Нешо Станић
ІІ. ДИО.
РАЊЕНИЧКИ
ЖИВОТ У БОЛНИЦИ.
У болници је тежак
живот, не само онијема који су тешко, него и онијема који су лако рањени, јер
ни они не могу слушат јаук тешко рањених војника; чујеш на неку страну ђе по
који рањеник уздише, шкрипи зубма и трпи своје тешке болове, а стид га да
јаукне, бори се у себи и жали, што није онда умро кад га је зрно пробило, но да
подноси ове муке; неки пак рањеник; не може одолети својим тешким боловима, те
му се по који пут отргне јаук, да те свега потресе од те туге, послужитељ трчи
да му буде на услугу, а милосрдне сестре својим њежним рукама, бришу му зној с чела, тапка га по рамену
и умиљатим ријечима тјеши га; на неку страну видиш ђе журно јуре послужитељи к
рањенику, а лекар са лекаријама, милосрдне, носећи свијеће и крст приступају
му, а рањеник се душом дијели, подижу га с постеље, лекар му подноси да мирише,
лако би му се дух повратио, пипа га и труди се, али мученик ништа не чује, док
после неколико тренутака чује се глас умро је умро, Бог да га опрости,
милосрдне сестре Љубе покојника, отиру сузе и јецајући говоре: “Ох жалости да
ова младост труне у земљу” а неки од оних тешко рањених одговара: “благо њему,
он је сад починуо да се већ не мучи”. Сјутра-дан онога износе, а другога на
његово мјесто постављају, жалостан је ови призор, који се често међу њима
понавља, а још жалосније, кад погледаш ову дивну киту младијех момака, који за
слободу и отачаство, приносе себе на жртву и подносе овакве муке, па кад
размислиш на њихове старе родитеље, сестре, љубе и нејаку ђецу, ко ће их хранит
и од зла бранит, то су све ови млади јунаци оставили, кад су у рату пошли да се
боре за крст часни и слободу златну, они их очекују кад ће им син, отац или
брат доћи, или како је оној госпођици, која се обећала своме заручнику и
пружила му руку, као тврду вјеру, да ће га чекат кад се ако Бог да здраво с
бојног поља врати, те да пред олтаром веселије за њим пође, и у брак ступи.
Ох, које се у тим приликама наде очекују, па ко ће
бит сретан да то види, само један Бог зна. Но поред свих тијех потешкоћа,
рањеници више пута проводе шалу и говоре о биткама, ђе је који био, како се показао
и ко му је од друштва погинуо или се ранио, па уз то по неки од њих лако рањени,
узме гусле, те с гудалом превуче преко тананих жица; гусле јече, бих рекао да
говоре, а он дигне глас па запјева, те уз њих спомиње битко из првих и ових
ратова, те набраја по реду јунак и хвали њихово прегнуће; о хвала Богу, како га
свак радо слуша, није тешко ни ономе, који се с великим мукама од болова боре,
и они се потајили те слуша па само по који пут уздахне.
Једном приликом дошли неки трговци, рањеницима у
посјету, поздравише их са лијепим изразима, док један од њих узе да држи говор;
између осталога отрже му се ријеч, “дај Боже, да брзо оздравите, па да опет пођете
на бојно поље, ово вам од срца желимо”, на то ће неки граховљанин Црногорац,
које му бјеху из стегна пушчано зрно извадили; а није допуштио љекарима да га
опијају ни да га у операцију воде, него на своју постељу међу нама прорезали му
стегно и извадили зрно, и све је ово својим очима гледао, одговори говорнику: “Господо,
ми смо свој дуг одужили, сад је ред на вас, да и ви окусите дим пушчаног барута
и опробате муке, које се подносе на бојном пољу, па тек онда друкче ћете о томе
мислити и нама вјеровати”. На ове ријечи не доби никаква одговора него само и
то ће бит, но збогом, и поздраве се.
Министар војни г.
Тихомир Николић, са руским генералом г. Чарнојевићем, кад су посјетили болницу,
поздравили су рањенике са, “помоз Бог јунаци”; одговор је једногласно био “живјели”
– говорили
су
много о прегнућу и јунаштву српских јунака, о добровољцима, а особито о јатаганској
легији, ¹) истичући им прегнућства, који су се храбро показали, на шанчеве и
друге нападаје, завршујући, хвала јунаци, ваша ће имена златним словима бити
записана, дај Боже да брзо оздравите и да се побједоносно састанемо на пољу
Косову. - Одговор бјеше “дај Боже”, поздравише се и одоше, ове ријечи рањенике
одвише покријепише, Косово и на њему велика проливена крв, као да борце позива
у помоћ, о којему се много говорило, а кад је дошао блажено-почивши митрополит
српски Михајло, окружен са свештенством, поздрави рањенике са благословом и
својим тихим гласом распитиваше редом свакојега о боловима молећи се
свемогућему, да им олакша тешке муке и да се здраво поврате својим кућама (он
њих не шиље као други опет на бојно поље). Његове благе ријечи са великом
побожношћу, свак их од милине гуташе и тишина владаше међу нама, да смо сви
могли разумјети његове ријечи; после подужег разговора, благослови нас;
отпратисмо га са живио!
¹) У листу „Невесињу”
који је излазио у Никшићу, повела се препирка о „Јатагану” дали би требало да
га Црногорац носи, или код куће остави; неки наводећи, да га оставим са
објашњењем бајаги да ми неби сметао. Но знајући - да се Црногорац са њим дичи који
је неустрашимо кидао петстољетне ланце, мученичкој раји, а Српство га слави за
побједоносна. Примјећујући онијема, који дијеле Црногорца од јатагана није томе
још вријеме дошло, док Црна Гора не буде бројила неколико стотина хиљада
бајонета, па тек ондар би му се могло до тог вријемена дати мјеста у
Складиштима да старац почине, нека јошт царује; то ме наведе да и ја коју о
јатагану речем, те тај чланак овђе од ријечи до ријечи износим.
Писац
Тако проводећи вријеме
у болници, наступи оштра зима, у нашој сали постаде промјена, од болесника,
вруће пећи, проветрит забрањено, због нахладе, загушљивост, чистог ваздуха
слабо могасмо виђет, те поред све те његе коју смо имали, рањеницима не иђоше
на боље, ја зажелим оставит болницу, и дадем молбу да ме отпусте, да идем у Црну Гору, но у почетку,
то тешко бјеше, али после преко неких пријатеља, дозволи ми се, добих пасош,
опремам се за пут.
Нема коментара:
Постави коментар