Бој у Кучима и на Тријебач у Пиперима 1876.

 

Бој у Кучима 2. авг. 1876.

 

Битку ову описује наш виловачки јунак мајор Ј. Стефановић овако: 

„Црногорци држаху побратимски са Кучима градић Медун опсађен, да га глађу на предају приморају. Медун лежи као орлово гнездо на врху стене, три часа североисточно од Подгорице а час по северно од Фундине између реке Мораче и Рибнице на последњим ступцима оне планинске косе, која се од Кома, Црне и Живе Горе право к Подгорици и ушћу Рибнице у Морачу спушта. 

Знамо да врховно заповедништво над војском има Божо Петровић, председник црногорског сената, даље да су ту војени министар Илија Пламенац, војвода Марко Миљанов, подзаповедник Јовица Марков, поп Ђоко Пејовић и срдар Шкрњо Кусовац. 

На дан битке беше распоред војске овај: 2 батаљона Куча прекограничара (т. ј. оних, што пре рата живљаху турском земљишту) на левом крилу према Кучима и Затријепчанима под управом Марка Миљановог и срдара Шкрње Кусовца; ; на десном крилу, на главици од Сјенице, западно од Медуна мартинићки батаљон под Јовицом Марковим, цекљански под поп Ђоком Пејовићем и 300 Куча прекограничара. 

Код Турака се претходно ово збило: Усљед млогог губитка Турци допуњаваху једнако око среде јула своје редове и таборе, и пошљу до 10.000 људи низама и зејбека из Бара (Антивара) на поткрепљење војске у Албанију. На место збаченог Ахмет Хамди паше наименован буде Махмуд паша главним заповедником. Међутим требаше овај последњи пуне две недеље дана, док се је спремио и кад могаше повести војску на крш медунски и на стене Кучана. Махмуд паша  за ту офензиву припреми пут и подигне нужне редуте, у којима би војска за сваки случај наслона и прибежишта нашла. Порази Муктар пашини на Вучјем долу 14. августа принуде Махмуда, да ускори своју офензиву, како би не само Медун од немилог загрљаја ослободио, но и својом даљом офензивом јадно стање Муктар пашино у Херцеговияи олакшао. Тај нападај турски на Куче и Црну Гору по броју је пети а доби значај свој под именом бој на Медун-Подгорици. 

Још пре одсудног дана спазише Црногорци са својих соколовских висина неко веће кретање Турака између Подгорице и Скадра. Дочују, да то кретање значи припрему за распоред војске и сложан удар са више страна на на медунске висове. 

Десно турско крило стајаше на реци Цјевни код ceлa Срчи лево крило, уједно при целом маневру главнина у шестару, одма до Подгорице. Среду те 5 часова дуге линије заузе 1. августа махмудова цела војска од 28 табора низама, 5000 Арнаута и 3000 зејбека - сва та сила у пет убојни  стубова подељена. Два стуба од ове још исте вечери ступе напред и приспу до села Диноси. Зором 3. августа продужете две колоне свој пут правцем на Рибницу реку више Фундине села. У исто доба дигне се остала среда и узме правац на Фундине од Подгорице узму из тамошњих ново-подигнути редута две колоне пут свој на Дољане. Кад сване видише се сви ти убојни стубови, где се у слици полушестара концентрично на Медун и његов каменити лаз пењу: у првој врсти испред десног крила и среде налажаху се Арнаути, зејбеци пак испред левог крила у првој убојитој линији. Низами, веле, да су имали налог у случају, ако би Арнаути и зејбеци без команде дали леђа и хтели бежат, да без обзира у њих пуцају и да их тако опет у бој поврате. Левом крилу и среди служаху редути око Подгорице за наслон и последње прибежиште; десном крилу стајаше код утврђеног села Диноси јака резерва као наслон и потпора. Топова овај пут Турци не понесошe, јер се од предашњег нападаја памети научили. Око 9 часова пре подне све колоне Рибницу прегазиле и пењаху се правцем на Медун. Најпредња испупчена линија среде црногорске војске само слабо и ретко пуцајући повлачаше се назад; турска среда та жешће одаваше своју ватру и следоваше узастопце Црногорцима. Међутим протече дуже времена док могоше оба крила турска успоред среди доћи да сложно нападај изврше. Тако пуцњава без успеха трајаше, већ и подне превалило. 

