Uspomene о ustanku u dubrovačkoj zemļi g. 1813. i 14

   

Uspomene 

о ustanku u dubrovačkoj zemļi g. 1813. i 14

Eto nije još projurilo stotinu jeta otkad je nestalo repu­blike u Dubrovniku, a mi po gotovu danas i ne znamo što se u ono doba dogodilo: dà, čujemo mnoga pričańa, jer je pre­daja još živa, neki od nas i vidjesmo i govorismo s ļudima te su živjeli za doba republike; ali sasma slabo do nas dopre što pisana, što bi nama potomcima predočilo i predstavilo pra­vu sliku, ili dajbudi priličnu sliku i pojam onog doba, kada je propadala dubrovačka vlada, kada je naime taj dični starac izdisao. Možemo, reći da od g. 1806. do 1813. gojena, je bila stavna nada, da će umirući starina, opet u boļe krenuti, te na noge skoknuti. Izgledalo je, da ima još nešto duha u kostima; i doista malko se prene, pak mu se prsa nadimati stanu, a neki životni duh poče ga pokretati uprav spomenute g. 1813., i ako je dotle kao mrtav na samrtnoj steļi i ležao i kao pokoj­nik smatran bivao. Izlazim iz alegorije, te velim, dai je neko­jim patrijotima Dubrovnika bilo puklo pred očima g. 1813., pak stadoše da dižu ustanak, koji je loše sreće u potońi kraj bio, te svi napori u batal pogjoše radi nesloge i ambicije pojedinijeh, kako će se uvidjeti, što se možda došle nije ni znalo, iz uspomena, koje neki savremeni učesnik napisa na talijan­skom jeziku, što ja na srpski danas prenosim.

A. P. 

*** 

1806. General francuske divizije Lauriston sa svojom voj­skom, pod izlikom kratkog počinka u prolazu iz Dalmacije za Boku Kotorsku, zaposjede vojničkim redom cijelu dubrovačku oblast (27 Maja 1806). Po tom isti general dade proglas u ime svoga cara Napoleona, u kome govori, da će francuska vojska ostaviti Dubrovnik kad zaposjedne Boku Kotorsku i  Jonske otoke; ali da će se uz to sačuvati vlada, zakoni i politički
odnošaji Dubrovnika sa svijem vlastima te su prijatne Fran­cuskoj.

Francuski vođe, vavijek odlučni u svojemu prevratnom sistemu, stadoše da prave bunu i spletke protiv a stare vlade Dubrovnika, bilo u gradu bilo vanka. 

1807. Mjeseca decembra g. 1807. dozna se, da je g. Federik Chirico, generalni konsuo republike dubrovačke, pred visokom Kapijom u Carigradu, po nagovoru ministra francus­koga Sebastiani, predao arhive i kancelariju svojega konsulata rečenom francuskom ministru. Senat odmah odredi, da se stro­go i bez obzira bude raditi, i na vas mah bi opremļen vlastelin Karlo Natali, vijećnik, kao poslanik pred Visoku Portu, da bi se tužio radi povrijeđenijeh prava naše republike sa strane francuskog poslanika, te da bi se arhivi i kancelarija naša povratili. U Jedreni susrete se Natali s velikim vezirom, kojemu kaza о svojemu poslanstvu, i tu se neko vrijeme ustavi, i ako je imao uprav da putuje u Carigrad. Uz to je francuski poslanik na vrijeme za to poslanstvo saznao, to sve in­trige i prijetńe upotrijebi kod Porte; i za to je Nataliju nare­đeno bilo, da se u Dubrovnik povrati. U to doba u Dubrovniku nije već bilo republike, te Natali ne imađaše pred kim da se opravda, i dosjedno da dade razlog о svome boravku u Je­dreni. General Marmont zavidnim je okom gledao na ovo poslanstvo Natalijevo, te je odmah upotrijebio sve najzlobnije varke, e da bi vlastelu, te su sačinavali republiku, prisilio na ostavku. Svaki je od ńih uza sve varke i spletke nepomičan ostao na svome mjestu. 

1808. Tada general naredi, da se sakupi Senat (a to baš na 31. januara  1808), da francuska vojska opkoli palaču vladinu, da se s tvrđava svi topovi prema gradu okrenu, a da uz to u Senat pođu nekoji francuski oficiri i nekoji mutikaše iz Dubrovnika, da bi se pročitala nekakva drzo­vita odluka, kojom se je raspuštala aristokratska vlada Dubrovnika. 

Privremeno osta Dubrovnik podvržen kralevstvu talijan­skom, ali pokučen pod tegotnim jarmom vladavine, sastavjene dijelom od nekojih Dubrovčana i Dalmatinaca, koji su prija­hali uz Francuze, a to sve pod vlasti nekoga Domenika Garagnini iz Trogira, koji je onda bio generalni upraviteļ Ko­tora i Dubrovnika.

Napokon iza rata s carevinom austrijskom g. 1809. du­brovačke zemļe s Bokom Kotorskom sačinavale su jednu po­krajinu u francuskoj Iliriji, premda Dubrovnik nije zaokružen bio odlukom, koja je sastavļala pokrajine Ilirije na ugovoru u Prezburgu, kada su ustupjene bile te pokrajine. Eto, kako su na silu Francuzi zaposjeli vladu u Dubrovniku. Eto kako je senat vavijek čuvao svoja prava u korist republikanske vlade, čekajući da kucne čas, da bi se nanovo služio istim svojim pravom. 

1813. Mjeseca februara (1813) pobudi se nada u Dubrov­čanima glede dobijańa svoje slobode. Eto se engleska vojska iskrca na otok Lastovo, koji je Dubrovniku pripadao, te protjera francusku stražu a povješa engleske zastave; nu uz to stanovnicima onoga otoka povrati stare dubrovačke zakone. 

Tako isto engleska vojska zaposjedne tri druga dubro­vačka otoka, t. j. Šipan, Lopud i Kalamotu, i tu svoje zastave poredaše, a zakone dubrovačke opet uspostaviše. Po tom prvijeh dana oktobra 1813. nekoji engleski brodovi usidriše se pod Cavtat, a na ńima je bio Ab. Brunazzi, austrijski kome­sar. Vlaho Brńa Kaboga, vlastelin dubrovački, otrag neke da­ne sretao je engleske brodice po moru, u zalijevu župskome, i iskazivajući se neprijateļem francuske vlade (premda je do onda služio kao potkonsuo Napuļa pod vladom Joakima I.), stane se dopisivati i dogovarati s engleskim vođom, eda bi sa­znao kakovu novost о ratu. 

Mnogo su se puta već Englezi iskrcavali u Cavtatu, ali za malo časa, jer su se bojali 0stati duļe na onoj zemļi, gdje pro­strani dio Konavala gospoduje, te bi na oružje mogla podi­gnuti silan broj narodne straže i pandura. 

Neko doba pošto se brodovļe engleško onamo usidrilo, za­povjednik istoga kradimice pošaje Kabozi, koji je stanovao u Cavtatu, proglas, koji potpisa isti zapovjednik engleške vojske s kopna, Lowen, sa datumom s Lopuda 10 oktobra, a proglas je upravļen bio Dubrovčanima. Evo mu sadržaja: “Eto se va­ma približaju austrijske i engleške zastave, da vam povrate slobodu i narodnu neodvisnost. Združite se s nama, e da se vaša zemja oslobodi pritiska Francuza; spomenite se, Dubrovčani, svojega slavnoga imena, i borite se za sebe same, kako su radili Špańolci i Rusi za slobodu svojega doma.”

U istom smislu bio je sastavļen i proglas na Dubrovčane austrijskog Maršala Hillera, upravļen narodima Ilirije.

Pošto nam je dao taj proglas, brodovjo englesko otplovi put Boke da je osvoji, jer su se onamo već borili Crnogorci protiva Francuza, prijeteći, da će navaliti na Konavle. 

