Спиридон Гопчевић - Ко су Арбанаси?

 

 

 

Ко су Арбанаси?*)

 

Питање је ово више пута било на дневном реду, и на разне је начине на њега одговорено. Но најпоузданије ће бити „Арбанашке штудије“ по Хану. Но осим њих изнећу и назоре других писаца, како они изводе порекло Арбанаса. 

По мом мишљењу су Арбанаси потомци прастановника Албаније и Грчке, а то су Пеласгери. Кроз сеобу Јелина били су они делом потиснути и делом подјармљени, те су у старо доба играли врло жалосну улогу. У Грчкој били су они робови (хелоти) Јелина, но задржали су свој језик и дан данас, за то се арбанашки језик у Грчкој, као и по островима њеним, много говори (али скоро само по селима). 

Арбанашки се народ одликује, што је умео да сачува своју народност у сред Јелинске културе. У томе се може присподобити Јеврејима, који и ако пређе потиштени и по целом свету раштркани, под још тежим околностима су своје обележје сачували. Истина, да и Јелини нису никад себи труда дали, да те праставовнике арбанашке у Грке претопе. На против, хелоти, метоки и већи део подјармљених робова, који су се као преци данашњих Арбанаса сматрали, свагда су од грађана грчких раздвојени били. 

Хелоти, метоки и остали робови задржали су свој језик међу собом, ал су и грчки говорили, а тако је у многом и данас. У целој краљевини и по островима налазе се људи, који грчки разумеју, па су и грчке добре патриоте. ма да међу собом арбанашки говоре. Али нигде није забележена и једна сеоба Арбанаса у Грчку, (о чему би историја то већ данас знала), те би било и непоњатно, откуд су се толики Арбанаси на острвима нашли, јер Хидра, Спецас и т. д. више су арбанашки нежели грчки. По том изгледа ван сваке сумње, да су се ти Арбанаси већ по тим островима нашли пре, него што су се Јелини тамо доселили. А томе у прилог несумњив је доказ и то, да су Грци, као што је познато, тамо већ нашли Пеласгере. 

Друго је тврђење, да се Илирци као праоци Арбанаса сматрају. Пре свега морамо као факт сматрати, да су у Илирији Словени (Срби и Хрвати) још у оно доба врло ретко насељену земљу од праседиоца у себе претопили. Дакле, Илирци су се у Словене претопили, а ови су се све даље и даље према југу раширивали, док се нису напослетку у Епиру са Арбанасима састали. Уверен сам да су у средњем веку у данашњој горњој Арбанији Срби, а не Арбанаси живили.

Француски калуђер Брокард јавља год. 1332. да су Латини у поседу имали само 6 градова, а у целој земљи пак Словени (Срби) господари били. Књажевска породица Балшићи, који су у Зети (Црној Гори) господарили, били су Срби а границе су своје проширили и владали све до Авлоне и Арђрокастрона. 

Кнезови Дукаџини били су Срби, као и Херцог од Дриваста, по чем је Петар Спанос (ова последња реч грчка значи као придев, кусав човек) имао четири сина, који чисто српска имена носише: Алекса, Божидар, Урош и Мирко. Најбољи је доказ и тај, што из оног доба и данас места у горњој Арбанији, имају чисто српска имена и српска су села, а такова се налазе чак и преко Алвоне.

За доказ овом служе и факта, да је у оно доба било на Косовом Пољу језгро српске владавине, из ког су у доцнијим столећима велике сеобе Срба своја огњишта оставили и у Угарску се настанили, а Арбанасима уступили то земљиште. То доказује, да су на тим земљиштима јужно и југо-западно Срби становали.

У осталом и то се установљује, и то повеснички, да је Скендербег Србин био, (ово је и по белешкама професора Хопфа), који је господарио само средњом Арбанијом. Но помоћ је добијао од северно арбанашких деспота, а за ове ранији и позанији историци веле, да су Словени.

По појединим исказима маљзора види се, да су се Арбанаси тек после четрнајстог века доселили и Словене потиснули. 

Што су се даље Срби к сјеверу примицали, Шкипетари су их све већма потискивали, отуд дакле и долази, да су ови своје тежиште у Арбанију пренели, и с тога се дакле „Албанези“ називају, ма да са праседиоцима покрајине „Албанон“ ни у каквој вези не стоје. Разуме се, да су Шкипетари, кад су ушли у Арбанију, Грчку и Епир напустили, а тиме се доказује, да ови у тим земљама нису тако многобројни били. 

Албанци су дакле (по мишљењу Гопчевића) један од најстарији народа Европе, који нити су са Србима, нити са Јелинима сродни, који свој сопствени језик имају, ал су и много речи словенски, јелински, турски и талијански примили. 

По говору деле се Арбанаси у две расе, свака се знатно од друге разликује.

У горњој Арбанији говоре гегски, а земљу називају Геги или Гегарија. У дољној Арбанији говори се тоскиски, а ти се Арбанаси називају Тоски, а земља Тоскерија. Цео народ се зове Шкипетари, а говори шкипски. Турци их називају Арнаути, Јелини: Арванити, Срби: Арбанаси, Талијани: Албанези. 

Реч Шкипетар значи: народ што по стјенама живи, шкип значи: стјена, у по гледу дијалеката разлика је у том, да се Геги и Тоски разликују у говору као што се Бугари од Срба разликују у говору. 

У старо доба играли су Пеласгери, као што је познато, врло скромну улогу. Док су над њима надмоћнији Јелини владали, нису могли своје почињено стање променути. Кад је сломљена била грчка самосталност, они су потпали под римску владавину, дакле своју судбину нису тиме ни у чему променули. У данашњој горњој Арбанији нису Пеласгери, него Илирци, живили, а историја, није имала никакве везе са шкипетарским народом у старо доба. 

По Аполониусу и Фарлацију звао се први краљ илирски Хилус (Hyllus) који је године 1225. пре Христа умр’о. Његов насљедник Клиникос послао је Грцима пред Троју 72 брода, његов син Даунијус утекао је 1183. год. пре Христа, у Италију, чим су се Либурнисци почели, да долазе, те се онда тај народ, који је Грке растерао, у Илирији и настанио. Године 604. пре Христа, преплавише Гали под Велоизесом Илирију, ту су и остали, те су се у заостале претопилии основали илирску владавину са главним градом Скодра (Скадар). Илирци, који су Далмацију и Восну имали, постали су морнари, а напослетку и страшни гусари. Илирски краљ Вардилес (Bardyles) ступи као освајач, заузе Епир и Маћедонију, но 359. буде године пре Христа, од Филипа Македонског потучен и натраг одбијен. 356. год. покушао је Бардилес попоново нападај, али не могаше успети. После неколико година беше Маћедонија поседнута. 

Вардилесов син Клитос и његов стриц Глаукос, поделише између себе државу: северно од Дрина добије први као краљ Трибалера,  јужну половину пак Глаукос, као краљ Таулантера. Обојица водише против Александра великог несретан рат, те су морали овом своју војску у Перзију у помоћ дати. 

После смрти великог краља, покушаше Илирци поново рат, и победили су у три битке на суву и две на мору, те су онда Пируса на престол наместили. 

После Глаукоса дошао је његов син Плеурат на престол  који је затим владу Агронуу уступио. Овај је све делове Илирије спојио, освојио је Епир и Крф (Corfy). Усљед вести о новој победи над Етолејцима, опио се тако јако краљ, да је од тог неумерног пића и умр’о. Његова удовица Теута прими владу у име малољетног Пинеаса (232. г. пре Христа). Ова ратоборна краљица посела је острово Исса (Лисса). Иси замолише Римљане за помоћ. Теута прими римске посланике врло неуљудно, и са својим гусарима одузела им је бродове, а њих све погубила. 

Конзул Постумиус Албинус пође са 22.000 војника против Илирије, а његов друг Фулвиус Сантумалус са 200 бродо- ва, те Корфу заузме. Теута у теснац доведена, побегне у Ризом (Risan), па замоли Римљане за мир, и уступи некоје покрајине и обвеже се да и известан данак плаћа. 

Неколико година после смрти Теуте, прими Димитрије, муж Тритеутасе, туторство и регенство. Овај је покушао да се уплива римског опрости, те је Филита Македонског војском потпомагао. Због тога му Римљани рат објаве и лише га достојанства, а Пинеаса за краља поставе. 

Кад Пе Рим од Ханибала потиштен био, подигоше се Илирци, само Сердилет, владалац средње Арбаније до Авлоне, остаје веран Римљанима, који су за то надмоћ своју и сачували. 

Последњи краљ илирски звао се Генциус, син Флеурата и Евридице. Кад ступи на престо, даде своја два брата Платора и Каравентеуса погубити. Владао је тако деспотски, да га је народ омразио. Поред тога је као гусар на мору у највећој мери отимао, те се са Перзеусом Македонским сдружио. Године 168. пре Христа скупи он код Лисаса војску око 15.000 људи, с којом је Васанију (Elbasan) опколео. Римско стрпљење достиже већ границе. 

Претор Анициус упути се у Далмацију, примора Генциуса да се повуче у Скодру (Скадар) и ту га опколи. Генциус је покушао да продре, но не испаде му за руком, те се ту на милост и немилост победиоцу преда. 

Овај тридесетодневни рат преобразио је Илирију у римску провинцију, односно у три такове: средњу Арбанију, горњу Арбанију и Приморје. Не рачунајући неке устанке, остаде Илирија под Римом све до деобе света, (395. г. после Христа). Код те деобе припадне данашња Арбанија заједно са јужним земљама Византинцима Горња Арбанија претворена је у провинцију Превалис, средња Арбанија у Нови Епир, а јужна Арбанија у Стари Епир. Готски краљ Остројлус освоји све три провинције и прогласи себе 493. године за Превалитанског краља. Јустиниан пак учини крај томе властелинству године 535. 

Годиие 639. укажу се Срби, те поплаве Босну, Далмацију и горњу Арбанију, идуће године сљеде и Хрвати. Срби су под својим краљем Вудимиром (Светоплук), који је 670. године владао, хришћанску веру примили. Границе српске беху свечано под краљем Павлимиром уређене (875.) Доклеа беше у оно доба резиденција место Скодре (Скадра). 

У то доба су и Бугари поплавили источно римско царство, и продрли дубоко у Арбанију. Остатци ове земље сачињавали су византинске провинције. Бугари ове освоје изузимајући нешто узаног простора уз море. Бугарски цар Симеон освоји 914. до 927. Главницу, Шимару и Бутротон (преко пута Крфу), а цар Самуило 986. до 989. Дурацо, Авлона и оближње место Канина, беху бугарска пристаништа. Године 1018. нападну поново Бугари Дурацо, ал већ идуће године уништио је њихову државу цар Василије. 

Сад пак нагну Срби са севера. Павлимира насљедници беху: Ријешимир, Родослав и Прелимир, овај је последњи своју владавину поделио на своја четир сина, од којих је Хавлимир горњу Арбанију и један део Црне Горе добио. 

