Иво Калајџија, као прави јунак не могући гледати велике зулуме и тирјанства, која се Србима од Турака чине. Једне ноћи око 1838. год. науми да ускочи у Црну Гору, но да не би мрцино изашао убије једног Арнаутина, и побјеже у Љешанску Нахију у село Крусе, одакле је често у Подгорицу ускакао да свети мученичку рају, какав је страх од њега завладао био у Подгорицу, да су Турци пријетећи један другоме, а особито ноћу, говорили: “Чувај се да те не ухвати Иво Калајџија!” И заиста Иво ђе је могао којега стићи од њих није се с мјеста мицао докле је видио да га је с овога свијета на ономе преселио. Алија Харовић, као најбољи јунак од стране турске, становао је у Љешкопоље, а на Крушну главицу¹), ђе је био Турцима у свакој прилици, тврди бедем од црногорских чета.
¹) Крушна главица је данашњи Крушевац, на коме је дворац
Њег. Краљ. Височ. Књаза Мирка, Великог војводе Зетског.
Писац
Тако, Иво се одлучи да убије Алију, те да сломи крило
Подгорици; ту је прилику улучио; једне ноћи запане под кућом његовом, и Алија кад
изађе, овај опали пушку и рани га, но посље је оздравио а он утече опет здраво.
Видо Бошковић, као лични јунак, од добро познате и јуначке куће, живио је на Орју Луку у Бјелопавлиће; он дочује за јунаштво Ивово, призове га к себи, и рече му: “Иво, чуо сам да си добар јунак, били ти бастало поћи с нама у Спуж, да са Спушкога града узмемо топ?!” Иво готов на овакав посао, радосно одговори: “Господине Видо, хвала ти е си ме уочио, и што ми признајеш да сам јунак, ја ћу сам изаћи на врх спушкога града, Ви ме чекајте доље, ја ћу топ свалити међу вама“ – и заиста је то и учинио. Пошто Видо Бошковић с неколико ваљаних момака, примаче се једне ноћи Спужу, Иво се испе на Спушки град, превали топ низ бедем те паде пред четницима, који су око Вида били, и очекивали обећање Ивово. Иво je том приликом добио од Вида и другијех Бјелопавлића достојну похвалу, као најбољи међу јунацима. Него, као што је вазда било ниских издајника, нашло их се и овога пута. Турци Подгорички, са сваке су се стране довијали, како би Ива убили; да би у томе успјели подмитише неку ниску и подлу душу, која отрова себе, те изгуби оваквога јунака, а наслади душмане; позва Ива ради неког договора, и кад се састаде с њим, пођу заједно до под Мало Брдо, ђе је турска засједа очекивала свој лов; и чим наљегоше, Турци опале из пушака; Иво паде мртав на земљу. Турци притрче окину му главу; с тијем се не задовоље, но и његову љешину понесу у Подгорицу, ђе се је свијет био окупио да види Ивову главу, па му тијело исјеку на више дјелова, и објесе о градскијема вратима¹), говорећи једни другијема: “Сад се Ива немојте бојати, можете сербез (слободно) ићи.“
¹) Градска врата била су до самих садањих Медреза ђе је данас војно слагалиште оружја.
И овако Ива нестаде, нестаде једнога од оних бранича сиротиње и потлачених – али међу народом остаде дубоко урезано име Ивово¹) и јуначки глас.
¹) Ива неки у пјесмама називају “циганином”, сигурн0
за то што је био калајџија, но то не смањује његово јунаштво, јер се зна да и
из Карађорђева доба није занат смањивао њихову славу, као: Лазару Мутапу,
Цинцару Јанку, и другијема многим јунацима.
Писац
Нема коментара:
Постави коментар