У почетку буне 1875. г., појавише се усташке чете
по Босни и Херцеговини. Не жалећи своју драгоцјену крв пролити - "за
крст часни и слободу златну", оставише све своје имање - да се по њему
непријатељи шире, а старо и нејако у шуми сакрише.
У то вријеме Балкан
беше пламен обузео. Турска се царевина јако уздрма, горди Стамбол у страху
своје црне дане провођаше.
¹) Овај сам чланак предао г. Стевану Лукачевићу,
приликом његовог доласка у Подгорицу, и препоручио му, да га у једном књижевном
листу да одштампати и да ми од истијех пошље на углед неколико примјерака, за
које ми је јавио, да га је предао г. Светозару Ристићу да он то учини; но пошто
сам о њему рас- питивао неколико пута, на које нијесам добио јасног одговора,
то сам исти чланак преправио и допунио, те га у овој књизи износим. Оволико
ради знања читалачкој публици, ако би у ком листу изашао у каквом другом
облику.
Н. Станић.
Те године, као млоги
Црногорци, бијах се и ја у Цариграду потрефио, ђе од наших страна долазаху
чести гласови, да је дошло вријеме „светити Косово". Скупштине и договори
бјеху нам у неког механџије Томаша Хајдуковића Црмничанина (из Црне Горе) ђе
нас између осталог, разговараху уз гусле јуначке пјесме, послије којих се тргнемо
хвалећи се. Кад пођемо својој кући да ћемо се у рату јуначки показати, и колико
ће који непријатељских глава окинути, али ни Турци не стоје залуду, него се на
сваку страну по Цариграду пописиваху добровољачке чете, од којијех неке шиљаху
са другом турском војском у Босну и Херцеговину противу усташких чета, а неке
по граница око Србије и Црне Горе. Сваке поште, чим који Црногорац буде
спреман, полазаше својој кући, да се нађе у помоћ својој браћи. Наступише
божићни студени дани спремимо се и ми за полазак, али кад разумјесмо, да је
забрањено превозити Црногорце у своје отачаство, нађосмо се на муку, а спремни
за путовање. Послије дугог размишљања ријешисмо се да идемо у Русију, те преко
Одесе, Србије и Босне у Црну Гору; што ријешисмо то и учињесмо. Погодисмо с
неким капетаном инглеског трговачког пароброда да нас превезе до Одесе и већ
пароброд бјеше готов за полазак, са којим кренусмо 12. јануара 1876. нас мала
чета од 8 друга, уљегосмо у пароброд, који чим даде свој знак, окрену, ми
завргосмо коло пјевајући, мишљасмо, као да ћемо од једанпут полећети онамо ђе
смо наумили, шта више радујући се, да ће нас и браћа Руси дочекати, кад чују да
смо усташи. Мрнари зачуђени нашему одушевљењу, но послије неколико сати, наше
се весеље преобрати у тугу. Пароброд иђаше по мору, као што звијезда по
пространом небу лети, док се увуче у ширину црнога мора. Наша се кућа љуљаше као
каква шишарка, коју пребациваху бијесни морски валови, запљускујући нас са свију
страна. Заборависмо пјесму и наше јунаштво, мјесто кола и јуначког скока
држасмо се за греде и конопе од пароброда, да не бисмо попадали, али по нашој
срећи бјеше у пароброду неких мрнара, далматинских Срба, који нас преместише и
братски угостише, да нас од пропасти сачувају, слободећи нас, да ћемо брзо
стићи у Одесу, и блажећи нас с овијем, “ово је најтежи вијађ, и зато се зове
Црно Море”, на то ће неки од нашег друштва Стојан рећи:”вала брате, ови је ваш
живот мученички, волио бих погинути на бојно поље, ђе се дијели слава и поштење,
него ове муке подносити, но добро се - чоче - можете држати, ми не можемо ни
главу исправити, а ви се пењете по арбулима, вежете конопе, окрећете једра, као
да крила имате”. На то ће ови мрнар: “мој драги брате, и ово је занат и наука,
као свака, и нама је у почетку тако тужно било, па смо свикли и сада не
осјећамо никакве тегобе”. То изрече и пође на посао. Тако путујући два дана и
двије ноћи, док најпосле чусмо глас: “ето Одеса”. Овоме се гласу веома
обрадовасмо, кад послије неколико тренутака, пароброд даде знак и поче спуштати
своје котве. Чим пароброд стаде, устадосмо и ми, али једва на ногама стојасмо,
потавњели у лицу; у толико уђоше неки руски чиновници, ми наступисмо и
поздрависмо их. Они нас запиташе од куда смо и куда идемо, и кад им казасмо од
куда идемо и ђе смо наумили, један од њих одговори: „ја думал што ви болесни”.