Међутим Црногорци и Кучи заузму своја убојна места на ивици медунскога лаза себи овај град иза леђа остављајући. Они се том ивицом у дугој огњеној линији разреде иза се само две резервице, свака око 300 војника, остављајући. У сваком другом боју, који се по правилима јевропске тактике бије, неби никад смели 5000 људи стати да се бране против 20.000 нападача. То би се звало безумље. Ал ово су Црногорци, српска крв тече у њиним жилама. Ал не само да ће тих 5000 соколова дочекати нападај њих 20.000 Турака, већ ће оно из свог каменитог гнезда излетети па грунути на Турке, што смо већ толико пута видели што ћемо мало час и опет видети. 

Прво стадоше Турци у предњој линији, тада мицаху се турске колоне и поједине грамаде час лево, час десно, да заклона од љуте ватре траже. Стубови се убојни очито заљуљали, узмували; сад поче једна по једна, напослетку и по две колоне на једаред назад ићи и закона тражити. Само кад се сабијене колоне, које предњацима служе за потпору и поткрепљење назад пођу - чаркаши ће брзо за њима узмицати. Међу њима влада магнетска сила. Узмицање ових колона узеше друге грамаде турске као знак општег узмацања “по свој прилици заповеђеног”, и оне пођу натраг, опет страже колоне буду притиском предњих на доле с места кренуте и притиснуте. И сад очевидно овлада нијање и кламићање у оним мало пре чврстим поносним убојним стубовима - тако рећи тиме је и битка решена. Ватра од стране Црногораца и њихових другова све љућа и љућа; вика у њиним редовима све јача, док ево поједини искочише из линије, те голим ножем у Турке; други се у њих угледају, те и они за њима да не би без славе остали. Мало час, око 3 часа после подне јато ушло, и длано длан, ал засенуше Црногорски пожеви над турския главама! Као љути змајеви спустише се Црногорци с висина. Сад се беше одвалио - котраља се - ког дочепа, славиће. 

На турској страни услед тога опште узмицање, бегство и савршена руља. Не на један мах ал без растојања дадоше се турске колоне једна за другом у бегство. Тактичне свезе, поретка, запта, нема више - паста у њима хаос. Бадава виши официри викаху, бадава страдаше њих неколико због бегства на месту  - усова се с брега ваља, и све на путу сатре, страва уђе у Турке као у стоку. Смешани Црногорци с Турцима секу, ножеви кроз ваздух сикћу, јаук се чује, сваки удар шаље по један живот Мухамеду и оним обреченим двема тисућана девица у наручја. 

Бегунци се на две гомиле поделише: једна бежи у подгоричке, друга у диноске редуте - три часа од дојакошње убојне линије. Код Подгорице зауставише спољашни редути и крупни градски топови, код Диноса нови редути и јака резерва Црногорце и спасоше остатак распуђене турске војске. Ал 5000 Црногораца крос три пуна сата секоше бегајуће Турке, и тако албанска турска војска оде трагом муктарове војске и престаде бити по Турску за дуго време ратна чињеница. 

Ево појединих црта из тог боја. Турци су се у првом свом шанцу очајно и дуго борили, ал морадоше попустити. Тако се морао један по један до пет шанчева јуришем отети. Црногорци ускакаше у њих на голе бајонете турске. Жестина јуриша је била така, да Турци немаше кад пушке пунити, већ камењем се бацаше на Црногорце, а ови опет њих кундацима, којом је приликом 400 острагуша у Црногораца се скрхало - кундаци поломљени цеви испревијане. 

После оваком муком заузетих првих пет шанчева, турска војска скакала је у суноврат из свих осталих шанчева напуштајући све нашој војсци, које их је заузела на броју 30; али за читаво то време трајала је најкрвавија сеча чак до Подгорице, јер су наши непрестано гонили Турке до пред саму поћ, која је прекинула битку, после које су Турци непрестано ложили ватре до пола ноћи, да би их видела и прикупила се разбијена војска, која се ни сутрадан није могла сва искупити.

Турака је на нашем бојишту остало до 6000, осим множине, које су Турци бежећи у град Подгорицу могли собом понети. Још и сутрадан нађоше Црногорци многе живе Турке на разбојишту, где су у страху попадали међу мртве и рањене. 

Тако сјајна победа није се могла без знатних жртава искупити. Наших је пало 700 јунака, међу којима 7 официра и 4 барјактара. Ту погибе барјактар Мушика Томашев из Куча, који је у свих осам битака први јуришао на турске шанчеве, где је свагда уз турске заставе забадао црногорску крсташ-заставу. Колика је туга свеколике војске за овим дивним витезом и јунаком над јунацима, види се по томе, што га је мртва, пред укоп целивала цела војска са свима својим главарима.