Српски кнез Михајло, који се владаоцем (Rex Slavorum) називао, владао је са својим сином у половини 11-ог века у Шкодри. У то доба дођоше Нормани нредвођени од Ђискарда (Guiscard) из Италије (1081.) поседну Дурацо, и године 1082. освојише га, па заузеше Авлону, Канину, Касопе, Бутротон, Јоаинину, Трикалу, Ларису, Касторију, Моглену, Охрид и Скопље. Већ после смрти Ђискарда (1085. године) пошло је Норманима на горе. Срби освојише 1110. године под Бодином Дурацо; који су доцније опет натраг морали вратити. 

Цар Мануел Комненос (1143.—80.) победио је Србе, и отео им је многа освојења, тако, да је византијске провинције последњи пут успоставио. Али Срби после његове смрти опет продираше напред, освојише горњу Арбанију и основаше 1189 године Расцију, чији први владар беше велики жупан Стеван Немања. Од тог доба остала је горња Арбанија у поседу Срба. 

Стеван II. поделио је усљед рата са Мађарима, српску државу са својим братом Вулканом, који је титулу краља Далмације и Диоклеје примио. Овај је био ревностан католик, те је од папе Иноценса III материјалне помоћи уживао. 

После смрти његове спојио је Стефан државу, и послао је папи изасланике, који краљевску титулу захтеваше. Усљед протеста пак Андрије краља угарског, није био постављен за краља Србије, већ само Расције. 

1221. умре Стефан, а остави круну своме сину Владиславу, који после две го- дине умре, а Немања II. га наследи. Нзе- гова је жена била толико позната Јелена, Францускиња. Овај се даде у Приштини крунисати за краља Расције и Србије.

1247. насљедио га је његов син Стеван Радослав. Потуче код Шкодре херцога од Петраса н Дураца, Јована Ангело, и поступио ј с њим врло великодушно. За тим постави свог сина Стевана Драгутина као сувладара, а године 1282. беше од тог свог славољубивог сина убијен. Усљед тог недела убица се јако покаје, те ступи у манастир, а владавину преда своме брату Стевану Урошу II. Милутину (1282.) Под овим су Срби освојили велики део Арбаније и Маћедоније. 

Године 1288. пређу Срби из католичке у православну веру. Њихови арбанашки поданици нису на то пристали. 

Год. 1312. изродио се раздор, док нису напослетку Арбанаси године 1320. сасвим од грчке цркве отпали. Манкулус и Андрија Мусаки, Владислав од Доклеје и више других арбанашких вођа беху душа том покрету. Филип од Тарента, који је Дурацо 1304. године био присвојио, споји се са истима, те тако дође до рата и дугог непријатељства, у које се умешају и Младин бан босански, и Карло краљ угарски. Те тако са свију страна скучен, буде приморан Милутин да мир тражи, који је године 1321. закључен, шизме и платити трибут. Краљ Милутин је године 1330. у Скопљу сарањен. За време своје владавине подигао је 40 манастира, с тога је и за свеца проглашен. 

После смрти његове, буде му нећак Владислав за краља проглашен. Против овог устаде брат му Константин, који у затвор допадне. Владислав га даде разапети и на двоје растргнути. Владислав је ипак подлегао Урошу III. који је из Цариграда био дозван, те је тако у тавници последње дане свога живота, провео. Нови краљ водио је рат са Бугарском сретно, те зароби, смртно рањеног краља Стражимира. 

После њега је следовао Рашија Стеван Душан, названи „Силни“ највећи српски владар. Он је водио сретно ратове са Грцима, Турцима, Мађарима и Бугарима, те освоји Маћедонију, Тесалију1 и Караманију, даље: целу Арбанију, Епир и један део Грчке и Маћедонију, па се дао год. 1346. за цара Срба, Грка и Арбанаса крунисати. Беше му намера, целу византинску државу да уништи, но умре године 1356. После смрти његове неста славе српске. Његов син Урош V. беше годнне 1368. у потаји убијен, те се држава у више мањих делова поцепала. 

Средња и доња Албанија мењаше своју судбину. Пре освојења Душанових била је горња Арбанија чисто српска, средња Арбанија неаполитанска, а доња Арбанија византијска, но и над њима беше више мањих господара. 

До године 1107. Нормани су више пута упадали у средњу Арбанију, но никад им не испаде за руком да је освоје. Михајло деспот Епира, дао је уз своју кћер Јелену, која се за сина немачког цара Манфреда од Хоенштрауфна године 1259. удала, као мираз: Авлону, Канину и Крф (Корфу). После смрти његове наследи Карл I. Анжујски 1267. те земље и вргну их под своју власт. Византинци подбодоше Арбанасе, који Неаполитанце победе, но не могоше счречити да се Дурацо не уступи Филипу од Таренте 1304 предупредити. Године 1318. подигоше се Арбанаси, као српски вазали, против краља Уроша. 

После распада српске државе, раздели се Арбанија на више деспотија. У горњој Арбанији већ се Балша I. 1356. оцепио и прогласио се независним. Из кнежевине Зете (Црне Горе) постаде мало по мало освајањем Дураца, Авлоне, Берата и Арђрокастрона, арбанашка држава, која се одржала до године 1421. 

Балша I. умре године 1367. и остави за собом три сина: Стражимира, Ђурђа I. и Балшу II., који су заједнички земљом управљали. Но већ прве године своје владавине пређоше из православне опет у католичку веру. После убиства Уроша У. (убио га је Вукашин) признали су законитога владара, цара Лазара, и освоје Шкодру од бана босанског Твртка, који је Шкодру после Урошеве смрти посео био и наслов краља узео. За тим су Срби освојили целу Зету (Црну Гору) од Ђорђа Илијћа, приврженика Вукашиновог, после узму од Карла Топија град Крују, а од кнеза Дукаждинског Задриму. 

Године 1373. умре Стражимир и остави за собом једног сина, (Ђурђа П., који је затворен био до смрти Балше П.) У то доба искрцао се принц Лудвик од Новаре, у Дурацо, али на брзо за тим и умре. Његова најамничка војска зарати на св0ју руку против Карла Топије. Ђурађ I. дође овом у помоћ, али је тек са извесном сумом новаца ове најамнике с врата скинуо. 

На то су одузели Балшићи деспоту Мушаки, Мушакирију у Тоскерији, поседну Берат и освоје шта више и Авлону. У том се изроди неспоразум са Топијем, који је легао, кад је Ђурађ I. допао ропства (1376 ). 

Протерани мађарски краљ Лудвик пребегне Балшићима и уступи им Требиње, Конавље и Драчевицу. Твртко није то трпио и Ђурађ I. упадне са Карлом Топијом са 10.000 људи у Босну, узме Оногошт (Никшић), продре до Невесиња и врати се онда у Скадар (Скодра), где умре 1379. године. 

Балша П., сада једини владалац, отера своју жену, кћер деспота од Берата, а ожени се са Јеленом, удовицом Краљевића Марка, да би добио Касторију. 

1385. узме Балша II. Дурацо на јуриш, па прими титулу херцога, са њиме је господство Балшића врхунац среће своје постигло. Непосредно за тим окрене се срећа, јер је Мурат I. Берглербега од Румелије, Шагредина, са 40.000 Турака против Арбаније послао. 

Балша II. пође са Иванићем, другим сином Вукашиновим са 11.000 људи у Берат, и упусти се у бој у оближњој равници. Ова се битка свршила са потпуним поразом арбанашке војске. Обе арбанске војске погинуше овде 1835. или 1836. 

Ђурађ II. беше тиме ослобођен и регент. Имао је да угуши немир у Зети, то му је испало само тако за руком, пошто је обадва Захета ослепио. Његовом рођаку Стевану Црнојовићу, мораде Црну Гору оставити. Учествујући у битци на Косову Пољу, повуче се после исте сретно натраг, беше пак од Беглербега Тимур-паше побеђен и изгуби Касторију, Берат, Дурацо и Скадар. Ова два последња града добије натраг заузимањем једне своје рођаке, која је била у харему Муратовом. Доцније пак од Турака опет нападнут, прода Млецима Скадар и Дурацо уз годишњу наплату од 1000 дуката (1394. или 1404.), који су већ године 1386. Пугзиезима одузели Дурацо, а одмах за тим и Леш. 

Ђурађ II. умре 1404., за њим дође његов син Балша III., који је узео од Дубровчана 1406. Будву и Антивар (Бар), а јуначки је одбио и први нападај турски на Црну Гору, кад је Евренос паша Турке предводио. За тим нападне поново Млетке и потисне их до Скадра, али не могаше тај град освојити, 1412. дође млетачка војска под командом Марина Каравела, коме за руком испадне, Балшу III., ког су његови вазали напустили, натерати на бегство. Идуће године се Балша већ вратио натраг, и цео га је народ поздравио, јер су са Млетцима били врло незадовољни. 1422. заиште помоћ од млетачке републике, против Турака, ови не хтедоше да му у помоћ притеку, него сам својом снагом Турке нападне и потуче, ал кратко време за тим, без порода умре. 

Бојеви са Млетцима и Турцима јако су силу Балшића ослабили. Стеван Црнојевић присвоји себи Црну Гору. Лек и Павле Дукаждин присвоје себи земљиште, које се и данас по њиховом имену назива; Лек Захарија задржао се у Дајни, Петар Спанос у Дривасти, Мушаки остали су у Мушакјији и јужној Арбанији, Топија у средњој Арбанији, Ђорђе Стресиус и Гојко Балша у Мизији, Гропа у Добри, Спота у јужном Епиру, Арионитес Топија у Акрокераунским брдима, Зеневиси у Арђрокастрони, Лек Душман у Пулати, а Млетци поседоше Дурацо, Леш, Скадар и Приморје све до Кастел Новога. 

После смрти Балпшћа од Скадара, поседоше Турци и Млетци остатак њихових земаља. 

  

 

П.

Скендербег 

Сад долази најсјајније доба арбанашке историје. О бојевима јунака Скендербега млого би се дало написати, но ми ћемо само у одломцима донети најглавније. О Скендербегу се млоге гатке приповедају, из којих се може тек кроз ново откривене документе приближно до праве истине доћи. 

Пре свега морамо признати, да се услед важних откривења професора Хопфа, која су од деспота Музакија прибележена, нешто сигурно о породици Скендербега дознаје. 

Кастриоти нису били Арбанаси, већ Срби, који су за време српске владавине на својим сопственим добрима у средњој Арбанији господари били. И то се данас тврди, да Кроја никад није припадала оцу Скепдербега, као што се до сад тврдило. Цело добро његово састојало се из села: Гарди пошта (Кјутет Скандербегут), Сиње Шипера и Пошта, као и Церује у Матији и Добре. 