- одговорисмо: “болесни нијесмо господине, но смо пропали возећи се по овоме
мору, јер смо у путу провели велику муку, којој нијесмо вични”. Чиновници
продужише свој пут, а ми изађосмо у варош, нађосмо квартир, ђе отпочинуемо и
запитасмо, имали овђе Црногораца? Упутише нас код г. Сава Гојковића родом из
Херцег-Новога, честитога Србина, који нас лијепо прими и братски савјетова. За
наш долазак разумје Раде Бајковић из Грбља (Бока Которска), који бјеше добјежао
из турске Азије, узрок неке свађе са Турцима. За вријеме нашег борављења у
Одеси, ми смо са њим вријеме проводили и он нас је кроз Одесу проводио.
Ту у Одеси проведосмо
неколико дана, те се нагледасмо ове дивне вароши. Одеса је једна између
најљепших вароши у Европи. Улице су, као и друге шетнице са особитим дивним
распоредом. Један дан изађемо изван вароши, видимо ђе велики народ иде, из
радозналости упутимо се и ми за њима, и послије неколико минута, показаше се
пред нама нека величанствена врата, кроз која кад уђемо, нађосмо се међу
гробовима, који бјеху зидом са свију страна окружени. Улице по плану
испрекрштане, на средини једна красна капела, у коју кад уљегосмо бјеше дивно,
са иконама и другим црквеним потребама намјештена. Изађемо из капеле, прођемо
кроз гробље и разгледамо овај дивни перивој, који бијаше тако начичкан разним
дрвећем и надгробним цвијећем, да је милина виђети. Све те привлачи да даље
идеш; многе гробнице бјеху окружене са гвозденим преградама, које красаху свете
иконе, пред којијема свијетлијаше кандило, а у наоколо постављене клупе за
сједиште. Човјек чисто постане очаран овоме побожноме народу, који те са овијем
потсјећа на вјечни пут; послије подужег посматрања, изађемо из овог одјељења;
сунце већ бијаше на измаку, пођемо у варош и отпочинемо у квартир.
Сјутра дан освану неђеља, устанемо и пођемо у
цркву, која бјеше пуна народа, који смјерно и побожно на молитву стојаше,
крстећи се непрестано и молећи се Богу. Ми, пошто неколико остојасмо, окренусмо
да изађемо, док у тај тренутак, један Црногорац именом Јошо Ђ. Дугодољанин,
који одавно бјеше ту дошао, шапну једном нашем другу говорећи: “није лијепо
изаћи прије свршетка свете литургије”, и тако смо остајали до посљедње молитве
и чекали у авлију, док су и свјештеници изашли из цркве, да одржимо тачан ред.
Из Одесе окренемо 27.
јануара 1876. г. преко Бесарабије и на првом конаку у неко село отпочинемо, на
једном брежуљку под једним великим растом.
Око нас скупише се
руски сељаци питајући: “куда идете”. Ми им одговоримо да смо усташи,
продужујући, да је данас дошло вријеме да ћерамо непријатеља с нашег огњишта,
али то њих слабо занимаше, упрли очи у нас, и то им бјеше чудно нешто, а кад
примјетисмо, да њих ово наше мало интересира, најпослије молимо за конак, који
нас радо примише, и подијелише по домаћима, устанемо и окренемо. Ја уљегнем у
кућу, у коју бијах опредијељен, кроз коју ме проведу у неку малу собицу, која
бјеше по сељачкој радњи и духу застрта. Пут источне стране на зиду висаху неке
старе иконе, пред којима стајаше упаљено кандило. Ја онако уморан сједем, док
послије неколико тренутака старешина простриже ме очима и запита: “прошу
вас чи ви православни”? живо одговорим “православни”. На то ће он (показујући
руком пут икона) “а за чем не крстиш се”? Изненадим се, али умиљато одговорим: “од
данашњег пјешачења заборавих то учињет”!! Домаћин ће: “не треба молитву
заборавит, треба прво помолит се Господу Богу, и по том сједите”. Ја доцније устанем и сви укућани,
очитам слава оцу и сину, пресвјатаја троице и оче наш, по свршетку овога окренем
се слободно домаћину (као да га питам јели доста?) он ми пружи руку, обгрли ме
и целива у оба образа, и тако учињех са свијем укућанима редом, и тек онда
постадох прави христијанин. Сјутра дан састанем се са друштвом, и кад чујем да
је иста судба и њих као и мене постигла, то ј са онијема, који су знали очитати
молитву Господњу, (али за оне, који нијесу знали, може читаоц тумачити како је
са њима морало бити). Опростимо се са гостопримцима и захвалимо им на братском
дочеку. Други дан стигнемо у Акерман. Ова је варош мала, у којој бјеше и нека
турска џамија; имаше их много, који турски говораху, али бјеху вјере
православне, ступимо с њима у говору, прва им ријеч о побожности, виђаше се да
су чврсти у православној вјери, јер им црква и пости бреху у срцу урезани.