Од црногорске војске особито се одликоваху личним јунаштвом: Новак Милошев телохранитељ, кнежеве гарде посекао је у овом боју 17 Турака: Ђуко Поповић, који је у Кијеву свршно духовну академију, посекао 6 душмана; сам баталон попа Ђоке Пејовића, Цеклињани посекоше 1500 Турака, што долази на сваког војника више од 4 Турчина; а за војску војводе Марка Миланова и срдара Шкрње Кусовца веле, да је још више посекла, што је ласно веровати, јер су Марко и Шкрњо двојица од највећих јунака у Црној Гори, нарочито је крвав јунак војвода Марко, који је до јако сам лично посекао преко 50, словом осамдесет турских глава за свога века, не пуних 40 година, а у овом потоњем боју борио се с пушком у руци у првим редовима своје јуначке војске. 

Колико је црногорска војска задобила плена у овом боју, још се јамачно не може назначити, јер се непрестано са бојишта доноси оружје и друге убојне ствари, али по оном, што је већ донето, биће плен огроман, каквог војска до скоро није добила, самих пушака острагуша донесено је око 3500, џебане на сваку пушку по 1000 фишека, преко 300 сабаља, ухваћено је око 250 коња и уз њих силесија товара разне војничке опреме; покупљено је по разбојишту до 3000 разних бајонета, 16 дервишких сикира, 300 дугачких зејбешких палоша, који су дебели и оштри на обе стране. Отето је Турцима 22 велика и више мањих барјака, на којима је пуно стихова из корана намењених да потпаљују Турке на релиђиозни фанатизам. 

Кад се беху обе војске помешале, турски топови са стране непрестано пуцаше у ту сљегу, дакле безобзирце и у своје људе. Црногорци се томе грохотом у сред сече смејаху и један другом подпикиваше: „Еј, Крцо Ђуранов! Је ли виђе турске помаме и бруке горе од ове ове, што чине јадни Турци од себе данас?” 

„Не, ја, божа ти вјера, не виђох вака грдила никади до вијека, канда их је уждала мука су седам боница, тако су полуђели данас на велику правду божју!” 

И тако Српство и овај бој и његову славу с поносом задева за челенку своју и певаће је српска песма, док је српства на овоме свету! 

Кад је Махмуд паша овако грдно прошао, одазову га да му суде у Цариграду а на место њега пошљу старога Дервиш пашу, који је још 1862 војевао против Црне Горе, умноже му војску на 40,000 - да са њоме заједно грдно прође лупајући челом о црногорско стене. Велики бој тај збно се дана 25, авг. а зове се: 

 

Бој на Тријебач у Пиперима 

 Знаменити бој овај описује наш сарадин Ар. II-овако: 

„Нема краја у свој Гори Црној, где се више љућeг боја било и јуначке крви пролевало, него што је кршна пиперска нахија, на абранашкој граници према Шехер-Подгорици. 

Гвоздене груди пиперских соколова одбијале су вазда од Косова силну навалу беснила турског, које се у дивљачким хордама дизаше да прегази и потлачи ово дично гнездо храбрих витезова српских, што гинуше и крв пролеваше “за крст часни и слободу златну.” 

Нема камена, који је толико обливен крви до Турака, нити има стопе земље жедне, која но се више напојила крвцом од јунака но што је пиперска граница, црногорска вита перјаница. 

Турска царевина слала је вазда у ове крајеве најбоље своје војсковође, са најодабранијом војском све низамом и зебском љутим, али се ови нигда не могоше похвалити честитоме цару на дивану, са јуначком сабљом на мегдану. 

Пипери су живи бедем приогорских Брда.” 

На овај бедем ударио је у среду 25 августа главни највећи војсковођа турски, стари Дервиш-паша. 

Због сјајних црногорских победа на овим крајевима, многе су се паше мењале у турској војсци, и кад најпосле дође Дервиш-паша у Подгорицу, опазило се живо кретање и непрестано маневрисање силне турске војске према нашим положајима. Тако је зачетак овој битци још у понедеоник 25. Августа. Тога дана гледао сам уз војводу Марка на Сјеници како излже сва турска сила из Подгорице и сикних шанчева око ње, те се у непрегледним густим колонама просу пољем подгоричким у два правца, на име једна војска 18-20.000 пође право Какаритској гори према нашој војсци у Кучима на Сјеница а друга турска војска око 10.000 момака упути се Вељем и Малом брду према нашој војсци у Пиперима на Рогаме, али се није могло управо знати тада, куда ће ова војска, јер је могла кренути на лево преко Вељег брда на Ком и Загарач у љешанску нахију, куда је једном исти Дервиш-паша 1862. продирао у Црну Гору. И ова врата чувао је један део наше војске. Ми смо се са сваке стране довијали лукавлуку старога Дервиш-паше и свуда је наша војска као запета пушка чекала да дочека непријатеља. Али може се ласно веровати колико је тешко нама разапињати ово мало војске према огромној сили турској на више страна. Тако морадосмо на пет места разделити нашу војску од 10.000 војника, према чему стајаше турске војске до 40.000 момака, у Подгорици, граду Спужу, Вељем брду са шест као градови јаких кула, и многих других утврђења турских око Спужа и Малог брда, са којих тврђава зијају силни топови турски на војску нашу. 

