МЛАДОСТ И СТАРОСТ.
Неки Петар, млад момак од својих 25 година ожени се и узео је себи Љубицу, ђевојку пут 18 година, која бијаше лијепа, као да је бијаше човек по својој вољи за себе цртао. Но Петар није био у стању да јој купи лијепе хаљине, које би доликовале њеној лепоти, он је зато много чезнуо. Али Љубица бијаше задовољна и са онијема, које је носила, она се дружаше са невјестама њене врсте, и не бијаше јој зазорно што тако модерне хаљине немаше. Једном јој Петар као у шали рече: „а да, заиста бих волео да се нијесам женио, кад нијесам у стању да ти направим лијепе хаљине, као што ти и другарице носе“. Нато му одговори Љубица: ,,зар ти је то Петре највећа брига, не цијене се жене по модерним хаљинама и којекаквим белилама по лицу, него по раду, карактеру и вредноћи њиховој. Мени би стидније било, да се у којег трговца задужиш, па да ми модерне хаљине купиш, те кад томе дође дан исплате, да те по судовима вуку, е тек онда бих се стиђела. Ја се у овим скромним својим хаљинама поносим, за које нијеси ником ништа дужан. Ох! како су ми слатке и драге, но и кад бисмо могли боље, опет не треба трговцима и чивутима џепове да пунимо.
Ове ријечи добре домаћице Петра веома ублажише, и за дуго вријеме није о томе ништа говорио, и тако су радосно своје дане проводили.
Једном приликом на једној великој свечаности опреми се Петар, а Љубица са својим другарицама, те пођоше да се тог дана проведу. Петар гледајући на свакоју страну ђе ће Љубицу угледати, док после неког доба даде му се поглед у неким хладовима, виђе Љубицу ђе сједи међу своје другарице, које бијаху у сјајним ођелима обучене, а његова Љубица скромна, али поносито главу уздигла као да бијаше жена каквог племића, не осврћући се на велике наките около сједећих жена. Но њеном мужу мислећи у себи - о као да смрче пред очима судбино! Зашто пред тобом нијесмо, ако не баш једнаки, оно бар приближни. Зашто и мени нијеси наклоњена, да учиним својој жени као други. Пође својој кући невесео, замишљен, послије неког времена дође и Љубица, види домаћина снуждена, весело руке шири те га грли и пита, што си тако невесео, ваљда ти није повољно данашње весеље било? Петар одговара, све је добро и лијепо било, али ми је на ум пало да идем у свијет, дако би ми Бог дао да зарадим и донесем, да се и ми као други поносимо, а овде колико драго да стојим, ја не могу то добити, но ти се труди да зарадиш себи и томе ђетићу насушни хлеб, и онда, кад нијесам ја овден, није ти срамота да се и простије носиш. - Љубица хукну, као да је нешто снађе, и кроз плач одговори: „јадан човече у што си памет узео, да оставиш своју постојбину и овог нашег ђетића, а ево три године од кад смо се састали, које смо у највећем задовољству провели. Куда ћеш сада, ђе ћеш боље наћи, него код своје куће?, труди се као и до сада, па ће и нама Бог помоћи”. Али све те племените ријечи добре домаћице не могаше намјеру Петрову одвратити, него се спреми и оде по свијету, те тако тумарајући од града до града, и потуцајући се од немила до недрага, да што заради и кући донесе, “но нигђе не висе колачи о драча”, као што наш народ каже: “туђа земља, нема пријатеља”. Тако је Петар у туђини провео 15 година, али сузе његове добре Љубице, која се непрестано Богу молила, и жеље његовог ђетића, смилова се свемогући Бог, те му даде прилике и заради лијепу суму новаца, и пошто се дохвати тога, упути се и дође својој кући.
Но Петар прикучио 50-ту годину, убило га много труда, осиједио и отежао, а и жена му тако од мисала и других неприлика почела старати, сједи снуждена, гледа час Петра а час пред собом. Нато ће јој Петар: “што си тако Љубице замишљена, а ево сада донио сам да можемо живјети лијепо, па ћу ти купити добре хаљине какве желиш, и све што ти буде воља, учинићу ти”. Љубица одговара: “еј мој драги Петре, сушто се хвалиш и поносиш, нити си донио, што си понио, нити си нашао, што си оставио, кад си пошао од куће био си румен као ружа, хитар момак и добар војник, а дошао си сијед и отежао, изгубио си оно што је најдраже, а мене си оставио као цвијет у најбољој снази, без модерних хаљина, лепота ме красила, а сада си ме нашао као увели цвијет. Од како си пошао, било је овде неколико битака са непријатељем, да си овде био, би имао какав, орден”, а тако сада нити си у весељу за оро, нити на жалост за лелек, ни у чету за војника, па сушто ћеш се ти међу друштвом показати”? Нато јој Петар са осмјехом одговори: “а да, да сам у биткама погинуо, како би ти ондар било, зар то неби теби и томе ђетету теже било”?
Љубица му прекиде говор: ”и ако би погинуо, ђе се млади момци грабе, би се барем добро ожалио, а тужбалице би ти наријецале поља и мегдане, као и другијема што су набрајале, те би се твој син тијем дичио, да му је отац за отачаство погинуо, а ја би се тијем поносила као и многе друге, које су удовице остале, јер овије свијет кратак, још мало па ћемо га и ми оставити, а тешко томе, ко своју младост у туђини проведе, тај нити зна цијенити своју породицу ни свој завичај”.
Нема коментара:
Постави коментар