Пјесников
гроб на Ловћену
- Из успомена протођакона Филипа Радичевића
Још млађи, моих година имао сам обичај испитивати
савременика Господара Владике Петра II. Петровић-Његоша о њему. Они ми причаху,
да је био изванредне љепоте и величине и надприроднога духа, те је са своје
љепоте прозван, “Дика Црногорска” који је одма са првога познанства
магнетизирао људе да му се привежу са свом душом.
Он
је 1837. год. пошао на Ловћен са братом Пером, Ђорђијом, Стеваном Перковијем и
многим главарима и прегледавши Језерски врх, узме један камен и рече: “Драга
браћо! Са овим каменом постављам темељ мојој вјечној кући!” –
На те ријечи рећи ће му рођени брат Перо „Бог с
тобом Господару што говориш тако млад, за твоју вјечну кућу! Чему да се на врх
ове планине копаш кад имаш готову раку у Свете Госпође на Цегињу.”
„Ово
је моја последња воља коју сте ви дужни испунити и да више о томе не говоримо”,
рећи ће Владика. Црквица се на Ловћену саградила у дужини 5 метри а у ширини
31/2 метра, посвећена Св. Петру Цетињскоме. У њој се св. служба држи сваке
године 29. Јуна.
Владика Раде осјећајући се тешко болестан, и да му
је час смртни наступио, нареди да му свештеник донесе причешће да се подкријепи
светим тајнама; и, Поп Јоко Шпадијер, донесе чашу и причест да га он причести
као и другог болесника при смрти. Владика му озбиљно рече. „Нијеси ти
достојан да ме причестиш” и узме сам чашу, те се причести. Послије призове
Пера и Ђорђију и рекне им: „Моја је последња жеља да се укопам на Ловћену; а
ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учињети како ја хоћу, онда ћу вас
оставити под проклетством, и моју жалост на вашу душу.”
После неколико минути 19. Октобра пред подне 1851.
године у вјечност се пресели, и тога дана падаше страховита јесења киша која је
трајала за пуна четири дана.
Кад је умро савјетоваше се Перо и Ђорђија да ce
обуче у црквено Архијерејско одјејаније са митром на глави и крстом у руци,
које је све у подпуном реду извршио тадашњи архимандрит Петроније Лујановић,
свештеници баички, доњекрајски, његушки и ћеклицки, а било их је и из племена
преко шесдесет свештеника, који га чиновно опјеваше и у гробницу Светога Петра
у цркви Митрополије сахранише 22. Октобра исте године.
У овом гробу је почивао пуне 4 године, док га је
свечано Његово Височансто блаженопочивши Књаз Данило І. с рођацима, с главарима
и са двије хиљаде црногораца на Ловћен пренио и 14. Октобра 1855. године у
ловћенску црквицу сахранио, да се његов последњи завјештај изврши.
Но почем је Ловћен планина изложена густим облацима
при промјени времена, те из густих облака вазда сијевају муње и громови пуцају,
па је и Његошева гробница са богатим одјејанијем привлачивала муњевите свитке!
Усљед тога и црква је сва изпрскала била, и морала се неколико пута поправљати.
И писац ових редака три пута је шиљат био, да се кров и громобран са депозитом
воде поправи, но и сва ова поправка није у стању била опасност цркве одклонити.
Наша влада морала је 1879. године шиљати стручне
мајсторе за поправку цркве и громобрана, као и за крчење путањице уз ловћенски
хрбат и по врху њега, да се слободније до цркве доћи може. Све је у подпуном
реду ове године довршено.
Какав је владика Раде пијетет уживао мишљења су у
народу била, да се он посветио, и да би требало његову гробницу отворити. Гроб
је био отворен да се поправи, и кости окаде по светоме обреду црквеноме.
За извршење овога значајнога прегледа митрополит
Иларион са многобројним свештенством и Војводом Ђуром Церовићем, пођу исте
1879. год. 8. Октобра преко села Бјелоша, горе Пресјеке до Иванбегових корита.
Приспијемо око подне у равницу „Блатиште“ и пјешке дођемо пољем до бившег
манастира „Преображенија“, кога је био свети Петар I. саградио, и тако уз хрбат
ловћенски пријеђемо сву узбрдицу до пећине ловћенске, која изгледа као соба,
гдје се може склониште имати у вријеме рђавих непогода од кише и вјетрова.
Кад смо уљегли у црквицу код гроба Владике Раде,
мајстори отворе дубоки гроб „Његошев“ и ми свештеници с митрополитом Иларионом
попадамо на кољена, па започнемо велики „парастос“ који је трајао ½ сата. Кад
се имало саћи у гроб на корнижу, ја замолим митрополита Илариона да ја сиђем у
ово светилиште великог генија да у присуству свијех прегледам лијес „Његошев“
около којега су се музе купиле на Српскоме Олимпу. Митрополит ми даде благослов
и ја сиђем у генијев гроб и у томе тренутку мене обузме јежовити страх, и
осјећај које се светиње додирнути морам, душевно ме потресе и по дну ногу
Његошевих у несвијест паднем. Кажу, да пет минута нијесам знао за себе! Посље
своје присебности дигао сам „сакос” Архијерејски и нашао руке и ребра,
са цијелим голим костуром у подпуном реду, само глава - лубања, мало бијаше
удаљена од костура, коју сам на своје мјесто ставио, и цио костур прекадио. За
то вријеме свештеници и митрополит клечаху на кољенима и пјеваху „со
свјатими у покој христе душу роба твојего“. Од донешене одјеће архијерејске
ставио сам на „Његошеву“ главу: златоткани богати ваздух, и нови сакос, кога
сам преко цијелог костура растегао, да је цио костур под њим као под покровом лежао,
на прсима којега ставио се његов напрсни крст на костима, а митра је сва од
муње изгорела била.
Све кости као и цио гроб мирисаху са пушчаним
прахом, које су муњевити огњеви на златоткано одјејаније привлачивали да су
кости морале црне изгледати.
Ко завири у пространо
Царство твоје појезије!
Тај
се мора поклонити
Остатцима Твог геније.
Ми се истога дана преко Бјелоша вратимо на Цетиње
сјећајући се великога генија Петра Његуша, који је са патриотском својом
појезијом уздигао име Србиново, и подсјетио нас да будно стојимо на бранику „вјере
и слободе”. Слава му и хвала и Вјеная память. ¹)
У Бечу 20. Јула 1911.
Филип Радичевић
.jpg)