Она војска турска што је пошла према нашој војсци на Кучима, улогорила се истога дана на Какаритској гори испод Фундине, где је шанчеве ископала, а она друга стаде под Мало брдо према Пиперима.

По свом маневрисању видело се како Дервиш-паша куша нашу снагу и смишља, где би најзгодније било да пређе нашу границу, па да одатле настави продирање у Црну Гору, а тиме је намишљао лукави Дервиш-паша, да са собом повуче нашу војску са Куча, коју из онако згодних положаја не могаше никако бојем оданде истерати, па да ослободи град Медун. 

И тако после многог мудровања, старо Дервишево око паде заустави се на главицама пиперских брда, које намисли освојити.

У среду 25. пр. м. креташе се оно 10.000 војске турске што стајаше под Малим брдом, пређе преко овога, на се упути пољем право реци Зети и Пиперима. Кад је турска војска до Зете дошла, преполови се, те једна половина стаде газити реку Зету, а друга стаде на оној страни да чува повлачење прве половине или да је подкрепи ако затреба.

Око 1. сахата после подне уљегоше Турци у поље пиперско на јажу Вранитску, под рушевние старога града Дукље, те на мах заузму најважније позиције наиме главицу Тријебач брда и Дољашну главицу, на којима је тек неколико војника као наша стража стојало, те одмах Турци стадоше на обе главице градити шанчеве које саградише поврх човека у висину. 

Главни заповедник наше војске у овим крајевима г. Божо Петровић, неимађаше у тај мах код себе у Рогаме више него само два батаљона војске, и са том маленом војском изађе Турцима на сусрет, и бој се одпочне. 

Страхота је било погледати ватру у коју наша малена војска уљегаше.

Са шест страна бију непрестано силни топови турски, а са главица заузетих брда и с ове и с оне стране Зете у пољу, као киша проспиљу Турци пушчану зрнад на нашу војску, која јуришем пође на Тријебач. И после једног сахата крвавог боја, беше Тријебач у рукама наше војске.

Али Турци изнова навале с јачом силом, те поново заузму шанчеве на главицама Тријебчу и Дољешној главици. 

Наша војска прикупи изнова сву снагу своју, те јуришем пође оним главицама, истера турску војску из шанчева, али се опет не мога дуго одржати у њима од нове и силне навале од Турака, који се по други пут утврде у заузетим позицијама. 

Пуна три сахата најкрвавијег боја издржаше наша два батаљона цетињски и цеклињски. У том дође са Сјеница нашој војсци још два батаљона, те сва четир батаљона као соколови полете најжешћим јуришем на Турке, које и по трећи пут изтерају из шанчева са главица, на их стану пољем гонити ка Зети и Морачи. 

Сад се отвори најкрвавија сеча, јер се обе војске измешаше, на се тако пољем носе, а бију их силни топови са шест страна, док у један мах наша војска сломи турску војску, која бегати стаде реци Зети.

Највећа погибија турска настаде сада. 

Турци беже безобзирце да си русе изнесу главе, а црногорски соколови за њима стижу оштрим јатаганима те их конабе непрестано пољем, док их најпосле не догнаше до Дукље, под којом је ушће Зете и Мораче. Корито ових река широко је 30-40 хвати, а на неким местима и уже је, вода тече врло брзо, а дубљина је неједнака, на Морачи мања, а на Зети много више човека. 

Што је војска била ближе рекама, све су гушћи редови турски бивали, јер се Турци на прелазу давише, а кад их наша војска још већма потиште, загатишме обе реке и препунише се оба корита од мртвих турских телеса. 

Гомилама, као овци, скакала је турска војска у Зету и Морачу, а поједине виђасмо како излазе живи на ону страну, већина се удавила и угушила у води. 

