманима Грцима, Бугарима, Русима, Арапима, муслиманима Јерменима и осталим нацијама Турске царевине, који исповиједају Ислам. 

Цијели историјски развитак Босне и Херцеговине и цио наш живот говоре о томе на сваком мјесту и у сваком моменту потпуно јасно. Кад би се могло одбацити ово што смо до сада рекли, остаје оно, што се не да одбацити и што нас муслимане у овим земљама карактерише у националном погледу најјаче. То је језик, обичаји, и нада све оно неограничено и јако развијено код нас поштовање слободе у истој јачини, као што је цијене и наша браћа православни. Не једно, него више пута него једно стољеће од кад живимо као муслимани нису могли у нама убити оно што смо мајчиним млијеком и својим васпитањем добили: језик, вјеру и љубав за слободом. За слободу водили смо борбу и са својим једновјерцима. Њу нисмо, нити су наши стари замјењивали ничим другим. То је исти случај и с православним, којима ми и не покушавамо негирати Српство. Шта нам онда говори и смета да се и ми јавно признамо и поносимо оним што смо, што смо од увијек били и што ћемо бити. 

Национална свијест и њени атрибути били су од увијек у нама и ако пригушени и неразвијени на корист вјерске и економске користи. Као што смо напријед рекли културни и социјални процес, животни нагон силе нас све више да се изјаснимо у националном погледу. Те прилике и силе гониће нас сваким даном све више и ми томе процесу не можемо као жива бића да избјегнемо. Оно што је до сада као пригушено тињало у нама треба да се јавно покаже и обиљежи. То је потребно већ и због факта, да без националног обиљежја ми не можемо више ни часа да живимо, а о какву развитку и подизању не може без тога бити ни говора. Све дакле говори да једном престанемо са одбијањем и прикривањем наше националности и да се отворено изјаснимо као нација или боље дио једне велике нације. Да је та нација српска о томе нема спора. Ми смо дакле Срби и као такви ступамо у коло наше друге браће. Вјеру своју чувајмо и бранимо и на даље, али не заборављајмо своју нацију и оно, што је у данашње доба једини услов живота и напретка. 

Смаил-ага Ћемаловић

1914.

Бој у Кучима и на Тријебач у Пиперима 1876.

 

Бој у Кучима 2. авг. 1876.

 

Битку ову описује наш виловачки јунак мајор Ј. Стефановић овако: 

„Црногорци држаху побратимски са Кучима градић Медун опсађен, да га глађу на предају приморају. Медун лежи као орлово гнездо на врху стене, три часа североисточно од Подгорице а час по северно од Фундине између реке Мораче и Рибнице на последњим ступцима оне планинске косе, која се од Кома, Црне и Живе Горе право к Подгорици и ушћу Рибнице у Морачу спушта. 

Знамо да врховно заповедништво над војском има Божо Петровић, председник црногорског сената, даље да су ту војени министар Илија Пламенац, војвода Марко Миљанов, подзаповедник Јовица Марков, поп Ђоко Пејовић и срдар Шкрњо Кусовац. 

На дан битке беше распоред војске овај: 2 батаљона Куча прекограничара (т. ј. оних, што пре рата живљаху турском земљишту) на левом крилу према Кучима и Затријепчанима под управом Марка Миљановог и срдара Шкрње Кусовца; ; на десном крилу, на главици од Сјенице, западно од Медуна мартинићки батаљон под Јовицом Марковим, цекљански под поп Ђоком Пејовићем и 300 Куча прекограничара. 

Код Турака се претходно ово збило: Усљед млогог губитка Турци допуњаваху једнако око среде јула своје редове и таборе, и пошљу до 10.000 људи низама и зејбека из Бара (Антивара) на поткрепљење војске у Албанију. На место збаченог Ахмет Хамди паше наименован буде Махмуд паша главним заповедником. Међутим требаше овај последњи пуне две недеље дана, док се је спремио и кад могаше повести војску на крш медунски и на стене Кучана. Махмуд паша  за ту офензиву припреми пут и подигне нужне редуте, у којима би војска за сваки случај наслона и прибежишта нашла. Порази Муктар пашини на Вучјем долу 14. августа принуде Махмуда, да ускори своју офензиву, како би не само Медун од немилог загрљаја ослободио, но и својом даљом офензивом јадно стање Муктар пашино у Херцеговияи олакшао. Тај нападај турски на Куче и Црну Гору по броју је пети а доби значај свој под именом бој на Медун-Подгорици. 

