Поп Захарије Поповић,
30. априла 1878. пође на Цетиње; да лично покаже Господару, стање Подгоричких Срба
- и намјеру турску. Но по повратку Попа Захарије у Подгорицу, Турци га ухвате и
затворе у тамницу, и са њим и још око 50 Подгоричких Срба, којима су почели пријетити
да те их све повјешати, зато што су били на штету Турцима. Срби се бране, али им
код Турака не помаже. Попа Захарију и многе друге Србе пошљу у Скадар под стражом;
кад су их пред пашом довели он их окосито сријета, пријетећи им, да те за издајство
турско, које су учињели животом платити; онда нареди те их у тамницу позатвараше.
А Попа Захарију Поповића под стражом посла у Љеш и Тиран. Овдашњи Турци дознаду
да нијесу Попа Захарију објесили, него да га је Паша послао у Тирану, они одмах
пошљу неког зликовца, да га у путу убије; овај с неким друштвом упути се те покрај
пута куда је морао проћи, западе и чим наступе опале плотуном из пушака на њега,
али промисао свемогућега заштити га, те га ни једно пушчано зрно не погоди. Низами,
који су водили Попа Захарију рашћерају нападаче, а они с њим продуже пут. Но подмићени
зликовац није се са овијем задовољио, жалећи што није
над Попом извршио оно што се Подгоричким Турцима обећао, тако путујући стигоше с
њим и у Тиран. Али и зликовац не остави га на слободу, него и сам у Тиран пође,
ђе је вребао прилику да изврши зло дјело; но и овом приликом мимоиђе смртна чаша
овога мученика; те мјесто Попа Захарије убије другога свештеника¹) из истог мјеста.
¹)
Покојни Поп Захарије Поповић кад ми је ово причао, завршио је с ријечима, да врло
жали овога доброга свештеника, који је невино погинуо, јер је са њим вријеме проводио,
блажећи ме са ријечима: Бог ће те избавити јер за народ страдаш.
Писац.
Зликовац, чим виђе мртвога Попа, утече задовољан, мислећи,
да је извршио оно зашто је плаћен. Поп Захарије Поповић знао је шта се о њему мисли,
да му је живот у великој опасности, али га је тјешила нада у милостивога Бога и
нашег узвишеног Господара, да ће се трудити за овакве српске мученике, да их избави
који по тамницама страдају. И заиста свемогући Бог испуни његове жеље; ослободише
се Срби из турских скадарских тамница, и повратише се својим кућама, око Петрова-дне
1878. год., а попа Захарију Поповића ослободише тек 20. де- цембра 1878. год. и
чим је дошао у Подгорицу, својој кући, колико бјеше задовољан слободном животу,
не осврћући се на то што може опет страдати, него јавно народу говораше да ће с
помоћу Божјом, Књаз Никола Господар Црне Горе, и нас ослободити, које се и испуни,
те виђеше његове очи, спасеније своје и свога народа. На дан 27. јануара 1879. год.
Црногорска војска заузе Подгорицу са Зетом, ослобођени српски народ, који је у највише
задовољство проводио своје дане.
По ослобођењу Зете, попа Захарију Поповића, као ревноснога
пастира свога стада, блаженепочивши митрополит црногорски Иларион произведе за протопрезвитера
зетске епархије, Српски народ у то вријеме провођаше своје сретње дане у неописаном
весељу. А Господар у државној служби постави за чиновнике, како грађанске, тако
и војничке, по вишој части, Подгоричке Србе. Господара на дан петог априла
1879. год. обдари Бог са сином Мирком, а за вишу награду именова свога високог сина
“Великим Војводом Зетским” Срби се још више овом обрадоваше, те за успомену ослобођења
Зете на дан 27. ја нуара 1880. год. основаше своју читаоницу којој Високи Ослободиоц
на молбу Подгоричких Срба именова свога сина Књаза Мирка, Великог Војводу Зетског,
за покровитеља читаонице. Без сумње свак ће признати тешкоће које су онда постојале,
а као најтежа била је о вриједности такве установе. Но поред свега тога читаоница
је лијепо основана и народ се све задовољнији осјећаше, још више што их је Књаз
Господар-Ослободиоц удостојио да буде Његов Син Књаз Мирко Покровитељ читаонице.