Око 3000 Турака пало је мртвих које у рекама, које око река на пољу од наше стране, а преко 1000 турских глава посекла је наша војска терајући их са главица црногорских брда. 

Да није с оне стране Зете и Мораче била јака турска резерва с топовима на три места, неби ни једног Турчин живог пошло у Подгорицу од оних 5000, што пођоше да заузму наше Пипере. Тако је ова резерва чувала и бранила бегство турске војске, и није дала је наша војска и с оне стране реке гони до Подгорице, али ипак Турци су бегали до Везировог моста, који је под самом Подгорицом, те се које овде, које у Подгорици у шанчеве склонише. 

Овако жестоког и љутог боја још није било за целе ове војне, јер бој на Кучима 2. августа где су Турци изгубили преко 6000 глава, био је крвавији од овог, али није био љући и жесточији. Тада су наши разбили Турке у часу, па су их уз Фундину гонили и секли, али овога боја удараху наши на турска утврђења пуних 5 часова и то све прсимице.

Ванредно јунаштво показала је наша војска овога пута, а наши барјактари у опште, а нарочито из овога боја могу се сравнити са Бошком Југовићем, што гоњаше Турке на буљуке по Косову, тако су они посред живе ватре улетили на врх главице ускачући у саме шанчеве турске, и соколећи тиме војску, ломили су турске редове. 

Ко је видео ону силну ватру из топова са турске стране, мора се чудити маленом губитку нашем, али за нас је ипак голем губитак. С наше стране пало је 67 мртва и 122 рањена војника, који од Турака узеше много оружје и три велике заставе. 

Наши барјактари не само да су узлетали по сред турске војске, него су још и главе секли. Тако је први на главицу Тријебтча узлетео и уз турску забо црногорску заставу Лазар Пуранов, посекав 4 Турчина, паде и сам мртав, а мартинићки барјактар Перута Бојановић узлете први на Дољешнину главицу и посјече 5 турских  глава и оста жив, уз њега беше бајички барјактар Иво Николиић. Сам командир батаљона Јовица Марков посекао је 3 жива Турчина, а кад би хтели и даље сваког војника хвалити наводити њихово јунаштво, морали би поименце сваког навести, јер се сваки лично одликоваше у овом боју ванредним јунаштвом. 

Али нема у свету тога јунаштва, што га је у црногорског барјактара.

У свим војскама барјактари стоје по сред војске, али црногорски барјактар не само да се истиче сам напред у пљусак непријатељских ђулади, па тиме макнетичком снагом привлачи за собом целу војску, него још више него свој живот чува заствау и сече турске главе колико више може. 

Црногорски барјактар ако је и рањен, не пушта из руке барјака докле год крочити може, и кад изнемогао сасвим падне, онда други јагмећи се узимају ово драго и одлично знамење, ма знали погинути на првом кораку. 

Од знатнији Црногораца погину у овом боју Нико Ђурашковић у добу 35 година, за којим остаде удовица са троје мушко нејаке деце, а уз њега падоше на мртво два Ђурашковића, Мило Савов и Саво Ников, посекав 8 турских глава, заједно са своји стрицем Филипом Шалином Ђурашковићем, који је жив из овога боја изишло.

Породица Ђурашковићева једна је од најзнаменитијих у Црној Гори од искона и данас броји до 100 пушака, а покојни Нико Ђурашковић беше понос и дика овог племена. 

Ја сам лично добро познавао покојнога Нику, који је по озбиљном спољашњем изгледу био прави јунак, а по мудрој беседи, топлом и пријатељском предусретању свакога Србина, био је човек ретке племените душе и поштена добра срца. За живота чинио је многа добра, јер богат беше.

 

Осим Нике, кад смо оне ноћи код цркве у Рогами укопавали мртве, нађох мртва и три брата Шпадијера цетињанина, међу којима најбоље познавах најмлађег, младића од 18 година, Вука, који је у Новом Саду у задружној штампарији ученик био, али се одбио у свет, па из Цариграда дође у почетку рата са осталим Црногорцима. Његова је породица живела више година у Сремским Карловцима, па је отуда и позната у тамошњим крајевима. Вук је погинуо од више пушчаних зрна, и таман да му један Турчин главу посече, долети као орао отац Вуков, те убије Турчина, а мртва сина са пола пресеченим вратом, изнесе из крваве битке на поље. 

Сутра дан после битке још се видело на Зети и Морачи неколико гомила мртвих турских телеса, са усправљеним ногама у вис, онако како су стрмоглав скакали, а већину однела је вода право у Подгорицу, да их Турци тамо по адету своме сахранити могу. 

