Господо Посланици,
Почевши од првог неорганизованог отпора наших племена Турској државној власти, па до појаве Црне Горе као међународно правног субјекта у прошломе рату, државна организација наше земље никада није достигла ступањ коначног удржављења племена.
Од доба цетињских народних сабора из времена теократско-републиканских режима па до данашњих народних скупштина сви, колективно састављени државни органи, по свом основном политичком принципу, били су израз компромиса племенских претензија, као најјачих политичких енергија у унутрашњему животу државе. Централистичка државна идеја Књаза Данила убрзо се претворила у идеју безусловне покорности племенских поглавара круни, као искључивом непосредном извору државне воље, чиме је постигнуто само то, да су племенске поглавице уздигнути до висине државних органа — захваљујући и свој положај племенског поглавице и свој положај државног органа Круни; али племе у његовој појави као носиоцу власти није никада престало гледати само племенског поглавицу.
Неупуштајући се у испитивање политичких мотива, који су руководили централну власт да политичку релевантност племена у историјском развитку наше државе уздигне до висине јавно-правне релевантности констатирам факт, да је племенски федерализам теократских режима остао непромијењена основа нашега јавно-правнога живота у свима подручјима државне управе све до данас.
Благодарећи таком току нашега државнога развитка племена се никада нијесу престајала обраћати на централну државну власт као носиоци посебних интереса захтијевајући њихово остварење у сразмјерима остварења истородних интереса других племена. Државна централна власт, упуштајући се са племенима у дискусију о оправданости односно неоправданости њихових захтјева, редовно је њихово племенско стајалиште признавала као оправдану основу за начелно постављање истих. У колико су те племенске претензије долазиле као захтјеви за задовољење личних интереса и амбиција, државна им власт чак ни онда a priori није порицала оправданост усљед чега је, сасвим природно, у историјском развитку развијена у Црногорцу свијест о способности за обављање свих државних агенда. При таком стању ствари Црна Гора са буџетом од пар милиона дошла је дотле да њена државна управа буде релативно пет до шест пута скупља од управе сваке европске државе. С друге стране та свијест о безусловној способности за задобијање положаја државног органа створила је у нашем човјеку чежњу за добијање државне службе, чиме је убијен у њему смисао за независан положај у друштву и тиме уништена енергија за рад у правцу стварања самосталне економске егзистенције.
Такав систем државне организације створио је од нашега сељака човјека, који је по својим појмовима много ближе средњевјековном ритеру него савременом економском човјеку.
Државна власт пак од своје организације на племенском принципу има двије незгоде. Прво што је регрутовањем својих чиновника на основи сразмјерног задовољавања племенских интереса и амбиција дошла до органа неспособних за схваћање и просперирање виших државних и друштвених сврха. Друго што њени органи, крећући се по своме положају у својим племенима, као јединицама судске административне и војне организације државне при стварању државне воље in concreto, редовно не умију се уздићи до висине потребне објективности чиме је државни ауторитет нужно морао пзгубитп карактер објективног регулатора јавно-правних и привато-правних појединачких односа, што није могло бити без штете по углед државне власти.
У кратко Црна Гора даје нам данас ову слику: Имамо сељака, коме свакодневне војничке дужности одузимају могућност, да се несметано и мирно посвети свом привредном јачању; а осјећај да може свакога момента бити позват да напусти своје пољске радове уноси у његов живот осјећај незадовољства са његовим друштвеним положајем, чега је посљедица његова стална тежња, да, иначе толико срећни сеоски живот, замијени или државном службом или американским рудницима.
Имамо официра, који мјесто да посвети сав свој живот своме позиву, мора, у борби за одржање себе и своје фамилије, заједно са својим војником радити пољске радове. Држећи рало у рукама, чије ће жуљеве касније провалити ручице косе или мотике, он је већ престао тужити се на недостатак војничке
дисциплине код свога сељака и готов је заједно са њим тражити извор заједничке им несреће у једном таквом државном уређењу, те је спреман свакога момента одрећи се своје празне титуле. Специјалне службе, које у осталом зависе од ћефа Митра или Јанка, мизерношћу својих плата нијесу ништа друго до један згодан начин, како ће официр изгубити и онај пар рала земље од оца наслијеђене, те и кад их добије, кадре су све прије него да промијене његово расположње незадовољства са његовим друштвеним положајем.