Скендербегов дед звао се Константин Кастриота, оженио се јединицом унуком великог Карла Топије, Јеленом. С тога је с правом захтевао Кроју и друга добра Топије. И за то је године 1402. од Млетака као бунтовник погубљен. Год. 1407. призна се његов син Иван као вазал млетачки, који му мировину дадоше. Године 1410. борио се против Евронос паше. Побеђен, мораде се Турцима покорпти и дати им на захтев своју рођену децу као таоце. По старијим изворима четир, по причама Мужакија три, и то: Станишу, Константина и Ђорђа. Професор Хопф налази по списима године 1445. прибележо, да је Султан Ђорђеву браћу дао отровати, што није до данас још доказано. 

Ђорђе беше године 1403., (а не као што се до сад мислило 1410. или 1411.) рођен, буде од седам година у Цариград однешен, те је био већ 29 години, кад му је отац умр’о (1432.).

 

Ћорђе беше у мухмеданском закону васпитан, служио је у турској војсци изврсно, те добије придев Искендер-Беј, шта значи господин Александер, из чега су Арбанаси доцније сковали „Скендербег“. 

До његове 40. године, борио се Скендербег храбро против непријатеља полумесеца, и из ничет се не може закључити, да није био искрен мусломан, а и свом Султану одан. 

Да је хришћане штитио, то се доцније измислило. 

Да је то радио, Турци би у њега посумњали, али они су млого на њега полагали. Истииа је, да је умео да им улије поштовања према себи. 

Још данас је непоњатпо, шта је Скендербега навело да постане хришћанином, што је био у раном детињству, јер се зна да га је султан и преко мере одликовао. Да се на Турке можда због тога озлоједио, што су му одузели Кроју, мање је вероватно, јер он није имао права на тај град. Пре ће бити истина, да је Скендер-бег уопште хришћанску веру у тајности поштовао. Држи се и то, да га је један свештеник или калуђер на тај корак наговорио, јер иначе не би он, који је строго религиозно у исламској вери образован, тако лако хришћанску веру као праву и истиниту признао. 

Тек како било, ово је историјска истина, да је Скендербег у својој 40 ој години на једаред други човек постао и Турке отворено изневерио, кад је Хуњади ове г. 1443. потукао. 

Он примора Рејса ефендију, који је испред непријатеља бегао, да му лажну пуномоћ даде, да је он, Скендербег, заповедник Кроје, а писара те пуномоћи је погубио. 

Са 300 Арбанаса, који су му верни остали, пође у Кроју, и помоћу оне лажне пуномоћи без икаквог отпора у град буде пуштен. Те исте ноћи пусти у град 300 својих приврженика из Дибре, који се беху у шуми прекрили, те тако још те ноћи даде потући целу посаду у спавању. Кад сване, позове становнике, да се од Турске ослободе, а народу објави, да је опет хришћанску веру примио. Његов нећак Хамза пређе такођер у хришћанску веру и поседне Доњу Дибру (Dibra Post), а Скендербег пошље 2000 момака у Горњу Дибру (Dibra Siper), да пазе на Светиград. 

Тамо му се придружи Голеш (названи Дибранус, јер је овај велики део од Дибре, као турски вазал у поседу имао) те је био Скендербегу десна рука. 

Кад је Скендербег прикупио 12.000 људи, науми да освоји тврђаву Петрејлу (Petrella), која лежи јужно од Тирана. Хамзи опколи тврђаву Гур и Барт (Petrelba) са 3000 коњаника. Турски заповедник преда се одмах под условом да се може са опсадом слободно повући. Скендербег је међутим Петрејлу на предају приморао, те се крене пред Стелузно. Посада преда Скендербегу свога вођу Десдрота, везаног, те су тако три јужна кланца, Матија, Миридита и Кроја Скендербегу у руке пали. Сад је остао само да се осигура, источни улазак кроз Дибру а ту се и налази најтврђе гнездо од стене Светиград (преко пута код данашњег Џаџика, јужно од града Дибре). Како се турска посада нехтеде на позив предати, то остави Скендербег Голеша са 3000 коњаника, да ту тврђаву блокира, а он се повуче у Кроју. У то доба имао је већ 8000 коњаника и 7000 пешадије са 200.000 дуката готови новаца. Кад се код Охрида један турски корпус концентрисао, са намером, да опсаду пред Светиградом растера, пожури се Скендербег са 100 коњаника, да ту намеру турску осујети. Кад се само глас прочуо да Скендербег долази, Турци се већ само његовог имена поплашише и натраг се повукоше. 

У пролеће године 1444. пође Скендербег са 6000 коњаника пред опкољену тврђаву и заузме равницу Мори у Доњој Дибри. Међутим је наоружао Мурат П. један део војске, да Скендербега покори. Овај позове оближње деспоте на договор у Леш, а ту беше: Арианитес Топија, деспод средњо-арбанских морских обала; Ђорђе Стресиус и Гојко Балша из Мизије; Никола и Павле Дукаџин; Џин Мусаки: Лек Зарија, господар Дајне; Петар Спанос херцог од Дриваста; Лука Душман и на послетку црногорски кнез Стеван Црнојевић. Млетачки гувернери од Леша, Скадра и Дурацо такође присуствоваше у тој скупштини. Ова закључи, да се заједнички објави порти рат, а изабере једногласно Скендербега за врховног вођу те лиге.

Кнез или краљ, Скендербег није био никад. Владао је над Кројом, Миридитем и Матијом, доцније је придобио Дибру, Малу Мусакју, Томорицу, Мизију и друге крајеве. 

Међутим заузео је Голеш Светиград, оставивши ту посаду, са 5000 људи врати се у Кроју натраг, где беше војска Скендербега сакупљена. Ово беше крајње време, јер се већ турска војска са 40.000 коњаника под вођством Али-паше, кренула. Скендербег ту војску турску не дочека, него се крене са 15.000 пред њих до Доње Дибре, распореди своју војску у виду полумесеца, тако, да је он Турке са три стране напао. Џин Музаки и Хамза са 3000 момака из заседе нападну у исто време Турке с леђа, тако, да су ови са свих страна опкољени били. Тако беху Турци до ноге потучени, оставивши на бојном пољу 22.000 турских глава, 2000 заробљених и 25 застава буду заплењене, Скендербег се својима са највећом славом врати. 

За тим буде Скендербег од хришћанских савезника позват да заједначки војује у крстоносном рату против ислама.

Он се крене са 20.000 људи путем Београда, но српски деспот Ђорђе Бранковић не даде му да кроз Србију прође. Већ је хтео силом да продре, ал у исто доба стиже вест, да су хришћанске војске код Варне потучене. На то врати своју војску У Арбанију. 

15. јуна 1445. год. добије Скендербег од султана ласкаво писмо, а 12. августа одбије султанове понуде, те за тим пође Физур паша са 9000 коњаника против њега. Скендербег га у Мокренском ушћу са 5500 људи изненада нападн: и сву му војску сатре, 300 Турака зароби. 

Мустафа паша, који је са 1500 људи у помоћ притекао, покупи остатак раштркане војске и утврди се у ушћу Мокрене, и ту заузме положај. То Скендербегу ништа не сметаше, него пође са 5000 људи преко стрмог брега, за који се држало да га нико не може прећи, те Мустафову војску нападне, потуче, и 3000 Турака зароби. Он је изгубио само 70 људи. 

У исто време године 1446. заплете се у рат против млетачке републике. Лек Дукаџин дао је властелника од Дајне, Лека Захарију убити, како би њихова добра присвојио. Удовица погубљенога, уступа Дајну Млетцима. Скендербег изнесе један уговор, по којем се после смрти Лек Захарије, Дајна њему уступа. Са 14.000 људи приближи се Скендербег овом граду. 

Млетцима дође помоћ од деспота Душмана и Спаноса, а њихов скадарски управитељ Данило Јурић, приспе са 13.000 људи. Скендербег поседне Дајну са 5000 људи, а са остатком пође против Млетака, које потуче. Сазида тврђаву Балезе, а преда заповедништво своме нећаку Хамзи. Овај хтеде Дривасто изненада да нападне, ал беше од херцога Ангела потучен. У то мораде Скендербег да се против Турака окрене, који беху под заповедништвом Мустафа паше, са 15.000 опет против њега пошли. 

Скендербег нареди Хамзи, да Дајну и даље држи опседнуту, и Марина Спаноса остави у Балези, а са 2000 људи притрчи у помоћ Арбанасима, којих беше 5000 људи, и које је Мустафа паша хтео да нападне. Код Ороши, данашње главне вароши Миридита, дође до битке. Мустафа беше са још 12 бегова заробљеи, 10.000 Турака погибоше, 15 застава падоше победитељу у руке. 

Скендербег се помпри за тим са Млетцима, да би могао целу своју силу повести против Турака. 

Султан Мурат II јако се био наоружао и сам је лично своју војску предводио. Са 90.000 пешака и 60.000 коњаника пође у пролеће 1449. на Светиград, који 14. маја нападне. 

У тој тврђави заповедаше Перлат са 1000 људи. Турци имадоше само два тешка и вишз лаких топова, а Арбанаси никаквих. После тродневног бомбардовања створе провалу, на коју Турци нагну, али буду одбијени. 3000 Турака опет обнове нападај, но буду са горећом смолом и врелим зејтином одбијени. Кад су се спремили за трећи нападај, ал Скендербег са 5000 људи дође својима у помоћ, те Турке одбије. 22. јуна нападне Скендербег поново Турке, 2000 Турака погибоше, а само 40 Арбанаса, 600 рањених Турака падоше у ропство. Разјарен од једа је Мурат II. три пут узастопце кидисао, но сваки пут беше одбијен.

Сад нареди султан општи јуриш, Перлат се лавовски борио, а Скендербег се са 9000 људи против Физур-паше упустио само у чаркање. Овај пошље 4000 коњаника да Скендербега опколе, но Скендербег ту намеру осујети и са 2000 Арбанаса Турке опколи и побије. Музаки, који је са 1500 људи у заседи био, нападне у исто време Физур-пашу. Физур-паша погине испод мача Скендербегова, Турци беху сасвим поражени, 4000 Турака погибоше. Мурат нареди међутим још један јуриш, али и тај буде одбијен, пошто је 7000 Турака изгинуло. 

Султан је за то кратко време пред тим мајушним градићем у стенама изгубио 30.000 људи и премишљао је, да се натраг повуче. Пре тога покушао је да златом нађе издајица, али све у залуд. Но нађе Јуду да у Цистерну цркнутог пса баци. Султан је знао, да сујеверни Дибранери не би онда ни за коју цену ту воду пили, те храбром Перлату ништа друго не би преостало, него да се преда. Султан са остатком своје војске 31. јуна пође даље. Са 10.000 људи гонио је Скендербег непрестано Турке, да је паша из Румелије морао са 30.000 Турака овима у помоћ притећи, само да би се могли натраг повући. 

Скендербег се сад бринуо да уреди своју домовину. Арбанаси захтеваше да се ожени. Обећао је, да ће то учинити, само док освоји Светиград, који је Перлат нагоњен Турцима предао. 20 септембра 1449. пође са 18.000 људи пред тврђаву, али сви нападаји беху узалудни, те изгуби 500 људи. 23. октобра опсаду напусти. 