Тако је Дервиш-наша платно жестоко први свој корак у Црну Гору преко Пипера. 

Тако ће га ако бог да дочекати свуда црногорски соколови, нека крене ма на коју страну. 

Према оваким успесима што су постигнути на овом крају ратишта, изглед је да ће јуначке војводе одбити навалу турску од Црне Горе. У оваким сјајним победама има увек много капи горчине, а то је туга над маленим али осетним губитцима српским. Кад из соколовог гњезда Црне Горе погине и један тић, велика је то штета ма да за таког тића плати главом чета турских гавранова. Али Бог који је досада помагао помоћиће и од сада а биће много вреднија она слобода што се искупљује таким и толиким жртвама.

Архимандрит Нићифор Дучић - Племе Зупци и Војвода Лука Вукаловић

 

Племе Зупци
и
Војвода Лука Вукаловић

Зупци су српско јуначко племе у Требињском Округу између Требиња, Корјенића, Кривошија, Крушевице и Конавала; то је висораван под именом: Зубачко поље, над морском површином, од 6 до 700 клм.; а гдје је најшире од 2 до 3 клм. Окружено каменијем, голијем брдима, а од јужне стране високом планином — Бијелом Гором — са столетнијем борјем, јелама, буквама и муликама, одвајајући Зупце од Кривошија, које су у политичкој заједници с Боком.

Поље је испод селâ (поткућнице) обрађено, и рађа: пшеницу, јечам, раж, крупник, овас, кукуруз, кртолу и купус. Средина је поља мршава, дивљачна и неродна; по њој расту шумарци растови и церови. Воћака јужнијех нема, јер је клима планинска оштра. Оваца, коза, говеда и коња има прилично. Није ни без пчела и свиња само за домаћу потребу.

Села су око поља српска без икакве мјешавине. Куће су им позумљуше, сухомеђаре и кровињаре, тек по нека од камена и креча на један под.

Села су, почињући са дна поља: Турмента, 25 кућа и црква Велике Госпође; Орашје, 16 к.; Тули, 12 к.; Поткрај, 11 к.; Куна главица, 7 к.; Ограда, 12 к.; Дренови до, 24 к.; Граб (Спајићи), 20 к. и црква Петковица у пољу; Бугојево село, 20 к. и црква св. Илије; Коњско (полице) око њега 30 к. и црква св. Спаса.

Сутјеска одваја Бугојево село и Коњско од Зубачкога поља пресјекавши брдски вијенац са источне стране, који је везан с Бијелом Гором. Кроз Сутјеску, кад су велике кише, тече поток. Некад је кроза њу текла рјечица; то се види по кориту и у њему облуцима. Народно предање вели: „Ријека, која је текла кроз Сутјеску, извирала је на Убала под Јастрепцем у Бијелој Гори; па како је топила и плавила већи дио Зубачкога поља, неко их научи да биволским кожама и катраном забуше главу (извор) ријеке. Кад су га забушили, веле, чуо се је страховит тутањ испод Бијеле Горе, док није вода пробила к мору.“

И сада многи Зупчани вјерују, да је та ријека садашња Љута у Конавлима, која извире испод херцеговачких брда у правцу Бијеле Горе и утјече у море.

На Ублима има жива вода врло студена и здрава.

На уласку из Зубачкога поља у Сутјеску види се Брвеник на десној страни на обронку Бијеле Горе. Народ прича да је ту био у старо доба манастир. По остацима се то не види. Само име Брвеник каже што је.

У Бугојеву је селу, под самом Бијелом Гором, Вукаловићево братство по храбрости међу првијема зубачким братствима. Ту је и Лучина кућа од камена и креча на један под. О Вукаловићу укратко мало ниже.

Црква Петковица је на Пуком у пољу, коју смо мало прије споменули; код ње је увијек било зборно мјесто зубачког племена. Оно је у тијесној вези с херцеговачким устанком у почетку друге половине овога вијека.

Кад но Омер паша 19. марта 1852. год. нареди да се одузме оружје у Срба у Босни и Херцеговини, имајући намјеру да рати и прегази Црну Гору, Зупчани на позив турске власти, у прољеће те године, донесу нешто од оружја на зборно мјесто код Петковице да га предаду Турцима, који тога ради бијаху дошли на тај збор. Обично су одређиване аге за тај посао, јер знаду оружје својих чивчија, да га не би крили. Јово Спајић имао је најљепши џефердар у Зупцима. За њ су знали и Требињци, те га није могао сакрити. Оно оружја, што су Зупчани донијели, било је прислоњено уз цркву по братствима. Спајићев је џефердар одвајао од свијех других. Док су се аге препирале са Зупчанима око оружја да га нијесу цијела донијели, дотле Спајићев ага, Диздаревић, одвоји на страну тај џефердар да га задржи себи. То храброга Јова Спајића заболи; па скочи, узме свој џефердар и викне: „Ко ће са мном, нека иде са мном! Не дам џефердара док ми је на раменима глава!“ — Опали џефердар и отиде кући.