Имамо судију, који крећући се при изрицању правде на уском терену најчешће веома тјесногрудих племенско-браственичких сукоба стоји стално пред опасношћу губитка апријористичке вјере народа у његову судијску објективност. Још кад се узме у обзир, да јс народ свјестан, да је морално-правна основа његових како племенско-браственичких тако врло често и појединачких правних сукоба истовремено и извор оних енергија, које су у највећем степену биле одлучне при стварању моралне индивилуалности судчеве, невјера народа у судијску објективност постаје сасвим природном. При таквој априористичкој невјери ни најобјективнија примјена закона није кадра одржати правосуђе на висини нужног моралног престижа. Судије су тога свјесни и то је један од оних великих разлога њиховога данашњега незадовољства са својим друштвеним положајем. Ако к овоме додамо законску зависност судија од владе и њихово тешко материјално стање или ако хоћете материјалну зависност од свакога, вјера у њихову објективност постаје још мања, а њихово незадовољство са својим стањем још веће. Трагичност Хамлетове судбине губи се упоређена са трагичношћу судбине преставника правде у земљи, у којој нико невјерује у правду; а causa
causarum ове невјере лежи, по мом дубоком увјерењу, у организацији судова на племенском принципу.
Имамо администраторе, који у наслијеђеној пози племенских старјешина исцрпљују своју администраторску акцију са неколико брзојавних саопштења министру о падању снијега, кише п града (туче), и неколико полицијских извјештаја најниже категорије. Држава немоћна, да им, при данашњој својој организацији и данашњим материјалним средствима, нађе замијену у јачим интелектуалним снагама, приморана их је трпљети; а они свјесни, да захваљују свој положај искључиво моменталној државној немогућности промјене на боље, не пропуштају ни за часак порећи свакоме право захтијева њихове благодарности за давање им истог.
Имамо учитеље, који су, без могућности учешћа у овој свеопштој трци за већим платама, које су ипак и у највећим својим износима ручак без вечере, осуђени да као награду за васпитање нашег подмлатка, као еквивалент за своју физичку сломљеност и интелектуалну истрошеност, добију од државе скоро потпуну материјалну необезбијеђеност.
Имамо трговце и занатлије, који су у недостатку потребних комуникационих средстава приморани редовно удвостручавати цијене трговачким артиклима, а у удаљенијим мјестима, чак и упетостручавати, чега је посљедица у највише случајева њихов престиж дерикожа у народу и празан џеп. Шта значи такво стање за економски развитак земље, чији је увоз скоро два пута већи од извоза није тешко погодити.
Имамо, имамо, али што да вам ређам, господо посланици, имамо једно државно и друштвено стање, са којим свак у земљи има права бити незадовољан.
Господо Посланици,
Остављајући историји испитивање прошлости и оцјену политичких мотива њених ствараоца, ја ћу да претпоставим за један од главних узрока оваког нашег наслеђа недостатак материјалних средстава за једну државну организацију, која би уз раскидање са племенским принципом могла сачувати неокрњене претензије Црне Горе на вршење ослободилачке мисије према њеним подјармљеним саплеменицима.
Прихваћајући ову предпоставку не могу да не истакнем, да су узроци, којима су се руководили мјеродавни при одржавању племенског принципа, као основа државне организације, давши му мјеста са нарочитим нагласком чак и у земаљском Уставу, тако многоструки и толико изукрштани, да су неоспорно достојан предмет нарочите студије. Али за даље развијање мојих политичких погледа, које мислим овом приликом истаћи, мени је довољна моја претпоставка и ја ћу искључиво са њом оперирати.
Господо
Посланици,
Полазећи са гледишта тачности моје претпоставке о главном узроку досадашњег одржања данашњег система државне организације, надам се, да ће ми свак признати за тачну тврдњу да је тај узрок успјесима прошлога рата, респективе толико жељеним територијалним спојем Црне Горе и Србије, отпао.
Према томе данас смо неоспорно у срећном положају, да једном савременом државном организацијом дамо нашему друштвеном животу пуну могућност за економски и културни развитак.
Ево шта ја тражим и очекујем од те државне организације.