Из Акермана кренемо
даље, стигнемо на влашку границу, коју пријеђемо и дођемо у неку варош
такозвану Болград, ђе имаше највише Бугара, који нас лијепо дочекаше, и кад
разумјеше да смо усташи задржаше нас неколико дана. Одатле кренемо преко Влашке
док стигосмо у Букурешт, ђе нас Бугари радо дочекаше и за наш долазак јавише
комитету, који нас прими и сакрију од шпијуна, који у то вријеме пазаху на
усташе и бунтовнике бугарске. Пошто ту отпочинусмо неколико дана, поправисмо се
у животу; о нашем доласку дознадоше многи Бугари, који бјеху спремни да прелазе
у Бугарску и да дижу народ на оружје, те тако нам се многи придружише. У неком
друштву сједећи провођасмо говор, како ћемо пријећи у Бугарску, да им
помогнемо, и како ћемо
поћи у
Балкану, (Бугари
је зову стара планина).
Ја рекох једном другу, који до мене бјеше: „Петре,
ми смо данас прави пропаганди; ови се Бугари још за дуго неби кренули, да их ми
не осоколисмо”. Петар ме стиште за руку и осмјехну се. У Влашкој у то доба
владаше велика студен, али она не могаше нашу намјеру препријечити.
Једне вечери на окупу
рече неки наш друг Мирко “Браћо, доста смо се са вама частили, хвала на лијепом дочеку, али ми
нијесмо дошли да нас угошћујете, него, ко је од вас наш друг, нека се
диже и закуне, да ће с нама дијелити муку и невољу и да сјутра с помоћу божјом
кренемо за Бугарску”. На то ће устати један Бугарин, диже чашу и куцну се с
нама, наздрави за сретњега пута, изговори неколико патриотских ријечи, међу
којијема помену и име црногорско, које нас ријечи веома дирнуше и захвалисмо му
на ову здравицу. Ту се за трпезом завјерисмо, и из једне чаше вином и хљебом
изредисмо и примисмо заклетву. Частећи се проведосмо до преко пола ноћи.
Сјутра дан устанемо рано, да се неби на нас и наша
путовања примјетило; уљегнемо у жељезницу нас 8 друга и 18 Бугара, свега нас
26. Жељезница својом муњевитом брзином довезе нас до близу Ђурђева, ту се
искрцасмо и одатле пјешачећи стигнемо у неку шуму на обали Дунава, и ту
разумјесмо, да су пријешле још неке чете у Бугарску, али су се на другој страни
извезле. Ми ноћу уљегнемо у лађу и извеземо се на турску страну, више неке
варошице Рахова, и одмах се упутимо даље, док уљегнемо у шуму, у којој, чим
наступимо отпочинемо, - преобрати се у нас друга мисао, већ се дошло на мјесту,
ђе се ваља на опрезу држати. Мисли се, као да иза свакојега шкрина вребају, да
на нас нападну непријатељи. Тишина владаше међу нама,
мислили смо, на коју ћемо страну окренути, но у томе Бугари нас дивно разговорише
с њиховом пјесмом за неког војводу Панајота, од које пјесме овђе износим неке
стихове:
“Кој штети храни
старата мајка
Панајоте?
Кој штети храни старата
мајка
Панајот војвода.¹)
Мојата мајка стара
планина
Јунаци бре-е-е-е.
Кој штети љуби верната
љубо
Панајоте?
Мојата љуба танката
пушка
Јунаци
бре-е-е-е.
Кој штети храни малките синци
Панајоте?
Мојите синци ситни
фишеци
Јунаци
бре-е-е-е.
Коги хи праштам не се
враштуват
Јунаци бре-е-е-е итд.
¹) Ови се стихови
пофторавају уз пјесму при сваком стиху.
