Филип Радичевић,
Дворски протођакон син Неша Радичевића поред своје свештеничке дужности није му
дух јуначки допуштао него је као и други Црногорски свештеници у ратовима био,
за његово прегнуће свједоче му прси окићене орденима. Он је претпрошле године,
прославио јубилеј педесетогодишње свештеничке службе. Он је још у јакој снази,
а кад би га запитао о ослобођењу Зете, одговорио би ти: “Тек онда био бих
задовољан, кад бих под Црногорском заставом пошао у Призрен, и поклонио се
моћима св. Стевана у Високим Дечанима, и онамо са свештеницима одслужио божју
литургију, и држао многолествије за дуг живот и здравље, нашег узвишеног
Господара Црне Горе Ослободиоца Зете, а за сада бих се задовољио кад бих Врањ у
Зети ослобођен видио, да пођем онамо и прегледам, она мјеста одакле су у Црну
Гору ускочили, они српски витезови, Иљо Машов, Петко Машов, и Поп Тома
Давидовић, који су с Цеклињанима по блату Скадарском језеру чуда од јунаштва чињели,
и велики страх пограничним Турцима задавали!“ Још су и ови Подгоричани због
зулума у Црну Гору ускочили: Вељо Протопопа Илије Поповића са синовима, Гавром
Попом Васом, и Стевом, и настанили се на Ријеку Црнојевића. Јаков Цеков био је секретар
Петра I-ог (св. Петра). Протопоп Васо Поповић свештеник митрополије, Мојсеј Анђелић
игуман острошки. И још многи које је Подгорица дала Српству као ревносне, и витешке
људе, а које ћу у другој књизи, пошто се о њима извијестим као и другим браствима,
која овдје нијесу уведена по реду описати.

Нема коментара:
Постави коментар