Već se sigurno držalo da će engleska i austrijska vojska poduprijeti naša prava, da bi se obnovila republika. Onda Kaboga, pošto tajnu povjeri Markizu Franu Boni, stade hra­briti Cavtaćane, a drugi Konavļane, da bi se trsili francuske vlade. 

Trebalo je nadjačati prirodni strah puka, koji je vavijek jači pod samosilničkom upravom.. Trebalo se je opriječiti te iz­bjegnuti istodobno pažńi činovnika vladinijeh u Cavtatu i u Konavlima. Trebalo se je uprav izložiti, te na kocku i život metnuti, pripremajući ustanak u Konavlima, gdje je pod oruž­jem bila narodna straža i panduri, koji su radi platâ i slo­bode privrženi bili francuskoj vladi, i gdje su obigravah svako mjesto oružnici za veću pažńu i strah. 

Već danom 29 septembra prosu se lažna uzbuna zbog dolaska Crnogoraca na Debeli Brijeg, na međašu Konavala. Vas taj narod stane da bježi iz svojijeh domova. Koristio je taj strah, da uvjeri iste Konevļane, da će Englezi, koji su zapo­sjeli Boku Kotorsku, sasvim lasno Crnogorce suzbiti. 

Ali je još straha bilo u onome puku, dok je neprestano pak oko ustanka radio Markiz Bona, koji je stalno na Grudi stanovao, te se sastajao na dogovore s Magudom, Pajetkom, Tvrtkovićem, Banom, Tarašem i ostalijem prvacima. Na 18 Oktobra jedva se trefi zgodno vrijeme, da bi buknuo toliko snovani ustanak. Obilatost jela i pića zgrijalo je dobro glavu vođa mnogobrojnog naroda, jer se taj dan slavio sv. Luka, kr­sno ime Bačeva Dola i Radovčića. Smatralo se, da je to zgodan čas, te se u isti mah stane širiti glas о novoj uzbuni; viče se, da su Crnogorci već stigli na Debeli Brijeg: „Dižite se, о Konavjani, na obranu i na oružje!“ Svi iz Bačeva Dola i iz Radovčića hitaju put Debelog Brijega, mećući iz pušaka, a sta­novnici ostalijeh sela, preplašeni radi puškarańa, brzaju i oni put istog mjesta, kamo se silan narod uputio. Pandure pak, koji su na međašu bili, uz kapetana Moretti, začudi ta nenadana pobuna. Više od hiļade Konavļana u čudu se gledahu, kada nijednoga Crnogorca ne nađoše; oni pak, koji su znali za izmišļenu osnovu, stadoše u glas vikati, da su puku već dodijalo ove strahotne pogibli i nevoļe, te da se daje snositi ne može jaram francuskog vladańa, i da ga se mora narod trsiti, a od dušmana se braniti. Pak uz to viču: Sami nas Englezi mogu da spase, spas nam eto nuđaju i obećavaju. — Brzajmo do nih, odgovara narod. 

Onaj čas se odabraše dvadeset i pet Konavļana, kapetan Moretti bi prisiļen da nakiti pismo odanosti na zapovjednika engleskoga, te odmali krenuše put Boke Kotorske. Lijepo ih primiše na engleskom brodu „Baccante“ i otpustiše s obezbjednijem pismom zapovjednika Hoste-а i kapetana Lowen-a. 

U tom je pismu bilo kazano, da su Konavli pod zaštitom vlasti, koje su se združile da rade u zajedničkom poslu. Obećaše također Konavjanima, da će poslati oružane vojske, da ču­va kotar konavoski, i napokon ih nukahu, da im predadu žandarme francuske, koji su bili u konavoskom manastiru. Vratiše se Konavļani na Debeli Brijeg i činiše pročitati kapetanu pandurskomu što su odlučili i postigli od zapovjednikâ engleskiјеh. Naložiše kapetanu, da s te stope krene sa svojijem pandurima; raspustiše sve straže zauzete od narodne obrane; ali velikodušno obavijestiše žandarme francuske i pukovnika na­rodne straže Petra Papi, koji je bio s ovijem, da prtļaju na miru iz toga kraja. Doista pukovnik Papi povede odmah sve žandare natrag u Dubrovnik. 

Više u Konavlima nije bilo ni sjene vlade ni oružane sile francuske. Sve bijaše mirno; ali Englezi nikako da se prekažu u Konavlima, kao što bijahu obećali. Već Konavļani počeše klonuti duhom, i sam markiz Bona uviđaše pogibao, u koju se bijaše s nima uvalio. Četiri dana docnije vlada francuska htjede da tačno upozna namjere Konavļana, i doznavši da ni jedan Englez nije tamo stigao, opremi opet u Konavle pukovni­ka Papi. 

Ovaj odmah izda naredbu, da se obnavļa narodna straža i panduri; neki se Konavļani pokoriše toj naredbi. U isto do­ba civilna uprava naredi kaznacu od Pločica, da radi utjerana zemjišnog poreza proda neke stvari vlasnika Konavļana, te pošaļe oglase za tu dražbu u ime cara Napoleona. 

Stanovnici kaznačine Pločica ne znaju više na koju će stranu, te hoće još da čuju mnijeńe markiza Bone. Ovaj sveđ postojan u preduzetom pothvatu stavi im živo pred oči, da bi se Englezi rasrdili i da bi bili kadri poharati iz osvete cijele Konavle, kad bi se Konavļani, pošto su zaiskali zaštitu saveznijeh vlasti, usudili lijepiti i nadaļe ime Napoleonovo i dopustiti da mu se plaća i pare poreza na zemļu u Konavlima. Gospodin ih Bona dakle uputi, da obavijeste zapovjednika engleskoga о tom novom dogođaju i da pošaļu k nemu još koga, da mu predoči pogibao u koju su pali. 

Taj svjet bi prihvaćen; odmah se na Grudi sasta zbor poglavica konavoskijeh, da se dogovore о novom poslanstvu. 

Predloži se gospodinu Boni, da pođe on glavom na sasta­nak zapovjedniku engleskomu, kao vođa poslanstva kona­voskoga, i da mu razloži potrebe i žeļe svega onoga naroda. On se poboja, da Francuzi ne svale bijes svoje osvete na ńegovu porodicu, te bijaše još ostala u blizini grada Dubrovnika, te iz slabosti se ne primi. Konavļani ne će da se prignu na te razloge. Mi smo već jednom išli, vele oni gospodinu Boni, ali zaludu ; mi ne znamo s nima govoriti, dođite dakle, i mi ćemo moliti zapovjednika engleskoga, da vi budete imenovan namje­snikom u Konavlima. Markiza Bonu ganu u živo tolika privr­ženost Konavļana; zahvali im i ne umjede se primiti; na svrhu obeća, da će napisati spomenicu zapovjedniku engleskomu u ime naroda konavoskoga a u smislu kako su oni žeļeli. Na svaki lijepi način na svrhu ih nagovori, da je to dovojno, te da oni sami ponesu i predadu. 

Sastavivši doista spomenicu u duhu engleskoga proglasa od 10 oktobra, markiz Bona pošaļe to novo izaslanstvo konavosko zapovjedniku Hôste-u u Boci Kotorskoj. Tom je spomeni­com cio narod konavoski otvoreno tražio: „da bude primļen pod zaštitu saveznijeh vlasti; zahvaļivalo se Englezima na ńihovom zauzimańu za obnovļene drevne slobode Dubrovnika; spomińalo se još, da se naša republika nije nikad odrekla svojijeh prava, i tražilo se na svrhu, da se u Konavlima opet uvedu stari dubrovački zakoni, dok cijela država ove republike ne preuzme stari ustav. 