Нас ова пјесма јако
разјари, јер су у њој дирљиве ријечи, које усташа опомињу, да се не осврће ни
на оно, што је човјеку најдраже, који каже мајка му је стара планина, вјерна
љуба танка пушка, а синови ситни фишеци, кад их пошљем не повраћajy ce.
После тога ми нападосмо
на нека села, у којијема имаше Турака. По који пут насрне на нас по нека четица
Турака, као хајка у поћеру, поби се са нама и сакри се, некад по селима, а
некад у шуми, те тако тумарајући и четујући, али у стару планину не могасмо
поћи, нити се са другим бугарским четама састати. По који пут чујасмо, да чете бугарске
по старој планини напредују, и у тој нади прегињасмо и мишљасмо, да ћемо се
брзо састати, зато по овоме судећи: усташки живот не може се ни са чим сравнити
“цар је за себе“, ни старјешина не смије много да му заповиједа. Омркне у шуми,
на њега пада снијег, киша, вјетар, и свакојој је непогоди изложен; али то њега
ништа не смета, весео је, усталашан, окретан, љуби слободу, за коју и свој
живот даје, још кад је поштеног владања, после битке, (ако остане жив) поноси
се, дичи се својим прегнућем, хвали га дружина, има првенство међу народом, а
ако погине, у таквим приликама његово братство поноси се говорећи, да је наш
брат, син, отац погинуо за слободу.
Све то доликује усташком
јунаку и поштењаку, но за погибију наш народ лијепо каже: „без суђена дана не
мре се.”
Али то наше царовање
неби за дуго. После неколико дана нападоше на нас са више страна турске чете,
са којијема се поћерасмо; али им се не могасмо одржати! У тој се битци
предвојисмо, неки побјегли једном, а неки другом крају. Нас неколицина упутимо
се к Дунаву и кад на обалу стигнемо испред саме зоре, нађемо неког ловца, ђе у
неку лађицу рибу лови; уљегнемо сви у лађицу; лађар се поче пркосити, којему
истргоше весло и невиног ловца бацише у воду и одмах натакоше весла и
одпловисмо. Тако возећи се, стигнемо близу краја, пут Влашке и већ бијаше сунце
одскочило; чусмо ђе Турци оборише ватру из пушака на нас, али је Дунав у велико
широк, те не могаше нам наудити! Чим на влашко земљиште изађосмо, бјесмо свега
10 друга т. j.: 6 Црногораца и 4 Бугарина, не задржано продужимо пут док
стигнемо у Крајево, а одатле у Турн-Северин, ђе и преноћисмо. Сјутра дан
превеземо се преко Дунава у Србију, у варош Кладово, ђе мало оданусмо и свој
живот повратисмо а то бјеше већ свршетком мјесеца марта 1876. год. Србијанци
нас братски дочекаше, али нас узнемириваху мисли за осталом дружином, која
остаде у Бугарској, те нам у сваком погледу пред очима стојаху, као да их
непријатељ мучи, а они као да кликују нас у помоћ. Пошто ту отпочинемо неколико
дана, пођемо после у Петрово Село, које се налази изнад Кладова у једну
планину, даљине, од прилике 4 сахата, ђе Црногорци живе. Код њих станемо два
дана, а после сиђемо опет у Кладово и кроз неколико дана, дозову ове
петросељане и нареди им се да одмах иду у селу Н. - спрам Адакале, а са њима и
ми се упутисмо, да чувамо тај градић, да неби у њему Турцима помоћи дошло.
Адакале је један мали островчић - на сред Дунава, од сјеверо-западне стране,
граничи Аустро-Угарска, а од југо-источне стране Србија. Наш старешина бјеше
неки средовјечни човјек, именом поп Јоко Ломпар, из села Бокова (Црне Горе)
који предвођаше до 100 друга. Кад смо стигли у село Н., ђе смо стражили скоро
мјесец дана, Црногорцима се досади ту стајати и замолише од владе српске, преко
команданта стајаће војске, да им допусте овај градић на јуриш узети; али им то
влада не дозволи, него преко свога старјешине позва нашега четника, попа Јока и
још неке главаре и каза им, да влада српска не дозвољује да овђе гинете, јер
вас чува за шанчеве и друге нападаје, непријатељске силе; а ви овђе небисте
могли никаквог успјеха учинити, јер не знате положај тога градића, него ми је
наређено да ви речем, да будете готови, чим се смрачи, да идете одмах на
граници, јер ће брзо Србија објавити рат Турској, а за ово ником не казујте.
