Нешо Станић
НЕДОЗРЕЛОСТ.
Бивши свештеник ове вароши
пок. прото Поповић славио је светога Стевана краља Дечанског, који пада 11.
новембра, и на своје крсно име позвао је госте за трпезом, међу њима бјеше и
неколико младих научењака. У чело трпезе сједи пок. војвода Марко Миљанов; уз
јело се пије, а уз пиће проводе се разни говори, неки о домаћем послу, неки о
биткама, ђе је који био, а наши млади научењаци подигли глас, и то да им се
чује, како се наша земља око сунца окреће, како постоје тијела сунчева и
мјесечева, које их звијезде прате, а уз то и многијема звијездама имена
спомињаху, шта више и даљину њихову од земље, и једне од друге, покаживаху и
још којешта подобно томе. Војвода Марко упро очи у њих, често им претргне
говор, дако се сјете и прекину те приче, но они опет понови на то, док му
њихова прича додија, узе чашу и позва попа Захарију говорећи:
- Оче, већ не могу ову
недозрелчад слушати, јер нијесу још ни азбуке добро научили, а постали су
звјездари, укочи им се врат дижући главе горе и бројећи звијезде, по нешто су у
календарима читали, па се народу престављају као какви велики научењаци, те им
причају оно, што не могу разумјети, а вјеруј ме, да ни они не знају што причају.
Окрену се пут њих, говорећи: “у ширину Срби јадна ви мајка, прођите се висине, боље
би било да знате колико је до Призрена, Звечана и крвавот Косова, и кудијен би
се могло поћи да притечемо у помоћ паћеној браћи, но да мјерите висину од земље
до сунца и мјесеца, што то нитко до једини Бог не може знати, само што по неки,
којему ништа не манкаје, о томе пишу и воде бригу. Видите ли како смо скучени
са сваке стране и све нам други мало по мало одузеше, док ви висину премјерите,
оставите ви то онијема народима, који броје по неколико милијона житеља и
велики простор земље, да они поред те огромне ширине своје земље воде бригу и о
висини, а ми сада да ширину тражимо. О, јадна браћо, у што сте памет узели,
неби ли боље било да што опишете о прошлости и приповиједате народу о старим
српским јунацима и о великој проливеној крви за отачбину, па да сачините какву
ваљану пјесму из прошлих и садањих ратова, те да сподбијете гусле, па уз њих
набрајате њихова дјела”. Окрену се пут прота говорећи:
- Јесам ли оче прото угодио,
право ми кажи? Прото одговори: - Јеси војводо, заиста и лијепи су такви примјери
и поуке, но ја да ти и друго о њима причам. По неки домаћин школује овђе свога
сина, догна га до четвртог разреда, желећи, да му у старости помогне, дадне га
на Цетиње, па бива и даље у друге земље да учи, он се труди и одбија од свога
залогаја, да пошље сину или брату доклен га научи, па када отуда дође ево га
као из калапа, обукао уске хаљине, штап у руке, погосподио се, па нешто светско
прича, они га слабо разумију, слушаоцима богме по који пут отргне се осмејак, а
његови старатељи кукају, што им се од ђетета
учиње, па најпосле ускрива му се и тражи боље, а остави оне, који су му у помоћ
прискакали. Ето, до шта их је та наука довела. Једном идући тако неколико њих
заједно, дигли главе и којешта причају, ја им назови: „помага Бог”,
један од њих одговори: “бонжур”, стадох па се крстим од чуда, јесу ли
они у чистој памети и незнам што ћу им рећи.
Састанем се који пут са
њима, ја им по ђeшто из прошлости причам, а они прелазе на друго, и бих рекао
као да презиру, те ме тако ми Бога смету, да ми се не мили са њима се састати,
али нијесу ни дао Бог сви једнаци, него их и добријех међу њима има, те да
постане срећан онај његов старатељ, па благо таквоме; те овако су ти ови
данашњи неки научењаци војводо, ја такве зовем недозрелчад, који су своје
заборавили, а туђе не научили, па тумарају као по мраку” - но нијесу само они,
који су у уске хаљине, него има много таквијех, који су и у нашким хаљинама, па
уобразили у себе као да су сву свјетску науку у чашу попили. Свак ћути нитко ништа не говори, док ће један од њих: - вала војводо, ти на нас сабљом махну а прото посјече, не знамо од
кога ћемо се бранити.
Војвода им одговори: -
ваистину, сами сте криви не причајте оно, о чему вас нитко не пита, а не
заборављајте на Српство и наш лијепи обичај, као и најлепши језик од свијех
другијех, ми се трудимо, да нам ако не пушком, а оно барем пером ваљаднете, да
скочите у одбрану своје домовине, па онда да се свама дичимо, и таквијема се се
синовима каже: срећни нараштај, који своје чува и брани, да га туђин не
савлада.”
Нема коментара:
Постави коментар