Među tijem u Cavtatu zadavaše straha potmuli glas, da će mladi judi narodne straže bit odvedeni u Dubrovnik, da čuvaju one tvrđave. To silno uznemiri sve stanovnike; svi, čak i starci, svojevoļno pograbiše oružje, podvostručiše se straže, varoš uze prevratno lice, ma da se nije kazalo što je predmet te uzbune. Doista vodila se i nadaje prepiska između toga mjesta i grada Dubrovnika, a vlasti francuske bile su slušane i štovano. U toliko grof Vlaho Kaboga, čuvši od Engleza za uspjehe saveznog oružja, govoraše odviše slobodno protiv Fran­cuza. Vlada posumńa, da je u prepisci s Englezima, promisli da političke vijesti, koje on širaše, utječu na stanovnike u Cavtatu, i pošaļe onamo žandarme da ga dopotežu u Dubrovnik. 

Svi Cavtaćani skočiše oružani da ga brane; žandarmi biše pošteđeni, ali vidješe da im treba uzmaći u Dubrovnik. Grof Kaboga, kojemu bijaše pošlo za rukom da se spasi sakrivši se, ode u Boku Kotorsku, samo da se zakloni na brodove engleske. No sreća je vodila negove korake. Prispje na fregatu, te je za­povijedao kapetan Hôste, malo časa iza izaslanstva konavoskoga.
Isti kapetan Hôste kaza mu, što su iskali Konavļani, i pokaza mu spomenicu pisanu mu od markiza Bone. Grof Kaboga umjede se okoristiti tom zgodnom i nepredviđenom prilikom; uvjeri zapovjednika Hôste-a, da su jednake žeļe Cavtavćana i da i oni žude zaštitu oružja britanskoga. 

Hôste tad opozva naredbu, te bješe već dao kapetanu Lowenu da pođe u Konavle, te da udovoļi usrdnom nastojańu grofa Kaboge, a pošto je već bio uvjeren о cijelom narodu Konavala, koje vladaju nad položajem u Cavtatu, vrati onamo grofa Kabogu uz pratńu oružanijeh brodova pod zapovijedi poručnika Macdonalda. 

Na 28 Oktobra bi izvješena u Cavtatu zastava engleska. Zapovjednik engleski ukide kako u Cavtatu tako i u Konavlima vladu francusku i povrati na snagu stare zakone repu­blike dubrovačke; no na mjesto obnoviti i vladu, grof Kaboga uspje, nakon malo dana, da bude on sam imenovan privremenijem namjesnikom Cavtatskijem i Konavoskijem. To imenovańe, koje je Kaboga ispod mukla izradio, iznenadi svu vlastelu, koja su bila u Cavtatu, kao i dobre rodoļube Cavtatske i Ko­navoske. 

Među tijem i grad Ston i poluostrvo peļeško biše osvojeni od Engleza udruženijeh s nekoliko Hrvata, te bijahu ostavili stijegove francuske. U tom preduzeću imao je učešća i jedan naš vlastelin, gospodin Pijerko markiz Bona. No u Stonu izvjesišo austrijsku i englesku zastavu; namjesnikom u Stonu i Peļešcu bi postavļen grof Antun Marinica Kaboga i bi mu na­ređeno od Engleza, da brani to mjesto proti svačijoj oružanoj sili izim vojske austrijske, kad bi tu došla. 

I stanovnici naše primorske pokrajine htjedoše stresti ja­ram francuski, te markiz Bona bi tu postavjen namjesnikom od zapovjednika Hôste-a, pa i tu biše povraćeni stari zakoni dubrovački. 

Bijaše došao čas, u kome je sam narodni ustanak prisilio silu francusku, da se zbije u okolicu grada i tvrđave Dubrovnika. Pa ipak još ne gledahu da se viju barjaci nihove stare slobode republikanske, niti da se obnovila vlada u obliku re­publikanskog ustava. 

U prvijem časovima kad je vojska engleska stala nogom u Cavtat, markiz Bona predloži grofu Kabozi i ocu mu, starom i čestitom senatoru, da se odmah obavijesti gospodin Miho Božović, Dubrovčanin u Carigradu, sa strane one vlastele te su bila u Cavtatu, koliko о oslođenu ispod jarma francuskoga, toliko о žeļama naroda za obnovļeńem republike. 

Moglo se je nadati, da će onaj ministar pruski, ali pori­jeklom Dubrovčanin i vrlo revan rodojub, probuditi u Oto­manske Porte interes i staru zaštitu, koju je uvijek hranila za neodvisnost Dubrovnika. Grofovi Kaboge ne bijahu mnijeńa da se pokuša taj korak, navodeći kao razlog, da bi se mogao naći uvrijeđen zapovjednik engleski. 

Tada neka vlastela, te boravļahu u Cavtatu, navališe ne­posredno molbama na engleskog zapovjednika Lowena, koji bijaše već stigao u Cavtat, da se obnovi vlada i izvjesi zastava naše republike. „Ja za to nemam nikakova naputka, odgovori on, obratite se admiralu, koji zapovijeda silom britanskom u Jadranskom Moru.” 

Isti gospodin Löwen uputi ih, da tu misiju povjere gospodinu Franu markizu Boni, i vlastela, te bijahu u Cavtatu, pristadoše jednodušno. Grof Kaboga nije mu se mogao javno pro­tiviti, ali privatnijem putem odvraćaše gospodina Bonu, da se ne primi toga posla. Kad pak ona vlastela htjedoše da prihvate zgodnijeh odluka i da se dogovore među sobom о predloženoj misiji, zaiskaše da se u tu svrhu sastanu u kući grofa Kaboge, koji je bio namjesnik u onom kraju. Ovaj odbi to, govoreći, da ńemu, kao predstavniku vlade britanske, ne ide u račun da se promisli, e on nije zadovojan onom vladom. Pored svega toga nije gospodin Bona oklijevao, snabdjeven samo pismima za­povjednika Lowena, krenuti put Trsta, gdje se nalažaše engle­ski admiral. 

U to je doba poručnik Macdonald također predlagao, da se pokuša pobuniti narod i povesti ga na grad Dubrov­nik. Grof Kaboga neprestano isticaše poteškoće, na koje bi se moglo naići. Grof Ivo Natali, pukovnik republike dubrovačke, i markiz Frano Bona ne prestajahu nukati i izmišļati sredstava, i političkijeh i ekonomskijeh, kojijem bi se moglo navesti na­rod, da se lati oružja i podržava ustanak. 

Kaboga ne hoćaše da pristane na to, nalazeći da su svi ti prijedlozi, te bi se imali iznijeti pred Engleze, suvišni.

Malo docnije dođe u Cavtat kapetan Hôste, i spoznavši duh, kojijem je bio zadahnut vas puk dubrovački, i ńegovu pri­vrženost staroj vladi, naredi, da se na 15-og Novembra na naj­svečaniji način razvije barjak dubrovački, a bojna lađa La Baccante, koju je on zapovijedao, pozdravi je kraļevskijem hicima.

*) Ove je memoare na talijanskom jeziku pod naslovom „Ein Gedenkbuch der Erhebung Ragusas in den Jahren 1813-14.“, objavio već g. 1882. prof. J. Gelcich u „Arhivu za austr. povjest“ sv. LXIV, u Beču, i, po ńegovoj tvrdńi, oni su bez sumńe potekli iz pera dubrovačkog vlastelina markiza Frana Bone, onoga istoga te se u ovim memoarima spomińe. — Ured. 

U isto doba ponuka grofa Kabogu, da naoruža puk i da ga povede na podsjedańe grada i tvrđava dubrovačkijeh. Doista Kaboga nije se više mogao otimati, da predloži ustanak Cavtaćanima i Konavļanima. Poručnik Macdonald, žeļan da se pro­slavi u tom pothvatu, podsticaše ga neprestano. Izda se naredba, da se Konavļani pod oružjem i s hranom krenu na opsjedańe Dubrovnika. Prije toga ne bijahu se uzele nikakve prethodne
mjere potrebne u takvim pothvatima. To je dovoļno iskazivalo, da Kaboga ne želi ustanka, već da je izdao onu naredbu samo da ga Englezi više ne podstiču, uvjeren da puk konavoski, koji se ne bješe nikada izložio bojnijem pogiblima, za cijelo ne će poslušati. 

