Јово Шестић
као одважнији човјек пркосио је више пута Турцима. Но једне ноћи уз месојеђе
око 1846. год. нападну Арнаути на Јовову кућу, да по своме нечовјечном адету
отимљу и краду. Тога дана била је дошла Јовова сестра Јека, која је била удата
за Стевом Лукачевићем.
Видећи Јово што Арнути намјеравају, поче их молити
да се окане, а кад видје да то непомаже, он поче и пријетити. Но Јовове
пријетње још више Арнауте разјаре, и отпоче пуцњава пушака, Јово Тановић
станујући близу Шестића куће, чим чује глас пушака прискочи Шестићу у помоћ, да
се заједно бране, и у највећу муку Шестића и Тановића, прискочи им у помоћ Васе
жена Ива Станића¹), носећи неколико теста фишека и говорећи: “Мога домаћина Ива
ноћас код куће нема, а ја чујући глас пушака, и знајући ђе Иву фишеци стоје;
узех од њих и донесох ви неколико, а да знам ђе је Иво одмах бих пошла за њега
да ви се и он на невољу нађе.“ Јово примајући фишеке, добро јој захвали
говорећи: “Хвала ти Васе за ове фишеке, видим по овоме да не само што су
Станићи јунаци него су и жене њихове праве јунакиње!“
¹) Ивова кућа била је на гувна Станића а близу куће
Шестића одакле је Васе преко зидова прескочила са фишецима њима у помоћ. Но
како Иво није имао порода то је ову кућу завјештао да посље смрти своје и -
своје жене Васе остане Подгоричкој цркви, Храму св. Великомученика Георгије,
чија и данас својина постоји.
Писац
Кад су се Шестић и Тановић снабдјели с фишецима,
отпоче се још већа ватра из пушака; Арнаути кад видјеше да се лако не може ући
у кућу одступише и понијеше са собом једнога свога мртвога друга. Ту ноћ Јека,
Јовова сестра, би лако рањена. А пред саму зору напуни се кућа народа, те неки
Срби уз припомоћ Махмута Секнића (мухамеданца) поведу Јова Шестића преко ријеке
Мораче, и предаду га на Црногорско земљиште, од куда Јово пође на Цетиње, код
Владике Петра II-ог Господара Црне Горе, који га лијепо прими, и задржа скоро
три године. Но по повратку Јовову из Црне Горе, Турци су на њега презриво
гледели, и вребали прилику како те га и скоје стране окривити. Јово се од њих у
свакој прилици уклањао, но и томе дође дан кал Турци извршише своју злу
намјеру. Године 1852 кад је силни Омер паша дошао с великом Турском војском, да
нападне на Црну Гору, једне ноћи пошље паша своје војнике за Јова, и чим дођоше
у кућу Јовову, укућани се збуне таквом ноћном позиву, молећи их да га не воде у
то доба ноћи, а чим дан осване поћиће сам код Паше, но лукави Подгорички Турци,
који су на челу војника били, својим ласкавим ријечима, блажили су укућане,
говорећи им, да те га одмах повратити, само има да га Паша нешто упита. Но и ако
су укућани примијетили злу прилику, опет су их блажиле њихове лијепе и ласкаве
ријечи, надајући се да ће Турци своје обећање испунити, али су Турци имали
другу мисао, коју су и извршили, Јова поведу код Паше, противу њега изнесу
многе кривице, додајући и то, да је ишао у Црну Гору, да се допишује
Црногорцима, и да је на велику штету дину и Султану. Паша пошто разумије њихове
давије противу Јова, нареди те га одмах поведу пут Скадра, и да га у путу
убију. Сјутра дан укућани тражили су Јова, од једног главара до другог, но ни
од једнога не добише јасног одговора, само толико, да је спроведен у Скадар и
за неко вријеме да се удаљи из Подгорице. Они одмах пошљу у Скадар, да се
увјере да ли се налази онамо; али отуда добише одговор да у Скадар није
доведен, и тражећи га, тек после једне године разумјеше, да су нашли чобани на
Кастратске Вирове Јовову љешину полураспадену. Укућани чим чуше послаше на лице
мјеста неке жене, те у врећу донесоше комаде од Јовове лешине, које пред црквом
Св. Георгије сахранише у Подгорици.
Нема коментара:
Постави коментар