Нешо Станић - "Невесиње" црногорски јатаган

 Нешо Станић

“НЕВЕСИЊЕ”

ЦРНОГОРСКИ ЈАТАГАН.

 

Г. поручник Н. Ј. Н. по новој војничкој дисциплини у будућијем ратовима дијели Црногорце од свог вјерног друга - јатагана - истичући му велике заслуге, које је учинио до последњег рата 1877. године, и завршујући, да би рад чути и друге како о томе мисле.

Ја овђе противан нијесам његовом умјетничком стилу, који износи потпуни разлог по новој науци, да у рату смета јатаган војницима. Али ваља разликовати војнике стојеће војске од народне. За прве слажем се и ја са г. поручником, али за друге не слажем се, јер ови треба да имају у рату јатага за појасом.

Ја мислим да сваког Црногорца дичи јатаган па то било у мирном или у ратном добу. Црногорац се зна чувати у вријеме рата. Њему не смет јатаган. Он га потсјећа на прошлост јунаштва, рук му је вазда на њему наслоњена, њиме се поноси често ћеш га чути, куцајући се по његовој круни ђе каже: “Јеси ли се крви непријатељске ужелио”- Црногорац зна кад треба јатаган у рату употребити. Он не лети са њиме у руци одалеко да га непријатељ види, њему је јатаган потребан кад се непријатељу близу прикучи, или кад непријатељ сломи једно или друго крило, и онда Црногорац кликне као орао: „Ха, напријед, браћо Црногорци” - У таквијем приликама јатаган царује, чује се вриска војника и клепет ножева. Тешко томе, кога он стигне!... Враћајући се Црногорци с бојног поља, неки носи главу а неки оружје; а то је Црногорцу највећа похвала, кад донесе пред свог старјешину, и каже: „Ово ми је пета или десета што сам глава скинуо”. И ту отпочне препирка међу војницима, колико је који непријатељских глава уграбио.

И у пошљедњијем ратовима непријатељска војска куд и камо је више и боље била снабдјевена новијем крупнијем оружјем и острагушама, а наш војник ријетко да је имао који острагушу, па противу таквог спремног непријатељског оружја јатагани су чинили у рукама челичнијех бораца црногорскијех чудества од јунаштва. Што пак каже да би могао војник лако, кад нож извуче из појаса ножницу изгубити, то онда куд ће с оштрицом, ја нијесам чуо, да је иједан војник губио ножнице нако кад се с непријатељем у коштац ухвати. И у трзању може лако нејачи и главу изгубити.

У српско-турском рату 1876. године у најтежијем околностима у Србији образовала се била јатаганска легија, која је противу тако добро наоружане непријатељске силе на равном пољу, на шанчевима и при другијем нападајима чудества од јунаштва чинила, коју су непријатељи запамтили ђе су многе љешине на бојном пољу оставили.

Па кад су тако јатагани у цијелом словенству првенство добили и окитили се побједоноснијем вијенцима; моје је мишљење, да јатаган пригрлимо и да се још овај нараштај не дијели од њега, јер кад буде потреба ми ћемо га зађенут за појасом код његовог вјерног друга револвера, да не пуштамо рђу на њега, него да га калимо с непријатељском крвљу. Кад би пак морали да прилегнемо к земљи, кад нам неби сметао револвер, неће ни јатаган.

Оволико износим као допуну онијех, који су казали пред Његовијем Височанством нашијем Узвишенијем Господаром: „Господару, нема крви без јатагана”!

Подгорица, 11. октобра 1898.