No Konavļani onaj čas planuše bojnom vatrom; zgrnuše se pod narodne zastave i zahtijevahu, da se ide na osvojeńe domovinskijeh zidina. 

Upozna tada grof Kaboga, da on sam nije dorastao za upravu tako teškog pothvata, te se odluči da savlada duh egoiz­ma, koji ga držaše u neprestanoj surevńvosti proti svakomu, te bi razvio revnosti i talenta. Tekar tada роčе se dogovarati s grofom Ivom Natali. — Bilo je dosta spomenuti tu stvar
Nataliju: s mjesta uze on na se zadaću, da pođe buniti svijet i nagovarati Župļane i Brgaćane, u blizini samoga grada Du­brovnika, da se i oni naoružaju i pridruže ustašama, koje će voditi grof Kaboga. Taj pothvat pođe sretno za rukom srča­nome Natali. 

Na 23 Novembra vas puk konavoski, cavtatski, župski i brgatski, pod vođstvom grofa Kaboge, pukovnika Natali i druge mlade vlastele dubrovačke, banuše iznenada na vrhuncima brda to se izdižu nad gradom Dubrovnikom; usudiše se napasti na Carsku Tvrđavu, koja je izviše ńih, i dopriješe do samijeh vrata; ali što mogahu učiniti oružani samo puškama? I ako bijeni od svijeh baterija gradskijeh, s Lokruma i s Carske Tvrđave, ipak zataknu barjake republikanske na tvrđavi Delgorgue, koju bjehu Francuzi napustili, i zauzmu selo Bosanku. Ci­jeli sutrašni dan (24 Nov.) ostadoše u tim pozicijama izloženi bez straha vatri neprijateļskoj. 

Dne 25. Nov. u jutro general francuski Montrichard koji je zapovijedao u Dubrovniku, opremi četu dobrovoļaca pod pu­kovnikom narodne straže knezom Mihom Đorđi, da dovede u grad svu vlastelu i ńihove porodice, te su ļetovale u Gružu i Lapadu. Upozna on na svrhu i poboja se od uticaja, te ga uzdržaše nad pukom stari gospodari. 

Kakav je to prizor bio vidjeti stare vijećnike i vladike u sred. bajoneta ustaškijeh?! A kakva srģba pobuđivaše ti se u srcu vidjeti glavom jednoga vlastelina, da opkoļuje takvijem pustahijama drugu vlastelu, pa i samu svoju porodicu! 

Srce ustaša živo se gane na tako žestoku pogrdu. Od ńih se odvoji jedna četa i side u dolinu riječku, uđe zatijem u Gruž, i pod vođstvom gospodina Pijerka markiza Bone prodre u pred­građa dubrovačka, natjera one stanovnike da im se pridruže, i gordom smjelošću i mahnitom srčanošću, pod narodnom zasta­vom, usudi se nasrnuti na zidove i sama vrata od grada i od tvrđava dubrovačkijeh. 

Od toga dana posada se francuska drža zatvorena u ogradi zidina, i tvrđave i grad ostaše sa svake strane okruženi, a poglaviti stan ustaški smjesti se u varoši gruškoj.  

Bi poslan zatijem u Primorje markiz Pijerko Bona na čelu šake Konavļana. Proleti on u malo dana sav onaj kraj, noseći razvijen barjak republikanski, da ga zatakne u svakome selu i digne na oružje onaj narod, e da i on poteče na obranu stijega svoje slobode. Svugdje bi dočekan s radosnijem uzvicima i sa suzama od dragosti. 

Ipak on ne mogne proslijediti u Ston ni na poluostrvo peļeško, jer malo dana prije austrijski generô Tomašič, s naslovom privremenog namjesnika Dalmacije, države dubrovačko i Boke Kotorske, bješe poslao iz Knina načelnicima krajine stonske i primorske naredbu, da primaju prisege odanosti i pokornosti će­saru austrijskomu Franu I. To se izvrši u kotaru  stonskomu i peļeškomu; ali namjesnik primorski ne posluša, veleći da je ńega postavila ondje vlast engleska, i da su već u ńegovom kotaru opet postavļeni zakoni i stijeg republike dubrovačke. On također krene u Gruž i spoji silu primorsku s drugom ustaškom. 

Kapetan Höste slijedio je naše ustaše, te se bijaše usidrio u konalu kalamotskom. Kapetan Lowen upravļao je vojnijem pohodom i odredio podsjedańe grada i utvrda dubrovačkijeh. Oba hoćahu da imaju glavno vođstvo u preduzeću, i ni jedan ne hoćaše zavisiti od drugoga. Već izbije na javnost surevńivost između ta dva zapovjednika. U isto vrijeme žeļa da se istakne nad ostalijem namjesnicima države dubrovačke osvoji srce Kabožino. Cijenio je, da će lakše postići od Lowena nego li od Hôste-a kakav stepen viši; zaiska ga, a Löwen, zadovoljan da može tako pokazati e je on vrhovni zapovjednik, imenuje tad grofa Kabogu „vrhovnijem upraviteļem kopnenijem dubrovačke republike“ i ujedno podijeli mu naslov „glavnog zapovjednika ustanka za opsjedańe Dubrovnika“. 

Mogao je lijepo razumjeti Kaboga, da taj korak nerazmišļenog častoļubļa bijaše u opreci s ńegovom dužnošću i s politikom, koje su se Dubrovčani imali držati. On je bio postavļen od Hôste-a, a ne od Lowena, upraviteļem Cavtata i Konavala; od Hôste-a je, a ne od Lowena, primio barjak dubrovački, kojim je imao dići ustanak. Lowen pak nije imao već malo vojnika i dvije male ubojne lađe, dok je Hôste mogao raspolagati i to­povima i tobġijama i ġebanom i svijem onijem te je nužno za opsjedańe kakvog utvrđenog mjesta. Doista, kapetan Hôste sma­trao se jako uvrijeđen takvijern postupkom. 

Evo, kakvijeh je to posjedica donijelo: 

U noći između 8 i 9 Decembra cijela posada francuska pokuša da iznenada zaskoči naš glavni stan u Gružu. Grof Ka­boga bi obaviješten о tomu tekom onoga dana. Javi on to i pu­kovniku Natali, koji se s poručnikom Macdonaldom i sa četom ustaša, kojom je zapovijedao, držao na visovima bosanskijem proti carskoj tvrđavi, jer se nije znalo hoće li proti nemu ili proti onijem u Gružu biti upravjen onaj napadaj. U smrknuće uputi se upraviteļ Kaboga put grada i porazmjesti svu svoju vojsku u predgrađe Pile, da dočeka neprijateja. Nije se umio domisliti, da će Francuzi po svoj prilici izaći s protivne strane, to jest kroz vrata od Ploča, gdje je promislio staviti samo je­dnu stražu i odakle je neprijatni svakog dana bio u saobraćaju s carskom tvrđavom. Oko ponoći Kaboga povuče svu svoju vojsku natrag. Kad je došao u Gruž, pusti da svak ode u svoj konak, a on sam s onijem, te bijahu ostali u glavnom stanu, zavali se mirno u posteju i zaspi.

Срђ : list za književnost i nauku ➜ br. 5, 7 i 8 1903.

Proglas u listu “Srdj - Срђ”

 Antun Fabris

Proglas

Stari Dubrovčani stekoše dugijem tijekom vremena dragocjeno iskustvo, iz koga su crpli sjajne plodove, presudne za budućnost našega naroda. 

Njihovi nasljednici, prekaljeni razlikama zgodâ, dodali su iskustvu iskustvo. 

Na temelju te stečevine odlučilo se je pokretanje u Dubrovniku lista za nauku i književnost. 

Po zaključku sastanka, u kome se izmijeniše misli o programu, list će se zvati Srgj. Na podanku ovoga brda odnjivio se i cvao je Dubrovnik za tisuću godina svoje slavne historije. 

