Нешо Станић - Манастир Острог

 Нешо Станић

МАНАСТИР ОСТРОГ.

Острог је дивна планина, испод које кад путници долином Бјелопавлицком путују, блистају данас ова два манастира као алем у круни. У горњем манастиру почивају свете моћи митрополита Захумског Василија, у којем се на стијени у једно црквици налази натпис, који гласи овако: “Изволе нијем Оца, и поспјешнијем Сина, и совершенијем свјатаго духа, сагради се сија свјатаја и свјаштенаја црков, во име чеснаго и животворјашаго креста во лето 7170. года, (1662. г. од Христова рођења) а пописа се в љето 7175. (1667.) са благословенијем все освјаштенаго митрополита Захумскаго Кије Василије, трудом и подвигом и платоју јеромонаха игумана Исаија ва унук перваго свјатаго и преподобнаго оца нашего Исаије, од Оногошта от села попа. Бог да их прости, иже почеше и савршише”.

Ниже њега од прилике полак сахата налази се ови манастир „Света Тројица”, које му и слику доносимо. Манастир Острог између осталих бојева, знаменит је, што је у њему велики војвода Мирко Петровић са неколико одабраних Црногораца године 1852. јуначки одржао опсаду противу велике турске силе, која га је више дана опсађено држала, које му се и данас на неким мјестима познају гаревине зидова и крша подложући огањ да га сагоре. Али вољом божјом, и јуначко прегнуће великога војводе Мирка Петровића одбило је Турке од манастира сачувавши манастир и његову светињу. Знаменит је и по томе, што је у последњем рату године 1877. добро запамтио Сулејман-паша “девет крвавијех дана”, који је с његовом силном војском у опсади био, бранећи се од Црногораца у она најмучнија времена за Црну Гору, кад је азијатска сила са свију страна наваљивала на ове крше да их прогута.

Жалосно бјеше стање у то вријеме, а мислим да је позната Српству па и цијелом Славенству она пјесма “Острог” (уломак из већег спјева од Љубомира П. Ненадовића), којој почетак гласи овако: “Код Острога на висини, код Острога у планини, књаз Никола сабор чини, у поноћи у тишини”, а завршује овим говором кнеза Николе:

 

Видећете ако Бог да,

Од Турака грдна чуда,

А ја нигде стати нећу,

Међу вама бићу свуда.

Још светога Василију,

Из ћивота подигните,

И с њим наше рањенике,

На Цетиње пошаљите.

Острог, то је Москва наша!

Сјутра ће га спалит паша,

Сад пођите, а ја одо

На високу планиницу:

Да прегледам турску војску

Што наступи на границу”.

Па на хитра коња скочи,

А сва звона зазвонише.

Тешко паде кнез Николи,

И сузе га оросише,

Још се звона ноћас оре,

С Јутра ће се да оборе.

С јутра Турци у Острогу,

У Острогу у олтару;

Ругаће се нашем Богу,

И нашему господару.

 

У то вријеме морале су се свете моћи и најпотребније ствари што се могло у том тренутку узети и пренијети на Цетиње, а одмах иза тога пострадала су оба манастира од непријатељске руке, али су их јако и платили од црногорскијех јатагана, те их је доста жртава стала та рушевина и паљевина.

Његово Краљевско Височанство Књаз Никола одмах после рата благоизволео је наредити, да се оба ова манастира обнове, и што љепше украсе, које су већ радећи се ево толико година тек прошле неђеље са свијем довршени.

Манастир је Острог у данашње вријеме прави рај за Српство, путови су свуђ гором начињени, око доњега манастира као што и сама слика показује, начињена ја величанствена авлија, у којој има приличан број кућа најлепшом израдом довршених за долазеће госте. У овом манастиру преко цијеле године долази народа доста из унутрашњости Црне Горе и ван границе; ту се вазда може наћи не само од православне вјере народа, него и од другијех вјероисповједи, а особито долазе овамо из Босне, Херцеговине, Приморја, Албаније, па чак и Румелије, да се поклоне моћима светог Василија. Скупштине су честе у години, али је највећа скупштина о Троичину-дне. Путника веома занима, кад пред очима види живу слику пошљедњих ратова, чисто постане очаран лепотом овога положаја, а као да га и сама гора подсјећа на оно, што су наша браћа трпјели, кријући се у овим пештерама, бранећи ове крше, и нијесу жалили пролијевати своју најдрагоцјенију крв, за „крст часни и слободу златну“. Зато браћо! помолимо се Богу и молимо светога Василија за спасење њихових душа. А ускликнимо једногласно и помолимо се да живи Његово Краљевско Височанство Никола І., Књаз и Господар црногорски, који очински води бригу за срећу и напредак свога народа, који је подигао ове и многе друге манастире, на старим развалинама својих прадедова, да му свемогући Бог испуни племените жеље.

 Подгорица 1892.