Подгоричка црква.
На сјеверо-источној страни вароши Подгорице, под самом Горицом налази се једна мала
старинска црква, а храм је Св. Вел. мученика Георгије, сагређен из доба Немањића
српским краљем Вуканом, свршетком XIII. вијека. Ова је црква много страдала, као
и млоге друге у турској царевини, и за дуго година у прва доба била је затворена,
у којој се није смјело служити, али су у њој натписи украса, и светитељи по горњем
своду у зидовма добро сачувани, па се и данас добро познају и чувају. Од западне
стране ове цркве био је тријем од штица. Овдашњи Срби желећи је продужити, у
1856. години развале овај тријем и на том мјесту поставе темељ од камена, но чим
то овдашњи Турци дознаду устану противу ове радње, на челу тијех Турака био је Хаџи
Ибраим Оручевић, Мујо Крпулевић, и Ибро Сукнић, подигну глас, вичући, “Ха у мет
и Мухамед, које Турчин, устајте да видите што Власи раде око цркве, копају шанчеве,
да у њима доведу Црногорце, с намјером, да узму Подгорицу”. Тако појури велики број
Турака, и чим стигну на лице мјеста, нађу неколико Срба, који помагаху, и нагледаху
тај рад. Турци навале на њих, а ови чим виђеше што Турци мисле разбјежу се, неки
од Турака пођу за њима у поћеру – а неки остану те
подигнути темељ развале, и поравњају, пријетећи им, да овђе не смију ништа
радити¹).
¹) Црква је онда затворена била у њој се није смјело
ићи нити црквене обреде вршити.
Срби се за ово пожале Халил спахији Лекићу²) ондашњем
забиту (начелнику) Подгоричком, али овај не даде ни да приступе, него им припријети
да се за ово не смију никоме жалити.
²) Халим спахија Лекић био је Груда од брадства
Никовића којих има до 40 кућа. По причању Глига Радоичића, старосједиоца подгоричког
да су Никовићи највећи зулумћари подгоричким Србима била док су Подгорицом Лекићи
управљали.
Срби се једног дана окупе чинећи договор како те за
ово поступити, и коме ће се жалити, најпосле ријеше и пошљу у Скадар: Павла Гвозденовића,
Глига Радоичића, Ђура Станића, Михата Миркова, Јефта Ненезића³), Ђока Пејановића,
Ника Шестића, Михата Чубрановића, Андрију Рогошића, и Васа Ћуковића, код руског
консула, господина Сунчекова да му саопште ову неправичност подгоричких Турака,
које Србима чине, и да им буде помоћник код скадарског Валије Мустај-паше; а у исто
доба с друге стране пошаљу, Јефта Станића, и Филипа Мараша, (из Зете) у Цариград
код руског консула, и других пријатеља да им буде помоћник код Султана, да покажу
како се са рајом овамо поступа, и дако им се дозволи продужити ову Цркву.
³) Јефто Ненезић пред пашом највећма се борио,
но то га је по причању и главе стало, јер по доласку из Скадра у Подгорицу није
дуго живио, кажу да је био отрован.
Писац
Ови код Мустај-паше скадарског Валије немогну ништа
учинити, јер прије бјеше пошао глас од овдашњих Турака, молећи га, да Србима не
дозволи радњу око цркве, те чим се Валији пријавише, он их окосито срете и не даде
им о томе ријечи да проговоре, те се ови вратише без икаквог успјеха.
Јефто Станић и Филип Мараш, посље подужет бављења
у Цариграду, вратише се задовољни, донесоше ферман од Султана да могу Срби цркву
продужити колико желе, а уз то дарова им још неке повластице. Срби се овоме овеселище
и одмах наставише рад и довршише то започето мјесто. (На истом мјесту по ослобођењу
подигоше звоник и уљепша се овај рад). Но како су Турци зловољно гледали на ову
њихову повластицу, они су њима чињели разне неприлике, западајући им по путовима,
слабијему отимали хаљине, и ако је код којега новаца било отимали су, успротивили
се такви, томе су Србину и леђа знала, а кад су по црквеним обредима Литијом око
вароши ишли, нападали су на њих турци више пута, уз то истакли би се по неколико
Турака, да им спријече ове свете обреде, али су их Срби Подгорички уз припомоћ Срба
из Момишића¹) с помоћу Божјом, и својим прегнућем рашћеривали,
и уз пркос њихов Литијом пролазили.
¹) Момишићи нијесу имали друге цркве осим ове те су
у таквим приликама вазда били заједно са подгоричанима, и бранили ову светињу од
нападача.
