Јако (Мујо), Станић¹).
Неки Миња Голубовић из Бјелопавлића, био је познат као свадљивац у своје село; но
најпосле посумња се на њега да је имао злу намјеру противy блаженопочившег Књаза
Данила, и кад се о његовој намјери почело дознавати, он то примјети те некако скришно
улучи прилику и ноћем око 1857 год. утече у Спуж одакле дође у Подгорицу. Турци
га добро дочекаше дајући му афериме; он до зуба оружан, Турци га хвале и часте,
Срби се од њега уклањају, бојећи се какве напасти; но у последње доба и Миња се
бојаше од Срба да га не би ко тајно убио, те се настани изван вароши, а у кућу Фрључкића,
близу кућа Станића, на обалу ријеке Цијевне, и овде га Турци Фрључкићи добро дочекају,
држећи га као своје чељаде.
¹)
Како су га од ђетињства звали Мујо, и то је име носио све до своје смрти: “Мујо
Божов Станић.“
Писац
Једног дана Миња изађе у поље да прегледује; за појас
му двије пушке, дугачку носи преко рамена, од силе је на њу руку наслонио; угледа
стоку Станића и код ње Јака (Муја) Станића, момче младо окретно, није му било од
више 18. година, готов на сваку одбрану, у свиралу свири, весео је као и свако чобанче
Миња се кочопери, примиче се ближе, и када код Јака дође, поче га узнемиравати;
овај га моли да га на миру остави, али Миња не осврћући се на његове молбе пружи
руку да му отме свиралу. Јако се поче бранити, но најпосле дође и до крупнијих ријечи.
Миња му рече: “Знаш ли Јако да сам ја, Миња Голубовић, чувени и добар јунак, и да
те бих могао убити и исећи, а да ми за то не смије нико ништа учинити!” Јоко му
на то одговори: “Знам да си Миња, али нијеси јунак но издајник српски и придворица
турска, су што се хвалиш? изроду српски!” На ове се ријечи Миња огорчи потегне пушку
и окрене пут Јака. Јако одмах извади своју пушку те обје као из једног гласа одјекнуше,
Миња се стропошта на земљу, а Јако рањен у руци пође својој браћи те им каза за
овај догађај, који му се с Мињом у пољу догодио. Браћа га одмах поведоше у
село Ботун код својих рођака Станића, од куда га преведоше преко ријеке Мораче у
Црну Гору, које га поведоше и на Цетиње. Књаз Данило, чим је дочуо за ово одмах
нареди те Јака код Њега доведу, питајући ra о томе догађају, овај му све по реду
исприча: Књаз га даде на лијечење, а за Мињу дође глас да је сјутра дан у највећим
мукама испустио своју грешну душу. Станићи опет у завађи, и то с ближњим сусједима,
а јуначким братством Фрлучкићима, који су се овом приликом највише на опрезу држали.
Но посредовањем неких пријатеља с некијем начином умирише се.
Јако се бавио на Цетиње око шест мјесеца, и кад се излијечио
замоли да приступи
Господару, који га и позва питајући га јели добро оздравио? Јако одговара: Господару!
хвала Богу, а у Твоје здравље, сад сам сасвијем добро, али Те молим да ми допустиш
да идем кући! Господар га је одвраћао од те намјере да не иде, јер би те могли Турци
убити чим у Подгорицу пођеш; заустављајући га код себе нудећи му перјаничку службу;
Јако се на ово поклони захваљајући Господуру на таквоме чину, приступајући Му к
руци молећи Господара да му дозволи поћи кући. Књаз видећи да му је заиста воља
поћи код своје куће одговори му: “а ти кад ти је тако воља пођи кући ђетићу и нека
ти свемогући Бог буде у помоћи, а чувај се добро од невјерника шпијуна, ласкаваца,
и лажова, ди те како не преваре, и тајно не убију, јер ми је жао такве Српске соколове
да гину, а у свакој таквој прилици наћи ћеш код браће Црногораца уточишта, а код
мене бићеш награђен; ја знам добро Србе Подгоричке они су јунаци добро се држе и
бране како од Подгоричких Турака тако и од Арнаути, живи су мученици, Бог ће дати
и Свети Петар те ће и њих сунце слободе огријати. Тако соколови држите се јуначки,
сложно јер је у слогу спас, па ће вам и Бог бити у помоћи.“ Јако радостан овијема
ријечима свога Господара опет се поклони и изговори: “не бојим се Господару! док
ја имам моје браће Станића, и добријех Подгоричкијех Срба; а надам се да ће ме и
Бог чувати, јер не идем никоме на напаст, него се браним од напасника”. Ово говорећи,
приступи Господару, пољуби га у руку, Господар га дарива и пожели му срећан пут.
Јако чим је с Цетиња дошао браћа га жељно дочекају,
он им се хвали како га је Господар добро дочекао, и како је са свијем задовољан
дошао, Јака су браћа чували и нијесу га пуштавали за дуго самога, док се ствар није
доро умирила. Јако је и после тога велика јунаштва чинио, која су добро позната
како овде међу нама, тако и у Малесију, и данас му се име помиње “јунак као Мујо
Божов Станић“ али је заиста ово његово јунаштво као и друге му браће довело до материјалне
пропасти.
Нема коментара:
Постави коментар