уторак, 28. јун 2022.

Митрополит Митрофан Бан - Забрана покрштавања

 


Консисторија Цетињска

 

Број 195

 

Цетиње 6/3 1913 год.

 

Игуману Дечанском Варсоновију

Дечани.

 

У одговору на вашу депешу наређујем, да од иновјераца никога не смијете примити у православну вјеру прије него бисте такве најмање шест мјесеца обучавали у познавању православне вјере и њених обреда, па кад би ко од таквих послије тога обучавања пристао да прими православље онда могли би над њим извршити односни обред, а иначе никако.

 

Митрополит Митрофан*)

 


*) Цио текст писао је сам митрополит.





Историјски записи 1941





 

четвртак, 24. фебруар 2022.

Др. Секула Дрљевић – Борба за царинску, војну и дипломатску унију између Црне Горе и Србије

 




Господо Посланици, 

 

Почевши од првог неорганизованог отпора наших племена Турској државној власти,  па до појаве Црне Горе као међународно правног субјекта у прошломе рату, државна  организација наше земље никада није достигла ступањ коначног удржављења племена. 

 

Од доба цетињских народних сабора из  времена теократско-републиканских режима  па до данашњих народних скупштина сви,  колективно састављени државни органи, по  свом основном политичком принципу, били  су израз компромиса племенских претензија,  као најјачих политичких енергија у унутрашњему животу државе. Централистичка државна идеја Књаза Данила убрзо се претворила у идеју безусловне покорности племенских поглавара круни, као искључивом непосредном извору државне воље, чиме је постигнуто само то, да су племенске поглавице уздигнути  до висине државних органа захваљујући и  свој положај племенског поглавице и свој  положај државног органа Круни; али племе  у његовој појави као носиоцу власти није  никада престало гледати само племенског поглавицу. 

 

Неупуштајући се у испитивање политичких мотива, који су руководили централну власт да политичку релевантност племена у историјском развитку наше државе уздигне до висине јавно-правне релевантности констатирам факт, да је племенски федерализам теократских режима остао непромијењена основа нашега јавно-правнога живота у  свима подручјима државне управе све до данас.

 

Благодарећи таком току нашега државнога развитка племена се никада нијесу престајала обраћати на централну државну власт  као носиоци посебних интереса захтијевајући њихово остварење у сразмјерима остварења истородних интереса других племена.  Државна централна власт, упуштајући се са  племенима у дискусију о оправданости односно неоправданости њихових захтјева, редовно је њихово племенско стајалиште признавала као оправдану основу за начелно постављање истих. У колико су те племенске  претензије долазиле као захтјеви за задовољење личних интереса и амбиција, државна  им власт чак ни онда a priori није порицала  оправданост усљед чега је, сасвим природно,  у историјском развитку развијена у Црногорцу свијест о способности за обављање  свих државних агенда. При таком стању ствари Црна Гора са буџетом од пар милиона  дошла је дотле да њена државна управа буде релативно пет до шест пута скупља од  управе сваке европске државе. С друге стране та свијест о безусловној способности за  задобијање положаја државног органа створила је у нашем човјеку чежњу за добијање  државне службе, чиме је убијен у њему смисао за независан положај у друштву и тиме  уништена енергија за рад у правцу стварања  самосталне економске егзистенције. 

 

Такав систем државне организације створио је од нашега сељака човјека, који је по  својим појмовима много ближе средњевјековном ритеру него савременом економском човјеку. 

 

Државна власт пак од своје организације на племенском принципу има двије незгоде. Прво што је регрутовањем својих чиновника на основи сразмјерног задовољавања племенских интереса и амбиција дошла до органа неспособних за схваћање и просперирање виших државних и друштвених сврха.  Друго што њени органи, крећући се по своме положају у својим племенима, као јединицама судске административне и војне организације државне при стварању државне  воље in concreto, редовно не умију се уздићи  до висине потребне објективности чиме је  државни ауторитет нужно морао пзгубитп карактер објективног регулатора јавно-правних  и привато-правних појединачких односа, што није могло бити без штете по углед државне власти

 

У кратко Црна Гора даје нам данас ову  слику: Имамо сељака, коме свакодневне војничке дужности одузимају могућност, да се  несметано и мирно посвети свом привредном  јачању; а осјећај да може свакога момента бити позват да напусти своје пољске радове  уноси у његов живот осјећај незадовољства  са његовим друштвеним положајем, чега је  посљедица његова стална тежња, да, иначе  толико срећни сеоски живот, замијени или  државном службом или американским рудницима. 