Мурат се заклео, да ће се године 1450. још са већом силом вратити. Скендербег је чинио све могуће, да се што боље учврсти и 5. априла 1450. покаже се Севали-паша са авангардом турске војске пред Кројом, у којој је било само 2000 ратника под заповедништвом знаменитога Врана Конте. Скендербегу дође у помоћ 2000 Црногораца са својим кнезом Иваном Црнојевићем, са њима и са још својих 7000 ратника сакрио се у провалијама источно од Кроје. Крајем априла приспе и султан са осталом војском, која је бројала 160.000 људи и 10 огромних топова.

После четирдневног бомбардовања нареди султан, да се јуриша кроз отворену провалу. Већ стајаше Јаничарн на истој, кад Скендербег на њих нападне са 5000 коњаника, те Турке у забуну доведе. Кад је султану Сермет-паша са 4000 коњаника у помоћ притекао, нестаде Скендербега. 

Јуриши се понављаше непрекидно. Скендербег никад није пропустио, а да Турке ма с које стране не нападне, са које се они ни надали нису. На тај начин му је свагда испало за руком, да покушај турски осујети. Млетци су том приликом врло жалосну улогу играли, те су Турке целог времена око опколења града редовно раном снабдевали. 

Бадава је султан тражио издајицу у тврђави, али не могаше га наћи. Исто тако чинио је Скендербегу понуде, да овај садашњи трибут од 5000 пиастера плаћа и турско господство да призна. На послетку Скендербег примора болесног султана да опсаду у октобру напусти, пошто је за време исте 24.000 људи изгубио. Султан од тешког једа умре 5. фебруара 1451. у Адрианопољу. 

Скендербег се врати у слави победоносно.

Већ пре тога била је Европа упрла своје очи на Скендербега, а тек сада сматран је он као пионир и као избавитељ хришћана. Прве су се државе надтицале, која ће му пре дати новаца и потребне ратне спреме. Скендербег се маја 1451. ожени са Андроником, ћерком Арианитеса Голеша.

Брзо за тим буде позват од новог султана Мухамеда II. да му данак плати. Он је одговорио султану са упадом у турску земљу. 

Ову дрскост да освети, пошље султан Хамзи-пашу са великом војском против Скендербега, који је са 5000 људи код Модрице стојао. Његов нећак Хамза обиђе непријатеља и опколи га; потуче свог стрица по имену и зароби га живог. 7000 Турака погину, на против Арбанаси изгубише само 34 момка. 

Идућег пролећа (1452.) тражио је Дебреас-паша, да Скендербега подјарми. Са 15.000 људи дође до Ревнице између Скопља и Охрида иза брега Полога. Како је далеко од Скендербега удаљен био, а у тој долини се сигурно осећао, пропусти ипак да се од нападаја, као што у рату бива, осигура, тако га Скендербег са 6000 коњаника обноћ нападне, војску му потуче, а самог пашу са његових 4000 војника зароби.

Скендербег је сада био на врхунцу своје славе и моћи и реши се, да од свог верног војводе Мозеса одузме обе Дибре. Овај огорчен са те неблагодарности, пређе Турцима, који га са отвореним рукама приме. Обећају не само да му отето добро поврате, него му и круну Арбаније обећају. 

15. фебруара 1453. пође Мозес из Адрианопоља са 15.000 војника против Скендербега. 

Мухамед II. није био у својој ствари сасвим сигуран, те пре свега тога понуди Скендербегу, да призна надмоћ Турске и плати незнатан данак. Скендербег гордо одбије ту понуду и пође против свог бившег војводе са 10.000 људи. 

Код Орошија дође до битке Мозес је пре битке Скендербега на двобој позвао, овај одјезди до њега, а Мозес се онда поплаши н стругне патраг. Ово је Турке јако пренеразило и врло хрђав утисак на њих учинило. Бој се свршио са њиховим поразом. Од целе турске војске вратио се Мозес са 4000 људи у Адрианопољ натраг, а Скендербег је само 180 момака у том боју изгубио. 

Као што је често бивало, тако је Скендербег једног грдног Турчина са једним ударцем, на двоје расцепио. У опште се прича, да је он за цело време свог војевања преко 2000 људи својом сопственом руком убио.

Више него победи овој, обрадовао се Скендербег, кад се Мозес покајао, и у своје јато вратио Скендербег му се није светио, већ га је благо примио. Ова благост зар учинила је, да је од Скендербега набрзо отпао и Турцима прешао и његов нећак. Султан га прими пријатељски, и обећа му у пашалук Арбанију и даде му 5000 коњаника. У пролеће 1451. године споји овај ту своју војску са 45 000 војске, коју је Иса паша из Румелије довео, да Арбанију покори. 

Хамза и Иса дођу са 5000 војске у Доњу Добру. Ту им Скендербег са 11.000 момака пође у сусрет. Решен је био да не нападне отворено ту голему силу, већ се повуче у Орош, како би Турке у планину домамио. 

Иса и Хамза потегоше за њим. Скендербег се повуче јужним правцем према планини Туменишт. У један пут се врне, нападне Турке и уништи их, мада се Хамза јуначки бранио, 20.000 Турака паде на бојишту, осим тога 10.000 Турака беху у бегству убијени, Хамза и један Санџак бег са 1500 Турака падоше у ропство. 

Ова победа Скендербега придонела му је наклоности и потпоре од стране страних владара. Алфонс V. Неаполитански н Арагонски, послао му је новаца и џебане, топова, топџија и 1000 добрих војника. Тако дакле са свачим снабдевен, науми Скендербег да тврђаву Берат узме. Са 15.000 људи и потпором Талијана, као и топова, пође Скендербег 1455.**) у пролеће, против тог града, у њему је било само 1000 војника. После четирдневног бомбардовања направише себи провалију, те пођу на јуриш, но Скендербег склопи примирје на 16 дана, после којих да му се посада града преда. 

Међу тим пође Севали паша са 40.000 коњаника против Скендербега, који о томе није ништа знао. Турци изненада нападоше Арбанасе, који су се храбро бранили. 

Скендербег је касно стигао да победу однесе, већ је само могао још прокрчити пута опкољеним Арбанасима, да се повуку. Ови оставише на бојном пољу све топове н 5000 мртвих. Но и Турци платише своју победу са половином своје војске. 

О 1456. години зна се само толико, да је Скендербег однео једну велику победу над Турцима. 

О 1457. години зна се, да су Турци освојили скоро целу равницу Арбаније; да се Скендербег у планнне повукао и да му је папа новаца послао. Има још акт, који спомиње, да је Скендербег са Синан-пашом склопио примирје. 

Године 1459. појачао је Скендербег свој посед, одузевши мањим арбанашким вођама њихове. 

Године 1460. оде он са 8000 момака у Напуљ, да ослободи краља Фердинанда, кога је гроф Анжу’а у Бари опколео био. 

Он сјајно победи знаменитог вођу Пиценина и освоји Трани, које као поклон добије, за тим се врати у Арбанију натраг. Папа му у исто доба новаца пошље, да може нов рат са Турцима започети.

 

Скендербег нападне са новом снагом Синан-пашу, који се код Мокрене учврстио био и 20.000 војске концентрисао.

13.000 Турака посече, а остатак се распршти на све стране.

Идуће 1461. године дојезди Хусејин-Беј са 30.000 момака, да Скендербега казни, но буде потучен и сам главом буде заробљен. 

Тек што се Скендербег вратио, доби вест, да је Јусуф-Беј са 18.000 Турака у Скопље приспео, да упадне у Арбанију. Скендербег скупи на брзо своје коњинике, похита тамо, нападне изненада турски логор. Потуче 2000 Турака, а остатак се распршти ва све стране. 

Ова ратна судбина Мухамеда тако огорчи, да је своје генерале најгорим погрдама обасипао, називајући их кукавицама. Караџа-Беј понуди се, да он Скендербега укроти. Султану то беше мило, и пошље га са 40.000 најодабраније војске, у Арбанију. 

Скендербег нагне на Турке у равници Ливади, и разбио би их, да није гадно време са провалом облака наступило, те мораде битку обуставити. Кад се увремени, и Арбанаси хтедоше бој поновити, ал међутим Караџа-Беј побеже. 

Несрећа његових несретних генерала, примора султана, да 6. маја 1462. напише пријатељско писмо Скендербегу. Но овај гордо одбије све понуде. 10. јула предлаже султан поново мир, у ком се одриче господства над Арбанијом, и Скендербега као суверенског кнеза признаје, те тако беше свечано мир и закључен. 

Овај мир беше кратког века, јер папа Пије II. радио је на савезу хришћанских држава, па позва и Скендербега. Овај се дуго колебао да ли да погази мир, који је са султаном тако свечано закључио. Напослетку упадне у турску земљу, зароби 150.000 комада марве, уништи за собом сва добра, која није попљачкао и врати се натраг. Разјарен султан пребацио му је неверство и позвао га да поштује уговор. 

25. маја 1463. године, прими Скендербег то царско писмо, и одговори на њега са отвореним ратом. 

Скендербег беше од папе за вођу савезне војске постављен. Пије II. хтео је сам собом да буде за време рата у Скендербеговом стану. 

Одушевљени Скендерберг обнови напад на Турке. Турска војска, која је тада бројала 14.000 коњаника, одупре се Скендербегу, но овај је уништи. 10.000 Турака падну, 1000 Турака са сином паше Дефтердара, и 12 Беја буду заробљени (14. августа 1463.). Тог истог дана умре пак папа, који се баш тог дана хтео лађом у Рим да врати. Коалиција се разиђе те Скендербег сам, изложен турској освети. 

Балабан-паша Бадера, један арбанашки ренегат, пође са 15.000 коњаника против Скендербега. Њега су држали за најбољег вђу турског. Из поштовања према Скендербегу, који је пре његов господар био, покуша да се споразуме с њиме. Скендербег га одбије, тако омаловажавајући, да му је Балабан од то доба био најљући непријатељ. 

Скендербег заузме са 6500 момака положај у долини Валхалији и ту се започне бој. Балабан је истина потучен био, ал је то Арбанасе скупо стало. 

Из освете уништи Скендербег турске покрајине са ватром и мачем. Балабан-паша скупи међу тим у Охриду нову војску од 18 000 људи, а Скендербег улогори се у Ороши. Са својим златом успе Балабан, да кроз Дибру буде пропуштен и близу Скендербега доспе. Овај благовремено то дозна, нападне га и целу му војску распршти. Балабан се спасе са малим остатком своје војске. Како му је Арбанија обећана била поново је скупио 20.000 војске, те појури на Светиград, у ком је био Скендербег са 10.500 људи, и ту је Скендербег победио 9000 Турака, ал и он је 3000 момака изгубио. 