Још пре одсудног дана спазише Црногорци са својих соколовских висина неко веће кретање Турака између Подгорице и Скадра. Дочују, да то кретање значи припрему за распоред војске и сложан удар са више страна на на медунске висове. 

Десно турско крило стајаше на реци Цјевни код ceлa Срчи лево крило, уједно при целом маневру главнина у шестару, одма до Подгорице. Среду те 5 часова дуге линије заузе 1. августа махмудова цела војска од 28 табора низама, 5000 Арнаута и 3000 зејбека - сва та сила у пет убојни  стубова подељена. Два стуба од ове још исте вечери ступе напред и приспу до села Диноси. Зором 3. августа продужете две колоне свој пут правцем на Рибницу реку више Фундине села. У исто доба дигне се остала среда и узме правац на Фундине од Подгорице узму из тамошњих ново-подигнути редута две колоне пут свој на Дољане. Кад сване видише се сви ти убојни стубови, где се у слици полушестара концентрично на Медун и његов каменити лаз пењу: у првој врсти испред десног крила и среде налажаху се Арнаути, зејбеци пак испред левог крила у првој убојитој линији. Низами, веле, да су имали налог у случају, ако би Арнаути и зејбеци без команде дали леђа и хтели бежат, да без обзира у њих пуцају и да их тако опет у бој поврате. Левом крилу и среди служаху редути око Подгорице за наслон и последње прибежиште; десном крилу стајаше код утврђеног села Диноси јака резерва као наслон и потпора. Топова овај пут Турци не понесошe, јер се од предашњег нападаја памети научили. Око 9 часова пре подне све колоне Рибницу прегазиле и пењаху се правцем на Медун. Најпредња испупчена линија среде црногорске војске само слабо и ретко пуцајући повлачаше се назад; турска среда та жешће одаваше своју ватру и следоваше узастопце Црногорцима. Међутим протече дуже времена док могоше оба крила турска успоред среди доћи да сложно нападај изврше. Тако пуцњава без успеха трајаше, већ и подне превалило. 

Међутим Црногорци и Кучи заузму своја убојна места на ивици медунскога лаза себи овај град иза леђа остављајући. Они се том ивицом у дугој огњеној линији разреде иза се само две резервице, свака око 300 војника, остављајући. У сваком другом боју, који се по правилима јевропске тактике бије, неби никад смели 5000 људи стати да се бране против 20.000 нападача. То би се звало безумље. Ал ово су Црногорци, српска крв тече у њиним жилама. Ал не само да ће тих 5000 соколова дочекати нападај њих 20.000 Турака, већ ће оно из свог каменитог гнезда излетети па грунути на Турке, што смо већ толико пута видели што ћемо мало час и опет видети. 

Прво стадоше Турци у предњој линији, тада мицаху се турске колоне и поједине грамаде час лево, час десно, да заклона од љуте ватре траже. Стубови се убојни очито заљуљали, узмували; сад поче једна по једна, напослетку и по две колоне на једаред назад ићи и закона тражити. Само кад се сабијене колоне, које предњацима служе за потпору и поткрепљење назад пођу - чаркаши ће брзо за њима узмицати. Међу њима влада магнетска сила. Узмицање ових колона узеше друге грамаде турске као знак општег узмацања “по свој прилици заповеђеног”, и оне пођу натраг, опет страже колоне буду притиском предњих на доле с места кренуте и притиснуте. И сад очевидно овлада нијање и кламићање у оним мало пре чврстим поносним убојним стубовима - тако рећи тиме је и битка решена. Ватра од стране Црногораца и њихових другова све љућа и љућа; вика у њиним редовима све јача, док ево поједини искочише из линије, те голим ножем у Турке; други се у њих угледају, те и они за њима да не би без славе остали. Мало час, око 3 часа после подне јато ушло, и длано длан, ал засенуше Црногорски пожеви над турския главама! Као љути змајеви спустише се Црногорци с висина. Сад се беше одвалио - котраља се - ког дочепа, славиће. 