Ове ријечи, веома нас овеселише и једва дочекасмо да сунце зађе; и чим се смрачи,
привукоше лађе и ми одмах уљегнемо, али тако тихо, да неби нас са града Турци
опазили; и пошто натакоше весла, одбише лађе од краја. Тако возећи се цијелу
ноћ, држећи се обале српске стране; испред саме зоре обасја нас сјајна
мјесечина, која бјеше упрла своје сјајне зраке у Дунаву, који се љуљаше и наше
лађе праћаше, као да шћаше рећи “желим ви срећан пут, храбри војници”. Али у
једном тренутку, неком крмару отрже се поглед и рече весларима: ето неке
трупине, ђе се лепршају при оном бријегу, него окрените пут њих, да видимо шта
је!? Стигосмо код њих, али мјесто трупине, беху четири људске лешине надувене,
на по (голи). Тун застадосмо, док дан ојача и сунце се на истоку показа; у тај
мах један од возара упознаде се у једног од ових утопљеника; пређе му одоше
сузе, него рече: „Ох леле мене мој добри Марко”. Ми зачуђени, овом његовом
јаукању изађемо на обалу и замолимо га, да нам што о њима прича, док настави
овако приповиједати: “Слушајте браћо, радили смо у Адакале 15 друга Бугара и
једном приликом рече неки старешина турски: чим ово доврше ђавури, да их
побацамо у воду, јер ако их пустимо, казаће у Србији, како наше тајне у овом
подземном граду стоје. Ових старешина, мишљаше да ја незнам турски, а и бјех се
прикрио у неки кутић, мислим да ме није ни видио; онда се ја побојах и несмјех
никоме ову тајну повјерити; до само рекох овоме доброме Марку: “Марко, да
бјежимо ако Бога знаш”. Он ми одговори: „нијесу још ни платили наднице”.
Бјежимо брате, па нека плате и наше зараде. Он ме не послуша, него остаде да му
се овако плати, а ја се послије и од њега бојах, вребао сам прилику да
побјегнем, док улучих ову прилику: неки низами једну ноћ привукоше лађицу у
којој се укрцаше но како бјеше јака помрчина, ја уљегнем са овима. да их што
послужим; увијао сам се око њихових главара, да што боље угодим, да ме неби
избацили опет натраг из лађе; али по мојој срећи, примише ме за послугу. Лађица
окрену и извезосмо се у варош Оршаву (Аустро-Угарску); док они потрговаше, ја
им се испред очију изгубим и тако са великијем страхом полако преко Земуна,
стигнем у Биоград, оклен дођем и својој кући, хвала Богу здраво, голијем
животом, па ево ђе се са њима нађох.
Ово грозно поступање
турско, са мирним аргатима, свакојег слушаоца дирну у срце. Ми продужимо свој
пут, док стигнемо у село Радујевац одатле пјешке у варош Неготин, ђе бјеше
велика припрема стојеће и народне војске. Видећи ово дирљиво припремање, сетих
се оне народне пјесме, између које каже овако:
………………………………………..
„Војници се тада изљубише
И један се с другим
опростише,
Тада заче јаук и
плакање
И од срца тешко
уздисање,
Растаје се син од
родитеља,
Брат од брата, сродник
пријатеља
Син од мајке и брат од
сестрице;
Заручница својих
заручника,
А сестрице брата јединога
Сузе роне низ бијело лице”. и т. д.
Једном приликом у
кафани сједећи за столом; некијем српским чиновницима рекох: ова је пратња дирљива,
тога код нас нема; наше жене прате своје јунаке са осмјехом и весељем, још му таин
носи у рату, а мајке прате своје синове, говорећи им: “Синко срећан ти пут
немој ми срамоту донијет, немој оцрнит образ својим старијим предцима, него
боље да тамо погинеш, ђе се млади момци за славом грабе, но да ми се срамотан повратиш”.