Dubrovnik, koji je za tamne balkanske noći čuvao žižak srpske prosvjete prekaljene latinskijem humanizmom; i koji se, kao nezavisna država i kao književna republika svoje vrste, nije nikada odrekao zajednice sa srpskijem zalegjem na Balkanima — kako to utvrgjuju i politički i književni spomenici njegovijeh arhiva — zastupao je u vijeku već minulomu, i onako rascaren i obezglavljen, pravac umje­renosti i širokoga humanizma u preporodu srpske knjige. „Zabavnik Štionice Dubrovačke“, u kome birani umovi s ove strane Neretve zastupahu znatnu epohu naše književnosti, pa pozniji „Slovinac“,
dvije su lijepe stranice Dubrovačkoga umnoga života, koje se ne će oteti od njega. 

Nadahnut ovijem ugledima, Srgj će nastojati da iznese svijetu na vidik plodove srpske knjige poglavito primorske, koja za ovijeh decenija žestoke političke borbe nije u opće imala ni vremena, a ni prigode da iznese svoje radove na božje vidjelo. 

Naš će Srgj nastojati da odgovori ovome pozivu i ovoj potrebi. Po njemu ima da se na naučnom i književnom polju ponovno začuje glas Dubrovnika, a s njim i primorskoga Srpstva. Njegove su stranice otvorene svima Dubrovčanima, svima Srbima, pa i brackijem plemenima na jugu, a ne traži drugo nego jednu misao vodilju, kojom su njegovi osnivači zadahnuti: 

Misao srpskoga književnoga jedinstva na osnovi zdravoga razvitka narodnijeh sila, koje je naš besmrtni Vuk na vidik iznio i objavio. 

A tome razvitku ne će smetati, nego će ga dapače popuniti i ojačati, gajenje onoga humanizma, о kome je veliki franceski mislilac rekao, da „nalik na ognjeni stup, koji vogjaše Mojsiju, prati čovjeka na zemaljskomu putu, grijući ga svojim plamenom, obasjavajući ga svojim zdrakama“. 

Ovaj Dubrovački glasnik, treći u novije vrijeme, kitice se i jednijem i drugijem pismom, kojim Srbi pišu, i ako je uvjeren da je azbuka slovenskoga Apostola Ćirila jedino pismo narodno, a ovo mu je narodno obilježje priznavala i Dubrovačka država, dopisujući
ćirilovskijem pismenima sa susjednijem jednokrvnijem vladarima. Ali, kako Ljudevit Gaj pjeva:„Dvostruka azbuka „Lijeva, desna ruka, „Muka, аl’  nauka“.Pa kako se naš narod na primorju, silom prilika i tijekom vremena, priučio na latinsku azbuku, dvostruka će azbuka biti dojsta nauka, jer ako slova dijele, duh ujedinjuje i spasava.Bez svake vjerske strasti, Srgj će nastojati da sve svetinje Srpskoga naroda jednakijem poštovanjem pazi. Ne zaboravljajući da je Srpstvo u tri vjere razdijeljeno držaće se naj šire vjerske snošljjvosti i zdrava liberalizma.Mnogi su odlični književnici obećali Srgju saradništvo. Pomoću tijeh sila po načelima gore u kratko nacrtanijem Srgj stupa u život s nove godine 1902. s tvrdijem uvjerenjem, da će uspjeti imenom ovoga brda, oko kojega su srpske vile, za usudne duge pomrčine Balkanskoga svijeta, vodile skladno kolo narodne prosvjete; i nada se da će mnogo godina pronositi svoj glas po našijem zemljama gdje jednako traje odjek pregalaštva, književne i državne slave grada Dubrovnika. 

U Dubrovniku о Božiću 1901.   

Antun Fabris
vlasnik i urednik
 
Prof. Luka Zore
glavni saradnik
 

G.G. Skupljači dobijaju za pet pretplatnika list u pola cijene, za deset besplatno. Ko ne vrati prvi broj smatra se pretplatnikom.

 

 

“Srdj - Срђ” br. 1 1902.

Luko Zore

 

Которски Хрвати и которска опћина

  

"Dubrovnik" br. 1  1. februara 1894.

Koтop 8 Дећембра.

(Которски Хрвати и которска опћина). —

Ево н мене, дични Дубровниче, да ти се јавим. А што би друго него о нашијем невољама. Протрнем кад промислим на што спадоше безумна наша небраћа Хрватн, који, у намјери да болесно хрваство у овијем крајевима оснаже, дохватише се вјере, те кажу да католик друго не може битн него Хрват. По тој срамотној теорији заведоше па жалост неколико глупијех присташа, или боље, неколико заслијепљенијех фанатичара. Заиста треба их жалити, да се у данашње просвијешћено доба дају тако заводити, па да немају толико разума да схвате, да их заводе неки шпекуланти, који љима тргују док стеку оно што жуде, а кад то постигну оставиће их да пувају у празне шаке. Жалосна је то појава кад се још промислим на недавно доба кад смо живјели у љубави и у слози, једни другима у походе долазили и о добру радили. Колико је кумства вјенчанијех и крштенијех бивало међу нама католицима и православннма, па нам вјера није од зановети била. Тада није било говора о каквоме хрваству; тада су се сви Бокељн називали Срби, па се они крстили са три или пет прста. Ово се неда порећи. Опет је добро да међу онијема, који су се дали завести од замишљеног неког хрваства, има онијех умнијех католика, који се држе уз нас Србе, као што су се и њихови стари држали, и који мисле, као и онај поштени католик, који је из туђине послао она мудра писма, која смо читали у „Дубровнику” и у „Српском Гласу”. Ако пак који од овијех честитијех католика Срба не изађе на јавност да шиба своје једновјерце е су се тако лудо дали завести од политичкијех шпекуланата, разлог је што није рад да дође у додир с којекаковијем шегртима и поткупљеницима, кojи се жире по познатијем хрвацкијем листовима, као што се је догодило поштеном католику Каменаровићу. Право имају. 

Још се данас чудимо како се је дао завести некада мирољубиви биљежник Др. Пеци, садашњи Начелник. Још не знамо рашта се је наљутио на нас Србе. Знамо да су га неки поштени Аутономаши укорили е тако поступа, па им је одговорио да мора тако „perche sono vincolato“. Ту je даклен по сриједи задата ријеч. По прикојасама које до сада избише на видјело, могли би знати у чему се састојала та задата ријеч, бива, прогањање Срба а то среством вјере. То је програм данашњијех праваша, па се чудимо како је могао на то пристати, он некадашњи либералац, мирољубив и толерантан, он који је некад говорио да странце треба сузбијати, а да которани ваља да опћином владају. 

Иза њега долази капетан Славјо Петровић, и њега злогласна струја повуче у своје коло. Дајбуди он се је увјек гласио да је Србин, шта више није хтио да чита друге листове него српске, а ћирилицу је љубио, као своје. Ипак и он као опћински присједник пристаде да се ћирилица избаци из опћине. Жељели би знати зашто нам он леђа окрену и противником нашијем постаде. Да му је што криво било с наше стране, ми не знамо, знамо толико да смо га увјек љубили, и поштовали и нашијем га човјеком сматрали. Како он тако и Др. Пеци могли би се још поправити и старе другове пригрлити, а то кад би се извукли из пакоснијех рука, које их тврдо држе, кад би се трсили онијех који их доводе у омразу са поштенијем и мирнијем грађанством. Ваљда ћемо и то дочекати, јер свака тица своме јату лети, у туђему нема јој живота. О некијем другијем нећемо говорити. Они су већином странци који наш град доведоше на овај неприродни положај. Други неки и ако грађани не заслужују да им се име спомене, јер људи који своје начело мијењају сваки час, ти достојни нијесу да се њима баве поштењаци. 

Оволико за данас, а други пут више док нешто покупим. До виђења 

Максим

Don Ivo Rajič - Pismo iz Hercegovine (Hrvacki šovinista Marko Šešelj)

 “Dubrovnik” br. 2 i 3 1894.

