Нешо Станић
Гроф Иван Вукотић¹)
Подгоричанин, наслиједио је био велико богатство у Харковој Губернији у Русији,
од пок. Грофа Феодора Подгоричанина коме је Св. Петар Господар Црне Горе, дао
родословно нашљедство, да прими оставштину имања Грофа Ф. Подгоричанина, са
обећањем, да као Црногорац донесе од тога нашљедства у корист Црне Горе за
уређење судова.
¹) По књизи Павла Ровинског стр. 42.
По престављању Св. Петра дође гроф Иван 17. августа
1831. год, који је у Државној Управи Црне Горе на Цетиње био: Предсједател
Сената Црногорског, и уз Господара Црне Горе Петра II-ог неоцијењена је добра у
својој домовини учинио, који је за вријеме свога боравка желио да и Подгорицу
са Зетом види ослобођену, испод Турака, те уз договор, с Господаром Петром 1. у
фебруару мјесецу 1832. год. нападну с војском; Иван Вукотић с Цеклињанима
– пође на Зету, којему и Зећани листом
пођоше у помоћ, док тако напредујући уђоше и узеше село Голубовце.
Петар II. с војском пође на Подгорицу, пријеђоше
Везиров мост, и улогорише се на Ливаде (ђе је данас Миркова варош) тако бијући
Подгорицу стиже глас Господару Петру II-ом, да је Иван у Зету у опасност од
Турака, и чим то разумје, остави Подгорицу и пође Ивану у помоћ, који се и
спасе, и када се на Цетиње повратише, Иван се није ту дуго бавио, него пошао у
Русију, и за вазда оставио Црну Гору. Те године Зета се просу и многи имућнији
домаћини, како из Подгорице тако и из Зете иселише се: по Црној Гори, Србији,
па чак и у Русију, јер им није био сигуран живот под Турцима.
У прва доба, у Турској царевини мјесто данашњег
низама (регуларна војска) била је народна војска тако звана “башибузук”, који
су по царској заповиједи Валије по санџацима збирали, тако 1828. год. Русија
објави Турској рат; Валија скадарски посла наредбу
у Подгорицу – да и овде покупи неколико момака Султану у помоћ, но како су
Турци тражили да и православни Срби пођу с Турском војском противу Москова,
многи се Подгоричани одупру овој наредби, и спасу се бјегством у Црну Гору;
међу којима је био: Нешо Михајлов Радичевић, И Токо Шиндолић, те оставе сва
своја имања, а голим животом пријеђу у Црну Гору и настане се на Цетиње.
Токо је био шавац, радио је црногорске
хаљине, а Нешо је био пушкар, но како је у оно доба био тај пушкарски занат у
Црној Гори од неоцијељене користи; то Господар Владика Петар II. узе Неша за
државног оружничара, а при томе Нешо је знао говорити Турски и Арнаутски, што
су и ова два језика била од потребе због пограничних Турака, и Арнаута.
Нешо М. Радичевић уз Господаре Црногорске Петра
II-ог, Књаза Данила као и данас сретњовладајућег господара, уживао је велику
слободу, те је по томе и помагао многим Црногорцима код Господара, т.ј. кад би
Господар због непослушности казнио којег Црногорца, а Нешо би дознао одма би
пошао, и умолио Господара, а молба му је у више прилика и примјена.
Чујао сам од пок. Командира Попа Радована
Марковића, да је неке избавио, који су и на смрт осуђени били, пошао би код
Господара, поклонио би му се са овијем ријечима: “Немој Господару оштетити
овога јунака, да насладиш Турке,“ па је бивало да
и такве ослободи смртне казне, и због тога су га називали Нешо Груда или “Грудски”.
Нешо је био обдарен крстом и храбром медаљом што јо у оно, доба тешко било
заслужит. Нешо се преставио 1863. год.
Нема коментара:
Постави коментар