Нешо Станић - Народна прича о судбини

 Нешо Станић

НАРОДНА ПРИЧА О СУДБИНИ

Предање каже, да је испод какарицке горе, близу данашње Подгорице било кућа, у којијема народ живио, као што се и данас познају трагови кућишта, а налазе се и многи гробови и костурнице ниже самог брда. У такозвано мјесто “Мармули” живио је неки побожни човек, именом Маријан. Имао је за собом жену Живану, исто тако добру и побожну. Ови пар радили су, кано-ти - што се каже - пчела, но како је била њихова кућица на раскрсницу кућа Зете, Хота и Груди, путник је вазда могао код њих наћи склоништа. Ту се није питало могу ли коначити или имате ли да ми дате као путнику воде и богме да што ужинам. Свак је, које код њих дошао, полазио задовољан говорећи: “да Бог поможе”! И заиста, њима поможе свемогући Бог, који виђе њихово гостопримство, по оној Христовој изреки: „дајте и даће вам се”, - а међу народом остала је и ова ријеч: „ђе се вели да Бог поможе, ту и Бог помаже”.

Но мало по мало, ови пар људи зарадише лијепо имање, а дарова им Бог три синчића, те тако им Бог њихова срца задовољи. Народи из оближњих села завиђаху много Маријану и његовом имању, те из зависти говораху: ”од куд је Маријану толико благо, кад ни једне ноћи нема, што по неки путник код њега не замркао није”. На таква роптања једном приликом Маријан им је одговорио: „Немојте се чудити, као што је Бог нама невидим, и као што невидно оживи човека у утробу материну, тако, кад је његова воља он и благо даје. Има доста људи, који се труде, а мало зарађују, а многи мање раде а више зарађују. То су ствари, које још нико није могао испитати. Само се труди и мучи у својој радњи,  а моли се Богу непрестано, па не мисли за напредак”.

Тако је Маријан са Живаном проводио вријеме и наду на Бога полагао, док му и синови поодрастоше, који се поженише и постадоше домаћини кутњи. Маријан и Живана већ клонуше од старости, они се задовољаваху гледајући, како им синови напредују, али то њихово не би за дуго. Жене  - коно-ти жене - отпочеше свађу међу собом, због непокорности и себичности настаде међу њима распра, њихови мужеви не стадоше томе на пут, него да своје жене задовоље, и они окренуше наопако, укинуше путницима и сиротињи да туне свраћају, него који гођ замоли да преноћи, или да му се даде хлеба или воде, они сваког одагоњаху са неуљуднијем ријечима. Ово њиховим родитељима не бјеше мило, који одвраћаху своје синове од тога, али не поможе, док најпосле и на њих не осуше псовку и одагнаше их од себе и близу њихове куће начинеше им мало колибице, у којој своје родитеље смјештише, и све оно, што је њима од хране претијецало, то су својим родитељима давали, али Маријан и Живана са овијем су задовољни били, што су могли у својој колибици путнике свраћати, и онолико, колико су могли дијелили су сиротињом, док већ код њихових синова гријех преврши сваку мјеру.

Једно вече дођоше три сиромаха у просјачким хаљинама са торбама о рамену а штаповима у рукама, те они право код куће синова Маријанових, но ови чим их угледаше, како они, тако и њихове жене ишћераше их говорећи: “што тражите”? одговорише: „милостињу”, на то ће најстарији од њих “вуците се просјачке скитнице, ми кад бисмо свијема давали, шта би нама остало, него су вас научили Маријан и Живана, но идите код њих”-  они једнако пут њих и моле за милостињу. Но кад укућани виђоше да се не откањују ови путници, пуштише им вашке (псе), те на њих насрнуше. У толико изађоше ово двоје стари, те вашке (пcе) одагнаше, а њих у колибицу уведоше, и пошто отпочинуше, принесоше им да једу. Путници им захвалише на лијепом гостопримству, док ће један од њих: “јели ви жао, што ћете остати у брзо без синова и њиховог имања”? Обоје стари се загледаше у путнике и чисто јецајућим гласом запиташе: „А зашто ћемо остати без њих”? Други од њих продужи говор: “у идућу неђељу запалиће им се сијено на ливади и притрчаће да га притуле, у тој ватри опећиће се двојица од њих, бранећи, а исту ноћ падаће велика киша, кућа ће им се сва срушити, устаће велики потоци, који ће и трећега ти сина однијети и сво њихово имање, покућство и животињу однијеће ријека Рибница у Морачу, те ће по Зети људи све похватати и узети као своју имаовину, а новце које крију у једну трупину, поћиће у кућу Н. Радичевића ковача у Вуковце. Чуди се Маријан и Живана овијема ријечима и од страха не говоре, до само Живана одговори: “За Бога, зашто то”? Трећи одговори:”јер су пресилили, и Бог их зато кажњава”.

