Нешо Станић - Изгоре пула док заучи Мула

Нешо Станић

ИЗГОРЕ ПУЛА ДОК ЗАУЧИ МУЛА.

У прво вријеме код нас није било оволике удобности, наши предци носили су се просто, струку, сукнени џамадон, гуњ, гаће, докољене, чарапе и опанке (а богме многи и без чарапа). Из јутра им је била закуска хлеб са сиром и млијеком, или ако му је што од вечере преостало. Зими пак начини “качамак”, које га добро са скорупом омасти “тохрана” и подобно томе; пошто се са тим закускама окријепит шћаху, не могаше им зимње непогоде наудити, но кад шћаху на поље изаћи, око њих се виђаше запара, као да су у каквој великој топлоти. Сјевер, (који обично у овој вароши по неколико дана и чешће пута дува), снијег и друге зимње непогоде не могаху им наудити. У оно доба народ у опште бијаше здрав као дријен, и дочекиваху дубоку старост. Не опажаху се болести као данас, но пуста мода преобрати народ у друго стање. Данас богати и сиромашни из јутра, од најстаријег до најмлађег тражи кафу, црна је већ изгубила важност, већ се тражи кафа бијела, сјајем и са ом којекаквих закусака. Поред тога изналазе се јела и измишљају како ће се љепше начинети, траже се разне миришљиве примјесе, како ће јело пријатније и укусније бити. Уз то траже се и моде, капути фини од разних свита, као и свилене хаљине златом извезене, које се све више измишљавају, како ће ко љепшу хаљину учинити. Ох варошани, Варошани! У што сте загазили сељаци? Чувајте варошке госпоштине и њихове луксузности, ако мислите себи здравље и дуг вијек на овоме свијету. Па на против, све те удобности се све више практикују, народ је много омлитавио, слабији и разне се болести на њега појављују. Кад наврши 30-ту годину, обабуња, почне сијеђети и тражи љекарске помоћи. - Еј мој брајко! ето ти те варошке госпоштине, до чега те доводе. У оно доба биле су три-четири кафане и по која механа, у које су наши стари, пошто се подкријепи, изашли би и по коју кафу попили, да им неби на гладан стомак пало оно, што ће им наудити, а код куће кафе нијесу имали, нити се са њом чашћавали, него чашица вина или ракије, и то чисто природнога домаћег, тим више нијесу се ни страни ликери тражили.

Неки Јоко Павличевић држао је мало кафанице близу “џамије Главатовића”, човјек сиромашан, купио пулу дрва (вредност 30 хелера) спремио се за сјутра да пораније наложи огањ, кад Турци крену у “Сабах”, на молитву у џамију, да пређе попију кафу као обично, и да иду. Но док ту ноћ превари мјесечина, диже се рано, отвори своју кафану, наложи ватру, притаче ибрик и чезве водом, вода ври, дрва гору, нема никога, излази изван, гледа, али влашићи (звијезде) су високо, а зора је далеко. - Стави се на мисли, шта ће чинети, јер пошто дрва изгоре (а није их много ни било,) нема сушто дочекати Турке, да им дадне по кафу и да му се дрва наплате. Најпосле се ријеши, те изађе наполе и поче као она да учи : “Алах хућбер, ља ман-ља-а-а” и т. д. те одмах уђе у свој дућан. То не потраје дуго, док почеше Турци долазити, пију кафе и пуше духана. После дугог чекања збунише се питајући један другога: “За Бога, ђе је Мула” (тако зваху хоџу) неко заучи па га сад нема, ко ће оно бити? а од зоре нема никаквог знака. Та прилика није био Мула. - Јоко одговори: вала Турци, право ћу вам казати: Јуче сам купио пулу дрва, превари ме мјесечина, дигох се, отворих кафану, наложих огањ, ставих алат за кафу, вода ври, огањ гори, нема од вас никога, изађох да видим јели зора, кад оно влашићи високо а зора далеко, дрва немам много а пара немам данас да друга купим, а богме и ви кад дођете, а неби нашли огња и кафу готову, тешко би за мене било, те се ја на мисле ставих и ријеших се да и ја заучим као Мула, изађох изван, те заучих као Мула и сврших, а мислим нијесам се збркао, него све онако од ријечи до ријечи као хоџа, јер, “чекајући Мулу изгорех пулу”. - Сви осташе у смијех, док ће један од њих: - Заиста си погријешио по нашој вјери, то несмије бити, нити други ту молитву изрећи осим Турчина. - Други ће: - Нека те Турци, грђе би било да је ово мало дрва изгорело, па да нијесмо нашли огња, онда не бисмо имали ни по кафу попити, а ђе нема огња и кафе, ту нема ни мухабета (разговора). На то ће му трећи прекинути ријеч говорећи: “зар нијеси ништа јутрос заложио”? Не, ја! одговори он, нисам имао када, а нијесам давно ни легао. Настаде мјешовити разговор, неки да је по нешто заложио, а неки да не, и тако проводећи шалу, док заучи Мула, а већ изгоре пула.

Та се ријеч и данас код нас понавља: ”док заучи Мула, изгоре пула”.