 

Имамо официра, који мјесто да посвети  сав свој живот своме позиву, мора, у борби за одржање себе и своје фамилије, заједно са  својим војником радити пољске радове. Држећи рало у рукама, чије ће жуљеве касније  провалити ручице косе или мотике, он је већ  престао тужити се на недостатак војничке  

дисциплине код свога сељака и готов је заједно са њим тражити извор заједничке им  несреће у једном таквом државном уређењу,  те је спреман свакога момента одрећи се своје празне титуле. Специјалне службе, које у  осталом зависе од ћефа Митра или Јанка,  мизерношћу својих плата нијесу ништа друго до један згодан начин, како ће официр  изгубити и онај пар рала земље од оца наслијеђене, те и кад их добије, кадре су све  прије него да промијене његово расположње незадовољства са његовим друштвеним положајем. 

 

Имамо судију, који крећући се при изрицању правде на уском терену најчешће  веома тјесногрудих племенско-браственичких  сукоба стоји стално пред опасношћу губитка  апријористичке вјере народа у његову судијску објективност. Још кад се узме у обзир,  да јс народ свјестан, да је морално-правна  основа његових како племенско-браственичких тако врло често и појединачких правних  сукоба истовремено и извор оних енергија, које су у највећем степену биле одлучне при  стварању моралне индивилуалности судчеве,  невјера народа у судијску објективност постаје сасвим природном. При таквој априористичкој невјери ни најобјективнија примјена  закона није кадра одржати правосуђе на висини нужног моралног престижа. Судије су  тога свјесни и то је један од оних великих  разлога њиховога данашњега незадовољства  са својим друштвеним положајем. Ако к овоме додамо законску зависност судија од владе и њихово тешко материјално стање или  ако хоћете материјалну зависност од свакога,  вјера у њихову објективност постаје још мања, а њихово незадовољство са својим стањем још веће. Трагичност Хамлетове судбине  губи се упоређена са трагичношћу судбине преставника правде у земљи, у којој нико невјерује у правду; а causa causarum ове  невјере лежи, по мом дубоком увјерењу, у  организацији судова на племенском принципу. 

 

Имамо администраторе, који у наслијеђеној пози племенских старјешина исцрпљују своју администраторску акцију са неколико брзојавних саопштења министру о падању снијега, кише п града (туче), и неколико полицијских извјештаја најниже категорије. Држава немоћна, да им, при данашњој својој организацији и данашњим материјалним средствима, нађе замијену у јачим интелектуалним снагама, приморана их је трпљети; а  они свјесни, да захваљују свој положај искључиво моменталној државној немогућности  промјене на боље, не пропуштају ни за часак порећи свакоме право захтијева њихове  благодарности за давање им истог. 

 

Имамо учитеље, који су, без могућности  учешћа у овој свеопштој трци за већим платама, које су ипак и у највећим својим износима ручак без вечере, осуђени да као награду за васпитање нашег подмлатка, као еквивалент за своју физичку сломљеност и  интелектуалну истрошеност, добију од државе скоро потпуну материјалну необезбијеђеност. 

 

Имамо трговце и занатлије, који су у  недостатку потребних комуникационих средстава приморани редовно удвостручавати цијене трговачким артиклима, а у удаљенијим  мјестима, чак и упетостручавати, чега је  посљедица у највише случајева њихов престиж дерикожа у народу и празан џеп. Шта  значи такво стање за економски развитак  земље, чији је увоз скоро два пута већи од извоза није тешко погодити. 

 

Имамо, имамо, али што да вам ређам, господо посланици, имамо једно државно и  друштвено стање, са којим свак у земљи има  права бити незадовољан. 