На турској страни услед тога опште узмицање, бегство и савршена руља. Не на један мах ал без растојања дадоше се турске колоне једна за другом у бегство. Тактичне свезе, поретка, запта, нема више - паста у њима хаос. Бадава виши официри викаху, бадава страдаше њих неколико због бегства на месту  - усова се с брега ваља, и све на путу сатре, страва уђе у Турке као у стоку. Смешани Црногорци с Турцима секу, ножеви кроз ваздух сикћу, јаук се чује, сваки удар шаље по један живот Мухамеду и оним обреченим двема тисућана девица у наручја. 

Бегунци се на две гомиле поделише: једна бежи у подгоричке, друга у диноске редуте - три часа од дојакошње убојне линије. Код Подгорице зауставише спољашни редути и крупни градски топови, код Диноса нови редути и јака резерва Црногорце и спасоше остатак распуђене турске војске. Ал 5000 Црногораца крос три пуна сата секоше бегајуће Турке, и тако албанска турска војска оде трагом муктарове војске и престаде бити по Турску за дуго време ратна чињеница. 

Ево појединих црта из тог боја. Турци су се у првом свом шанцу очајно и дуго борили, ал морадоше попустити. Тако се морао један по један до пет шанчева јуришем отети. Црногорци ускакаше у њих на голе бајонете турске. Жестина јуриша је била така, да Турци немаше кад пушке пунити, већ камењем се бацаше на Црногорце, а ови опет њих кундацима, којом је приликом 400 острагуша у Црногораца се скрхало - кундаци поломљени цеви испревијане. 

После оваком муком заузетих првих пет шанчева, турска војска скакала је у суноврат из свих осталих шанчева напуштајући све нашој војсци, које их је заузела на броју 30; али за читаво то време трајала је најкрвавија сеча чак до Подгорице, јер су наши непрестано гонили Турке до пред саму поћ, која је прекинула битку, после које су Турци непрестано ложили ватре до пола ноћи, да би их видела и прикупила се разбијена војска, која се ни сутрадан није могла сва искупити.

Турака је на нашем бојишту остало до 6000, осим множине, које су Турци бежећи у град Подгорицу могли собом понети. Још и сутрадан нађоше Црногорци многе живе Турке на разбојишту, где су у страху попадали међу мртве и рањене. 

Тако сјајна победа није се могла без знатних жртава искупити. Наших је пало 700 јунака, међу којима 7 официра и 4 барјактара. Ту погибе барјактар Мушика Томашев из Куча, који је у свих осам битака први јуришао на турске шанчеве, где је свагда уз турске заставе забадао црногорску крсташ-заставу. Колика је туга свеколике војске за овим дивним витезом и јунаком над јунацима, види се по томе, што га је мртва, пред укоп целивала цела војска са свима својим главарима.

Од црногорске војске особито се одликоваху личним јунаштвом: Новак Милошев телохранитељ, кнежеве гарде посекао је у овом боју 17 Турака: Ђуко Поповић, који је у Кијеву свршно духовну академију, посекао 6 душмана; сам баталон попа Ђоке Пејовића, Цеклињани посекоше 1500 Турака, што долази на сваког војника више од 4 Турчина; а за војску војводе Марка Миланова и срдара Шкрње Кусовца веле, да је још више посекла, што је ласно веровати, јер су Марко и Шкрњо двојица од највећих јунака у Црној Гори, нарочито је крвав јунак војвода Марко, који је до јако сам лично посекао преко 50, словом осамдесет турских глава за свога века, не пуних 40 година, а у овом потоњем боју борио се с пушком у руци у првим редовима своје јуначке војске. 

Колико је црногорска војска задобила плена у овом боју, још се јамачно не може назначити, јер се непрестано са бојишта доноси оружје и друге убојне ствари, али по оном, што је већ донето, биће плен огроман, каквог војска до скоро није добила, самих пушака острагуша донесено је око 3500, џебане на сваку пушку по 1000 фишека, преко 300 сабаља, ухваћено је око 250 коња и уз њих силесија товара разне војничке опреме; покупљено је по разбојишту до 3000 разних бајонета, 16 дервишких сикира, 300 дугачких зејбешких палоша, који су дебели и оштри на обе стране. Отето је Турцима 22 велика и више мањих барјака, на којима је пуно стихова из корана намењених да потпаљују Турке на релиђиозни фанатизам. 