Pismo iz Hercegovine

Trebinja u Januaru 1894.

 

(Ostarjela bolest u hrvackoj štampi. — Hrvacki šovinista Marko Šešelj). —

 

Prije svega izvolite, g. Uredniče, sa cijenjenijem  ljubimcima dičnoga nam „Dubrovnika” prenijeti, e pored sve moje odredbe na muk hoću da bolesnoj hrvackoj štampi u slici Marka Šešelja dostojuu poštu dadem. Nego, da se Marko Šešelj nebi pred kijem pohvalio e sam mu ove retke nа dar poslao, kazati mi je kako ja njemu ovijem ne mislim nikakova dara opremati; cijelj je: neka se malo bolje spozna kakvi ljudi gmižu po „Crvenoj Hrvackoj“. 

Prezirno je doista današnje stanje hrvacke štampe — čudno i žalosno držanje ljudi nekijeh te se istom svojevoljno, najsramnije poslužuju. Laži, opadanja, himbena kazivanja, neprestana djetinska izazivanja, smiješne pretenzije doćerali su svijet dotle da i kad bi nešto hotio uraditi čovjek po tu bolesnu štampu hrvacku spasonosna, ne može se takovijem radom baviti, s toga er je muka takovoj bolesti lijek pogoditi. Ostarjela bolest ne dade se istjerati ni najvještijoj ruci — a ta se je bolest baš skućila kod nekijeh hrvackijeh ljudi. Što je pak čudnovatije, neki Hrvati ako i vide i znadu za kakav lijek, kojijem bi se njihove boli iscijeliti mogle, oni neće da prihvate za lijek — jer su sumnjičavi — jer misle (sic) e će im se viša tuga na srce navrnuti; dakle oni ne vjeruju da im se pomoći može — s toga odbijaju od sebe svaki i najsvijesniji naputak po kome se postupati ima, koji bi im pomogao nešto. Tako oni rade i za to, jer su zar i oni osvjedočeni da koristi nije od riceta preuzme li bolovanje mah. Pa da bi u toj neizlječivoj bolesti, stečenoj u svojoj kući ostali makar mirni.... ali ne: gledajući kroz prste u daleki svijet, krive narode e su im kutnji otrovali prag; pa da nijesu čudni ti ljudi? Pa da nijesu nemoćni? 

Mi Srbi gledajući bolovanje takovo, pazićemo da se nebi i do nas od najbližijeh nam bolest njihova donjihala. U opreznosti bićemo vazda svijesni velikijeh dužnosti, koje pojedincu kao i masama nalažu: čuvati kutnji prag cd svake otrovi. Zaboraviti nećemo niti smijemo, kako današnja „nesugjena braća“ po svaki način hoće da nas darivaju onako kako samo bolestan čovjek dar probrati može. I lijepi su darovi namijenjeni: vartolomejska noć sa sjekirom po srpskome vratu.... narodu, kojeg Hrvati nazivlju „skot i pasmina“, narodu, kojeg Hrvati osudiše „е nije dostojan da žive“ smisliše se u bolje hrvacko doba(?) svi ti lijepi bracki(?) plemeniti pozivi. I može se očito kazati: ima Hrvata, koji su veći dušmani srpstva, no ikakve narodnosti na svijetu. Kad Hrvati nazivlju srpski narod „zrelijem za sjekiru, nedostojnijem da žive“, šta da više promislimo? Ali je sreća što Srbin razabire. Te prijetnje djetinske su — znak su da je nemoć shrvala one te su tijem udarili putem — treba ih s toga žaliti. Što smo mi Srbi napadnuti svakijem grdnjama, što nam se sa hrvacke strane tako oštro prijeti znak je e smo još živi e još znamo za se; ta nejači vazda će prije poletiti grdnjom na jačega, mlagji se protivi starijemu a ne obratno. Znajući kako su strašive perjanice crne klevete a slabe uzdanice gnusna izazivanja našijeh protivnika nećemo im na biljezi stati: nećemo za to, pošto oružja ne treba da se laži i denuncije sаsijeku — one same sebe utamanjuju jer su im kratke noge — ne ide daleko, nemoćno tijelo, ne žive za dugo — časom grohne. Da dušmani srpskoga imena imadu ozbiljnosti u borbi, ne bi izbirali najnedostojnije oružje i svagdanje opadanje; pa taki dušmani videći se u onome u čem prije bili nijesu siplju punom šakom sjemena po srpskijem njivama da im rodi današnja velika kultura(?). Hrvati se biva poslužujuć i najnižom klasom ljudi znadu se razmetati kako su oni samo kulturni — kulturni i onda kad idu od grada do grada ne bi li kojega silom preoteli, vičući i opeta da su kulturniji od Srba i da vikom svijet sе naobražava. Ali mala је tu galama njihova — oni znadu samo za čibukaše u Dubrovniku i toljagare u Kninu! Nego da se „nesugjena braća“ poslužuju i najnižijem klasam ljudi, koji bi se bacali blatom na svakoga te tu hrvacku kulturu ne pozna, dokazom budi što ću kazati o jednome kulturnome hrvatu(?) u Mostaru. 

Jednoga dakle megju kulturnijem hrvackijem ljudima upoznajmo i onoga dopisnika „Crvene Hrvatske“, imenom Marka Šešelja. 

Pošto se pak taj kulturni (?) hrvat Marko Šešelj u br. 48 od dva Dećembra prošle godine bavi u „Crvenoj“ nečijem što samo Šešelju i njegovoj misli veću sramotu nanosi — a nikako meni ni mojemu očitovanju, pitam Šešelja: 

1. Neka očito kaže gdje se je rodio, okle li je njegova starina, pa onda ako može, neka se nazovne „mojijem zemljakom“ — biva Hercegovcem. 

2. Neka kaže, koji su to njegovi drugovi (nema ih) u ime kojijeh mene onako „nа hrvacku” besramno vrijegja.

 3. Neka rastumači (hoću reći zamrsi) onu stavku, kojom bezobrazno hoće da svijetu prikaže e ja ne živem na zemlji — no po zraku letim — govoreć kako sam ja „mimo svoje drugove (sic) — pri Gundulićevoj svečanosti bio“ bez ikakva znaka. 

S moje strane na ovgje postavljena pitanja mogu iskazati:

Na prvo: Marko Šešelj negdašnji prodavaoc knjižare i knjigoveža u Mostaru, a sada hrvacki „pater patriae“ —  jer mu zanat propade, zašto on zna najbolje — nije po mojemu znanju Hercegovac — nego došao iz Dalmacije. 

Na drugo: Šešeljevijeh drugova u Mostaru nema ni cigloga jednoga — on malo mari da se s kijem druži (sic). Zašto — zna on. Nego ako nazivlje svoje drugove tri četiri osobe po njegovu kalupu naobražene a koje samo nadnicama životare, ne čudim se ako i o tijem dvojim jesu li Šešeljevi drugovi. 