Тражим сељака, који са официром ван војног стана (касарне) не смије имати никаквих званичних односа. Чим изиђе из касарне сељак мора бити само грађанин. Војнички поздрав са њиве за вријеме орања мора потпуно исчезнути из Црне Горе. Досадашња власт официра, као државног органа, мора у селу бити укинута. Само ће у том случају омилити сељаку његов у истини данас толико тешки друштвени положај, јер ће моћи несметано посветити своме привредном јачању све своје и знање и сву своју физичку снагу, извршивањем честих наредаба војних власти данас толико сламану. Тим ће се и његови погледи на свијет убрзо приближити а можда и сасвим изједначити са погледима савременога економског човјека.
Тражим, дакле, да се досадашња установа народне милиције замијени установом стајаће војске.
Црна Гора је најмања држава на Балкану а ипак је економски највише децентрализирана. Њене варошице, удаљене тек неколико десетина километара једна од друге дају тржишта са невјероватно различитим цијенама како домаћих производа тако и страних.
Једина помоћ таквом стању јс снабдијевање земље савременим саобраћајним средствима. Црна Гора мора сматрати једним од главних услова за свој економски развитак спој свога приморја са Србијом жељезничком пругом. Томе, сасвим природно мора предходити ликвидирање уговорних односа са Барским Друштом, т. ј. откуп барске жељезнице као и друштвених радња у барском пристаништу и других.
У борби за привредно и културно јачање земље Црна Гора не смије водити политику стварања чиновничког пролетаријата. Ми данас имамо у земљи и сувише гимназија, да би смо могли правдати недостатком државних материјалних средстава чињеницу, да немамо ниједне пољопривредне ни трговачке ни занатлијске школе.
Ја тражим од нове Црне Горе, да ове школе добију достојно мјесто у њеној унутрашњој политици.
Господо Посланици,
Ја радо прихваћам принцип нашега Устава о обвезности школске наставе, али тврдим да је тај принцип најкрвавије иронизирање народног просвјећивања све док држава материјалним обезбјеђењем учитеља не отвори врата попуњењу наставничког кадра довољним бројем квалификованих људи, т. ј. док свако наше дијете не добије и фактичку могућност школовања.
Ја тражим од нове Црне Горе, да што прије удовољи тој насушној потреби нашега народа.
Данашње кредитне прилике у земљи управо су очајне.
Ми имамо у земљи неколико новчаних завода, који су, по свом основном принципу, трговачки и који дају само краткорочнс зајмове. Међутим дају редовно и зајмове на подлогу некретности уз дужност повраћаја цијеле позајмљене своте након истека рока од 6. мјесеци или још мање. Ови хипотекарни зајмови дати су скоро сви сељацима и то уз интерес мање више редовно од 15%.
Могли бисмо скоро на прсте избројати сељаке, који нијесу на тај начин дошли према нашим заводима у одношај сличан чипчијском.
Као прву своју дужност према привредном спасавању сељака мора нова Црна Гора сматрати своју бригу за што скорије подизање једне јаке хипотекарне банке, која ће давањем дугорочних хипотекарних зајмова спасти сељака из каишарских руку данашњег кредита.
Овај мој захтјев од нове Црне Горе, није захтјев за јачање него захтјев за спасавање сељака чији је привредни опстанак данашњим кредитним стањем доведен у највећу опасност.
Истинском и ефективном помагању организације земљорадничког кредита, као материјалног средства за јачање наших пољопривредника мора држава приступити такођер што прије. На овом мјесту морам нарочито споменути једну нашу финансијско економску установу. Мислим па монопол духана.
По своме финансијско-фискалном рентабилитету то је пореза, од које скоро ни хелера не улази у државну благајну; а по своме националпо-економском значају је атентат на гајење духана, ту врло важну грану наше привреде.
Ово су несумњиво два довољно јака разлога за прелаз монопола у државне руке, о чему се држава нужно мора побринути у најскоријем времену.
Господо Посланици,
Истакнувши у најкрупнијим потезима културне и привредне сврхе, које захтијевају од државе брзу и првјенствену помоћ, сматрам за дужност проговорити и о средствима, којима држава располаже и може у скоријој будућности располагати за финансијско покриће тих сврха, и да ли имамо права очекивати задовољавајући износ тих средстава.