Кад се беху обе војске помешале, турски топови са стране непрестано пуцаше у ту сљегу, дакле безобзирце и у своје људе. Црногорци се томе грохотом у сред сече смејаху и један другом подпикиваше: „Еј, Крцо Ђуранов! Је ли виђе турске помаме и бруке горе од ове ове, што чине јадни Турци од себе данас?” 

„Не, ја, божа ти вјера, не виђох вака грдила никади до вијека, канда их је уждала мука су седам боница, тако су полуђели данас на велику правду божју!” 

И тако Српство и овај бој и његову славу с поносом задева за челенку своју и певаће је српска песма, док је српства на овоме свету! 

Кад је Махмуд паша овако грдно прошао, одазову га да му суде у Цариграду а на место њега пошљу старога Дервиш пашу, који је још 1862 војевао против Црне Горе, умноже му војску на 40,000 - да са њоме заједно грдно прође лупајући челом о црногорско стене. Велики бој тај збно се дана 25, авг. а зове се: 

 

Бој на Тријебач у Пиперима 

 Знаменити бој овај описује наш сарадин Ар. II-овако: 

„Нема краја у свој Гори Црној, где се више љућeг боја било и јуначке крви пролевало, него што је кршна пиперска нахија, на абранашкој граници према Шехер-Подгорици. 

Гвоздене груди пиперских соколова одбијале су вазда од Косова силну навалу беснила турског, које се у дивљачким хордама дизаше да прегази и потлачи ово дично гнездо храбрих витезова српских, што гинуше и крв пролеваше “за крст часни и слободу златну.” 

Нема камена, који је толико обливен крви до Турака, нити има стопе земље жедне, која но се више напојила крвцом од јунака но што је пиперска граница, црногорска вита перјаница. 

Турска царевина слала је вазда у ове крајеве најбоље своје војсковође, са најодабранијом војском све низамом и зебском љутим, али се ови нигда не могоше похвалити честитоме цару на дивану, са јуначком сабљом на мегдану. 

Пипери су живи бедем приогорских Брда.” 

На овај бедем ударио је у среду 25 августа главни највећи војсковођа турски, стари Дервиш-паша. 

Због сјајних црногорских победа на овим крајевима, многе су се паше мењале у турској војсци, и кад најпосле дође Дервиш-паша у Подгорицу, опазило се живо кретање и непрестано маневрисање силне турске војске према нашим положајима. Тако је зачетак овој битци још у понедеоник 25. Августа. Тога дана гледао сам уз војводу Марка на Сјеници како излже сва турска сила из Подгорице и сикних шанчева око ње, те се у непрегледним густим колонама просу пољем подгоричким у два правца, на име једна војска 18-20.000 пође право Какаритској гори према нашој војсци у Кучима на Сјеница а друга турска војска око 10.000 момака упути се Вељем и Малом брду према нашој војсци у Пиперима на Рогаме, али се није могло управо знати тада, куда ће ова војска, јер је могла кренути на лево преко Вељег брда на Ком и Загарач у љешанску нахију, куда је једном исти Дервиш-паша 1862. продирао у Црну Гору. И ова врата чувао је један део наше војске. Ми смо се са сваке стране довијали лукавлуку старога Дервиш-паше и свуда је наша војска као запета пушка чекала да дочека непријатеља. Али може се ласно веровати колико је тешко нама разапињати ово мало војске према огромној сили турској на више страна. Тако морадосмо на пет места разделити нашу војску од 10.000 војника, према чему стајаше турске војске до 40.000 момака, у Подгорици, граду Спужу, Вељем брду са шест као градови јаких кула, и многих других утврђења турских око Спужа и Малог брда, са којих тврђава зијају силни топови турски на војску нашу. 

Она војска турска што је пошла према нашој војсци на Кучима, улогорила се истога дана на Какаритској гори испод Фундине, где је шанчеве ископала, а она друга стаде под Мало брдо према Пиперима.

По свом маневрисању видело се како Дервиш-паша куша нашу снагу и смишља, где би најзгодније било да пређе нашу границу, па да одатле настави продирање у Црну Гору, а тиме је намишљао лукави Дервиш-паша, да са собом повуче нашу војску са Куча, коју из онако згодних положаја не могаше никако бојем оданде истерати, па да ослободи град Медун. 