 

 

Господо Посланици, 

 

Остављајући историји испитивање прошлости и оцјену политичких мотива њених  ствараоца, ја ћу да претпоставим за један  од главних узрока оваког нашег наслеђа недостатак материјалних средстава за једну државну организацију, која би уз раскидање  са племенским принципом могла сачувати  неокрњене претензије Црне Горе на вршење  ослободилачке мисије према њеним подјармљеним саплеменицима.

 

Прихваћајући ову предпоставку не могу  да не истакнем, да су узроци, којима су се  руководили мјеродавни при одржавању племенског принципа, као основа државне организације, давши му мјеста са нарочитим нагласком чак и у земаљском Уставу, тако многоструки и толико изукрштани, да су неоспорно достојан предмет нарочите студије. Али  за даље развијање мојих политичких погледа, које мислим овом приликом истаћи, мени  је довољна моја претпоставка и ја ћу искључиво са њом оперирати.

 

 

Господо Посланици, 

 

Полазећи са гледишта тачности моје претпоставке о главном узроку досадашњег одржања  данашњег система државне организације, надам  се, да ће ми свак признати за тачну тврдњу  да је тај узрок успјесима прошлога рата, респективе толико жељеним територијалним  спојем Црне Горе и Србије, отпао. 

 

Према томе данас смо неоспорно у срећном положају, да једном савременом државном организацијом дамо нашему друштвеном  животу пуну могућност за економски и културни развитак. 

 

Ево шта ја тражим и очекујем од те  државне организације. 

 

Тражим сељака, који са официром ван војног стана (касарне) не смије имати никаквих званичних односа. Чим изиђе из касарне  сељак мора бити само грађанин. Војнички  поздрав са њиве за вријеме орања мора потпуно исчезнути из Црне Горе. Досадашња  власт официра, као државног органа, мора у  селу бити укинута. Само ће у том случају  омилити сељаку његов у истини данас толико тешки друштвени положај, јер ће моћи несметано посветити своме привредном јачању све  своје и знање и сву своју физичку снагу, извршивањем честих наредаба војних власти данас  толико сламану. Тим ће се и његови погледи на свијет убрзо приближити а можда и сасвим изједначити са погледима савременога  економског човјека. 

 

Тражим, дакле, да се досадашња установа народне милиције замијени установом  стајаће војске. 

 

Црна Гора је најмања држава на Балкану а ипак је економски највише децентрализирана. Њене варошице, удаљене тек неколико десетина километара једна од друге дају тржишта са невјероватно различитим цијенама како домаћих производа тако и страних. 

 

Једина помоћ таквом стању јс снабдијевање земље савременим саобраћајним средствима. Црна Гора мора сматрати једним од  главних услова за свој економски развитак  спој свога приморја са Србијом жељезничком  пругом. Томе, сасвим природно мора предходити ликвидирање уговорних односа са  Барским Друштом, т. ј. откуп барске жељезнице као и друштвених радња у барском пристаништу и других. 

 

У борби за привредно и културно јачање земље Црна Гора не смије водити политику стварања чиновничког пролетаријата.  Ми данас имамо у земљи и сувише гимназија, да би смо могли правдати недостатком  државних материјалних средстава чињеницу,  да немамо ниједне пољопривредне ни трговачке ни занатлијске школе. 

 

Ја тражим од нове Црне Горе, да ове  школе добију достојно мјесто у њеној унутрашњој политици. 

 

 

Господо Посланици, 

Ја радо прихваћам принцип нашега Устава о обвезности школске наставе, али тврдим да је тај принцип најкрвавије иронизирање народног просвјећивања све док држава материјалним обезбјеђењем учитеља не отвори врата попуњењу наставничког кадра довољним бројем квалификованих људи, т. ј.  док свако наше дијете не добије и фактичку  могућност школовања. 

 

Ја тражим од нове Црне Горе, да што  прије удовољи тој насушној потреби нашега  народа. 

 

Данашње кредитне прилике у земљи управо су очајне. 

 

Ми имамо у земљи неколико новчаних  завода, који су, по свом основном принципу,  трговачки и који дају само краткорочнс зајмове. Међутим дају редовно и зајмове на  подлогу некретности уз дужност повраћаја  цијеле позајмљене своте након истека рока  од 6. мјесеци или још мање. Ови хипотекарни зајмови дати су скоро сви сељацима и то  уз интерес мање више редовно од 15%.