Врховни принцип државних финансија садржан је у правилној сразмјери подмирења државних потреба са економском снагом народа а подмирењсм свих недржавних потреба. Државна финансијска политика, ма колико довођена фискалним обзирима у искушење противног поступања, не смије у опорезивању никада прећи границу, која је обиљежена остављањем пореском субјекту довољног вишка његових прихода, потребног за његово издржавање и даље унапређивање и увећање иметка.
Нагласивши поново напријед истакнути врховни принцип државних финансија, а остајући при захтјеву што скоријег остварења нетакнутих економских, културних и просвјетних сврха, зар се природно не намеће питање, да ли наша држава располаже са финансијском снагом, довољном за остварење тих великих задатака?
По мом дубоком увјерењу не. Економска снага земље за то недостаје. И ако сам дубоко увјерен, да ниједан од г. г. посланика не сумња у тачност моје тврдње, ипак ћу бити слободан дати вам један кратки преглед финансијско-економских извора, којима имамо благодарити одржавање активитета нашега заграничнога биланса.
Наш извоз више но два пута мањи је од увоза. Према томе је пасивитет нашега трговачкога биланса релативно огроман.
Ми немамо ни једнога економско-финансијскога извора на страни, који би своју егзистенцију захваљивао економској снази нашега народа, и који би био сталан прилив злата у нашу земљу, довољан за повољну корекцију пасивитета нашега трговачкога биланса. Па ипак је до сада наш загранички биланс био активан. Тај активитет не ставља у изглед никакве утјешне финансијско економске перспективе. Ево зашто.
Финансијски извори, којима се одржава активитет нашега заграничног биланса врло су нестални и несигурни. Први од тих извора, који ћу касније споменути када будем говорио о спољној политици данашње владе, већ је усахнуо. Други је зарада нашега народа у американским рудницима, т. ј. то су оне новчане своте, које су Црногорци од своје зараде слали својим фамилијама за издржавање. Овај извор мора се данас сматрати у великом степену усахлим, пошто данас Црногорци или воде своје фамилије са собом у Америку, или ће прегазити на територијум наше шире отаџбине Србије, ђе имају далеко већу могућност свога економског обезбјеђења јер ће им се тамо стављати у изглед поред осталих погодности и већи комади земљишта, те усљед тога неће ићи у стране фабрике па зараду.
Трећи извор су нам давали паши кредитни заводи. Не имајући довољно сопственог новца они су га набављали са стране. Данас, када је скоро сваки сељак могућност свога кредита исцрпио, и када је настао моменат повраћаја страних капитала не може бити ни говора о приливу злата у земљу са те стране.
Из досадашњега несумњиво излази да су средства, којима располажемо за одржање активитета нашега заграничкога биланса и сувише несигурна, да би смо могли са њима озбиљно рачунати.
Дакле, Црна Гора стоји пред неоспорном опасношћу пасивитета заграничнога биланса, а шта то значи свима је јасно. Па зар од таквога стања да очекујемо испуњење оних великих задатака?
Ја ипак очекујем, и с правом од државе тражим да их испуни, јер сам нашао начин како их може испунити.
Та велика могућност нашега културнога и економскога препорода лежи у царинској, војној и дипломатској унији између Црне Горе и Србије. У тим унијама ја налазим једини извор нашега народнога благостања, сматрајући их природном економско-политичком посљедицом територијалнога спајања српских краљевина и нужном наградом крвавих ратних напора српскога народа. Остављајући, да другом приликом подробније говорим о конструкцији тражених унија, наглашујем, да у појам моје концепције царинске уније улази и јединство жељезница и монопола духана.
Тражене уније су једино стварно јемство, да наша држава и друштво добију сигурно и што прије привредно јаког сељака, дисциплинираног војника, спремног официра, објективног судију, свом позиву дораслог администратора, савременог посредника између произвођача и потрошача у нашему трговцу и доброг занатлију.
Уније су камен темељац нашега економскога, културнога и политичкога препорода, оне морају бити искључива основа нашега будућега државнога и друштвенога живота.
Прва сврха наших политичких настојања мора бити што јачи и интезивнији рад на што скоријем њиховом остварењу, којему ја никада нећу престати своју снагу посвећивати.
