III.
ДИО.
ИЗ
БОЛНИЦЕ ПУТ ЗА ЦРНУ ГОРУ.
1. децембра 1876. године добијем пасош, ка и друга
свједочанства, опремам се за пут, опрашћам се с друштвом, с којим сам вријеме
проводио и дијелио муке свакојаке, лете саме зузе, раздвајамо се, они остају у
болницу - Бог зна оћели оздравит ја крећем још не оздравио, не вјерујем да ћу
жив кући поћи, и послије дугог опроштаја, уљегнемо у кола с неким лако рањеним
друштвом, дођемо на ријеку Саву, и при растанку на Сави, поново се изљубимо, ја
уљегнем у параброд, они ме поздрављају, на које сам им одговарао, све док се
параброд одаљио и док смо се могли виђет, тако путујући, параброд стиже на
обалу Аустро-Угарског земљишта, изађемо на поље, уиђемо у кола, са којима
стигнем у Земун и после неколико тренутака, зауставише се пред једном
гостионицом, слуга излази прима ми ствари ја сам се за њим полако упутио, а не
могу тако брзо као он да идем, које му наредим - да полако иде, и тако
придржавајући ме за руку уљегнемо у кафану, обучен бјех у војничком ођелу
сједем за једним столом; чим отпочинем придружише ми се неколико Срба, и радо
ме почеше поздрављат, частећи ме са пићем и којекаквим закускама. Али од тијех
понуда немогох ништа, зажелим да ми се нареди постеља, те пошто ме поведоше,
наслоним се на њу, а они око мене проводећи говор о којекаквим догађајима,
чисто по њиховим цртама могах читати, да бјеху ради с каквим било средством да
ме задовоље, док наступи већ пола ноћи, поздраве се са мном, останем сам сан ме
савлада; сјутра дан поново долазе, ја их молим да ми буду на руци допратит ме
до параброда, јер нијесам у стању сам то учињет, они ме од тога одвраћаху,
желећи да код њих останем који дан, док се мало опоравим, које им нијесам могао
учинет, него захваљујући им поново замолим да ми жељу испуне, које одмах и
извршише и кад све би готово, спустим се низа степенице, кола чекају пред
кафаном, у која уиђем, упуте се и они самном, те ме до Саве допрате и при
растанку на параброд, донијели бјеху собом, разнога пића и закуске, дајући ми
да ми се у путу нађе; ја им се понова захвалим на оваквом српском
гостопримству, које може само Србин - Србину учињети; опростим се са њима, уђем
у параброд, с којим стигнем у Сисак, одакле продужим пут железницом, док
стигнем у Сењску-Ријеку (Фијуму) ђе отпочинем неки дан. У неђељу у јутру кренем
се у цркву, у коју - после свете литургије - покојни поп Јован Шорак “Ђедо“
задржа ме код себе распитујући од куда идем и кад му саопштих, наредио, те кола
дођоше, узе ме собом, и поведе код своје куће, нареди одмах, те и моје ствари
пренесоше у његовој кући, а мене љекара доведоше. Прегледајући ме, отпочеше
нешто немачки говорити примјетих да је ствар о мене, за које запитах попа
Јована, молим што љекар говори? на које се љекар к мени окрену и чисто српски
одговори, е мој војниче, да си до сада био у болници, мислим неби могао остати.
Ове ме ријечи потресоше
и рекох у себи, хвала Богу, ваљда ме сама судбина отуд извела те ми се живот
продужи, но опет ваља вјеровати, - “нема смрти без суђена дана”, и пошто остадо ту
неколико дана, те се опоравих код овога честитога Србина попа Јована „Ђеда”
наступи и бадња неђеља, зауставља ме да му будем гост наступајућих празника
Христова Рођења, али му се на то захвалим и од срца благодарим, на таквом
очинском заузимању, које ми је остало у души, да се сјећам и често ово
приповиједам и док сам жив нећу заборавит него се молит свемогућему Богу, да
његово племенитој души даде рајско насеље, који је многијема пружио руку и
претекао у помоћ.
Покојни поп Јован, видећи да сам намјеран путоват
и да нећу даље остати, упрати ме до параброда; ђе се са њим опростих, који ми
зажели срећан пут. Параброд окрену. Тако путујући док угледах Боку Которску,
над којом се нанијели поносити врхови црногорскијех планина, чисто осјетих у
души бољи живот и радосније мисли, што сам видио оно, за чем сам највише
чезнуо. У Котору проведем код браће Срба божићне празнике, а о Новој 1877. г.
био сам у Црној Гори ђе се и данас налазим.
Завршујући ову
путописну цртицу, не могу пропустити, а да овијем путем не заблагодарим свијема
онијема Србима, који ме братски сретоше и испратише, видио сам да Србин Србину
трчи у помоћи, неко с пушком, а неко с дочеком, само да укаже оно што Србин
тежи.
Нема коментара:
Постави коментар