Нешо Станић - Побожност

 Нешо Станић

ПОБОЖНОСТ

(Успомена из мог ђачког живота.)

Православни Срби у Подгорици имали су лијепе обичаје, од којих ћу неке овђе навести. Прађедовску вјеру очували су чврсто, поред свих неприлика, које су им од непријатеља пријетиле. Цркву су редовно посјећивали, сваке неђеље и празника. Свештеничке су савјете добро пазили, како четворо поста, тако и друге посне дане преко године, држали су чисто, успомене, које су им предци оставили, биле су ове: о Ускрсу, Ђурђеву-дне, (којему је и овдашњи храм посвећен), Спасову-дне и Тројичину-дне. У ове дане износило се пред црквом разно пиће и јестиво, ђе се народ проводио уз пјевање и играње момачког скока, зетскога кола и црногорског ора; ово је весеље уз пуцњаву пушака провођено, где су се више пута придруживали и по неколико момака Срба мухамеданске вјере, те смо се заједно веселили. При овим свечаностима носили су се крсти три пута око све Подгорице, које је велики народ, како мушко тако и женско и са нејаком ђецом пратио, (а сада једном и то, у не великом броју), носећи крсте и црквене светиње. народ је пјевао црквене пјесме, а чобани су од ра дости и побожности приводили своју стоку да крсти кроз њих прођу, а сами пану на кољена, поклонивши се крстовима пјевајући: “Господи помилуј”, и пошто размини крсти, нудили су више пута момчад да узму којег брава као прилог, али им то старјешине нијесу дозвољавали, но било је и таквих чобана, који увјерени будући, да кад им је крст кроз њих прошао, постала је стока здрава и напредна, те су као завјет по једног брава давали момчадима, да се са њим часте. А свједок сам и овоме, да су више пута приносили болеснике, положивши их на путу, куда ће крст проћи и кад су наступили, дотакни се светог јеванђеља, те с тврдом надом и вјером спаситељевих ријечи: „Твоја вјера спасет тја”. Многи су болесни исцијељени и спашени од тешке њихове муке.

О Божићу имали су ове обичаје. Полазници идући по кућама носили су собом здравице, та је здравица била тиквица или бочица пуна с вином, и чим уђе у чију кућу, дужност је полазника била да назове: „Христос се родио”! Укућани га радосно предусретну са ријечима: „Ваистину се родио”! понуде му мјесто, и чим отпочине извади из џепа здравицу, додајући кутњем старешини, који пошто неколико попије, изреде се сви укућани са ријечима: “Христос се родио! - Ваистину се родио”! а при растанку њиховом тај суд полазнику припуни, који продужи пут за даље, тако исто учитељ са ђацима полазио је многе куће са пјевањем: „Рождество твоје” и друге божићне пјесме. Укућани су га радо примали, а по свршетку тих пјесама одређен је био један ђак, који је морао стати пред домаћином и изговорио ове ријечи: “Ја сам мали ђак, нејак, који сам тек почео учити; учитељ ме учи аз, бука, а ја му одговарам - на главу му веле муке; кад ме стаде бити, рекох волио сам пити, и у миру бити, него учити”. Пружа му домаћин чашу, а он је прима, говорећи: “Ако је ракија, помога ти свети Матија, ако је вино, свако ти се добро о куће вило”, (показује торбицу руком) говорећи: “Поред себе носим торбицу и у њу просим коју кубасицу, новчаних петака и шестака, а ја ћу за вашу љубав примити и један талијер”! Сви остану у смијех, домаћин му пружа новац, а по која домаћица и кубасицу, он им се поклања и љуби им руку, а дар стрпа у своју торбицу.

Послије божићнијех празника учитељ им за ови новац купи потребите ствари за учење, а остало подијели што се јестива тицало. О, хвала Богу! Како се занесем и уживам за неко вријеме, кад ми на ум падну оне побожности и лијепи први обичаји, који сваки дан мало по мало исчезавају, али, све се мијења до божије воље!

Сјећам се и то, кад сам ђак био, од прилике у 18(6?)5-тој години. Бијаше лето. Упекли сунчани зраци, мислиш, кад на поље изађеш, да ти је и мозак узаврио. Кише не бјеше одавно падало, а ни од куд се облачак не показује. Народ у страху летина му пропада, чују се на свакојој страни уздаси: “Мили боже смилуј се на нас”. У тој највећој муци бивши свештеник Зарија Поповић (који је преминуо у почетку мјесеца фебруара 1893. год.) позва неколико отмених грађана, којијема на окупу почео им говорити: “Чује се по народу глас, као што и сами знате, пропада нам летина, добро би било, да сјутра пођемо у цркву и помолимо се Богу и закрстимо воду на ријеку Морачу, дако би се смиловао на нас грешне, те да би нас овеселио с кишом”. Ови радо пристадоше и захвалише свештенику на таком племенитом предлогу.

Сјутра дан народ гомилама, како мушко, тако и женско, у свечаном одијелу иде у цркву на молитву. Хитају да прије стигну. Учитељ скупио ђаке уврстио их у редове, хита са шњима, да прије дође свештенику у помоћ. Отпоче се литургија са великим молебствијем, а по свршетку излази народ из цркве, чека свештеника, док се и он припреми, износе крст на великом катаришту, ђаци за њим са рипидама и иконама, свештеник са крстом у руци, обучен у одежде, корачају, полако пјевају црквене пјесме, а народ: „Господи помилуј”, док стигосмо на Морачу, ђе бјеше спремно за водоосвећење.  - Упекла велика врућина, видиш на свакоју страну ђе се тре зној са чела, али то не смета. Отпоче се водоосвећење, те при свршетку молитве, навукоше се велики облаци, из којијех пљусну киша као из кабла. Народ весео хвалећи Господа на његовом дару, не хоће нико да бјежи, погоне се момчад, да друг друга у воду тисне. Окупили неколицина Рада Радојчића (који је и данас у животу), човјек је растом висок, крупан и снажан, желећи да њега у воду тисну, али им се он не даде, него рашири руке, те са шњима заједно паде у воду. После овога окрену поп и ђаци, па и остали народ. Тако путујући и пјевајући до куће: “Хвалите имја Господње”. Тај дан падала је киша, која је натопила земљу, и народ овеселила, те им се летина повратила.

Овакве су се молитве у таквим приликама често понављале и Бог им је помагао. Но данас, како који дан све се то мање практикује. Светска наука обрнула је други правац. Они, који су то учили мало поуздања о томе имају, те слабо о томе бригу воде, па какав ће бити томе крај, и што ће се учинити са онима, који то омаложавају, то само једини Бог зна.