Сама чињеница, да предложена адреса поштоване скупштинске већине не садржи захтјев црногорског народа за што скорије склапање папријед поменутијех унија, довољан је разлог да ју одбијем, као нетачан израз народних жеља.
Поред овога великог разлога, има и других због којих не могу примити пројект адресе, а који су са нашега национално-политичког гледишта такођер веома важни. У толико су важнији, што је њихова политичка веза, са остварењем тражених унификација неоспорна.
Први је разлог, што у предлогу адресе поштоване већине, није дошла до довољног израза дужна благодарност нашега народа према Његовој вјековној заштитници, Русији,
којој имамо благодарити, не само цјелокупну материјалну спрему и обуку наше војске, него њеним вјековним бригама за Црну Гору морамо гледати искључиви ослонац њеног политичког опстанка.
Морам нарочито нагласити, да је из предлога адресе скупштинске већине изостала чак и дужна благодарност народа црногорскога моћном Руском Императору, чије никада неускраћивано милосрђе према Црној Гори, није изостало ни за вријеме прошлога тешкога рата давши обилату материјалну помоћ црногорској сиротињи и нејачи наших изгинулих витезова.
Поред наведених разлога, не могу прихватити предлог адресе поштоване већине ни за то што није у њој нашла своју тачну оцијену спољна политика данашње владе.
Као највидније знаке издашних брига Велике Славенске Империје за Црну Гору имали смо на Цетињу дугогодишњи просвјетни завод Инштитут Њ. Им. Вел. Царице Марије Феодоровне. Тај завод био је опште признат као најбољи женски просвјетни завод на Балкану. Својим наставним програмом, он је био чврсти ослонац васпитања наше дјеце у правцу систематског изграђивања и јачања душевних веза нашега народа са великом му словенском браћом. А чињеница, да су у заводу добивале васпитање Српкиње из свијех крајева Српства, била је и трајно јемство за његовање њихове међусобне солидарности и њихово васпитање наше дјеце у том правцу. Упада у очи и то, да управитељицу института и наставнице толико заслужне за васпитање наше женске младежи, није влада при одласку наградила ниједним актом пажње, док непропушта да одликује аустријског агента у Подгорици Лукшића Даниловим орденом IV степена. У моменту када треба стварати што већу могућност за просвјећивање проширене Црне Горе, несумњиво је, да укидањс таког једног завода не може бити посљедица брига за народ и земљу. Но претпоставимо за часак, да је завод био најгори, зар се смјело довести до његовог укидања и увриједити Русију у моменту када је Црна Гора била највише обвезана, да буде захвална Моћној Руској Империји. Зар није јасно, да такав поступак значи ни мање ни више него коначно раскидање ранијих веза са моћном заштитницом? Још кад к томе додамо и укидање Кр. Николајевског Кадетског Корпуса, зар није јасно, да данашњи наши односи нијесу ни близу оно, што, како са гледишта нашег државног опстанка, тако и са српског националног гледишта морају бити. Корпус јс несумњиво укинут ради усахнућа извора његовог издржавања а тај извор био је истовремено и један од напријед поменутих финансијских извора, којима имамо захвалити досадашње одржање активитета нашега заграничнога биланса. Тачност мојих тврдња о прекинућу ранијих веза са Русијом доказује и чињеница, да данашња Влада ннје могла добити чак ни агреман за представника Црне Горе на двору Њег. Им. Вел. Руског Цара. Ја не знам какве су државне потребе изазвале путовање црногорског министра спољних послова по Европи, али тврдим да је мјесто његовог првог званичног путовања послије рата требало бити Петроград, који и са гледишта наших традиција и са гледишта српског националног мора бити и остати једино упориште наших међународно-политичких настојавања.
А какви су нам данас односи са Србијом са којом ја тражим склапање војне царинске и дипломатске уније под покровитељством Русије?