Зупчани сви одједанак скоче, узму своје оружје и разиђу се својим кућама.

Турци (аге) смотају лике на опанке и врате се празних руку у Требиње.

То је прави почетак херцеговачког познатог устанка од 1852. г.

Зупчани су знали да се на томе неће проћи, па се опет скупе код Петковице, и једногласно закључе да нико од Зубаца не иде Турцима, и да их не пуште међу се, поставивши своје поуздане стражаре по висовима између Зубаца и Требиња, и тијем затворе пут из Требиња у Суторину на мору, код Херцег-Новога.

Из Требиња су на Зупце два пута: један од западне стране уз брдо Драчу; други од сјеверне стране преко Арсланагића моста на Требишњици (од града уз ријеку око 5 клм.) Из Зубаца је с Граба до Суторине један пут. Од њега се одваја на Бјелотини једна путања на лијево у Крушевицу, и једна још мало напријед у Свртку. Ту је најјужнија граница између Херцеговине и Херцег-Новске околице. Главни пут води кроз Драчевицу правце к Суторини.

Суторину је добила Турска на јужној страни кад и Клек на сјеверној Дубровачке Републике на Карловачком миру 1699. год. Република је управо молила да Турска заузме та два изласка из Херцеговине на море да је сачува од грамжљивости неситијих Млетака.

Зупчани тада још (1852. год.) бијаху у завади и крвнини с Црногорцима; ваљало им је дакле измирити се с њима да би имали поуздано заплеће и потпору у невољи. Изберу неколика главара познатија, међу којима је био први Јово Спајић, да посредовањем војводе граховскога, Јакова Даковића, умоле црногорског кнеза Данила за измирење с Црногорцима и за помоћ у борби против Турака.

***

Кнез Данило, који имађаше широк поглед и велике идеје, одлично прими зубачке главаре (делегате); нареди измирење да се у тој години изврши по народном обичају (крвно коло); посоколи их и обећа помоћ у борби против Турака.

Лука Вукаловић, тада још млад, занатом трикар у Херцег-Новом, кад чу шта су Зупчани закључили, и шта им је кнез Данило обећао, напусти занат и врати се међу братство на Зупце да се бори за народно ослобођење.

Вукаловић је у свему херцеговачки тип: висок, плећаст, главе крупне, косе плаве, затворене, чела висока, очију округлијих, плавожућкавијих, погледа мека, бркова густијих, плавијих, лица широка, пуна, осмијехом превучена, носа правилна, уста великих, воље јаке, карактера чврста и свијетла.

За лијепим одијелом био је понесен, као сви Срби; носио је доламу од зелене загасите чохе, везену црвеном свилом и златом, грудњак (џамадан) од црвене чохе везен златом, јелек од црвене чохе везен златом с дугметима сребрнијем низ прси, чакшире од чохе модре, докољенице од чохе бијеле, чизме, потпасак од коже сактијана, преко њега крмезли појас и капу заврату. У појасу два сребрњака и о бедри сабљу димискију.

Био је врко гостољубив и разговоран. Духана није пушио; али је радо пио ракију.

***

Зупци су у ширем општинском значењу једно племе из различнијих братства или породица: Даниловићи, Вукаловићи, Спајићи, Вици и т. д. Зубачко је племе уопште храбро. Никад није било сасвим подвржено турској власти. Зупчани у свему имају најчистији српски тип. Одратни су, коштуњави, снажни, окретни, бистри, убојити, поуздани, истрајни, већином црномањасти. Оружје им је послије живота и поштења (части) најмилије; гусле, јуначке пјесме и српски народни обичају у срцу и души. Одијело свакидашње: бјелача (гуњ) од бијелога домаћег сукна уваљанога; грудњак (џамадан) од црвене чохе или сукна; чакшире од раше модре; докољенице од сукна бијелога уваљаног; чарапе и назуви, т. ј. напрсци, од вуне ишарани; опанци на врнчанице с обувачама од опуте; потпасак од говеђе учињене коже у црвеној боји, преко њега тканица од домаће вуне, проста или ишарана; струка од бијеле или црне вуне са стријекама у боји на крајевима до реса, тканина домаћа; и капа заврата, или вес црвен.