 

Могли бисмо скоро на прсте избројати  сељаке, који нијесу на тај начин дошли према нашим заводима у одношај сличан чипчијском. 

 

Као прву своју дужност према привредном спасавању сељака мора нова Црна Гора сматрати своју бригу за што скорије подизање једне јаке хипотекарне банке, која  ће давањем дугорочних хипотекарних зајмова спасти сељака из каишарских руку данашњег кредита. 

 

Овај мој захтјев од нове Црне Горе, није  захтјев за јачање него захтјев за спасавање  сељака чији је привредни опстанак данашњим кредитним стањем доведен у највећу  опасност. 

 

Истинском и ефективном помагању организације земљорадничког кредита, као материјалног средства за јачање наших пољопривредника мора држава приступити такођер што прије. На овом мјесту морам нарочито споменути једну нашу финансијско економску установу. Мислим па монопол духана.

 

По своме финансијско-фискалном рентабилитету то је пореза, од које скоро ни хелера не улази у државну благајну; а по своме националпо-економском значају је атентат  на гајење духана, ту врло важну грану наше  привреде. 

 

Ово су несумњиво два довољно јака разлога за прелаз монопола у државне руке, о  чему се држава нужно мора побринути у најскоријем времену. 

 

 

 

Господо Посланици, 

Истакнувши у најкрупнијим потезима  културне и привредне сврхе, које захтијевају  од државе брзу и првјенствену помоћ, сматрам за дужност проговорити и о средствима, којима држава располаже и може у скоријој будућности располагати за финансијско покриће тих сврха, и да ли имамо права очекивати задовољавајући износ тих средстава. 

 

Врховни принцип државних финансија  садржан је у правилној сразмјери подмирења  државних потреба са економском снагом народа а подмирењсм свих недржавних потреба. Државна финансијска политика, ма колико довођена фискалним обзирима у искушење противног поступања, не смије у опорезивању никада прећи границу, која је обиљежена остављањем пореском субјекту довољног вишка његових прихода, потребног за његово издржавање и даље унапређивање и  увећање иметка. 

 

Нагласивши поново напријед истакнути  врховни принцип државних финансија, а остајући при захтјеву што скоријег остварења нетакнутих економских, културних и просвјетних сврха, зар се природно не намеће  питање, да ли наша држава располаже са  финансијском снагом, довољном за остварење  тих великих задатака? 

 

По мом дубоком увјерењу не. Економска снага земље за то недостаје. И ако сам  дубоко увјерен, да ниједан од г. г. посланика  не сумња у тачност моје тврдње, ипак ћу  бити слободан дати вам један кратки преглед финансијско-економских извора, којима  имамо благодарити одржавање активитета нашега заграничнога биланса. 

 

Наш извоз више но два пута мањи је од  увоза. Према томе је пасивитет нашега трговачкога биланса релативно огроман.

 

Ми немамо ни једнога економско-финансијскога извора на страни, који би своју егзистенцију захваљивао економској снази нашега народа, и који би био сталан прилив  злата у нашу земљу, довољан за повољну  корекцију пасивитета нашега трговачкога  биланса. Па ипак је до сада наш загранички  биланс био активан. Тај активитет не ставља у изглед никакве утјешне финансијско економске перспективе. Ево зашто. 

 

Финансијски извори, којима се одржава  активитет нашега заграничног биланса врло  су нестални и несигурни. Први од тих извора, који ћу касније споменути када будем  говорио о спољној политици данашње владе,  већ је усахнуо. Други је зарада нашега народа у американским рудницима, т. ј. то су  оне новчане своте, које су Црногорци од  своје зараде слали својим фамилијама за издржавање. Овај извор мора се данас сматрати  у великом степену усахлим, пошто данас  Црногорци или воде своје фамилије са собом  у Америку, или ће прегазити на територијум  наше шире отаџбине Србије, ђе имају далеко већу могућност свога економског обезбјеђења јер ће им се тамо стављати у изглед  поред