У моменту када се требало користити срећним резултатима великога рата — склапањем тражених унија са Србијом шеф данашње владе г. Јанко Вукотић изненадио је српску јавност својим неспоразумом са Српском Владом око србијанско-црногорских граница. Својим радом довео је чак дотле, да га је српски министар предсједник морао напустити оставивши му свога замјеника, замјеник је овластио начелника министарства спољних послова, а овај је на крају крајева оставио секретара, да преговара са шефом црногорске владе. Изгледа да је на довршетку и овоме досадила државничка мудрост г. Вукотића, која је довела дотле да сва европска штампа пише о пограничном спору Црне Горе и Србије, а наш народ мјесецима да остане у нервозном испитивању узрока, којима се опредјељивало тако држање шефа црногорске владе. Па зар нијесам овлаштен, да све изјаве данашње владе о братству са Србијом сматрам фарисејским пренемагањем пред народом српским; и зар да справом не очекујем, да ће народно представништво једнодушно осудити политику данашње владе, која у нашим спољним односима значи прекидање традиционалних веза са Русијом н онемогућавање што скоријег склапања царинске, војне и дипломатске уније са Србијом, а унутра кулминира у уздизању политичко-страначких програма до висине саставнога дијела престоне бесједе и у познатом гесту шефа данашње владе, који је ту скоро направио потписивањем указа самоме себи.
Господо
Посланици,
Не могу, да на завршетку нарочито не поменем, да из адресе народне скупштине не смије изостати ни осуда данашње владе, што јс дозволила арнаутску окупацију Дечића, и то послије уступања српском крвљу заливенога Скадра, и тим наш народ довела у разумљиво
искушење даље могућности мирнога гледања, како Арбанаси газе и дивљачки скрнаве свјеже гробове наших палих витезова, тих првих херојских жртава за ослобођење Балкана.
Господо
Посланици,
Надајући се, да ћете увиђајући оправданост досада наведенога, одбацити предложени ваш предлог адресе, част ми је представити вам овај:
Ваше
Величанство,
Народно Представништво, коме је пало у дио, да прогласи народним и државним тековинама срећне резултате ослободилачког рата, сматра за своју прву дужност да ода славу палим јунацима, који својим костима ударише основ нашим државним и народним правима на историјске српске земље.
Њихова мученичка крв, витешки просута на бојним пољанама, извор је наше непоколебиве вјере у коначну побједу пацијоналних и политичких тежња српскога народа. Њом је загријано поуздање наших пријатеља у нас, а нашим противницима одузета негдашња готовост на гажење права нашега племена.
Витезовима пак, којима остаде славом у увјенчано оружје у несломљеним рукама, нека је хвала на њиховој доказаној готовости на смрт за свога Узвишенога Краља и милу домовину и нека у срећи и благостању уживају богате плодове крвавих напора својих и својих палих другова, а крвави Тарабош, Бардањолт и Брдица нека им остану свједоци њихових незастаривих права на неочекивано отети им дио тековина.
Ваше
Величанство,
Народно Представништво одајући захвалност заслужнима сматра за најсветију дужност дати израза своје најоданије благодарности Вама, Витешком Команданту православне Вам војске, коју сте својом мудрошћу умјели увести и провести кроз ратне опасности водећи ју из славе у славу, из побједе у побједу. Одајући Вам благодарност Народно Представништво слободно је истовремено честитати Вам, што сте Ви лично руководили великим остварењем Ваших давних идеала гледајући својим рођеним очима загрљај двају побједоносних војска једнога народа „онамо за брда она“.
Народно представништво не може пропустити, да својом захвалношћу не обухвати и чланове Вашега узвишенога Дома, које у оним тешким данима гледасмо у неуморној сарадњи на великом дјелу. Нарочито нека је хвала Његовом Краљевском Височанству Престолонасљеднику, вођи армије освојитљке Дечића и Бардањолта.
Ваше
Величанство,
Велики догађаји захтијевају од својих учесника радњу у сразмјерима максималног напона снаге. Ратови несумњиво спадају у те догађаје. За побједе наше храбре војске нужно је било и пожртвовано учешће не борбеног дијела нашега народа. Сваки је био на своме мјесту, сваки је своју дужност извршио. Хвала им!
Ваше Величанство,
Црна Гора је сиромашна држава, чија финансијална снага није могла допирати за потпуно снабдијевање наше војске. Ради тога је држава морала тражити од народа и материјалне жртве. Народ их је радо давао до потоњс могућности.
