Петко Станов Дурковић
(Колорогић.¹) Био је човјек добар домаћин, но од како му брата Михата Турци у Забјело
убише, постао је противник Турски, тим више што је знао да је убиство брата му било
узроком Подгоричких Турака, а који су и Петка попријеко гледали. Но лукавство Турско
доведе и Петка код Турских власти, говорећи: да је и он једне ноћи излазио зубљом
пред кућом, и давао знак Црногорцима. Овакве лаже и шпијунства, доведоше Петка до
смртне казне, којега на сред Подгорице објесише на дан 23. августа 1875. год., висећи
тако на вјешалима, стајаше му на прсима пресуда, да је Петко био издајник Турски
а добротвор Каурски - зато је и смрћу
кажњен.
¹) Петко Станов био је рођени брат Михатов,
којега су Турци у Забјело убили 14. јануара 1866. године.
О овоме догађају питао сам његова сина Ђока (који је
и данас жив) да ми каже, који су га Подгорички Турци до вјешала довели и како је
то било? Он ми је са сузним очима, од ријечи до ријечи овако приповиједао: “О проклети
Подгорички Турци; много ли су зла учинели, над српском рајом, но од кад ми стрика
Михата убише, оца ми највише облагаше ови Турци: Медо Лукачевић¹) Суљо Османагић,
Суљо Фигановић и Хасан Беговић.
¹) Медо Лукачевић по ослобођењу Подгорице, примјен је
у државну службу, па за члана Окружног Суда почашћен грбом капетанским, посље наименован
за члана Државног Савјета. у којој је дужности и умро. Писац.
Ови Турци највише почеше радити о глави мога пок. оца
Петка, и код паше га почеше пањкати, како Петко проноси гласове у Црну Гору; и даје
знак ноћу Црногорцима, а све то чини из освете што му је брат Михат пређе 10 година
погинуо. Па како смо разумјели, да Петко неком и пријети. Овако честе жалбе њихове
нагнаше пашу, те посла за Петка (мога оца) који нареди, да га у тамницу затворе
и посље мјесец дана ноћу између 22. и 23. августа 1875. год. изведоше и објесише
пред ханом Мучића, и то на Божју правду, они се са тијем не задовољише, него и мене
под страхом доведоше и у тамницу затворише, и после неколико
дана, спроведоше ме у Скадар, са мном је био пошао и пок. Ђоко Пејановић, који бјеше
речит, бавио се дуго у Анадолију и научио добро турски говорити, те по томе познат
са вишим турским личностима. Кад ме у Скадар пред Пашом изведоше, пок. Ђоко бјеше
са мном; Паша читајући пресуду коју беху Подгоричке власти упутиле, у којој између
осталога бјеше наведено да је Ђоко Петков (то јест ја) прегонио таин и пушке у Црну
Гору, и да је та кућа на велику штету Турцима. Стрица су му Михата заптије као непокорна
властима убили у поље, оца му Петка објесили, па и он заслужује за коноп, пок. Ђоко
Пејановић Бог да га опрости одговара Паши на турском језику, »да од тога није ништа
истина, него су на Божју правду убили му стрица Михата, и објесили му оца. Петка
па су прегли и ово дијете (показујући руком на мене). Овакве неправичности турске
власти у Подгорицу доведоше народ Хришћански, царску рају, до велике пропасти, мећући
их на сваке муке; а ми смо честити Паша, у свакој прилици вјерни Султану - и за
његову длаку бисмо живот дали, но Богу хвала, кад смо код тебе дошли и надамо се,
да ћеш се смиловати на нас и наредити Подгоричким Турцима да не чине од царске раје
ово што су до сад чињели, и да ћеш се смиловати на ово дијете и опростит ми га да
га поведем дома.“ »Паша после подужег мишљења Ђока као човјека речита, а позната
добро турскоме језику са осмјехом одговори му: “Аферим права рајо! Вјерујем да у
Подгорици код Турака има доста рђавих људи, и њихове ми давије досадише на рају
Подгоричку. Узми то дијете и поведи га дома. Ђоко се паши поклони, захваљујући му
на његову правичну пресуду, те тако дођох дома здраво и весело, а вјеруј да није
њега било ја данас бих био под земљом, као и многи други, који су страдали на мукама
од злијех љади.“
Нема коментара:
Постави коментар