Алекса Јевтов Љумовић,
млад човјек од својих 17 година, чујући да је Иван Вукотић пошао с Црногорцима у
Зету с намјером да ју од Турака ослободи, и кад је у Зету с војском пошао, уђе и
у село Голубовце, Алекса пристане са шњим. Но, кад велика турска војска нападне
на њих, он се с Вукотићем и још с неким Црногорцима затвори у кућу попа Сима Поповића,
ђе су у опсади били све док је Господар Црне Горе Петар II стигао с војском у Зету
и ослободио их. Вукотић по повратку из Зете у Црну Гору похвали Алексу да се је
јуначки борио противу непријатеља, и за то га Петар I. обдари, начиње му кућу о
свом трошку на Вир-Пазару а до саме своје куће. Алекса за овакву награду коју му
Господар даде, трудио се је, те је својим прегалаштвом са црмничанима често у чете
ишао, нападајући на многа оближња турска села, не страшећи се чету водити испод
острва Грможура и Лесендра, ђе је многа турска војска
стражу од црногорских чета чувала. Осман-паша Скопљак валија скадарски, чујући да
Алекса Турцима неда мира, обећа благо ко би Алексу ухватио Алекса једног дана пође
и у Скадар као ухода, но како се на њега скренула строга пажња, ухвате га и доведу
пред пашом, овај чим га виђе окоси се на њега пријетећи му говори: “зар ти Алекса
Турцима толике штете чиниш по селима? те си и у Скадру дошао да што уловиш је ли?
Заиста си сада нашао себи гроб да већ починем од турскијех давија”. Нареди те га
свежу, окују у гвожђа и водећи га по наредби у скадарски град у тамницу да га затворе.
Осман-паша огорчен на њега изговори: “Заиста ћемо те сада објесити. Алекса се правдао
да нема никакве зле намјере, него да је с трговином дошао, него су ме зли људи облагали
на божју правду. Али ово правдање Алексино код паше не поможе, него га поведоше
и затворише у граду скадарском.
Петар ІІ. чувши да је Осман-паша Алексу ухватио и затворио
у тавницу и да га намјерава објесити. Одмах преко Филипа Ристова Вучковића у Скадру
пошле 300 талијера, препоручујући му да се код Осман паше заузме и да му као дара
дадне ових 300 талијера. Филип Ристов човјек одважан и патриота српски, пође сам
код паше и својом вјештином посље подуже молбе предајући му новац успје у ову ствар
ослободи Алексу и посла га у Црну Гору; кад је код Црмничана на Вир дошао, велико
су весеље
тај дан Црмничани учињели, и пошто је неколико дана
одпочинуо, пође на Цетиње код Господара и све му о овоме догађају исприповједа,
између осталога хвалећи се на Филипа Ристова како је слободно пред пашом говорио
и да је то неустрашиви Србин; Господар га дарива а овај му се поклања приступајући
му к руци благодарећи му на толика велика доброчинства.
После неког доба Господар га шаље у Котор да купи фишека
и праха за војску, овај одмах пође и сврши што му је било наређено, дође на Цетиње
одакле сиђе на Ријеку ђе нађе неке црмничане из села Годиња с којима погоди лађу
у којој унесоше војнички материјал и чим сунце зађе окренуше ноћом да их неби Турци
опазили с острва Лесендра и Грможура, но Турци су за то пређе били чули и послали
чету на “Танки хрт”, те су им запали, када Алекса с фишецима туда наљеже да на њега
нападну. Овај чим је стигао близу Танког Хрта возарима рече: “ви полако возите а
придржајте се кобали а ја ћу поћи да прегледам овом страном да није ђе турска чета
запала”, и тако и тако он изађе, а лађари продужише пут. Турци чим чуше жубор вожења
и угледаше лађу одмах оборише ватру на њих, а Алекса на глас пушака и он опали своју
пушку на Турке, кликну као орао: “ха које Црногорац напријед да их похватамо”. Турци
се изненадише овоме поклику из горе, и глас пушке ђе на њих пуца; уплашени Турци
тако збунише се, утекоше и сакрише се кроз неке шкрипове, Алекса полако идући стиже
лађу у коју уђе те тако пођоше здраво и догнаше фишеке на Вир-Пазару. О овоме има
неко писмо које је својеручно В. Машо Андров Ђуровић дао Јовану сину Алексину, у
којем између осталога пише: “Алекса је био ваљан ратник, и поштени грађанин те се
је одликовао лијепим врлинама уредна и добра војника. Једном приликом кад је Алекса
с Ријеке на Вир долазио дочека га једна група Турака на Танки Хрт који су били на
њега ударили, ђе је исте “одбио и повјерени му материјал довезао”.
А Петар II. Господар Црне Горе за његове заслуге
дао је Алекси под печатом писмо ове садржине:
“У 1841 године 9. маја од нас Владике Петра Петровића
и правитељствујућег сената објављујемо народу који се у мојој Држави налази да Алекса
Јевтов може проз моју државу одити и трговину водити, такође на робу што сам тргује
без ортаџбине да му се не узима дација”.
Ова се писма налазе код Јована сина Алексина у Подгорицу.
Алекса је провео свој вијек на Вир-Пазару преставио
се 9. марта 1867. године, а смртни остатци почивају му пред Храмом Успјенија пресвете
Богородице у “Сухо-до”, он је међу Црмничанима оставио лијеп успомен.
Нема коментара:
Постави коментар