И тако после многог мудровања, старо Дервишево око паде заустави се на главицама пиперских брда, које намисли освојити.

У среду 25. пр. м. креташе се оно 10.000 војске турске што стајаше под Малим брдом, пређе преко овога, на се упути пољем право реци Зети и Пиперима. Кад је турска војска до Зете дошла, преполови се, те једна половина стаде газити реку Зету, а друга стаде на оној страни да чува повлачење прве половине или да је подкрепи ако затреба.

Око 1. сахата после подне уљегоше Турци у поље пиперско на јажу Вранитску, под рушевние старога града Дукље, те на мах заузму најважније позиције наиме главицу Тријебач брда и Дољашну главицу, на којима је тек неколико војника као наша стража стојало, те одмах Турци стадоше на обе главице градити шанчеве које саградише поврх човека у висину. 

Главни заповедник наше војске у овим крајевима г. Божо Петровић, неимађаше у тај мах код себе у Рогаме више него само два батаљона војске, и са том маленом војском изађе Турцима на сусрет, и бој се одпочне. 

Страхота је било погледати ватру у коју наша малена војска уљегаше.

Са шест страна бију непрестано силни топови турски, а са главица заузетих брда и с ове и с оне стране Зете у пољу, као киша проспиљу Турци пушчану зрнад на нашу војску, која јуришем пође на Тријебач. И после једног сахата крвавог боја, беше Тријебач у рукама наше војске.

Али Турци изнова навале с јачом силом, те поново заузму шанчеве на главицама Тријебчу и Дољешној главици. 

Наша војска прикупи изнова сву снагу своју, те јуришем пође оним главицама, истера турску војску из шанчева, али се опет не мога дуго одржати у њима од нове и силне навале од Турака, који се по други пут утврде у заузетим позицијама. 

Пуна три сахата најкрвавијег боја издржаше наша два батаљона цетињски и цеклињски. У том дође са Сјеница нашој војсци још два батаљона, те сва четир батаљона као соколови полете најжешћим јуришем на Турке, које и по трећи пут изтерају из шанчева са главица, на их стану пољем гонити ка Зети и Морачи. 

Сад се отвори најкрвавија сеча, јер се обе војске измешаше, на се тако пољем носе, а бију их силни топови са шест страна, док у један мах наша војска сломи турску војску, која бегати стаде реци Зети.

Највећа погибија турска настаде сада. 

Турци беже безобзирце да си русе изнесу главе, а црногорски соколови за њима стижу оштрим јатаганима те их конабе непрестано пољем, док их најпосле не догнаше до Дукље, под којом је ушће Зете и Мораче. Корито ових река широко је 30-40 хвати, а на неким местима и уже је, вода тече врло брзо, а дубљина је неједнака, на Морачи мања, а на Зети много више човека. 

Што је војска била ближе рекама, све су гушћи редови турски бивали, јер се Турци на прелазу давише, а кад их наша војска још већма потиште, загатишме обе реке и препунише се оба корита од мртвих турских телеса. 

Гомилама, као овци, скакала је турска војска у Зету и Морачу, а поједине виђасмо како излазе живи на ону страну, већина се удавила и угушила у води. 

Око 3000 Турака пало је мртвих које у рекама, које око река на пољу од наше стране, а преко 1000 турских глава посекла је наша војска терајући их са главица црногорских брда. 

Да није с оне стране Зете и Мораче била јака турска резерва с топовима на три места, неби ни једног Турчин живог пошло у Подгорицу од оних 5000, што пођоше да заузму наше Пипере. Тако је ова резерва чувала и бранила бегство турске војске, и није дала је наша војска и с оне стране реке гони до Подгорице, али ипак Турци су бегали до Везировог моста, који је под самом Подгорицом, те се које овде, које у Подгорици у шанчеве склонише. 

Овако жестоког и љутог боја још није било за целе ове војне, јер бој на Кучима 2. августа где су Турци изгубили преко 6000 глава, био је крвавији од овог, али није био љући и жесточији. Тада су наши разбили Турке у часу, па су их уз Фундину гонили и секли, али овога боја удараху наши на турска утврђења пуних 5 часова и то све прсимице.