Na treće: Ja ne znam, koji su to moji drugovi te su nosili na prsima znakove (?) biva hrvacku, po Šešelju, kokardu pri srpskoj svečanosti u Dubrovniku prigodom otkrića Gundulićeva spomenika. Za to će zanago znati bolje Šešelj. Još mi je nepoznato koga taj Šešelj ubraja u moje drugove? Možda ona dva naša katolička svećenika te nazočni bijahu Gundulidevoj slavi? Ako je tako, neka Sešelj a i ostali njemu slični znadu kako je od one dvojice svečenika iz Hercegovine samo jedan nosio na prsima hrvacku kokardu; oni drugi što sam mogao spaziti nije imao nikakova znaka kao ni ja: nijesmo se dakle u svojoj kući tugjini kazivali. Ovo je istina. Nego da Šešelju bude milije kazaću da sam se baš iz srca smijao gledajući kako se on Šešelj u fraku (?) napinjući se na prste noga majestozno kretaše po dubrovačkijem ulicama. Pred samijem pak spomenikom vidio sam u društvu Šešelja onaga baš kojeg Šešelj mojijem drugom naazivje, te о kome rekoh imadijaše na prsima priljepljenu svacku kitu. Kad je Šešelj kraj mene sa svojijem adlatusom naljego, ja sam se u sebi snebivao i pitao: je li oni njegov časoviti drug mislio da se njemu ne dolikuje ono drugovanje; tu svoju misao izrazio sam jasno istijem časom znancu svećeniku Hercegovcu, koji prolazeći kraj mene reče: da dogjem u društvo njegovo sa Šešeljem; i došao bi bio ne pazeći toliko možda šta je na prsa pripeo oni svećenik, nego bi prohodao sa istijem iz poznanstva i bracke svećeničke ljubavi, nu kad sam u njegovu društvu spazio Šešelja kazao sam jasno: ja imam otmena društva, pokazujući jednoga megju najsvijesnijem mladijem svećenicima dubrovačke Biskupije. Šta su na te moje iskrene riječi promumljala ona dvojica zna i to Šešelj dobro — delikatnost ne dopušta kazivati, a već svak zna kakvijem su epitetima Hrvati darivali Srbe.

Je li ovo istinito, je li ovo bistro?

Neka zbori kulturni (?)

 (Svršiće se.)

Don Ivo Rajič paroh

 

 

 

Pismo iz Hercegovine  (svršetak)

Trebinja u Januaru 1894.

(Ostarjela bolest u hrvackoj štampi. — Hrvacki šovinista Marko Šešelj). —

 

Ako bi se pak Šešelju nehote nadovrzlo u pamet u moje drugove ubrojiti svijesnu omladinu dubrovačku, kažem da je to ona omladina, koja je udarila taki temelj srpskijem zgradama (ne svijem poput Šešeljevijeh i t. d. u zraku) e ih slobodno najžešći vjetar ne ljuljnu lasno. Ta je svijesna omladina ona, koju propali prodavaoc knjižare u Mostaru, kroz „Crvenu“ nazivlje lijepijem hrvackijem terminom „šaka nedonoščadi“ koja je razvikala srpstvo po Dubrovniku. Bezobrazna uvrijeda nedostojne osobe a nagrgjene „Crvene“ pisanija ne može nikada dignuti omladini slave, koju širom svijeta uživa. Ja s druge strane mislim da taki dušmani kad kude hvale, a kad hvale kude. Srpskoj dakle dubrovačkoj omladini pripadajući i ja sa mnogijem našijem katoličkijem svećenicima, fratrima i popovima, prezirem svaki nepravedni nasrtaj hrvacki na srpstvo — vidim i znadem po tome kako mnogi Hrvati ne imaju u sebi toliko nabožnijeh čustava usljed kojijeh bi nas moralu naučiti mogli; mi znamo i jasno pojimljemo da se narodi po jeziku i običajima dijele, to mi svakijem časom kazujemo — al ne čuju gluhi, jer uši tada začepljuju. Nego Hrvati zbore Srbima ono baš što bi mi Srbi njima imali kazati; ja sam se u Dubrovniku razgovarao sa Srbima ekavcima: oni imadu čisti jezik kao precijegjeno zlato, oni ne previjaju naglasak — narav ga sama meće po najtačnijijim pravilima na mjesto u svakoj riječi; odrješito i bistro govorenje kao i kod nas u južnoj Hercegovini, sve u najljepšoj harmoniji slaže se. Kod Hrvata (pravijeh) nije tako. Ikavština ako im nije osobina, to se oni u izgovoru riječi mnogo razlikuju od nas Srba u južnijem krajevima; oni (Hrvati) imadu grdan naglasak po naše uho — mi kad ih čujemo zboriti tako smo delikatni da im samo kažemo e zanose jezikom — a da ne zborimo o hrvackoj liјерој konstrukciji — po njemačkome kalupu — znamo i čujemo kako je u Hrvata nekako smečen i mutan govor — to nam kaže dakle da mi ijekavci bliže mnogo stojimo ekavskoga narječja nego li ikavskoga-čakavskoga. 

Veliki kulturni Hrvat Marko Šešelj u Mostaru zaključio je svoj famozni(?) dopis u „Crvenoj” riječima „Srbi neće ni danas da pišu kako mi govorimo“ — a ne zna taj velikoulturni(!) Hrvat kazati da se danas ikavštinom i ne piše nikako! Kazivati Sešelju nešto o bogastvu srpske knjige ekavštinom napisate i k tome o današnjemu napretku iste bio bi uzaludan роsао. Tako nebi bilo mogu će pojmiti Šešelju da naše ijekavsko narječje još mlado nije take moći da od jednom obori ekavštinu. Koliko je god savršenija recimo ijekavština toliko je plodom obilatija ekavština. 

Kad Šešelj zna samo napisati nešto po čuvenju bez razmatranja, ne čudimo mu se da i u više nesmislice zagazi — on bi se i opeta smatrao veliko-kulturnijem Hrvatom — (Čestito mu! Ali to Šešelj ako piše, ne od svoje pameti, no po nagovoru onijeh, te im je zadaća mutiti pojmove; te pomućene tendecijozno od Hrvata pojmove bistri i bistriće srpska omladina sve to bolje na korist svoga naroda, svoga srpskoga imena.

Još nešto. 

Možda naobraženi Hrvat Marko Šešelj ima u pameti još jednu sretnu ideju, po kojoj bi najposlije svakog Srbina mogao pretočiti u oportunistienog Hrvata, a pri tome tražeći privrženika svojijem mislima nagje i prozovne svojijem drugovima tri četiri Mostarska nadničara; te iste svoje drugove šćadijaše bezazleno i meni pokazati, ali mu ja takovo drugovanje halaljujem, i da istijem rečem od sebe odbacujem. 

Dakle sada pozna se ko je taj Marko Šešelj u Mostaru. Nego da taj veliki hrvacki šovinista ne spominje u „Crvenoj“ osobe, koje se sa ovoga svijeta preseliše na drugi, šćadijah ostaviti nedostojnu osobu na svome visokome mjestu. Pa da ta bezobraznost nedostojne osobe u svojoj hrvackoj bolesti imati bude kakve utjehe, kazaću e je istina ono što Šešelj kaže u „Crvenoj“ da sam ja naime sa mojijem desnijem prijateljem i jednomišljenikom blagopočivajućijem Don Perom Markovićem bio u Mostaru na konaku taman u Šešelja, a to sa uzroka što nam se ondašnji prodavaoc knjižare prestavi kao kakav vogja ušijerski, nudeći nam prije svega iskreno (sic) svoj stan za konak. To je Šešelj uradio misleći da smo Hrvati. Ja sam ne poznajuć nikoga tada u Mostaru otišao u Šešeljevu kuću, nu vidio sam, netom sam u kuću uljegao, koja je nakana Šešeljeva bila: on je pri večeri pjevao hrvacke pjesmice; moj drug nije ni riječi zapjevao, ja jesam, samo one pjesme, koje nijesu bile korumpirano čatane od toga Šešelja kao ona: 

„Pre će mjesec danom sjati,
Nego što će “Hrvat“ dati
Da ga tugjin (sada Srbin) nogom tre
 
mješte:
 
Nego što će Srbin dati
Da ga tugjin nogom tre. 