Почетком год. 1464. намисли Балабан поново да покуша своју срећу. Са 24.000 људи продре до Гур-и-бартх (Petralba) у исто доба пође и Јакуб-Арнаут са 16.000 људи из Берата у Тирана. Скендербег скупи 12.000 људи, нападне Балабана код Гур-и-бартха и сатре целу његову војску. Онда се окрене против Јакуб Арнаута, и ту војску сасвим сатре. У овим бојевима падоше 20 000 Турака, беше њих 6000 Турака заробљено, и 4000 заробљених хришћана ослобођено. Јакуб-Арнаут паде сам под руком Скендербеговом. Арбанаси изгубише само 1100 људи. 

Султан закључи сада сам да војује против Скендербега. Балабан добије налог, као заповедник, са 80.000 коњаника да Кроју опколи. Султан сам пође са 120.000 пешадије за њим. Месеца јуна спојило се 200.000 Турака иред Кројом. Скендербег не могаше се са таком огромном силом у бој пустити. Балтазар Пердучи бранио је град, а Скендербег са 12.000 људи држао се на отвореном пољу.

Пердучи буде позван да се преда, али одговори са нападом. Мухамед II. је дао тешке топове лити за опсаду, и непрестано нападати, али опседнути су сваки нападај храбро сузбијали. Често излеташе из свог гнезда, а Скендербег је опет с друге стране Турке непрестано морио. Да не буде сведок ове срамне опсаде, закључи султан са 86.000 људи да тај град напусти: 35.000 Турака био је жртвовао без успеха, а 79.000 људи остави под заповедништвом Балабана, да град и даље блокира. 

Двадесетдвогодишњи бојеви снагу Скендербега су јако ослабили, а без спољашње помоћи није могао ни замислити, да Балабан-пашу, који се у срцу Арбаније са 79.000 људи налазио, истера из земље. 

Закључи да иде у Рим, где са великом почашћу од папе примљен буде, те је с тешком муком добио неке свете утвари и до 3000 талира. Више је пак добио од млетачке републике. Но највећа помоћ му беше кнез црногорски Иванбег, који се 22 године свагда раме уз раме уз њега борио, и који му доведе неколико хиљада Црногораца. Тако је Скендербег имао преко 13.000 савезне војске, а са његовом вој ском укупно 24.000 људи (1465.). 

Дознавши, да је Балабанов брат Јониша, са појачењем стигао, нападне прво овог, распршти му војску, зароби њега заједно са сином, па онда се крене на Кроју. Приближи се с леђа, поседне вис Круезе планине (Sara-Saduk) на које се град наслања. Одатле жестоко нападне са јуришем на Балабана, уједно и посада излети и овога нападне. Турска војска нагне бегати, особито кад је свог војсковођу видила мртва с коња пасти. Непријатељ се брзо повуче на Тирану натраг, а Скендербегу пошље два Беја са молбом, да ће оружје положити, коње и пртљаг предати, само да се могу живи својима вратити. Но Скендербег је хтео турску армаду са свим да сатре, с тога се крене с места на Тиране. Османлије потражише спаса у бегству. Скендербег их гонио, и опустоши целу турску околину, за тим се са војском кући врати. 

Султан није могао те поразе преболети, него се крене године 1466. у пролеће поново са 130.000 војске у Арбанију и опседне Дурацо. По чем су сви нападаји одбијени били, пође на Кроју, коју сад већ трећи пут поседне. И овог пута султан не беше сретнији. Одбијени јуриши, тешки губитци, непрестани нападаји Скендербега, гадно време, све је то допринело, да је султан изгубио вољу даље да се бори. После шестомесечних бојева напусти Арбанију, а пре тога дао је своју ново сазидану тврђаву Чорли, разорити, 28.000 војске оставио је на граници, да припази на Скендербега.

Скендербег пође у зиму 1466. у Леш, да са савезницима уговори нов рат против Турака, но ту га стегне јака грозница. На ту вест Ахамат-паша опустоши цео предео Скадра. Скендербег се хтеде тако болестан на коња попети, а пошље своје коњанике напред. Чим се ова војска показала, Турци се разбегоше, мислећи да је и Скендербег ту. 

Скендербег умре 17. јануара 1467. у 63. години свога живота, бранећи 24 године победоносно независност горње Арбаније. 

Историја га као војсковођу увршћује уз Ханибала, Александра Великог и Цезара. 

После смрти његове поседоше Млетци усљед мђусобног уговора са Скендербегом, његову главну варош Кроју, а већи део малих деспота оставише у највећем очајању и жалости, која је доцније Турцима без икаквог отпора у руке пало. 

 

 

III. 

Горња Арбанија до Бушатлија. 

Рат са Перзијанцима је султану Мохамеду II. сметао, да се одмах користи смрћу Скендербеговом. На послетку године 1474. пошље 70.000 људи под заповедништвом Сулејман-паше против Арбаније. 

17. маја приспе турска авангарда са 10.000 људи пред Скадар. Овде беше само 2.500 млетачке војске под Антонијем Лореданом. Влаговремено приспе књаз црногорски Иван Црнојевић (Иванбег) са 8000 своје војске, и поседне брег Сан-Марко. (По мишљењу неких историчара биће брежуљак, што се на Кастел наслања (Тепе.) 

Тридано Грити приспе са 18 морских бродова и искрца се на скадарском језеру на Бојани, а Петро Мосениго са 17 галера у Шашком језеру и код Срча. Турци су се утврдили на обе стране Бојане. Подигли су мост, да одрже везу са својима. 

Црногорци су сваки нападај Сулејмана храбро одбили, тако, да се овај одлучио, велики јуриш на тврђаву да покуша. 

28. јула Турци се бацише са великом силом на брежуљак између Кастела и Тепе. Почеше кроз провалију да јуришају. Пуних шест сати су се Млетци у Кастелу бранили, јер је и грађанство у том боју учествовало. Но кад Црногорци са сабљама и ханџарима с леђа Турке нападоше, ови у највећем нереду побегну са бојишта, оставивши 3000 мртвих на месту. Сад се Црногорци и Млетци устремише на Турке. Ови се бранише врло очајно, но с тешком муком се спасу и напусте у средини августа своје позиције, које су их 7.000 мртвих и 14.000 рањених стале. Топове своје разлупаше пред градом, а војска им буде шест миља одатле распудана. 

Да би Млетке на послетку са свим из Арбаније растерао, пође султан Мохамед II. 1477. г0д. сам и поведе 350.000 Турака. 

Приспе месеца маја пред Кроју, коју је Виктурио бранио. Францеско Контарини пожури се из Дураца са 2.500 људи у помоћ, а књаз Никола Дукаџин са 8000 стрелаца са севера. Ови изненада нападну турски логор. Виктурио јуриша такођер из Кроје, па доведу непријатеља у највећи неред. Док су се победиоци забавили пљачком, Турци сазнадоше, да непријатељ није тако јак, врате се, баце Хришћане натраг у тврђаву и опколе их. 

После тринаестомесечне обране предаду се 15. јуна 1478. под условом, да слободно к својима оду. Ипак их Турци скоро све без разлике поубијаше. 

Међутим Турци опколеше и Скадар 18. јуна 1478. Султан сам дође пре пада Кроје пред град, у коме беше само 1.600 грађана, 1600 Црногораца и 250 жена. 

У пркос томе нечувеном сразмеру Скадар се држао. Султан 22. јуна варош опседне. Онда сагради на Тепи дрвену тврђаву, а пред њом четир велика са камењем напуњена торња, да опсадне справе као и топџије заклони. На 10.000 камила привуче сва потребита средства око цернирања. За тим иза Тепе даде 11 грдних топова салити. Број турске војске 2. јула износио је на 350.000 људи, гато захватише простор на 40 миља. 

Првог месеца просуше Турци из топова 2534 метака, од 300—1300 фунти тешке кугле на град. Зидови тврђаве беху већ са земљом сравњени, као и јендеци изпуњени. 22. јули беше одређен, да се главни нападај предузме. У зору, кад су се опкољени у црквама Богу молили, нагрну 15 000 Турака са свију страна на град. На бастионима главне капије лепршао се већ полумесец, и већ је славио султан своју победу, кад црногорска помоћна војска навали на Турке и натраг их баци. 

Султан пенушећи се од беса заповеди, да се по други пут јуриша на главну капију, коју су Турци већ такође у бом- бардовању разорили. 

Млетци су се сад само иза једног бедема очајно бранили, а Црногорци су у једној стени, која је била издубљена и с топовима снабдевена, дуго осујећавали нападај Турака. На послетку продру Турци и освоје ову стену. Али за тим приспе Црногорцима резерва, те истера Турке напоље и одбије их натраг. 

Овај нападај стао је опкољене 400, а Турке 12.000 људи.

27. јула покуша султан поново всеопшти јуриш, који је цели дан трајао. Поново се попну Турци на зидове и поново буду доле збачени. На послетку јурну кроз главну капију у тврђаву, ал баш у том тренутку даде султан непромишљену заповест, да сви једанаест топова на главну капију опале. Услед тога беху први турски упадачи уништени. 

Опкољени баце Турке сасвим натраг, а Турци изгубише опет 12.000 људи. Да би непрестаном чаркању непријатеља из Дриваста учинило краја, заповеди султан Сериаскеру из Анатолије, да тај град опколи. За 16 дана беше прво провалија учињена. У пркос томе држаше се опсадници храбро, док није султан 1. септембра сам лично општи јуруш предузео, ту опсада изгиби све до последњег момка. Њихове главе беху на бедемима Скадра послагане, па ни с’ отим нису кадри били опседнуте застрашити. 

Како се султан са својом грдном војском обрукао, остави 40.000 људи под заповедништвом Евронос-паше, да тврђаву блокира, а са остатком војске повуче се натраг. 

26. фебруара 1479. буде мир закључен, у ком Млетци Турцима Скадар уступе. 

Са предајом Скадра беше судбина Арбаније решена. Многи Арбанаси отпутоваше у јужну Италију, где добише земљишта. Миридите узеде Карло-Емануел Савојски 1492. Само неколико градова на морској обали остадоше у рукама Млетака, ал то не на дуго. 

Већ у идућем рату 1501. узеше Турци Дурацо. Дулцин и Бар осташе млетачки до године 1571. 

Арбанија беше под Турцима пашалук, од тог доба до данас водише ратове непрестано са Црном Гором и племеном Мајсора. 

Кад су Шкиптари устали против грамзивих турских паша, успели су толико, што су за паше добили своје суплеменике. И од тог доба видимо их, где удружени с Турцима војују против Црне Горе, која је јуначки одбијала и одбила сваки њихов нападај. 

 

 

IV. 

Прве Бушатлије 

У средини 18. стољећа породица Бушатлије дошла је до превласти и присвојила је надимак паше. Борба против зулума дахијског била је у јеку. 

Кратко време пре тога беше неки Мехмед-беј из Бушата дошао у Скадар. Добије због свог порекла име Бушатлија, а тврди се, да је његово порекло од Станише, брата Ђурђа Црнојевића, који се после пораза код Љешкопоља спасао у Скадар, оданде у Бушати настанио. Мехмед Бушатлија одликовао се у бојевима са Терзијима. 