Ово високо наименовање Подгоричким Србима даде виднога признања; за њихове учињене
племените услуге, не сметаше ондашње њене чланове, што сваке друге
или треће ноћи трчаху под оружјем по околној граници да сузбију удар, неситих и
дивљих Арнаута, који сваког дана узнемираваху границу, не сметаше их што се живљаше
као у ратном логору, вазда на опрезу с пушком у руци, да и поред свијех тих тешкоћа
не створе и Дилетантско позоришно Друштво, као и Пјевачко Друштво које му дадоше
име свога земљака “Бранка Радичевића”, које бираше и одиграваше, најлепше комаде
из српске историје, што бјеше жива школа морала и витештва, за грађане, који нову
слободу под витешким својим владаром гутаху, као болесник, што гута чисти прољетњи
зрак, све то даваше моралне користи грађанству, а материјалне читаоници, која је
већ тако напредујући у стању била да 1891 год. подигне онако лијепо здање за читаоницу
у којој је била и велика библиотека, која бјеше жива слика доброга рада.
Уз то кад се сјетим, онијех лијепих друштвених
сједница, приликом Нових Година, и виших свечаних дана, што читаоничко друштво онако
лијепо и у слогу, своје весело вријеме провођаше у њеним просторијама, а данас!??
Подгоричка чита оница, има и њених врло лијепих успомена из њене хронике Успомене,
које се лако не бришу, а између њих да наведем неке значејније, и
то 1893. год. приликом прославе четиристо-годишњице
Прве Српске Ободске Штампарије, онако високи гости, посјетили су и Подгорицу, одакле
су заиста понијели најљепше успомене, а које су и по разним листовима описивали
и потврдили.
Па прославу двадесето-годишњице ослобођења Зете; на
дан 27. Јануара 1899. год. Тај дан прослављен је тако сјајно што овде нијесам у
стању пером описати, дајући свечани ручак, многим Црногорским Вођама, који су око
Подгорице са својом јуначком војском вазда на бранику стојали, који је био увеличан,
и присуством Њ. Вис. Књаза Мирка Великог Војводе Зетског покровитеља читаоничког.
Истога дана у вече Дилетанти су одиграли на позорницу “Балканску Царицу “ дјело
свога узвишенога Господара, а грађанство је сретњо било да на тој својој забави
види свога ослободиоца, те тако све лијепо тецијаше али до кад?! У то доба на дан
27-ог јануара сваке године као на дан ослобођења Зете, народ иђаше у свечаном одијелу
у цркву на молитву, држећи у молитвама благодарење, за дуг живот и здравље Књаза
Ослободиоца сад??! Но времена се мијењају, заслуге се заборављају, постадоше други
људи за државне чиновнике, те укидоше овакве свечаности, које мислим не би смјело
бити - јер сјећајући се таквих успомена, потомци наши куд и камо бише били одушевљенији,
и овакве светковине, би држали као дан ускрсни. Но данашњи чиновници слабо на то
скрећу пажњу; не само тај дан 27 јануара, који је дат забораву, него и на друге
празнике слабо посјећавају богомоље, само кад су дани Владајућег Дома - за благодарење;
тога дана заиста иду чиновници у цркву, али баш у онај исти час, кад звоно позове
народ на благодарење, да одужи свој чиновнички дуг, мислим, да се с молитвама и
с прегнућем, долази до народног ослобођења као и свога напретка; јер се са тијем
даје добар примјер млађем нараштају.
Нема коментара:
Постави коментар