Народно Представништво, уз захвалност народу на његовој готовости, да дијели потоњи залогај са милом му војском, неможе да не изјави своје жаљење што влада Вашега Величанства ни до данас није извршила државне дуговинске обавезе према народу.
Ваше Величанство,
Народно Представништво жали што је балкански рат у посљедној својој перипетији био проливање братске крви, али ипак не може да не утврди, да је српском народу рат неправедно наметнут од његовог брата Бугарина, који је својим себичним прохтјевима довео у опасност политичку равнотежу на Балкану и тим угрозио и сам опстанак српске државе.
Народно Представништво је срећно што може у побједама савезничких војска, српске и грчке, над Бугарском гледати побједу правде над неправдом.
Нека је хвала краљевини Румунији што је у нашем сукобу са Бугарском стала на страну правде и својим моћним учешће помогла, да се Букурешким миром створи солидна правна основа балканске равнотеже, а тим и чврста подлога несметаног културног и економског развитка балканских народа.
Ваше Величанство,
Држава од непуних 250.000 душа и буџетом од пар милијона већ самом својом појавом па бојном пољу задобија симпатије и дивљење културног свијета. Још кад се узме у обзир, да је ратна акција Црне Горе била учешће у једноме од најкрвавијих разрачунавања, које до сада Европа познаје, и да је она у томе страховитом крешеву своју нацијоналну и савезничку дужност сјајно извршила, њено име природно постаје символом хероизма, а њени синови добијају право називати се достојним потомцима својих славних предака, потомцима „поколења за пјесму створеног“, како рече Ваш генијални предак.
Да Црна Гора свој ранији морални престиж и у прошла два тешка рата сачува и ојача омогућила је никада непрекинута брига велике славенске Империје за Црну Гору и неисцрпљиво милосрђе њенога Императора према Своме вјерном штићенику.
Народно Представништво сматра својом најпречом дужношћу одати благодарност моћној заштитници на њеном издашном старању око снабдијевања наше војске и њене обуке; а моћном руском Императору нека је вјечна хвала на Његовом, у току рата, богато изливеном милосрђу на нашу сиротињу и нејач у рату палих војника.
Ваше Величанство,
Народно Представништво сматра за пријатну дужност придружити се благодарности Вашега Величанства свима онима Србима и другим Славенима, који су као добровољци учествовали у нашем светом рату под заставама армија Вашега Величанства. Не мања хвала нека је племенитој нашој браћи, који прилозима помогоше његовање и лијечење наших рањених јунака као и црвеним крстовима славенских и других културних народа који нам у исту сврху дођоше у помоћ.
Ваше Величанство,
Народно Представништво благодарно је Вашем Величанству, што је најмилостивије благоизвољело наћи јемство економскога и културнога напретка народа у „слободној утакмици свих родољубивих синова отаџбине” и „на добро отаџбине упућеној контроли;“ али Народно Представништво неможе пропустити да не осуди владу Вашега Величанства што је свој политичко-страначки програм уздигла до висине саставнога дијела бесједе Вашега Величанства и тиме, хоноришући га Вашим Највишим одобрењем, довела у незгодан положај од Вашег Величанства обећану и Уставом загарантовану слободу политичко страначке утакмице и јавне контроле. Програм владе Вашега Величанства неоправдано је квалификован радним, јер то није ни по својој форми и садржини ни по стварним гаранцијама, датим за остварење његових циљева.
Ваше Величанство,
Народно Представништво сматра за дужност одати Вам благодарност на краљевској бризи око економског и културног подизања нових крајева, али Народно Представништво неможе да не истакне, да такођер и оно прати са забринутошћу управу Ваше владе у новим крајевима. Народно Представништво је у толико забринутије, што код владе Вашега Величанства не види чак ни добру вољу, да систем досадашње несистематске управе промијени.
Захваљујући се Вашем Величанству на Највишем обећању, да ће у најскоријем времену бити законом уређено питање о насељавању нових крајева Народно Представништво жали, што влада Вашега Величанства није нашла за потребно истакнути као прву законску основу законски предлог
о анексији нових крајева матери земљи.
Народно Представништво не мање жали, што влада Вашега Величанства не даје ни каквих гаранција за што скорије уређење аграрног питања.
