Михат Станов Дуковић (Колорагић)
Чувајући овце у поље Забјело, Турци су на њега мрко гледали, а он се од њих уклањао,
који су се са сваке стране лукаво домишљали да га ухвате, али се Михат држао вазда
на опрези. Неколико пута долазили су заптије (жандари) турски за њега у поље да
га пред судом воде, али овај није хтио ићи, говорећи: “Овце саме не могу оставити,
дужан нијесам никоме, а напануо нијесам никога, ако ко што има нека овде дође”.
Турке ово још више разјари, пођу и пожале се властима, да Михат пркоси и неће да
дође. Суд одма пошље виши број заптија, наређујући им, да га силом доведу, успркоси
ли се, да га убију. Они одмах пођу, и нађу Михата код оваца; примакну му се ближе,
Михат их моли да му се не примичу, говорећи: “Немојте ближе к мени јер би могло
до свађе доћи.“ Но како Турци не оступају него се ближе примичу, молећи га да са
њима иде, а дајући му Божју вјеру, да му животу нема никакве опасности, само да
код забита (судије) пођемо. Михат им одговори: “Еј Турци, многе ли сте Србе овако
на вјеру повели и погубили - Бог зато нека ви суди.... а заиста мене нећете”! И
у томе извади своју пушку окрену пут њих, говорећи: “Не кмени Турци, е тако ми моје
лијепе хришћанске вјере пуцаћу и нећу се дати жив хватати!” Турци кад то разумјеше
и видјеше пушку у његовим рукама; опале из пушака на њега и ране га; на пуцањ њихов
и Михат опали говорећи: “Заиста ћу се замијенити!” И тако Михат убије једнога од
њих а они понове плотун на Михата који паде мртав. Заптије поведу свога рањенога,
а рођаци Михатови притрче на пуцањ пушке и виде Михата мртва а заптије ђе воде једнога
свога друга рањенога, којега поведу кући, и сјутра дан 14. јануара 1866 год. сахране.
Нема коментара:
Постави коментар