Нешо Станић - Увод

 

Нешо Станић

УВОД!

 

На Рибници самом ушћу

Немања је двор дизао,

Па отоле земљу Рашку,

И све српство сабирао.

 

Пјесник и Вила Н. I.

 

Али и та славна колијевка, у којој је рођен најславнији Немањић, би освојена од Турака¹). И лијепа Зета легло српскијех великана постаде беиједно пасторче дрскога освојача Азијатскога, и у лијепој равној Зети, у китици “Шехер Подгорици” мјесто двоглавога Душанова Орла, залепрша полумјесец, а под његовом тежином протекоше сузе Србинове, и од горде властеле постаде тужна раја. –

 

¹) Под владом Султана Мехмеда, освојача Цариграда, турска војска дошла је преко Куча, и настанила се у граду Медуну. На челу турске војске био је Мухарем-ага, Подгорицу узеше Турци око 1443. год., а град Жабљак престоницу Иван Црнојевића и равну Зету 1482.

Писац

 

Какве су борбе морали издржати Срби, које муке подносити и тијелом и душом, лијепо нам представља Драгашевић у својој пјесми “Јека од Гусала”:

 

Од онога дана чемернога,

Кад је српско пропануло царство,

На Косову пољу јадовиту

Србин трпље муке свакојаке,

Од "Турака грдних зулумћара

…………………………………………..

Све што му је најмилије било,

Већ његово смјело бити није

Дивна поља и ливаде тучне;

Прегажена бјеху од Турака

Лепа села и вароши красне

Постадоше станиште Турака;

Гдје бијаху куле и кубета,

Ту се дижу турска мунарета;

Гдје с појаху пјесме божанствене,

Ту урлићу Хоџе и Дервиши,

…………………………………………..

…………………………………………..

 

Гдје је пјесма хорила се дивна

Ту је мучна овладала чама.

Србин сије а Турчин пожњева

Србин гоји а Турчин ужива,

Србин ради а Турчин се слади,

Србин роди а Турчин одводи;

Српска земља турски спахилуци

Српска чеда турски заточници,

…………………………………………..

…………………………………………..

 

Српско благо у турским рукама

Турски коњи српске газе мајке,

Нигдје мира за Србина нема,

Нигдје станка нит весела данка,

Код својега толикога блага

Србин поста убого сироче;

…………………………………………..

…………………………………………..

 

Срб се пење на врлетне стење,

И увлачи у провале брдске,

Да избегне турско самовољство;

Не боји се медведа ни вука,

Нити других грабљивих звјерова,

…………………………………………..

…………………………………………..

 

Е је Турчин гори од медведа,

Е је Турчин грознији од вука и т. д.

 

Ко очима није видио, ко доживео није иго турског зулума, тога слабо потреса “Јека од Гусала”, томе изгледа само појезија – али не, пјесник је и сувише мало рекао, те да с тијем може приказати њене муке, које су се трпјеле а које и данас у ХХ-том вијеку трпе наша јадна браћа у робству. Та тешко је вјеровати да човјек човјеку може учинити она зла која се Србину чињаху, не Турци, него браћа по крви и језику, браћа који преврнуше вјеру наших ђедова, па постадоше дину измећари, и слепе слуге азијата, а грозни тирјани и мучитељи своје браће. С примањем нове вјере као да се је избрисао из њихових срца сваки осјећај човјечности, милосрђа и љубави; као да је бог бацио проклетство, да Србин до краја страда, јер Србина направи Србину злотвора. Великаши први попустише, а сиротињу све муке и зулуми не наћераше да одступе од вјере, и од имена свога народа, глад – патња мач – коноп – и колац мученички сноси и одржа све до пет стотина година. Велики пјесник Владика и Господар црногорски Петар II. Његош, спјева тужну оду српској несрећи и неслози у ”Горском Вијенцу:“ 

“Бог се драги на Србе разљути

За њихова смртна сагрешења!

Наши Цари Закон погазише

Почеше се крвнички гонити

Један другом вадит очи живе;

Забацише владу и државу

За правило лудост изабраше!

…………………………………………..

…………………………………………..

 

Великаши проклете им душе,

На комаде раздробите царство,

Српске силе грдно сатријеше

Великаши траг им се утро,

Распре сјеме посијаше грко

Те с њим племе српско отроваше;

Великаши грдне кукавице

Постадоше рода издаице” и т. д.

 

И заиста превратници вјере за своја нечовјечна дјела и мучења добијаше имања, титуле и почасти, a народ пати муке трпи и ево срећом, дочека, да из слободних брда – Црне Горе – слеће осветник и силом одијељени брат те ослободи дивну Зету.

Колико је српскога цвијета у нашој Зети издахнуло на божјој правди од угњетача без сумње много, али то је већином сакрила тавна прошлост њеним црним велом. Ми им више не знамо ни имена; но њихове душе радују се! А мени је циљ, да овде прикупим имена неких наших срба из Подгорице, који су од неправде, шпијунства, и подлости, или убијени или прогнани, те да их истргнем из заборава, и да очувам њихову успомену за будуће нараштаје, и да покажем начине којима су се служили Турци чак и у новије доба.

Овде ћу напоменути неколико случајева, ђе су “неки Турци” боље рећи потурчењаци, показали човјечности и пријатељства, спрам своје браће православне вјере, и ако су такви примјери доста ријетки.

Да је икога било, да прикупља из даље тако заслужне примјере појединаца, који су своје српско име, и православну вјеру толико љубили те су за њу невину своју крв давали; читула њихова би била и сувише дуга, она би заслуживала и рада и труда, јер њихова је крв запаљивала жижак у кандилу Зете пред олтаром вјере, и народности, те је тако лијепо очувана вјера и вјерски обичаји – нашега народа у овоме тешко мученом крају. –  Има се њима благодарити. Они су као достојни синови својих предака не уплашени од очигледних мучења, жртвовали себе “за крст часни и слободу златн” и учињели да питома Зета дође у руке њенога великога Ослободиоца, онако чиста и вјером и именом, да јој он сам пјева у “Балканској Царици”: 

“А мене ћеш чисту наћи

Ка намјере твоје што су;

Ка сјутрашње што ће сунце

На цветове затећ росу и т. д.