Кад иду на пут, имају: пиштољ и нож у појасу, фишеклије о појасу на каишу, дугу пушку о рамену, обраменицу, т. ј. торбу, с брашаницом на плећима припрћену, и струку поврх свега.

Стајаће одијело у имућнијих: долама од чохе модре или црвене, опточена свиленијем гајтаном, гдјекоја и златом везена; низ прси с једне стране (гдјекоја с обје стране) сребрне крупне пуце; ђечерма испод доламе с врх кошуље до појаса од чохе црвене са сребрнијем ситнијем плочицама, гдјекоје плочице позлаћене; токе од сребра поврх доламе; чакшире од чохе модре; докољенице од чохе црвене или модре са сребрнијем копчама; чарапе и напрсци од вуне кљечани у бојама; опанци умјетно преплетени опутом од овчије коже да се пријеплете бијеле; капа заврата или вес црвен око њега (т. ј. главе) савијена поша црвена или у шарама. У старије доба имали су и калпаке, али их је готово нестало.

Оружје у имућнијих: један или два сребрњака, нож (јатаган) с рукодржом од слонове кости у појасу, и џефердар о рамену. У сиромашнијих: један пиштољ и нож у појасу, и дуга пушка (лазарина од 7 педи) о рамену.

Сваки Зубац је добар гађач (нишанџија); гђе оком одмјери, ту погоди.

Писац је овијех редака војевао с њима заједно 1861. и 2. год, па се увјерио да су челик-војници и јунаци. Нема их пун баталион, па су дочекивали и разбијали по 10 баталиона турске војске. Пушка добро бије и нож сијече кад је у јуначкој руци.

У племену Зупцима нема великих задруга. Братства су задруге у одбрани од насртања спољашњих непријатеља.

Из братства Даниловића бивали су кнезови зубачки све док се није истакао Лука Лаков Вукаловић, као што смо горе споменули, поставивши га црногорски кнез Данило капетаном, а Јова Спајића сердаром зубачким. Кнез црногорски Никола да му војводство 1861. год.

Војвода Лука Вукаловић својом дугом и јуначком борбом за народно ослобођење у Херцеговини заузима најславније мјесто у историји херцеговачког првог устанка и ратовања. Он је био главни чинилац у томе устанку од 1851. до 1862. г. закључно. Он је задавао много бриге Стамболу, откуда су слали војску и најбоље ђенерале (паше) у Херцеговину. Он је привлачио пажњу Европе на Херцеговину, која је прислушкивала прасак херцеговачких џефердара, помишљајући на одјек у Црној Гори и Србији. Комисари су турски и европски доходили у Херцеговину, испитивали узроке устанку, и обећавали устаницима златна брда само да положе оружје. Најпослије се било дошло до неколиких повољнијих и кориснијих концесија онда кад је Омер-паша с међународном комисијом дошао у Мостар у прољеће 1861. год., које су се могле примити као подлога за будућност. Писац овијех редака, овлашћен од главара устаничких, дошао је у Мостар у јулу мјесецу 1861. год. и преговарао с Омер-пашом и европском комисијом о олакшицама, које устаници траже. Дошло се било до повољнијех резултата.

Али...

***

Војвода Лука Вукаловић није знао ни читати ни писати; али је знао јуначки војевати, угледајући се на бесмртнога Кара-Ђорђа и Милоша. Није био срећан ни он ни његови ратни другови, који су га надживјели, да виде Херцеговину и Босну ослобођену. Морао је најпослије 1865. г. с тужнијем срцем оставити Херцеговину и отићи у Русију, гдје је одлично био примљен. Умро је у Брјанској 1875. год. на земљи, коју му је даровао Цар Александар II.; умро је на рукама својега сина Богдана и својега шурака Милоша Средановића, који се од њега није одвајао и био му свуда десна рука; умро је у једноплеменој, словенској, великој Царевини Русији; али далеко од својега завичаја; далеко од своје миле отаџбине, у којој се родио и за коју је живио и радио; далеко од својега јуначкога братства и племена; далеко од својих пријатеља и ратнијех другова!

Понио је у гроб тешку рану и бол што није дочекао ослобођење српскога народа. Његово ће име захвални Херцеговци с поштовањем спомињати од кољена на кољено, као што га спомиње и његов ратни друг,

Архимандрит  Нићифор Дучић                        У Биограду, 1897. год.