Пошто вечераше, легоше, али у јутро диже се Живана да притакне ватру као и обично и пође да види, јесу ли се путници пробудили, кад али нема ни једнога, то каза и Маријану, који се диже и потражи их, и кад се врати рече Живани: “А да заиста ово су били божји људи, јер их не могах нигће виђети, а питах: дали их је ко сријетао, нитко ми о њима не знале ништа казати, но да чекамо шта ће се од њихових ријечи догодити”.

У неђељу упекло сунце хвала Богу да очи искоче, баш у само подне виђе се дим, па иза њега и плам на једном стогу сијена Маријанових синова. Прискочише синови да погасе ватру, но велики пламен обухватио сијено, те и њих двојицу обузе ватра и оба ту остадоше, трчаше сељаци – али не могоше ништа помоћи. То исто вече даде Бог кишу, коју нитко не памти. Док око поноћи стаде поклич, кућа паде и све вода понесе. Док у јутро, нити има покућанства, нити помена од животиња. Потоци јуре непрестано, све понесоше осим колибице Маријанове, која остаде неповредима. Док мало вријеме попусти, дођоше сељаци код Маријана да виде јели ко жив, којега са старицом нађоше ђе се Богу моле.

Овоме се чуду не могаше начудити и пошто свршише молитву, окружише их сељаци, који им бјеху донијели помоћи. Маријан им захвали говорећи: “Све је ово божја воља. - Бог ником дужан не остаје” каквом ћете мјером мјерити, онако ће се вами давати. Сељаци после подужет разговора оставише двоје старих, али их нијесу заборављали, земље су им сијали и приход од истих њима носили и Бог их није оставио без нафаке. Њихова куһа била је сваком отворена.

Једно вече у разговору Маријан са Живаном отпочеше за догађај пропасти њихове ђеце, о доласку три путника, док ће Маријан својој жени: “О Живана! А да бих рада била да пођеш сјутра и потражиш кућу Н. Радичевића ковача, да се увјериш о трупини и о томе благу, но ако би то све истина била, те би ти давали што од тијех новаца, немо примати”. Живана ову заповјест радо прими, и чим дан освану, узме торбу, у њу хлеба и штап у руке те пољем ћемовскијем преко Зете. Прву је ноћ коначила у Горичане - и питали су је од куда је и ђе иде? - Одговори им, да иде у Вуковце код Н. Радичевића ковача. Сјутра дан превезоше је преко Мораче у Вуковце, и по питању право оде у вигањ, ђе кује Н. Радичевић. Приби се у једном крају и обзире се око себе, неби ли што угледала они је запитују што тражи и одкуда је? Она по ђе коју одговори, али се угледала у неку трупину, коју бјеху затрпали у угаљ, те јој се крај виђаше Зачуђени њеном занешеношћу питали су је: “у што си очи упрла” ? Одговори им: “рада бих била знати од куда ви она трупина”? На то они сви у смјех посташе, чудећи се баби што пита док јој отпоче Н. ковач приповједати, како је ове године од некуд донијела Морача велико покућство и животињу, те су сељаци похватали, а ову трупину из договора мене су даровали за наковању. Она једва дочека да чује то, те га замоли да је на двије поле раздвоји и да види хоће ли што бити у њу. Кад бабу чуше, они опет сви у смијех: „што ти је баба јадна, како оваку трупину да цијепамо, у што си памет узела”? Она понова наваљиваше говорећи, да ће им све приповједати о трупини и њеном доласку, док ће један: “причај баба да чујемо па ћемо ковача нагнати да је расцијепи, те ако бисмо му у мјесто ове другу донијели”. Она једнако моли да то учиње. Најпосле Н. ковач извуче трупину да учини баби по вољи, врже сјекиром по њој, прште трупина а из ње се просуше паре, златне и сребрне; сви се овоме зачудише, час погледају трупину и новце, а час бабу и њене црте, како је постала сасвим друга и замолише је, да им приповиједа о овоме, која им све потанко исприча догађаје од почетка до свршетка, на које ће присутни одговорити: - “Е, хвала Богу, како ко ради, тако му се и наплати”; док ће на то Н. ковач: “Узми баба те паре, твоје су”, баба одговори да неће, јер је то теби судбина донијела, онда јој понуди да узме бар неколико, но кад виђе да неће ништа узети, пође и нареди својој жени, да чини погачу и у њу да стави један прегршт дуката, да дадне баби погачу за пута, а да јој за ово ништа не казуjе. Жена то и учиње и пошто би готова, дозва бабу говорећи јој:

