Митро Ћућин Радетић.
На дан 5. августа 1876. год. (исти дан, кад и Поп Јован) идући из Момишића у Подгорицу,
чим је пријешао Везиров-мост, и наљегао на Ливаде, ухвате га зејбеци турски војници,
стану га мучити, овај моли да га ослободе, бранећи се, да је сиромах и да није ништа
крив, (и заиста је био пуки сиромах). Но Турци не осврћући се на његове молбе, један
од мимо пролазећих Турака изговори; “Немојте га мучити молим ве, видите ли да је
то просјак” Други пак наставља; “Што га браниш, зар не знаш да власи по оваквијема
шиљу гласове у Црну Гору, но удрите каурина, нека је један влах мање!” И тако јаднога
Митра ни крива ни дужна крволоци турски убише¹).
¹)
О јуначком племену како у село Момишиће, тако и у Љешкопоље, Горњу и Доњу Зету имало
би се много писати, које ћу ако ми се даде прилика изнијети у особитој књизи. Писац
Између других многих прегнућа, које су Подгорички Срби учињели изнијећу овђе само два важнија догађаја.
После прелаза Сулејман-пашине војске преко Бјелопавлића,
и оне значајне битке “Девет крвавијех дана” под Острогом састану се двије турске
војске код манастира Ждребаоника, Али-Саиб-паша од Спужа, а Сулејман-паша од Острога,
од куда заједно пођу преко Спужа у Подгорицу, ђе се обје војске улогерише на ливаде
(на којем је мјесту данас подигнута Миркова варош) и у Ћемовско поље. Ова силна
војска пошто се од великог труда опоравила, намјеравала је да продужи рат; и пође
преко Љешанске нахије пут Цетиња. “Но не веле Турци ако Бог да, као што им ни помоћи
неће,” Књаз Никола Господар Црногорски дознаде за ову намјеру турских паша. Он окупи
Црногорце у Љешанску нахију и улогори се на “Бијелу рудину” ђе очекујући сваког
часа кад ће Турска војске окренути на Љешанску нахију; но једнога дана у мјесецу
јулију 1877. год. журно иде Црногорско момче; и кога би гођ запитао што тако хита?
или му назвао Бога, не би дао одговора, док дође у главни логор, и замоли Књажеве
перјанике, да га пред Господаром пусте, којему одмах по наређењу би дозвољено да
приступи. Господара чим виђе, овај скиде капу, приступа му и пољуби га у руку, дајући
Му писмо из њедара говорећи: “Господару јутрос рано још не бјеше ни зора заруђела,
дође ми једно Подгоричко момче, на стражу ђе сам ја био, дајући ми ово писмо рече:
да му га је синоћ у прву мрак предао Поп Захарија Поповић, с тијем наређењем да
га ником другоме осим Тебе Господару у руке не предајем, и сад сам испунио оно што
ми је наређено.” Господар отварајући писмо пита Војника: “Кад ти предаде то момче
ово писмо знаш ли куда окрену?”Знам Господару!..
одговори војник “рече ми да ће ноћас у Љешкопоље у село Кокоте код Тома Хасановића¹)
те ће он с њим поћи у Подгорицу, да се не сјете Турци ђе је био”.
¹) Томо Асановић учинио је великих услуга Српству, још
из његових млађих година, па све до ослобођења Зете, преживио је више од 100 год.,
и до своје смрти био је чист у причању; жива историја прошлости. О овоме човјеку
заслужује да опише живот и дјела његова, који је добро познат његовом прегнућу.
Господар дарива војника, а он приступајући му
к руци; прима дар, и оде задовољан на своје одређено мјесто. Господар пошто прегледа
писмо окрену се пут присутних говорећи: “Црногорци, ево ми јављају из Подгорице,
да ће турска војска са Сулејман-пашом одмах поћи преко Бара у Бугарску, да дочека
Руску војску, која је пријешла преко Дунава - додајући
- Хвала Подгоричанима на њиховом
прегнућу, ја се у њих уздам као у вас Црногорце; они су живи мученици и они се често
овако јављају из највећега огња, не жалећи себе ни своје породице, да им страдају,
само да Црногорцима буду у помоћ; они су се вазда патриотски одзивали. Нек им свемогући
Бог ово накнади и избави од турског јарма.”
Сјутра дан не остаде у Подгорицу турске војске до само
неколико ради одржавања граница, а сва друга пође у Бугарску. Књаз Никола остави
Љешанску нахију те с војском оде пут Херцеговине; ђе заузе важнија мјеста, од куда
се опет поврати, и улогори у Никшићко поље. Тако бијући града Никшићкога неколико
дана. Док једнога дана у мјесецу августу 1877. год., у главни логор донесе неки
војник писмо, и предаде га Господару, који пошто га прочита устаде говорећи: “Црногорци!
ево други мјесец од како смо око града Никшићкога, и битка непрестано траје, а још
ми до сада ниједан Србин није послао гласа о стању и намјери турској - (показујући
писмо) а ево ово писмо дошло ми је из Подгорице, од онамошњих Срба, у којему ми
чисто и јасно означавају, колико је у Никшићу турске војске; колико имају хране,
што намјеравају, и до кад се могу држати. Послије ових ријечи окрену се пут Острога,
говорећи: “О Боже и Свети Василија, помогни потлаченом Српском народу, о Подгоричани!
нека ви свемогући Бог и Св. Василије дадне моћ и снагу, да јуначки издржите своје
муке, и да ви се жеље испуне, да се испод турскога јарма ослободите, а за оваква
ваша прегнућа, памтићу и нећу никад заборавити, а препоручићу и потомству, за ваше
заслуге да их високо цијене, јер заслужујете сваке похвале”.
Но, пошто Књаз Никола освоји град Никшић, од онуда неки се Турци преселише у Подгорицу, Подгорички Турци joш више постадоше мучитељи српскоме народу; напунише пуне тамнице Срба – једне пуштају, друге затварају, и шиљу под стражом у Скадар, док наступи и 1878. год. Црногорци освојише Град Бар и Улцињ, и сву Приморску нахију.
Нема коментара:
Постави коментар