Писац
Једном приликом затворили се неко лико Турака у куће
Турковића на Драч, и чим су наљегли Срби с литијом, зачу се пуцањ пушака из којих
зрна пролећеше кроз народ, али благодарећи промислу свемогућега, били су Срби сачувани,
да ни један није ни рањен, ни погинуо, до само једна звјездица од великог крста
убјена и пала. Те је овај чудотворни крст, који је многе болесне како православне,
тако и мухамеданске вјере спасавао¹), на себе примио ову жртву невјерних Турака,
и тек после ослобођења Подгорице ово је перо (звјездица) стављено.
Срби не могну даље ове неприлике трпјети, јер су се
узалуд жалили властима; намисле подићи другу цркву на гувна Станића, ђе се многе
црквене куће налазе, а близу старе епископије саграђене Светим Савом у Дрпе. Те
1870. год. ријеше се Срби да моле турске власти, да им дозволе на том мјесту цркву
подићи. Ову намјеру Подгоричких Срба дочује Хаџи Ибрахим Оручевић и Мола Бећир Сукнић
(уљема²) који позову неколико отмјених Турака у Медрезе³), и саопште им намјеру
Срба завршујући: “Немој те да им то дозволимо, него да одмах код Забита пођемо,
да му за ово кажемо, док они нијесу приђе пошли, да не би уграбили и дозволу добили.“
¹) Виђи моје прво дјело: “Збирка примјера и поука” стр.
65. која је чудотворна дјела овај крст чинио.
²) Уљема је духовна управа.
³) Медрезе су данас слагалиште војног материјала.
Сви Турци на ово пристану и пођу скупа код Забита. Забит
их лијепо сријета, дајући им по чину мјеста, наређује да им се донесе дуван и кафа,
пошље подужег разговора запитаће Забит: “Хајерли, ваш долазак није без ништа?” Хаџи
Ибрајим настави говор: објашњујући му што их је довело, и молећи у име свијех присутнијех
да Србима никако не дозволи цркву у варош подидизати. Забит¹) им се обећа да ће
им жељу испунити ови иза тога поздраве се са њим и пођу задовољни.Други дан долазе
Срби и подносе молбу у којој наводе, да им се од неких Турака чине велики зулуми,
идући у цркву, а да је и њему то добро познато жалећи се а ли је све у залуд било,
те намјеравамо подићи цркву на гувна Станића, ђе се и црквене куће налазе да имамо
овде у варош богомољу, како ћемо онда бити слободни од харамија²) који цркву краду,
народ пљачкају, а често пута чине да се многи Србин, сломљених леђа кући повратио.
¹) Забит у то доба није био подгоричанин него
странац, а био је наклоњен Србима знајући њихову муку коју трпе.
²) Харамија – зликовац.
Писац
Кајмакан (забит) видећи њихову невољу, жалећи их одговори
им: “Ја видим да имате својих разлога и мени је добро познато ваше страдање но улема
не даје, каже да се то ваше грађење с вјером коси. Али дођите у Џумах¹) на један
сат послије подне, скупићу меџлиз²) тај дан пред менџилизом бићу ви наклоњен. “
Срби се поклањају захваљујући Кајмекану, полазе задовољни. У петак долазе Срби,
и чекају пред вратима да их позову, после неког доба долази заптија³) и позива их
да уђу код Кајмекана и меџлиза, Срби приступају к вратима, врата се отварају, они
приступају по турском адету поклањају се; виде пуну салу турака чалмама и брадама,
сједе на миндерлуке застрте хаљинама, срчу кафу и пуше дуван вију им се колутови
димена; кајмекан сједи у зачеље с десне стране сједи му Хаџи Ибрајим Оручевић, а
с лијеве Мола Бећир Сукнић и до њих остали меџлизи.
¹) Џумах - петак.
²) Меџлиз - одбор.
³) Заптија - жандар.
Срби пошто се поклонише поздравише их са ријечима,
с којима се у то доба Турци поздрављаху добра ви срећа на које им Турци одговоре
“дао Бог добро” “што тражите рајо?” Један од меџлиза запита их; Срби одговоре предали
смо Кајмекану и Вама један харзуал¹) “а зачем настави Хаџи Ибраим Оручевић, Срби
одговоре “да молимо забита и Вас да нам дозволите подигнути мало цркве у варош а
као што ви је познато......”
¹) Харзуал - молба.
Хаџи Ибрахим прекиде им говор са осмјехом “ха, ха, ха,
цркву је ли настави опет са осмјехом ха, ха, ха; зар ви је мало она је ли?!“ -
(махајући
главом, а шкрипну зубима).