Мехмед, који је слабост паше цариградског провидео, употреби ту прилику, те у име паше поче од сад сам да влада. Новац, који је паши стизао, за себе је задржао, осим тога мораде паша за своје издржавање још плаћати. Паша у том свом жалосном стању извести порту, како Арбанијом нико други не може управљати, већ једино Мехмед Бушатлија. Порта овог на то и постави. 

Чим је Мехмед-паша на владу ступио, одма је прве породице од уплива, умео да међу собом завади, и кроз своју неограничену самовољу постигао је, да је порта стрепила и да помисли, да га тог положаја лиши. А у Арбанији су се сва племена бојала Мехмеда и синова му. 

Кад је порта 1768. године кренула војску од 120.000 против Црне Горе, да је једаред већ сатре, пође и Кара-Махмуд, син Мехмеда, такођер са 40.000 у бој 29. августа навали он на Црмничку нахију, коју су 4500 Црногораца бранили. После пет недеља борбе, дошао је Кара-Махмуд тек до Годиње (два сата далеко), после друге четир недеље беше срамно одбијен. 

Напослетку 1. новембра удари гром у барутану турску код Годиње, и доведе ове у забуну. Црногорци употребе ту прилику, ударе на Арбанасе, посеку 3000 и баце их у Бар натраг. Цео рат Кара-Махумеда кошташе 15.000, а Црногорце само 200 људи. 

Скоро за тим умре Мехмед-паша, као што се приповеда, од порте отрован, јер се противио да иде у војну против рата са Русима. Иста судбина постигла је и његовог сина Мустафу у Мореји, где је по заповести султана са 3000 Гега послат, да Тоске укроти, који су грчке вароши подјармили и к себи присвојили. Ослободитељи су били још грознији него што беху Тоски, да је порта Морејанима допустила, да се Гега на сваки могући начин опросте. Грци учинише од те дозволе таку употребу, да ни један Геге није више своју отаџбину видио. 

После смрти његовог оца и брата постане Кара-Махмуд скадарски паша. Веше покорнији од свог оца. На позив порте године 1770. пође са 20.000 Арбанаса на Грчку, да устанак угуши који се усљед руског рата тамо изродио. Ову је задаћу он са највећом свирепошћу и строгошћу извршио. 

Кад се у Скадар врати, намисли да се Црногорцима за 1768. годину освети. Да лакше своју цел постигне, потплати он слугу Палјикарда, да владару Шћепану Малом при бријању врат одсече (маја, г. 1774.), онда је намислио да употреби ту забуну, па да на Куче удари. Навали доиста са 30.000, али буде одбијен. Једино му је пошло за руком, да два три села запали, за то је изгубио 1000 људи. 

Боља му се прилика дала после 11 година, кад се владика Петар I. у иноземство на пут кренуо, а Црногорци се међу собом скоро уплели у грађански рат. Са 45.000 продре маја 1785. изненадно у Црну Гору, без отпора продре до Цетиња, па манастир запали, онда опустоши све што му је до руке дошло, отимао је од становника шта је нашао, напослетку повуче се преко млетачких покрајина натраг, пустошећи и ту, без да му се смела република за тај ноступак светити. 

Кад је дошао у оштар сукоб с портом, и кад је хтела ова његову главу, упусти се са Аустријом у преговоре. Кара-Махмуд обећа, да ће заједно са својим поданицима господарство аустријско признати, и да ће хришћанску веру примити, само да се Турци скрше, Аустрија је тај предлог одбила, а Турци се дигну против њега. Лукав- ством и јунаштвом спасао се више пута сигурне погибељи. 

Међутим је Аустрија заратила с Турском и послала мајора Вукасовића са 380 граничара у Црну Гору, да Црногорце против Турске дигну (1788.). Вукасовић донео је и 100.000 дуката, који су Црногорцима врло добро дошли били. Они су се заиста и храбро против Турака борили, док се није аустријски мајор са својим узвишеним и надуваним поступком пребацио, захтевајући да се аустријска застава развије и да Црногорци аустријском се цару приклоне. То је толико разгњевило Црногорце, да се дигоше против њега и он се тешком муком из Црне Горе спасао. 

Из Црне Горе пошље Вукасовић капетана Бернета у Скадар, да проучи боље Кара Махмуд пашу. Бадава су Црногорцп доказивали мајору, да је Кара-Махмуд неверник. 3. јуна приспе Брогнард, изасланик Аустрије, у Дубровник, и отиде са Бернетом, подпоручиком Шенпфлугом и калуђером Дебељом у Скадар, где беше од паше са највећом почашћу примљен. 

Савез буде закључен, потписан, поклони примљени. 

За тим испрате посланство до Мораче, где 20. јуна на чамцима у Црну Гору пођу. На другој обали код места Сеоса, дочекаше их исти они Арбанаси, који су их мало пре примили, и одрубе им главе, па их однесу и своме паши предаду. 

Главе аустријских изасланика послао је паша у Стамбул, и то их је са портом опет измирило. 

Сад је Кара Махмуд једино мислио о томе, како да се Црногорцима освети. Његов брат Ибрахим беше 16. октобра 1789. код Спужа потучен, изгуби 1000 мртви, као и сам град. Црногорци изгубише само 134 мртви. 

Ибрахим понуди Црногорцима Жабљак и Подгорицу, ако они његовом брату господство над собом признају. Разуме се да су Црногорци то одбили. 

Кара Махмуд-паша крене се сам са 8000 људи у Босну, где га је почасна сабља чекала, коју му је султан на дар послао. Али га није тај почасни поклон обрадовао. 

Добивнш налог од порте, да посаду Београда ослободи, то није могао учинити, јер кад је у Јајце приспео, дознао је да је Београд већ пао. Његово ново определење да продре у Хрватску и Славонију, није такођер успехом крунисан, јер је на граници од царске војске и својевољаца дочекан и тако страшно потучен, да се већ једва могао у новембру са половином своје војске натраг повући. 

Кад су Црногорци чули, да се паша из тог неуспешног рата натраг са 6000 људи враћа, поделе се у два оделења по 3000 људи, и нападну са две стране Арбанасе тако љуто, да су већи део потукли, а остатак се разбегне. Црногорци имадоше само 32 мртва и 41 рањени. Уједно су осујетили намеру Капиџи паше, који је хтео нову војску и џебану у Босну да пошље. 

Почетком децембра приспе паша Шкутарски, при своме измицању у Никшић. Ту на граници Црногорци и савезници њихови, Херцеговци, поседну све кланце и затворе паши повратак у Арбанију. Паша им обећа 20 товара злата, ако га пропусте, но ови одбише ту понуду. 

После две године пошље Кара Махмуд 12.000 људи под водством Марка Цоне, Хасан Хоте, Османа и Хусејин Аге Мећикакића, против Црне Горе. Неколико стотина Црногораца под заповедништвом Бошковића и Ђуровића бранише се храбро, напослетку арбанашка војска изгуби 90 мртвих и 270 рањених, и мораде се у Скадар вратити. Разјарен Кара-Махмуд пође са 10.000 на Пипере, но остави 300 мртвих и 700 рањених, и побегне срамно откуд је и дошао. 

 

 

 

V. 

Последње Бушатлије 

Како Кара-Махмуд није могао против Црногораца да успе, и тамо да лаворове венце прибере, то се реши да своје комшије нападне, како би тамо славе задобио. Кад је ту побрао лаворике, решио се опет на рат против Црне Горе. 

Год. 1796 сакупи Кара-Махмуд 20.000 људи и продре кроз Спуж у Црну Гору. Код Слатине чекали су га 3000 приправни Црногораца. И кад добише помоћи, ударе 11. јуна на Арбанасе и одрже велику победу. 67 бегова и ага падоше са 1500 људи; 3000 Арбанаса беху рањени, међу њима и Кара-Махмуд. Црногорци имадоше само 23 мртвих и 26 рањених. 

Такову срамоту није могао горди паша да поднесе. Он скупи све што је могао до 30.000 људи, и пође на Црну Гору. У кланцу код Крусеа дочека га владика Петар I. са 6000 одабраних Црногораца. У битци 22. септембра 1796. Црногорци су сасвим сатрли арбанашку војску. 24,000 погинуше их на месту, 3000 удавише се у Морачи, а 3000, међу којима 26 бегова са Кара-Махмуд пашом падоше у ропство, којима такођер Црногорци на Цвети главе посеку. Само се три Арбанаса спасу. Црногорци имадоше 32 мртва и 62 рањена. 15 застава, које су Црногорци освојили, и данас се могу на Цетињу видети. 

После смрти Кара-Махмуд паше, припадне пашалук његовом брату Ибрахиму. Четврти син Мехмед-паше, Ахмед, беше од Кара-Секи паше још 1786. код опсаде Скадра заробљен и погубљен. Осим та четир сина имао је Мехмед-паша још једну кћер по имену Крајо Ханум. 

Ибрахим паша остаде порти веран, и чинио јој велике услуге. Кад без деце умре, пређе влада на нећака му Мустафу. Кад се Грци дигоше, пође Мустафа паша против ових. 

Кад се у Скадар вратио, ступи Мустафа паше у договор са Милошем Обреновићем, а преко овога и са руском владом. Судбина пак Али Тепелини-а заплашила га је, те је тражио, да се против султана осигура. За то је тек онда падиши у помоћ притекао, кад је Дибић већ Балкан прешао. 

Са 35.000 поседне Ниш, Софију и Филипољ, где дотле остане, док није по милиона пиастера примио. При повратку опљачка те три вароши. 

У пркос томе, опростише му Турци сва учињена тиранства, јер њихова мржња беше још већа на реформатор - султана управљена, који је Јаничаре упропастио. Да је Мустафа паша после свршеног руског рата 1829. до Цариграда доспео, био би султан зло прошао, јер онда би данас династије Бушатлије на златном рогу владале. Но Мустафа не беше способан да ту намеру изведе. Место да пође против падише, чекаше да га овај нападне. Велики везир Мехмед Решид паша предузме да царску надмоћ (Autorität) опет успостави. Моменат беше критичан. У Епиру не беше још устанак Селиктар-Педе угушен. Арслан Хасан Бег је у Босни буну подигао. Мехмед Али такофер у Египту. Махмуд паша из Призрена, обећао је усташима у помоћ притећи, Милош Обреновић му је заиста и новаца дао, Румелија беше такођер узрујана, а цела сила великог везира не беше јача од 21.000 момака, а на против Мустафа имађатше 45.000 момака под оружјем. 

Мустафа се крене, да себе великим везиром прогласи. 8000 војске пошаље са Али-Бегом у напред, да Софију заузме. Али-Бег беше услед свирепства и отимачине јако омрзнут, те је одушевљење за Мустафу престало. 

