Филип Лаиновић,
био је велики српски родољуб, бранио је и заштићавао српске интересе, и народ српски
- пред турским властима. Он је јавно говорио: “да Србину код Турака правице нема,”
за то га је народ држао за свога бранитеља; и код њега ишао да прими савјете. Овај
се заиста није жалио, да тај патриотизам покаже и ријечју и дјелом. - Он је често
пута у свакој прилици, кад је могао дознати за намјере турске, о нападајима њиховим
у вријеме рата и њиховим војним припремама противу Црне Горе, о стању и количини
војске са којом намјеравају гдје и када ударити. Поред толиког самопожртвовања рјешителан
је био тако тачне и поуздане извјештаје са писмом својим, послати, по нарочитом
свом поузданом човјеку и са истијема упознати Господаре Црне Горе, да им послуже
у случају напада.
Турци су за то на њега мрко гледали, западали му да
га убију и на истога тајно пуцали, којега је
промисао свемогућега у тијем приликама чувала. И за те његове велике заслуге учињене
српком народу у Црној Гори имајући то у виду руска влада преко г. Сунчекова свога
консула у Скадру одреди му мјесечну плату по 6 дуката у злату¹). Но та његова награда
неби за дуго Турци имајући у виду, његове патриотске желе за своју браћу, као и
његову награду добивену од стране руске владе, довијали су се како да га уклоне
са овога свијета. Једне ноћи у 1864. г., у његовој кући зачу се плач и јаукање,
која се кућа на глас плача и јаукања напуни народом, и на велику изненадну жалост
послије неколико сати испусти своју племениту душу. Исте вечери чујаху се међу присутнијема
ријечи: “Отрован је, отрован!” И тако остаде народ Подгорички без овога свога бранитеља
и великога прегаоца.²)
¹) у злато дукат звани маџарија данашње вриједности
перп. 11 и 19 пара.
²) Књаз Никола Господар Црне Горе, за Филипове
учињене услуге Црној Гори, као видљив знак у име признања, у 1865. години постиви
његовог ближњег рођака Крста сина Јака Лаиновића за Заступника Црногорског у Подгорици,
али овај немога дуго овај чин одржати, захвали се на њему и даде оставку.
Данас срећно владајући Краљ и Господар Црне Горе, -
послије смрти пок. Филипа указивао је у више пута његовој фамилији материјалну помоћ,
а по ослобођењу Зете, даровао је његову сину Алекси у Подгорици 10 рала земље и
двије бутиге у Старој вароши.
Писац
Међу Подгоричким Турцима, било је и турака који су бранили,
и заштићавали Хришћане кад су могли дознати да се ради о нападајима на њих. Овђе
ћу их на поменути да им се имена вјечито спомињу, као добротворима српскима, а то
су били. Хаџи Машо Хадровић, Јусуф ефендија Оручевић, Селман-ага Ђечевић, Мурат
Дековић, Хасан Бедов и Аљо Капизазовић. На Крста Лаиновића у 1862. год. посумњало
се да се састајао с неким Црногорцима Турци нареде те га пред Пашу доведу, рjeшавали
су, на које муке да га метну, неки су предлагали да га објесе, неки по турском адету
да га бију у фељаке¹) неки предложише, да се под стражом у Скадар спроведе и тамо
да га објесе; предлог ових посљедњих усвоји се, позваше Асана Бедова, даде му Паша
писмо и предаде Крста да га одведе у Скадар и предадне га Валији с писмом. Асан
Бедов узме оружје, одмах крену Крстом за Скадар, тако путујући дођоше пред Скадром
на мост од Бојане, и ту мало застадоше. Како је јадни Крсто корачао кад је Скадар
угледао, а знао је што га тамо очекује.
¹) Турци су у фељаке били на ови начин: положили
би човјека на леђа, дигли би му ноге у вис, привезали их при каквој тољаги, и тако
бијући га по табанима, док му пукне крв из нога, а попадају нокти од прста, те такви
мученици морали су на постељи бити подуже вријеме док се излијече, но и после тога
ишли су као на дрвене ноге.
Писац.
Но Хасан Белов његов стражар примјети на Крста да га
издају ноге па рече: “Крсто знаш ли ђе те водим? јеси ли се добро уплашио ?” Крсто
му одговара: “Знам Бог ме Хасан-ага, али што ћу, но многи су праведно страдали,
па ваљда је и на мене сада ред дошао!” На то ће Хасан: “Вала Крсто још овога пута
није!” Извади писмо из џепа, које су му из Подгорице дали да понесе Валији у Скадар,
у којем је била пресуда над Крстом изречена, па га све у најситније комадиће поцијепа
и баци у ријеку Бојану, говорећи му: “Сада Крсто иди по Скадру слободно куда хоћеш,
само за неко вријеме немој ићи у Подгорицу.” Крсто када ово виђе, и чу што му Хасан
говори, чисто не вјерује својим очима, него упро поглед у њега, а Хасан му понови;
“Што се хабиш хајвану! хајде кад ти велим ђе хоћеш!”. Крсто захвали Хасану и благодари
Богу на његовом милостивом провиђењу; Крсто се потом одвоји од Хасана и пође слободно
у Скадар, ђе је провео све до 1864. год., и онда се поврати у Подгорицу, ђе узе
хан у Јуса Мучина (Крнића) под кирију, радећи механџијски занат. Крста је у
1865. год. данас сретно владајући Господар Црне Горе поставио за заступника црногорског,
давши му грб капетански, да у Подгорицу заштићаје интересе Црногорске, коју је дужност
вршио скоро једну годину, но како су на њега Турци презриво гледали; то по савјету
неких његових пријатеља, Подгоричких Турака, даде оставку на поменуту службу, и
после тога пошао је у Колашин ђе је живио све до 1878. год., те године повратио
се у Подгорицу, којега по ослобођењу Подгорице ставише при судовима, а послије примјен
је био у државној служби, са чином капетанским за управника Царинарнице у Подгорици,
коју је службу вршио све до 25. септембра 1906. год., а те године пенсионисан је
због старости, но ни данас у његовим старим годинама не оставља политику, коју с
Турцима разлаже. С Турцима се често и о народности препире, доказујући им да су
Срби браћа наша, и да смо заједно на Косово били, те ми одржасмо пређе и послије,
а они (Турци) издадоше. Но и ако овакви приговори Турцима нијесу пријатни, ипак
га призивају, те са њим настављају политику.
Нема коментара:
Постави коментар