А он се са тијем дичи и мајки се куне, да ће хрват да први ускочи и у шанац
међу непријатељима, да уграби главу, или оружје. На којеми г. чиновник
одговори: “мој драги, истина овог код вас нема, али ово дирљиво праћење код
наших жена, не треба да се чудите, јер оне нијесу тако често шиљале своје
војнике на бојно поље, као што су ваше, а ове сузе, нијесу жалоснице, оне су
сузе радоснице, које их прате, да свете Косово и нагоне их на јунаштво”. После
изађемо у варош. Чује се на сваку страну, да се Србија спрема; војници крећу по
граница; купе се добровољачке чете, припреме се велике чине, очекује се
час, кад ће куцнут да се прелази преко границе у Турску. Наше је мјесто од
Неготина до реке Тимока, по који пут, усуди се по неколико друга и пријеђу границу
у Турску, прикради се и увуци се дубоко до близу Видина, да ко штогод дочујемо
о припреми турској. Више пута случи се, да при повратку и по нешто шићара
догнамо. Док на 24. јуна 1876. пуче први топ на Сутовац. Србија огласи Турској
рат. Тај глас разнесе се као електрична струја, којег ми нестрпељиво
очекивасмо. (Ја ови не могу ређати битке, ђе је која била и какве су побједе у
којој биле, јер нијесам за то спреман, моје је перо за тај посао слабашно - то
ће историја у своје вријеме вјерно изнијет! ја са овим прелазим летимице, као
што је и наслов овога чланка: “Цртица из усташког живота“, те стога
молим поштоване читаоце, да ми не замјере).
Чим се огласи рат, ми одмах по наредби пријеђемо
границу преко Тимока и наступимо на турско земљиште под командом попа Јока
Ломпара, нашег четника, који предвођаше до 120 друга, нападосмо на нека села,
која на јуриш узесмо, тако весели и лакоумни, мишљасмо, да ћемо се састати са
четама кроз Бугарску и да ћемо тако слободно све отимати до Цариграда. Упутисмо
се Видину, но како се у дубоко увукосмо на 30. јуна 1876. год. изненада нападе
на нас из Видина турска војска, (разумјели смо после, да је у тој војсци било
највише тамничара из Видина, којима је Турска дала оружје, да стану против
српске војске,) која се бјеше сакрила у нека житишта. Оборище ватру на нас,
којој се живо одупријесмо, али не смједосмо напријед, него пошто виђосмо да је
огромна турска војска, морадосмо се натраг повући, док се ушанчисмо у неке
брежуљке, виноградима засађене, ђе бранећи ce, очекивасмо помоћ од српске
војске. Но на жалост, сва та помоћ бјеше нама три брдска топа који пуцаху на
турску војску и узнемириваху турске топџије, премда није ту велика помоћ била,
али за нашу наду бјеше довољна, јер све очекивасмо, кад ће војска у помоћ
стићи. Али у неко вријеме после подне у најжешћу ватру, појавише се неколико
српских коњаника и продужише између нас, као соколови, на своје виловите коње.
Кад их виђесмо, веома се обрадовасмо, јер Турци
као скамењени из мјеста пуцаху и на себе очекиваху. (После смо разумјели, да су
Турци мислили, за нашу војску, да је умама, а неби од нас ни један жив утекао.)
Коњаници кад нам се ближе примакоше, запитаємо их: “идели нам помоћ”? Али на то
они нам дадоше знак: “помоћи нема, него полако измичите”. Ово нас немилостиво дирну,
но пошто непрестано тај знак даваху – морасмо
се полако измицати, и на себе се са пуцњавом држати. Неке рањенике унесосмо, а многе
на бојном пољу остависмо, пошто на врх брда изађосмо. – Турци
виђеше која је војска у нас, ватру оборише
и живље за нама јуришаше, док и сјеча одпоче; - једва неке лако рањене унесоше,
и ту многи остадоше.
Кад изађемо на
врх брда, угледамо у долове српску војску, ђе се као какве стрвине по пољу
повијају; старешину њихова видимо, ђе на коњу непрестано истргнутом сабљом командоваше
“на – пријед”, али они слабо за ту команду мишљаху. Кад код њих стижемо,
повикасмо им: “За Бога браћо, трчите у помоћ; остадоше наши рањеници, све ће их
данас Турци посјећи, а ако овђе дођу, ни вама неће лако бити”. На то нам један
од одговори: “Нуштију Србуште”. (у преводу значи – не знамо српски).