Овој пође са 40.000 момака из Скадра (1831.). Књаз Меридита Лек-г-зји (Црни Александер) беше са својим људима уз њега. Без тешкоћа приспу до Прилипа. Да они нису три дана без икаква дела дангубили, пао би Монастир у њихове руке. 

Мехмед Рашид међу тим позове 400 бегова арбанашких, под изговором, да с њима у погодбу ступи. За време вечере, све их умори у потаји. Затим удари на Прилип и отме га од Арбанаса. У тој неприлици својој, заузме Мустафа пред кланцем од Бабуше (Бабуне) положај. Место да је отишао на лице места, пустио је да му се у шатору удварају, не водећи бригу, како да војну операцију удеси. 

Тако великом везиру испадне за руком да Арбанасе пред кланцем потуче и исте у кланац баци. Ови се држали десет дана, и код слабости низама, још би Мехмед паша подлегао, да га није један грчки капетан из Хамура (Chamuri) са 300 паликара (нередовна грчка војска) потпомогао и Монастир од Меридита на јуриш отео. Ово је низамз охрабрило те јуришају на остатак Меридитске војске. Ово заплаши и друге Арбанасе, те се нададоше у бегство. 

Све сдружене паше оставише Мустафа, а овај приспе са малом гомилом у Скадар, где са неколицином Маљсора и Мередита Кастел поседну. 

Мустафина пропаст беше неизбежна, он пошље Нок Илију и Антониа Јубани-а у Беч, молећи за интервенцију. Последњи се погоди са Милошем Обреновићем, од кога 200,000 пиастера Мустафи однесе. 

Међутим Мехмед Рашид паша нигди није на отпор наишао, те тако дође пред Скадар. Противници Бушатлија приме Сериаскера, радосно. 

Велики се везир спремио да Кастел поседне. На Тепе и Тарабош смести батерије, да баци ватру у тврђаву. 

Две пуне недеље пуцаше, без да је много наудио. Шестнаестог дана покаже се једно оделење од 3000 Маљсора на вису Бардај, не далеко од Ренци. Беше 16 барјактара свију племена, које је Барјак-Хоти предводио. Кроз потајну везу, коју је Мустафа паша са Шкутариотима подржавао, беше уговорено, да Маљсори једног дана дођу и опкољене ослободе, а уједно да се и опкољени искрцају из Кастела, а тако исто да се и Скутариоти подигну. Из кукавичлука ови двоје последњи не одржаше реч. Маљсори остадоше усамљени, на које две регементе коњаника, два баталиона пешака и једна батерија топова удари. После кратког боја, повуку се Маљсори натраг, оставише за собом 50 мртвих, 150 рањених, 22 буду заробљени, којима још тај исти дан пред шатором великог везира главе посеку. 

За то цело време бомбардоваше тврђаву без престанка. Више пута беху нападачи одбијени од љутог отпора од књаза Тренк-Марка и Лек-и-Зиј-а који су у Кастелу са још 150 Меридита опкољени били. 

После четирнедељног отпора удари једна бомба у барутану, баци Кастел у ваздух и сагоре га, паша сад у очајању по- шље парламентере. 

Тек кад се Мустафа паша на милост и немилост предао, стигне из Цариграда царски ферман, који великом везиру налог даје, да тог бунтовника не погуби, него да га у Стамбул пошље. Са великим отпором покори се Мехмед Рашид султановој заповести, јер је врло добро знао, да ће Аустрија интервенисати да ће милост израдити. 

Мустафа Вушатлија отиде са својом целом породицом у Стамбул, где мировину од 100.000 пиастера добије, а његов син Мехмед прими службу код султана. Први беше кроз више деценија као валија у разним провинцијама, а син му буде за регента аутономне Арбаније одређен. 

 

 

VI. 

Најновија историја горње Арбаније 

Мехмед Решид-паша, који је већ самог себе сувише преценио услед победе над Арбанасима, мислио је, да ће и Црну Гору покорити. С тога пошље новог пашу скадарског Нашик Алију са 3000 људи и 26 топова против Мартинићана. Овај спали 23. априла 1832. село но поп га Радовић у долину потисне и то само са 30 Црногораца. Алија ту распореди своју војску и почне село да бомбардује. Ово привуче око 800 Црногораца, одважно јуришају на Турке, потуку их, баце на Спуж. Турци изгубише 164 мртвих и 300 рањених. Црногорци изгубише само 10 мртвих и 12 рањених. 

Турска војска беше са 7000 људи појачана, ал и та буде потучена. После пораза великог везира обрадовао се, што је одатле у малу Азију послат. 

После Бушатлија, владао је кратко време у Скадру мир. Већи део Беја беху као бунтовници прогнани, а народ беше застрашен, но то није дуго трајало. 

Новоименовани Низам-Паша, који је имао само један баталион низама хтео је отпорне Скадране да укроти, па кад је хтео своју надмоћ над поглаварима да учврсти ови народ побуне, но и пашу су приморали, да своје место напусти. 

Базар затворише те дође до трвења између војника и народа, са обе стране беше доста мртвих и рањених. Разјарени војници, нападоше на народ, те убише више хришћанских трговаца. Калуџи-баши Хамза Ада Казаси јурне са 300 заптија у Базар, па попрети да ће га запалити, ако се народ не разиђе, ово заплаши народ, па се тако разиђе, те је Хамза Ага могао барикаде подићи, ради своје обране. 

Сутра дан скупише се Мухамеданци из Табакија и Терзије па поставе привремену владу на челу са два Бушатлије: Јусуф Беј и Али Беј, а хришћане приморају да им се придруже. Поставе војску и једно оделење Калука да реда праве. Све уласке у граду поседну, те тако приморају Али-Пашу да се у кастел повуче, а уједно поведу са собом неколико таоца главних вођа скадарских. 

Блокада трајаше читав месец дана, јер и Скадрани нису могли за то време Базар посећивати. Они пишу у Стамбул и захтеваху, да се валија са звања скине. Порта попусти, па пошље једнбг комесара у Скадар, који ред успостави. Намик-Алија примора га да се у лађу укрца, а сам привремено владу у своје руке прими, но народ се ни с тим не задовољи. Тек кад Черкез Хафиз-паша као нов валија приспе, хтеде да уведе танзимат, но наиђе на такови љут отпор, да је одма у Стамбул писао и молио за обилату помоћ, јер без ове не може ништа учинити. 

Међутим приспе 7 баталиона под заповедником Даут паше (1836.). И Хафиз паша одмах мере предузме, прво кулуке распусти и редовној војсци преда, Базар у заштиту узму, који су непрестано по истом патролирали. 

Такав почетак се није ни мало беговима свидео, те се не смедоше без јаке оружане пратње нигде показати. Хафиз паша то добро провиди, те нареди пошто по то, да се ови у затвор доведу. 

Кад главни вођа Јусуф-Беј још од прошле побуне, са пратњом од 20 људи на поље изађе, позове га патрола да се преда, место одговора избаци његова пратња ватру на ове. Сам Јусуф-Беј одсече јатаганом својим, вођи те патроле главу. 

Са овим поступком је Јусуф-Беј већ постао побуњеником, те подигне устанак, а намисли да пашу у Кастелу живог ухвати. Та му се намера осујети, те Јусуф- Беј прибегне Маљзорима. 

Пређашњи Кулукџи-баша Хамза-Ага-Казаси јако се ражљути што су кулуке распустили, те приступи усташима после бегства Јусуф-Беја, и постане вођа ових. 

Хафиз-паша са две сатније војника опколи ноћу Хамзов стан, ал буде са снажном ватром дочекан. Ова ларма пробуди усташе, дођу у помоћ, те војнике приморају, да се натраг са знатним губитком повуку. Ражљућен, даде валиа Базар посести, и заповеди, да се сваки мухамеданац узапти, који би се усудио ту доћи. Мухамеданци напусте Базар и све што су у еспапу имали нагомиланог, и повуку се у град (варош) да се одважно на отпор баце. 

Међутим Хамза-Ага даде преко својих хелала народу на знање, да се са оружијем и џебаном прикупе. Одма постави привремену владу у сопственој особи са Хусејин-Беј-Бушатлијом. Последњи прими ад министративну, а он сам војничку управу. 

Тог вечера стајаше већ цела варош под оружјем, и хришћани бојећи се, да им куће не попале, такођер ступе у ред тих бунтовника, к’ томе дођоше још 3000 Маљзора у помоћ. Паша пак са своје стране даде на Тепе-и батерије градити и улазке к’ логору ошанчи. 

Сутра-дан зором почеше са Кастела из топова и батерија варош бомбардовати, а прикрије три баталиона. Хафиз је хтео хришћане од мухамеданце да раздвоји, и за себе да придобије. Војска свуд наиђе на барикаде, које су Маљзори наместили, те се мораше са великим губитцима натраг повући. 

Хамзи-Ага употребио је један део одушевљеног усташког народа и преплови Бојану, а да не би Арбанасима пут при повратку пресекли, узме на јуриш турске батерије код Касина. Пошље 1500 Арбанаса у Лешу, да сваки покушај са оне стране осујете. 

Са свију страна опкољен, сваким нападајем одбијен, беше Хафиз паша приморан на очајничку борбу. 

Шест пуних месеци трајао је тај рат, непрестано варош бомбардујући, који је по исказу половину становништва утаманио. 

Сад се тек приближи валија румилијски Махмуд-паша са 20.000 људи у помоћ. Његова предстража са 3000 Тоскија, при прелазу преко Дрине близу Леша буде потучена, те тако буде приморан у преговоре да ступи, али да се Хафиз-паша са своје позиције уклони. 

Обећана буде амнестија, усташи предаше се паши, на место Хафиз-паше буде Бајрам-Беј постављен.  

После Бајрам-Беја, постане Хасан-паша валија. 1839. зарати са Црном Гором, пошље Бећир-Беја Бушатлију са 6000 Арбанаса, 4 баталијона низама (2800 људи) и 6 топова на Спуж. Овде се сдруже још 2000 Арбанаса са Хасан-Агом Хота-ом, ударе на Јастреб и Кусић, но Црногорци из својих шанчева тако се одупреше, да су се Арбанаси пренеразили. 30 Брајовићана баце се на оделење Хасан-Аге изненада. С друге стране нападну 300 Црногораца из Загарача са ханџарима, Бећир- Беја, Днздар Насу-Бега, Малић Сехају и 300 других Арнаута убију, а остали се куд који разбегну. 

Црногорци пређу усљед те победе горњу Арбанију са својим четама, и дотерају само од племема Хота 1000 волова, и 600 глава посекоше тако да су Хоти за милост молили, таоце дали и понудили се да се Црној Гори споје. Исто тако и племена Груда и Клементи обећају тако заплашени, да ће са Црногорцима при нападају на Подгорицу, учествовати. 

9. септембра 1840. пођу, Хасан-Ага са 4000 Арбанаса, Мехмед Спахија са 2000 Зетанера и капетан Мехмед са 1000 Турака против Црне Горе, владику са нападом изненаде. 