Ванредно јунаштво показала је наша војска овога пута, а наши барјактари у опште, а нарочито из овога боја могу се сравнити са Бошком Југовићем, што гоњаше Турке на буљуке по Косову, тако су они посред живе ватре улетили на врх главице ускачући у саме шанчеве турске, и соколећи тиме војску, ломили су турске редове. 

Ко је видео ону силну ватру из топова са турске стране, мора се чудити маленом губитку нашем, али за нас је ипак голем губитак. С наше стране пало је 67 мртва и 122 рањена војника, који од Турака узеше много оружје и три велике заставе. 

Наши барјактари не само да су узлетали по сред турске војске, него су још и главе секли. Тако је први на главицу Тријебтча узлетео и уз турску забо црногорску заставу Лазар Пуранов, посекав 4 Турчина, паде и сам мртав, а мартинићки барјактар Перута Бојановић узлете први на Дољешнину главицу и посјече 5 турских  глава и оста жив, уз њега беше бајички барјактар Иво Николиић. Сам командир батаљона Јовица Марков посекао је 3 жива Турчина, а кад би хтели и даље сваког војника хвалити наводити њихово јунаштво, морали би поименце сваког навести, јер се сваки лично одликоваше у овом боју ванредним јунаштвом. 

Али нема у свету тога јунаштва, што га је у црногорског барјактара.

У свим војскама барјактари стоје по сред војске, али црногорски барјактар не само да се истиче сам напред у пљусак непријатељских ђулади, па тиме макнетичком снагом привлачи за собом целу војску, него још више него свој живот чува заствау и сече турске главе колико више може. 

Црногорски барјактар ако је и рањен, не пушта из руке барјака докле год крочити може, и кад изнемогао сасвим падне, онда други јагмећи се узимају ово драго и одлично знамење, ма знали погинути на првом кораку. 

Од знатнији Црногораца погину у овом боју Нико Ђурашковић у добу 35 година, за којим остаде удовица са троје мушко нејаке деце, а уз њега падоше на мртво два Ђурашковића, Мило Савов и Саво Ников, посекав 8 турских глава, заједно са своји стрицем Филипом Шалином Ђурашковићем, који је жив из овога боја изишло.

Породица Ђурашковићева једна је од најзнаменитијих у Црној Гори од искона и данас броји до 100 пушака, а покојни Нико Ђурашковић беше понос и дика овог племена. 

Ја сам лично добро познавао покојнога Нику, који је по озбиљном спољашњем изгледу био прави јунак, а по мудрој беседи, топлом и пријатељском предусретању свакога Србина, био је човек ретке племените душе и поштена добра срца. За живота чинио је многа добра, јер богат беше.

 

Осим Нике, кад смо оне ноћи код цркве у Рогами укопавали мртве, нађох мртва и три брата Шпадијера цетињанина, међу којима најбоље познавах најмлађег, младића од 18 година, Вука, који је у Новом Саду у задружној штампарији ученик био, али се одбио у свет, па из Цариграда дође у почетку рата са осталим Црногорцима. Његова је породица живела више година у Сремским Карловцима, па је отуда и позната у тамошњим крајевима. Вук је погинуо од више пушчаних зрна, и таман да му један Турчин главу посече, долети као орао отац Вуков, те убије Турчина, а мртва сина са пола пресеченим вратом, изнесе из крваве битке на поље. 

Сутра дан после битке још се видело на Зети и Морачи неколико гомила мртвих турских телеса, са усправљеним ногама у вис, онако како су стрмоглав скакали, а већину однела је вода право у Подгорицу, да их Турци тамо по адету своме сахранити могу. 

Тако је Дервиш-наша платно жестоко први свој корак у Црну Гору преко Пипера. 

Тако ће га ако бог да дочекати свуда црногорски соколови, нека крене ма на коју страну. 

Према оваким успесима што су постигнути на овом крају ратишта, изглед је да ће јуначке војводе одбити навалу турску од Црне Горе. У оваким сјајним победама има увек много капи горчине, а то је туга над маленим али осетним губитцима српским. Кад из соколовог гњезда Црне Горе погине и један тић, велика је то штета ма да за таког тића плати главом чета турских гавранова. Али Бог који је досада помагао помоћиће и од сада а биће много вреднија она слобода што се искупљује таким и толиким жртвама.