Što sam ja dakle iz uljuduosti koju hrvacku pjesmicu, ako i preko volje, pjevao — mislim da neće Šešelj zaključiti odmah e sam “Hrvat“. Pjevao sam i s toga što ne držah baš, da su Hrvati samo za sjekiru dorasli, već i onda kao i sada mišljah, da se ne griješi protiv svoga načela ako se svakome dade svoje. Te ako se i pjevaše u srpskome Mostaru hrvacka pjesma, nije ona mogla imati mjesta kao u Zagrebu; to je dakle bio jedan slučaj, na koji se Šešelj eto i ne obazire u „Crvenoj”, ali ću se evo obazrijeti, ja da se pozna još nešto od one večeri. Pjevajući ja koju pjesmicu sa Šešeljem, imao sam dakle na pameti nešto drugo — doznati naime zašto se onako žalosno braća u Mostaru davljahu megju se — a kad bi Šešelj htio istinu zboriti kazao bi, da moj pokojni drug bijaše kao na vatri onu veče — u meni takogje vidio je neku protivnost svemu što on na hrvacku pjevaše i kazivaše. Nego da svijet pozna kakvo bijaše onda hrvastvo u Mostaru, evo me da iznesem na javnost jedan mali dialog te je imao mjesta megju Šešeljem i mnome; budi pak na znanje Šešelju e ovo nije prvi put da to svijetu prikazujem; neka se veseli o ondašnjemu mome hrvastvu, a u toliko neka pamti da sam ja odmah iza one večeri do malo dana prikazao svijetu sve ono što on Šešelj o hrvastvu meni kazivaše. Bude li potreba, to ću mu lasno kazivati i pod nos podnijeti gdje je iskazato bilo. Sad da kažem šta mi Šešelj one večeri zboraše. 

Kad sam ja upitao Šešelja: kako je to da se sada po Mostaru naši katolici sa pravoslavnijem slabo gledaju, te se do napokon i nožima javno sijeku? Toga ne bješe prije. 

Šešelj se je odmah sjetio sebe, te farizaički smiješeći se nadostavi: „eh malo nas je u Mostaru. Ja vidim da se ovdje ne može nikako ugnijezditi hrvastvo: nema nas (autentične Šešeljeve riječi) nego tri, ja (Šešelj) i još dvojica”. Mi — slijegjaše — idemo od Petra do Pavla, od dućana do dućana i zgodom turnemo koju o hrvackoj slavi(?). Nu slabo ti, vjeruj mi, u tome poslu prolazimo. Narod nije još nikada čuo za hrvacko ime, pa kad kome stanemo o Hrvatima zboriti, pitaju: „а ko su to ti ljudi ? Mi onda mučimo se i prestavljamo im Hrvate kao najbolje i najpoštenije (?) ljude — kao najveće junake na svijetu, te napominjemo kako bi liјеро i dično bilo da se svaki čovjek tijem imenom zove. Tu je muka (zboraše opet Šešelj) utjerati nekome u mozak ono o čemu nikada nije zboriti čuo; pa nijesu i u narodu svi jednaki: katolici opeta regbi prije će se previti, a to izlazi otole što mi trojica umijemo lijepijem načinom razjašnjivati (sic) katolicima kako oni ne mogu biti katolici pravi ako se ne nazovu da su Hrvati, jer hrišćani sami kažu da su „Srbi“ biva protivnici hrvacki: ovijem načinom nadam se ulovićemo kojeg katolika. — Za rišćane nam je teško, oni se ne dadu da su Hrvati ako mi i ne prestajemo i njih savijati. Turci su i tome najtvrdokorniji, ali ćemo iznaći i za njih koji lijepi (sic) način, te će pristati za nama“. 

Ovo je kratko kazivanje onoga što u moje uši kazivaše one famozne večeri Marko Šešelj. Kako je meni već puno srce bilo, nijesam dulje trpio, već sam Šešelju rekao: „ali to je ipak žalosno postupanje, tijem se načinom ne koristi narodu, nego vi se toga progjite — kad narod uvidi vaše prijevare proklinjaće vas“. 

Jesam li ovo u oči Šešelju zborio, neka zbori on sam, ako mu je do poštena obraza. 

Nego ovo Šešelj u „Crvenoj” ne napominje. Fakat je to, kome neka Šešelj traži dostatna prezira, a ja najozbiljnije tvrdim da je ovo sve istinito. Kad sam ja tu crnu noć kod Šešelja prečamio, odlučio sam sve na javnost dati, a to sam i uradio. Nalazeći se u Zadru Šešelj je jednom meni opremio jedno privatno pismo, i istodobno jedno drugo pismo zatvoreno, koje je bilo adresirano uredništvu „N. L.“. U privatnome pismu Šešelj je mene molio da se pismo „N. L.“ adresirano po kome god preda na uredništvo istoga. Dakle Šešelj se nije ni tada uzdao u moje hrvastvo? I nije. Ja ono pismo sobom ne šćadijah nikako opremiti da sam znao e je ono bilo napereno protiv srpstva; bezobraznost Marka Šešelja velika je: u privatnome svome pismu lizao je govoreći da u onome pismu zatvorenome nema ništa protivuo nikome; ja sam jedino i toga i to po trećoj osobi dostavio ono pismo uredništvu. Kad sam pak kašnje u „N. L.“ štio čijem se bavi oni dopis iz Mostara, uhvatio sam za pero i Šešlju napisao pismo, kojijem sam ga korio što je imao malo obraza preko mene ono pismo poslati. Drugo sam opeta iza toga pismo opremio Šešelju, te ga istijem opomenuo, da se nebi usudio nikada više preko mene dopise slati, prvo: jer bi me kao pitomca bogoslovije mogao kompromitirati — nu ne bijaše to moja glavna misao — ova druga stavka, u drugome Šešelju priposlatome pismu razbila mu je mraz pred očima: kazao sam mu očito, kako ja ne osjećam nikako po hrvacku, te da najoštrije osugjujem Šešeljevo himbeno postupanje. Kako tad, tako i danas. Niti je Šešelj meni šta slao, ni ja njemu. 

Dva privatna pisma dakle, o kojijem bezobrazno Šešelj kaže da sam ih njemu poslao, te po kojijem može dokazati kako sam ja “Hrvat“ neka izagju na vidjelo — to ja i želim — a onda će se poznati Šešeljev kukavičluk — ja sam Šešelja u oba moja pisma ružio a ne hvalio — da vidimo, ta moja pisma; — na vidjelo s njima. 

Nego ako Šešelj ona dva moja pisma prekroji na hrvacku, to će biti jedno više sokolovo pero za njegovijem klobukom, kojijem se sokolovijem perom neće kititi nikakav značajan ni pošten čovjek: laž se ne lomi ni previja, ona sama posrće. 

Da sam ja popravljao i štio onaj jedini dopis priposlat od Šešelja „N. L.“ izjavljujem: kako je to najbezobraznija laž, ja sam tek taj dopis štio u „N. L.“ tiskan; te pošto svaki čovjek pošteni u svoje ime nešto za istinito o sebi samo on kazati može — budi ovo što iskazah jedna mala pilola ne Šešelju nego onijem, koji su ga na zanat opremili. 

Pa ko se nebi smijao, kad čuje zboriti neke Hrvate o velikoj nakvoj njihovoj kulturi! Eto taj sada poznati Marko Šešelj vogja Hrvata u Mostaru (?) na vas glas viče kako su srpski istorici „potučeni do noguh“. Ovi lijepi klasicizam u jeziku može Šešelj unijeti u koje svoje remek-djelo, koje bi sadržalo tu lijepu frazu u oklopu jednijeh čvrstijeh korica koje je on na knjige udarao. Da bi Hrvat Šešelj kod svojijeh debelijeh kumova stekao dostojnu nagradu za veliko hrvacka djelovanja svoja, napućujem ga neka otvori opeta kakvu prodavaonicu ako ne više prodavaonicu knjiga a to barem prodavaonicu u kojoj njome slični jeftine laži i klevete iz njegovijeh sanduka uzmognu kupovati. 

I ovijem završujući, ovdje najposlije čestitam hrvackoj Mostarskoj(?) svijesti e je pronašla najsposobnijega u hrvackome kolu, perjanika došljaka Marka Šešelja. Stojeći u ostalome u granioama pristojnosti kao vazda tako i sada, uvjeravam tu hrvacku perjanicu u Mostaru, da ću unaprijed cijeniti niže svoje časti o njemu zboriti. 

Kome čast, čast

 

Don Ivo Rajić

Paroh