Нешо Станић - Предговор

 

Нешо Станић

ПРЕДГОВОР.

У моме првоме дјелу “Збирка примјера и поука” обећао сам, да ћу - у другој књизи - написати штогод из прошлости Подгорице. Трудио сам се, да што више покупим чистога материјала, и одабраних примјера, те да се тијем као њихов потомак у неколико одужим сјени оних мученика овога краја - А хтио сам да књига буде готова у оној години кад, узвишени Ослободиоц Зете, наш Витешки Господар, слави јубилеј педесетогодишњег свога владања¹). А књизи сам дао наслов: 

СПОМЕНИЦА

СЈЕНИ ПОДГОРИЧКИХ СРБА

Подгорица је заиста пуна значајних догађаја, али то остављам млађем нараштају да из дубље прошлости опишу и ово допуне, а ја сам распитујући се код неких овдашњих стараца савременика онога доба из прошлог вијека, који су свједоци свему овоме које сам написао и ово прикупијо. 

¹) Ово дјело било је готово да се оштампа пред јубилеј, но нешто због пишчеве болести, а нешто због других околности, није у то доба изашло те се сада јавности предаје.

Писац.

 Овдје се говори и тврди, да Хаверићи имају свој љетопис, у којем су од почетка њихова турчења, па све до ослобођења Зете с паса на пас писали. Тражио сам код истих да ми тај летопис предаду како би ме у неколико помогло, описати из дубље прошлости, па и ако нијесу страдања православних Срба у њему писали; али ми није могуће било то добити, одговарајући се да су те ствари с њиховом диобом све уништене, најпосле запитао сам Хамзу бега Хаверића да ми каже од куда су дошли? и ко их је потурчио? који ми отпоче приповиједати овако:

“Наши теварихи¹) пишу да смо старином из Бјелопавлића села Слатине; пошто су Турци освојили Подгорицу дошао је и сам Султане Мехмед и собом довео свога првога доглавника, име му је било Емир и Хаџи Султан, што значи старјешина свијех турскијех хаџија. Султан Мехмед је по поласку иза себе оставио Емира да шири вјеру Мухамедову. Од турака правија није овде остало до само четворица и то: Мемо од којега су Мемовићи, Азган од којега су Азгановићи, Аго од којега су Аговићи, и Ахмет од којега су Ахметовићи. Но од овијех породица није могло више бити ни по двије или по три куће, а остало све је пријешло из Христове вјере у Мухамедову. 

¹) Љетопис историје.

 

Нашему староме било је име поп Илија Калуђер из Манастира “Ждребаоника,” имао је још два брата: Бошка од којега су Бошковићи и Калезу од којега су Калезић у Бјелопавлиће и Калићи потурчењаци у Колашину; са овијема се свијема рођакамо, и кад је поп Илија дошао донио је собом неке хришћанска књиге које су биле смјештене код фермана¹.); ове фермане добијали су наши стари од првих Султана зато, што смо били вјерни дину².) турскоме, но данас нити што имамо од тијех хришћанскијех књига, нити фермана. Попа Илију потурчио је лично Емир, и Хаџи Султан, нађенувши му име “Јунус,” пошто се Јунус ожени, жена му затрудни, Емир обећа даривати онога који му каже да се у Јунуса мушко дијете родило. Једног јутра трчи гласник Емиру, овај чим га виђе да иде весело га запита Хајерли Хаваз³.), и кад му каза даје у Јунуса било мушко дијете, обдари гласоношу и нареди да се новорођеном нађеде име “Хавер” од којега смо ми Хаверићи, којему и кућу сагради⁴), у темељу исте куће ставио је сабљу но на којем мјесту у тевариху не пише. 

¹) Царске дипломе за заслуге.

²) Вјера.

³) Срећан глас.

⁴) Ову је кућу по ослобођењу Зете купио пок. Прото Захарија Поповић, но после смрти његове продаду је синови његови Омеру Алибалићу у којој и данас станује.

Писац  

 

 Емир пошто утврди овђе у Подгорици вјеру Мухамедову, пође у Доњу Зету да и тамо турчи; настани се у град Жабљак, те и онамо многе истурчи, и даде им велика имања и власт над рајом, а себе начиње у Жабљак “Турбу”¹). у којој је сахрањен он и његов харем.²)

Према наведеном види се како су Турци задовољавали оне ктји су примили вјеру Мухамедову, но како је жалосно стање било онијема који су остали у своју православну вјеру, те су чисто очували крста од три прста. Какве су муке морали трпјети, лако је знати и то њихово страдање вјеровати.

 ¹) Споменик.

²) Породица.

Подгорица,

на Спасов дан 1910. године

Нешо К. Станић.