Са црногорске стране беше само 200 људи под заповедништвом Вука Љешевића на окупу, ови се баце на 7000 Турака и Арбанаса. Код Жабљака стајаше као уковани, на послетку буде непријатељ приморан са губитком од 120 мртвих и рањених да се натраг повуче. Црногорци изгубише свог вођу, 6 мртвих и 10 рањених. 

Две године доцније (1842.), одржаше Црногорци другу победу на мору.***) Освојише турски ратни пароброд, за тим и острово Лесендру и Врањину. Нови скадарски валија Осман Мазар-паша (Бошњак) освоји г. 1843. опет натраг, а доцније хтеде се искрцати на земљиште Црне Горе, но буде одбијен. 

После крвопролића и срамних дела Турака у Арбанији (1846 ) подигао се идуће године нов устанак доње Арбаније, који у две битке код Арђрокастрона и Верата буде угушен. 

Са Црном Гором беше непрестано чаркања. 8. марта 1844. буду 40 турски коњаника под Хоџом-Хусејном код Колова од 100 Црногораца нападнути, и сви до њих 5 потучени. Фебруара 1846. дође опет до чаркања. 

14. новембра дође на Морачи између 470 Црногораца и 600 Турака до боја, ови последњи буду бијени а изгубе 4 мртва и 10 рањених и побегоше. Црногорци имадоше 1 мртвог и 5 рањених. 

Хоти и други становници око Сем-а 3000 људи нападну 27. јула 1849. на Куче, 700 Црногораца дочекају их и одбију. Црногорци имадоше 6 мртвих. 

Озбиљнији беше бој 20. марта 1851. кад су 8000 Арбанаса и Турака на Фундину ударили. 300 Куча одбију их. 

За време устанка у Херцеговини, покушао је књаз Никола, да Арбанасе на устанак наведе. Тога ради дођу месеца септембра 1875. 5 старешина од племена Хоти, те уговараше са књазом. Ови захтеваше новаца а оружија, не добише ни једно, почем никад донде реч не одржаше. Усљед тога придруже се Маљзори 1876. Турцима, који су заједно са овима поражени били. 

Мање тврдоглави од Маљзора показаше се Миридити, с којима се такођер хтео 1875. год. у погодбу ступити ал опет без успеха. 

После свршеног рата са Црном Гором покушавала је порта да створи Лигу, која би изиграла успехе Црне Горе и осујетила, да ова не добије оно, што јој је одређено, уједно да демонстрира против окупације аустријске. Аустрија је претила, после угушења устанка у Босни, и пашалик Нови-Пазар окупитати. Овом се морало на пут стати. Призренска лига добије заповест, да своју војску у Нови-Пазар пошље. 3000 Лигуиста приспу у санџак, други су имали за њима доћи. 

Како је Аустрија за време од два месеца приморана била, да подигне 300.000 војске, против Хаџи Лоје, који је са 20.000 усташа стајао, - учини се грофу Андрашију смело, да и Арбанасе против окупације изазива. 

Овај неочекивани успех Арбанасе још већма охрабри, те хтедоше и од Србије један део Арбанашкој да споје. Неколико хорда арбанашких усудише се да на пограничну Србију нападну, ал их је српска војска одбила. 

Међутим је Русија нову пресију на високу порту учинила, коју је приморала да попусти и да Мушир Мехмед Али пашу пошље да ствари изглади. Арбанаси пак тај неверни поступак према њима за зло приме, па кад Мехмед-Али к њима дође и јави, да се Гусиње има Црногорцима предати, запале му кућу, у Ђакови убију га на најгрознији начин, по чем се већ полак печен хтеде спасти. 

Није сретније ни Ахмед Мухтар паша године 1879. прошао, који се изразио, да није у стању своју војничку окупацију од Гусиња да изврши. 

На вест, да ће се Гусиње за предео око Сема, изменути предаду Маљзори 11. априла 1880. протест европским заступницима у Скадру. Против свега беше конвенција закључена. 

Ма да су бечке новине донеле вест, да је 19. априла у Сарају побратимска скупштина била, као и да је барјак арбанашкп са лавом развијен, и т. д. све беше само обмана. 

Још мање је истина, што у Мајеровом конверзацион лексикону стоји, да су 22. априла Тузу посели Арбанаси са 9000, него су посели само са 15 људи. Да Црногорци нису хтели силом окупирати, имаде свог узрока, јер је књаз строго забранио, да ни један метак не избаце, па ако би насрнули на њих, да се натраг повуку. Кад су започели тих 15 људи да пуцају, а 3000 Црногораца се повуку натраг. Ова књажева заповест имала је важног значаја, јер ни под коју цену не би Црна Гора Тузу, Дулчино и Гусиње напала. Некој сили не би то ни најмање немило било, да је Црна Гора са Арбанашком у нов рат запливала, како би обе снаге само себе још већма ослабиле. Књаз је врло мудро и коректно поступао, ма да је силом изазват био, и ма да су Црногорцима хотимице пребацивали, што нису на лепак наишли. 

Књаз Никола пожњео је плод. Гарантујуће силе беху приморане, да са својим флотама демонструју, што је 27. новембра до предаје Дулчина и дошло. Том приликом потекла је на срећу само арбанашка и турска крв, но само у мањој мери, јер су једне велике бечке новине, као обично, лажну вест од свог кореспондента донеле која се није потврдила. 

Валија Риза паша се јако дубоко са лигом упустио, да је смео покушати, да је распусти. Дервиш паша предузме други правац, те располагаше са приличном силом војске, те постаде господар ситуације.

Данас је пак све по старом. А шта ће будућност донети? Шта ће од Арбаније бити? 

Напред је већ споменуто, колико политички фракција та несретна земља имаде, па да никад слоге међу њима бити но може, с тога је идеја немогућна, да се арбанашка владавина било кад оствари. А шта да се оствари? Република? Ова форма управе би као што су и досадашње инштитуције Маљзорима и Миридитима добро дошле, ал шта би рекли Мохамеданци, који се никад не би могли решити, да својим католичким суседима једнака права уступе. — Или монархија? Ко би ту регент био? Кад би ког страног принца поставили, тај би сиромах — предпостављајући, кад би га баш Арбанаси и трпили, наишао на пакао у сопственој својој кући, не би могао све задовољити, јер што би се католицима допало, не би мохамеданцима у рачун ишло, и противно. По чем се не би ни једна странка задовољила, то би се влада нашла у вечитом трвењу и међусобном грађанском рату, а на послетку и потпуном распаду. 

Један Арбанас не би никад могао владалац земље бити, јер таковог они немају, који би ту способност имао, јер, по чем би се много претендента појавило, па не би ни један Арбанас хтео другом да потчињен буде. Али-Беј, Пренк Биб Дода, Хуго Беј, Дод Гега, Кол Пренка, Даут Ефенди, Шабан-Беј и какви их још других нема, сваки се према другом узвишеним сматра, и ни један се не би другом повиновао. 

На анексију ни једна држава не мисли, јер би могла прсте испећи. 

Кад Турска пропадне, која је неизбежна, у том би случају Арбанаси на сваки начин толико република основали, колико племена имају, може бити да би се та у савезну једну целину спојила. Онда мора време само Арбанасе цивилизовати, а да и та могућност наступити може, неда се ни порећи. 

Са постепеном цивилизацијом Арбанаса могла би се нека и несугласија временом изгладити и држава подићи, али силом Арбанасима цивилизацију натурити против њихове воље било би онда могуће, кад би једна већа држава на себе узела, као што је Русија Кавказ освојила, морала би најстрожије поступати, кроз строг војнички запт побркане партије у земљи на ред упутити. Така би цивилизација сувише скупа и неблагодарна била, те не би се ни једна сила нашла, која би вољу и новчану снагу имала, да ту задаћу изведе. 

Две би пограничне силе биле можда позване, а то је: Италија и Аустрија. Италија тежи за анексијом Арбаније, но невероватно је, да ће икад до тог доћи. Прво, Аустро-Угарска никад не би допустила, друго, Италија би само код католика симпатије имала, код мохамеданаца пак никада: треће оскудева и материјална средства, да тако скупоцену цивилизацију земље спроведе. 

Аустрија би могла пре у тај положај доћи, да Арбанију окупира, јер би преко Расције могла Арбанасе с леђа напасти, те би тешко Италија што против тог поступка кораке чинила. Да ли би пак то и политична мудрост била ?

Аустрија би могла на сваки начин као и Италија на сигурне симпатије код католика рачунати, ал код Мохамеданаца никад не би то постигла, као ма који други народ да се тога лати. 

Сад узмимо ми и тај случај, да Аустрија Арбанију окупира, какву би корист од тог имала? Једину сигурност према Солуну. Да ли ће Енглеска икад допустити, да се Аустрија до Архипелага рашири ? Да ли ће пак даље Русија допустити, да Србија и Црна Гора на аустријско стрпљење спадне? 

Неће бити излишно на то одговорити, какве би посљедице Аустро-Угарска од окупације Арбаније имала. 

Аустрија је Босну и Херцеговину пре више година окупирала, ал је и небројене милионе на те земље издала, па какву добит од тог имаде. Колико је познато, влада међу православним народом све веће незадовољство, јер се аустро-угарска влада на мохамеданце ослања. Све је дакле при старом остало, као што се и данас глас чује: „Није ни под Турцима горе било“. 

Цивилизација пак такове простране провинције код разузданог народа као што је арбанашки исцрпила би материјалну као и финансијску снагу Аустро-Угарске, јер имаде доста свог дуга, па да још и већи терет на себе прими, а уз то и Арбанасе себи на врат да узме? Аустро-Угарска имаде доста од својих око 20 народа и народића, који се и онако међу собом гложе, па да се још са једним немирним народом, као што је шкиптарски разног шатирунга, усрећи. — Те се жртве Аустро- Угарској нигда не би исплатиле. 

*) Из дела:Oberlarbanien und seine Liga, Ethnographisch-politisch-historisch geschildert von Spiridon Gopcevic. 

Ово је дело истина угледало света још 1881. године. Но како  до данас није на српски преведено и како се у њему врло занимљиво, а доста и изворно износи повесница Арнаута, држим да неће бити на одмет, да изнесем из њега повесницу Арнаута. Данас, кад су тако крвави заплети у Старој Србији и Маћедонији, кад поред бугарског комитета, устадоше и Арнаути, кад се пролива крв српске раје и пљачка његово добро у великом, и кад се свугде чује реч Арнаути, занимаће и шире слојеве нашег народа, да што више сазнају о пореклу и повесници Арнаута. 

Прим. преводиоца.

 

**) По некима је овај рат 1452. започет. 

 

***) Као трећу и четврту победу на мору можемо сматрати бој батерије Воловица, у зиму 1877-78. са турском флотом, као пету и шесту победу над двема турским ратним паробродима уништеним на Скадарском језеру у истом времену. Као седму победу 1878. пред Дулчино, где су две лађе за транспорт упалили и унишгили.