-“Узми баба ову погачу, коју ћеш староме понијети, а да никако од ње не ломиш, а за пута до твоје куће ево ти друга, - она све ово спреми у торбу, поздрави се са њима и оде. - Пријеђе ријеку Морачу. Тако путујући угледа неку чобанчад по ливади, ђе овце чувају, у руке им неки мали чибучић, са којим се играху. Отпочину код њих, затражи ђеци чибучић и пошто га неколико прегледа, допаде јој се, да га староме понесе, и запита их: “Хоћете-ли ми дати овај чибучић и тај дувански тоболац, а ја ћу вам ову погачу”. Ђеца радо пристадоше, говорећи: “Дај баба погачу, а ево ти чибучић и тоболац.- To се село и данас зове „Дајбаба”. Баба тако весела продужи пут од прилике једно пола сата, ђе отпочину на једном брежуљку под неким хладом, под којим чобани пландоваху овце; баба ту стаде, постави торбу и штап, спуштајући се да сједе, јасним гласом рече: “Е хвала ђецо, да овђе мало одахнем, то се мјесто и данас зове „Дахна” по којему је називу и село то име добило јесу ли два села заиста од овога добили горња имена нема јаснијих података, само је остало у народно предање овако. Него да пријеђемо на оно, што су ђеца са погачом учињела.

Ђеца пошто од бабе примише погачу, радосно поскакујући пођоше својој кући, отац их од далека угледа и чим к њему приступише, запита их, од куда им је погача, а они му одговорише, да су са неком и бабом трговину учинили, - дали јој чибучић и дувански тоболац, а она њима погачу. Отац им се изненади овој промјени, а у исто вријеме и обрадова, јер се спремаше да иде у ковача за оштрење својих сјечива, а како се морало ковачу носити по неки колач спреми се одмах, погачу стави у торбу, а сјечива у руке, пође у ковачницу ђе спусти своја сјечива, а Н. ковачу даде погачу говорећи му: „Не могах без колача доћи, те ову погачу узми - и гледај да ми што пређе ова сејчива свршиш”. Ковач узе погачу и поче је прегле дати, позва своју жену говорећи јој: „ево натраг дође нам она погача” питајући овога сељака, како си дошао до ове погаче? Сељак се узбунио и усплахирено одговори: - “да су је моја ђеца с неком бабом у замјену за чибучић и тоболац узели”. - Ковач на то одговори, да је ова погача од мене и да смо је ми баби дали. Но као што се обично догађа да је у ковачници по више сељака, то им ковач поче о јучерањем догађају приповједати - и у присуству њихову преломи погачу из које се просуше дукати говорећи: “све што је коме одређено промислом свемогућега, то му се одузети не може, Бог је праведан и чудна су његова дјела”, клекну на колена и помоли се Богу, благодарећи му на његовом дару које и присутни учињеше.

A кад је баба дошла код старца, предајући тоболчић са чибучићем, који га радо прими, а она му поче приповједати, да је оно све истина што су она три путника казали и како је Н. ковач у село Вуковце дочекао и давао од оних новаца али ја нијесам шћела примити.

Тако ти Маријан са Живаном доживјеше дубоку старост, али их Бог није ни у старости заборавио због њиховог доброчинства. Он им је сељаке на њихово добро окренуо, те су им земљу обрађивали, а оне су им обилато рађале, од којијех су могли обдржавати себе и помагати сиротињи до своје смрти.