Ваше Величанство,
Народно Представништво биће Вам веома захвално ако међу првим законским основама Ваше владе види предлог о помоћи у рату онеспособљених јунака и о издржавању удовица и сирочади погинулих витезова; али неможе а да са жалошћу не констатује, да им влада Вашега Величанства до са да није указала никакве помоћи.
Народно Представништво ће са радошћу поздравити и предлоге закона: о чиновницима грађанскога реда, о административној подјели државе, о народнијем школама, и о општинским самоуправама у колико буду одговарали савременим државним и друштвеним потребама; али оно нарочито очекује законску основу о судској независности с надом, да ће давати услове не само правне него и материјалне безбједности судија, без које су све законске каутеле и сувише слабе да би могле бити довољно јако јемство за потпуно објективну примјену закона, без које су илузорни сви апстрактни прописи о моралној и материјалној сигурности грађана.
Ваше Величанство,
Народно Представништво дијелећи са Вашим Величанством нераздјељиву нам радост, што је дјело ослобођења наше браће из вјековног турског ропства крунисано давно жељеним спојем српских краљевина, захвално Вам је на краљевској ријечи о јединству њихове судбине. Али Народно Представништво жали што влада Вашега Величанства није схватила политичко-нацијонални значај тога споја, јер у моменту када је требало акцептирати његове логичке нацијоналне-политичке консеквенце склапањем царинске војне и дипломатске уније између Црне Горе и Србије влада Вашега Величанства изненадила јс српски народ са непотребним и народу толико неразумљивим неспоразумима око граница.
Гледајући у поменутим унијама једино стварно јемство за економски и културни процват Црне Горе Народно Представништво очекује од владе Вашега Величанства
да ће му у најкраћем времену поднијети на ријешаваље уговоре о истима и тим изићи у сусрет како једнодушном зихтјеву српскога
народа тако и правилно оцијењеним интересима Црне Горе.
Ваше Величанство,
Како идеја унификације наших царинских, војних и дипломатских односа са истородним односима краљевине Србије, тако и идеја трајнога, одржања традицијоналних веза са братском нам и моћном руском империјом дате су не само умнијим концепцијама наших нацијонално-политичких интереса него и самим инстиктом народног и расног самоодржања. Захваљујући Вам на краљевској акцентуацији потребе традиционалне вјерности нашој моћној заштитници Русији, Народно Представништво жали, што мора утврдити, да цио рад данашње владе, у колико се креће на терену руско-црногорских односа, не потврђује толико дужину нашу вјерност моћној заштитници.
Ваше Величанство,
Придружујући се жаљењу Вашега Величанства, што је наша отаџбина прошле јесени била „предмет разбојничког напада варварских арнаутских хорда”, Народно Представништво неможе пропустити да не осуди владу Вашега Величанства, што још и данас трпи, послије уступања крвљу заливенога Скадра, арнаутску окупацију наше територије мирно гледајући, како непријатељ на Дечићу гази свјеже гробове наших палих вптезова.
Ваше Величанство,
Народно Представништво са задовољством прима к знању, да су односи са свима другим силама пријатељски. Очекујућн од владе Вашега Величанства одржавање и учвршћење срећно постојећих пријатељских односа са краљевинама Грчком и Румунијом оно се нада дужему периоду мира, који је нужна претпоставка за толико потребно културно и привредно јачање отаџбине.
Живио Краљ!
Живио народ!
Напомена
Министар финансија и грађевина Ристо Поповић изјавио је у име владе да би тражене уније са Србијом — по владином мишљењу биле опасне за државни индивидуалитет Црне Горе ради чега их влада не прима, те моли скупштину, да их и она одбије, т. ј. да гласа за предлог адресе владине странке.
За Дрљевићев предлог адресе, т. ј. за царинску, војну и дипломатску унију са Србијом, гласало је шест народних посланика, чија ће имена изићи у збирци осталих говора, које је Др. Дрљевић држао у Народној Скупштини приликом адресне дебате.
Сви остали народни посланици гласали су противу горњих унија са Србијом, т. ј. за предлог адресе сердареве владе. Залуду им је Дрљевић несумњиво доказао, да је опасност од унија за државо-правни индивидуалитет Црне Горе измишљени баук за плашење необавештених.
ЦЕТИЊЕ
Штампарија ”Обод“ О. Рајнвајна
1914.