Кал разумјесмо да су
ово Власи, који живе у Србији у Неготинском округу, окренусмо даље псујући их
најсрамотније; али њима та псовка не сметаше. Турска војска, по срећи, задржа
се у нека села, која бјесмо на јуриш узели, око пљачке и не крећаше напријед,
ту их и ноћ стиже. Ми стижемо на ријеку Тимок у логору - оклен пође и друга
српска војска у помоћ. Ова битка нас предвоји - пола од наших што мртвих, а што
рањених, остаде на бојном пољу, а неке унешене ту остависмо. Ми – жалосни за погибшом браћом
стадосмо мислити, шта ћемо од живота свога? да сами четујемо не смијемо се упуштати
малина нас је!? - да ступимо у редовну војску? строге су војничке наредбе, а ми
у слободу научили, то нашему духу противно бјеше. Тако мислећи се, ту остадосмо
неки дан; али мисао усташка не може мироват! Чују се велике битке око
Србије, - нас мисли узнемириваху; најпосле ријешисмо се, те неки пођосмо у
главном логору српском у Алексинац, у којем кад стигнемо, нађемо доста Црногораца
и међу њима: Гигоја, Јована, Благоту и Велишу браћу Лукиће, који данас у
Подгорици живе. - Гигоје имаше и неко одјељење добровољаца.
Ови Лукићи (Беговићи)
имаху велико познанство међу Црногорцима и старешинама српским и руским, који
нас искрено примише и нас такође међу многима упознадоше. Једног дана, с
некијем друштвом изађосмо по логорима, да гледамо војску, док се неком мом
другу отрже поглед, пут неког брежуљка, ђе усамљени двојица сјеђаху, којијема
се упутисмо и кад ближе стигнемо, видимо једног старца у чистом сељачком
одијелу, на глави му црвени мали фесић са кићанком, а на груди прслук сукнени,
кроз који му се бијељаху рукави од лањене кошуље; сиједе му косе красаху
старачко лице. Уза самог њега приљубио се неки наредник стојеће српске војске,
диван момак, жив, окретан, кад погледа на нас, чисто му варнице из очију
лећаху; мали брчићи покриваху му окрупне уснице; пред њима стајаше чутура
ракије и још неке закуске; по њиховом лицу могаше се читати, да у не-описаном
задовољству, своје вријеме провођаху. Приступисмо ближе, поздравимо их са, “помоз
Бог браћо”. Наредник на првом погледу одговори: „Бог Вам помогао јунаци“,
подиже се и понуди нам мјесто и у истом тренутку представи нам оца свога. Ми
честитајући за добро виђење, а да им не учинимо на жалост, придружимо им се и
чим сједнемо старац диже чутуру, окрену се к’нами и изговори: “Спаси Бог браћо”
(Србијанцима је овака здравица) продужи - хвала Богу, кад сам данас ово моје дете
видео здраво, данас сам најсретњи човјек на свету - и пошто се по-напи, пружи и
нама исту чутуру, а његов син извади из торбице кобасице и нешто колача за
закуску. Ту се ми прилично подкријеписмо; често се међу нама чујаху ријечи “спаси
Бог, на спасеније”. После подужег разговора, окрене се старац к своме сину
говорећи му: синко, чувај себе, немој прегињат у биткама, тек да те други хвале
да си јунак и да те неби то јунаштво нагнало, да и без тебе јединца останем;
коме ћу онда моје наследство оставити? јер књаз Милан све до Призрена да узме,
твом тати неће бити ни чеперка земље више. Ови наредник прекиде му говор и
онако разјарен клекну, наслони се на тесак, (кратку своју сабљу) обрну се к’
оцу и изговори озбиљним гласом: „Ни ријечи више тата, јер ако ми још што такво
изговориш, постајеш ми заковани непријатељ - (мало се поврати и умиљатим гласом
изговори) - не тако тата, није тај савјет за тебе, нити су ти аманети остављени
од твојих старијих, да их својим потомцима предајеш; ти треба да кажеш: синко,
данас је дошло вријеме, кад треба светити Косово, не жали своју и последњу кап
крви пролити за своје отачаство, угледај се на прве српске јунаке, како су се и
с чиме бранили?! а данас хвала Богу, имамо с чим!? а имамо се и с ким (окрене
се к нама,) видиш ове добровољце, оставили све своје имање, а дошли да бране
моју част, и твоју кућу, а ти ме одвраћаш од тога, да се од њих стидим. На ове
ријечи; старца облише сузе и окрену да сина загрли, с намјером, као да му тражи
опроштење; али му то син не дозволи, устаде и оде. Ми овога старца слобађасмо,
али га не могасмо ублажити! Устадосмо и ми и обећасмо му се да ћемо га довести.
Но он ступи у логор међу својом четом и изгуби нам се испред очију - и после неког
времена, чуо сам да је ови наредник погинуо у битци на Ђунису веома смо жалили
за овијем добријем јунаком.
