Нешо Станић - Пријеварно побратимство

 Нешо Станић

ПРИЈЕВАРНО ПОБРАТИМСТВО

Немогуће је пером обухватити зулуме, које разуздани Турци у низу вјекова зетским Србима чинише од турске самовоље многи се домови с прађедовских огњишта у стран свијет иселише; међу исељенике зна се и о браћи Радовићима, пореклом из зетског села Кокота. Од реченог братства Радовића исходе два огранка, Мирановићи и Кнежевићи, од последњих 4 брата, именима: Мило, Митро, Васо и Божо, богато су у свом селу живјели, њихно село спадало је у обим спушког кадилука, а у подручје Мећикукића, који је у више прилика на њих из обијести нападао. Једном приликом Кнежевићи се побију с Мећикукићевим момцима, усљед чега утеку у Црну Гору, окле предигну у Русију за вријеме царице Екатарине, која је у то доба с Турском за ослобођење хришћана ратовала, - у томе рату ступили су речени Кнежевићи као добровољци и кроз кратко вријеме задобили су љубав надлежних старешина. Једног дана за вријеме тога рата изађе неки турски мегданција међу војскама, с позивом, да му ко из руске војске на двобој дође, и у најкраће вријеме он обезглави три руске мегданџије, на очиглед обадвије војске; што је код све руске војске огорчење изазвало што нијесу ни браћа Кнежевићи с равнодушношћу прихватили, с чега се Васо истаче с молбом, за дозволу од свога старјешине, да с Турчином срећу окуша. Добивши дозволу наоружа се и узјаше коња, пољуби се с браћом, крене играјући коња и српски пјевајући, те примакнув се к шатору, зовне Турчина на оглед. Чувши Турчин позив српских језиком, упита мегданџију: “Одкле си ти”? нашто добије одговор: “Ја сам из спушког кадилука равној Зети”. На то Турчин ослови: “Васо, ми смо браћа, и ако нас вјере раздвајају, и ја сам спужанин, а зовем се Амо Бардовић; но пошто смо земљаци, пристајеш ли да се побратимимо, те да међу двије јабанске војске не просипамо братску крв”? Ово говорећи уђе под шатор, те изнесе чутуру с ракијом, да госта не као мегданџију, него као земљака гостољубиво дочека, те се и он попе на коња, и за чудо војскама, које су очекивале да њих двојица један другом смртних удараца даде мјесто тога они су се здравили ракијом, честитајући један другоме побратимство; у доба кад је Васо здравио Турчину, па је пригнуо да пије; невјерни Турчин окрене пушку к Васу, која му огањ, не прихвати, те дохвати другу, да би се њом послужио али за њега би доцкан, јер Васо прије одбаци чутуру с ракијом, и окрену пушку, коју Турчину у прси опали, који се рањен даде у бјегство, нашто му Васо рече: “Лагано побратиме, зар се тако у вас браћа држе”? Прибије га другом пушком, која га с коња свали, и Васо му одсјече главу и однесе је у логор, ђе је с великим одушевљењем дочекан.

Иза ове битке Кнежевићи добију земљу од руске владе близу Одесе; те су на своја добра и рођаке више пута к себи звали, узалуд, јер и ако су им саплеменици под господарство Турака ропски живјели, жао им је било за навијек опростити се с родним завичајем својим, којему ето иза дугог низа година синуше дани слободе.