Кајмекан наређује да се херзуал на глас прочита и да
свак чује што им се крива? Ћатип¹) узе молбу и на глас чита; Турци се мрде и мрко
Србе погледују, чисто им криво, што се зулуми помињу, а кад дође на ове ријечи “да
се даде и нама мјеста за цркву као римокатолицима.” Хаџи Ибрахим устаде на кољена, и објема рукама
махну и ка помаман викну на ћатипа, да прекине читање молбе, упро оштри поглед на
Србе говорећи: “Ви власи никад не
можете имати право као латини; јер се они кољу с Црногорцима као ми Турци, и пролијевају
крв с нама заједно, бранећи Спуж и Подгорицу; више је курбана²) пало латина из малесије,
на Црну Гору на измет³) царски за ријеч Султанову него Подгоричких Турака, и вазда
су ни били вјерни; а ви што сте учињели?! ви сте хинајети⁴) да преносите гласове
у Црну Гору и да доказујете што се код нас чини, зар ми вас не знамо је ли?! но
ми смо мерхаметлије₅) те ви све опрашћемо;
¹) Ћатип - писар.
₂) Курбан - жртва.
³) Измет - послуга.
⁴) Хинајети - невјерници.
⁵) Мерхаметлије – “добродушни.”
Писац
кажи те ми што сте учињели корист нашему Султану нако
штете и све несреће, које нас постизавају ви сте себет¹) томе па још да ви допустимо
цркву да градите у варош је ли?! А знате ли да ми је и она на сметњу, коју имате
под Горицом”, Турске ми вјере, као да ми је на врх главе, тако је трпјети не могу;
и Дина ми²) да могу бих учинио да је ни онамо немате, а латинима, турске ми вјере
и свијех пејгамбера³), бих њима дозволио да је уза саму листру од џамије Главатовића
ограде.“
¹) Себет – “узрок”.
²) Дин – “вјера”.
³) Пејгамбер - пророк.
Писац.
Срби се опет поклоне и правдајући се да су и они вјерни
Султану, али им правдање не помаже, него сви Турци одобре ријечи Хаџи Ибрахимове,
и забране Србима да цркву граде; ови из суднице изађу сјетни, пођоше осталим Србима,
који су их очекивали и кажу да им Турци не даду цркву градити. Они пошто то разумјеше
одмах спреме неколико Срба у Скадар код руског консуле господина Сунчекова, да му
све објасне, и да им код Валије скадарског поможе, добити дозволу, да могу цркву
у варош подићи, но ни сада не могоше ништа успјети. Подгорички Турци чим чуше за
намјеру Срба, да се у Скадар крећу код Валије, да им се дозволи црква градити, бојећи
се да им то Валија не допусти, одмах пошљу свога човјека с писмом код Улеме и Валије у Скадару молећи их да одбију
Србе од потраживања. А сами иза тога до истога мјеста ђе су Срби намјеравали цркву
подићи, поставе темељ за градњу мехтеп-ихарбије¹) и чим подигну зид јаве у Скадар,
да је на томе мјесту, ђе Срби траже цркву да граде мехтеп ихарбија почета, што се
коси шеријатом²) те тако Срби обијајући од једнога до другога по Скадру, и овом
приликом повратише се без успјеха.
¹) Мехтеп и харбија - војничка школа.
²) Шеријат – “вјерски обреди”.
Писац
А
Турци подигоше свој мејтеп и покрише, али га потпуно не довршише, нити у њему би
суђено да се уче турски ђаци за војничке спреме, него по ослобођењу Подгорице, дана
27-ог јануара 1879. год. постаде ово државна кућа, у којој се у почетку со продавала,
после служила за управу царинарнице, а сада је радионица државног оружја, и тако
Срби остадоше да на овом мјесту не подижу цркву, те од тог доба па до данас непрестано
се воде преговори на којем ће се мјесту црква подићи? Неки дио грађана предлаже
да се подигне у линију Миркове Вароши, а неки на мјесту спрам Немањине Риве ђе је
скоро општина почела подизати свој парк. Те према вишем броју грађана, мислим, да
је најподесније мјесто овђе у новом парку, међу двије вароши, да се та величанствена
црква подигне, на саму средину Старе и Нове вароши, да побожни Христијани
пролазећи поред ове свете богомоље, сјете се свемогућега и помоле се за спас и напредак
српскога народа.
Наша општина има велики парк од неколико рала земље
из више ријеке Мораче, који се ево неколико година ради, засађен је разним дрвећем,
на којега је општина потрошила из своје благајне велики дио новаца, тај парк заслужује
да се подржаје, пошто заузима толики велики простор у којем се овдашњи варошани
са шетњом могу слободно задовољавати, а познато је свакоме, да је овај нови парк
за тај посао мали. Друго је мјесто за тај величанствени свети дом, да се подигне
на Гувна Станића на сред Старе вароши, ђе је била жеља наших старих предака.
Нема коментара:
Постави коментар