Једном
приликом, враћајући се с бојнога поља, види нас једна врло угледна жена, која
по облику и ношњи изгледаше као да је богаташка; уз њу стајаше један војник. Ми
окренусмо се к’ њој, а она намргођеним лицем одговори: „Ах лоле једне, тако ли
се оће за Српство, идите па не долазите, како мој војно пође па не дође. На то
ће неки наш друг: “А што, ваљда би ти за вољу било, да се ни један не
повратимо“. „Е-е, тако се тек брани отачаство", одговори она. Али пошто
разумјесмо да је то жена, неког српског официра стојеће војске, којој бјеше муж
погинуо у битци; и она из велике љубави, коју је гајила наспрам њега, бјеше
полудила, а ја рекох једном моме другу, ми се немамо рашта бојати, јер ако који
од нас погине неће нико ни знати, те да нам се барем те мисли не врзају у
главу, слободни смо хвала Богу, који ми одговори: „ја бих желио, да ме ко год
има после моје смрти ожалити”.
Тако проводећи војнички живот, наступише и јесењи
дани, мјесец септембар 1876. год. вријеме је промјењљиво. Једне вечери сједећи
на окупу с неким друштвом, облак се навукао, кроз који мјесечина хиташе, као да
му воља бјеше, да прије дан осване; по који пут укаже своје тамне зраке, те нас
поздрави, али опет одмах зађе у облацима. Чаробна ноћ, чисто те потсјећа, да и
у природи има борбе, као што је има међу људе. Ми у разговору вријеме
проводимо, по највише о четовању, ђе је који био, колико је којему друга
погинуло, или се ранило. Дође ред и на мене кад им поче ја моје
путовање и четовање приповиједати, чисто осташе удивљени, те ме замолише да им
продужим, те тако скоро до пола ноћи проведосмо, док најпосле, један од друштва
Радоица рече: Добро си мој брате остао жив од толико мука, а други ће: “Јанко -
имаш кад и ти, немој мислити да си утекао”. - Ја одговорим “е моја браћо -
без суђена дана не мре се”. Али ми ове Јанкове ријечи, кроз све живце
минуше, стресох се сав и завргоше ми се неке мисли у главу. Разиђосмо се и
легнемо да спавамо; али ми нешто не даје мира. Неки ми друг Мирчета, који близу
мене лежаше, пита ме: “за Бога брате што не спаваш”? На то му одговорих: нешто
сам зловољан, неда ми се спавати, а сам не знам што ми је: „На које ће Мирчета,
примакло се већ и теби да потпуниш неку рупчину, као и многијема“. Ово ми
изговори у шали, али и ако ми ова шала не бјеше тако по вољи, одговорих му:
хвала нека је Богу, радостан ћу поћи на ономе свијету код погибше браће, који
ће ме жељно дочекати и питати, што се догодило после њихове смрти,
а ја ћу им све по реду казивати, да хвала Богу све иде добро, него мој брате
Мирчета, ако се ђе скоро побијемо, те ако починем, оћеш ли ме унијет, да ме бар
лијепо сахраниш, јер ако ти починеш, а ја останем, обећајем ти се, да ћу те
лијепо сахранит, и споменик ти над главом ставити, на којег ћу и твоје име
урезати. Мирчета одговори: “Заклињем ти се, да ћу ти аманет извршити, а увјеран
сам по твоме обећању, да ћеш и ти мене”. (Ето брате, каква је завјера, међу
усташком вјерном дружином.) Тако проводећи говор до испред саме зоре, ђе нас и
санак притиште.
Сјутра-дан изађемо по
логору, до око поласка сунце бјеше неколико одскочило, зачу се потрка, труба свира, - на
“узбун” – потрчасмо – кад али се одпоче битка. Чим
наступише војске, похитасмо и ми, ђе загрмље топ и пушка и тако погонећи се;
док на измаку дана нађох се и ја међу другијем рањеницима, те ми тане (зрно)
пројури кроз грудни кош, паднем на долину, ђе се око мене чујаше многи јаук од
рањеника; али после кратког времена, неки прискочише, те мене и још неке
унесоше; тако носећи, чујаше се глас рањеника во-де-е брате, вода је рањенику -
на бојном пољу најдража понуда, с којом ублажи своје тешке ране, и кад нас у
логор код “Црвеног Крста” спушташе, лекари нам ране завише, те мене и још друге
тешко рањене у Биоград послаше, у који кад стигосмо, намјестише нас у другој
(II-ој) резервној болници, којој бјеше шеф лекар др. Герасимовић; а за мога
Мирчету незнам што се учиње.
Нема коментара:
Постави коментар