Нешо Станић - Народно предање о постанку џамије Главатовића у Подгорици

 Нешо Станић

НАРОДНО ПРЕДАЊЕ

О ПОСТАНКУ ЏАМИЈЕ ГЛАВАТОВИЋА У ПОДГОРИЦИ…..

Познато је, да у првим столећима мјесто данашњег, “Низама” (регуларна турска војска) у турској царевини била је јаничарска војска, којој се је у вишим ратовима придодавала народна војска, звана: “Башибузук”, коју су по царској заповиједи збирале обласне валије..... У једном рату с Московом звани су на војску и Подгоричани, о чијем поласку постоји пјесма:

“Играло оро под Видин

Пушти ме мајко да видим

Да своје куће не видим

Московом кад ћу ратити

Ту ће ми кости остати“ и т. д.

 

Међу подгоричанима у то вријеме спремао се и Јусуф Главатовић мухамеданац из Фундине, ђе и сада има неколико православних, и један мухамедански дом с истијем презименом, (иначе Цикнићи), но како се Јусуф-ага доцније од другова му за пут спремио, то је морао сам кренути; док у путу стигне неког дервиша просјака, који је био наоружан дервишком сјекиром, чији је ријез искривљен у виду полумјесеца. Јусуф је и за рана посумњао у вјерност овога дервиша, и ако га је као вјерског човјека обожавао; путујући тако стигоше у сумрак у једну планину, ђе одпочину иза вечере уморни полијегају, но Јусуф из сумње од друга није био слободан заспати, то се после лагано дигне и на мјесто ђе је лежао, положи неку дрвену трупину, коју обави својим хаљинама па се измакне да са стране посматра намјеру дервишеву.

У неко доба ноћи, пробуди се дервиш, а да би се увјерио дали је Јусуф у сну, прокашле се и зовне га неколико пута, но пошто не доби никаквог одзива, диже се и полако се привуче трупини, по којој у име Јусуфа замахне сјекиром и удари по трупини; онда Јусуф који је то из заклона гледао, рече: “тако ли мислиш невјерни друже”? примаче се и млатну дервиша сабљом те му главу одсјече; па га сјури у неку долиницу, те му врх љешине набаци грање. Сјутра дан продужи пут, ђе тако путујући стигне своје друштво те заједно пођу у Видин.

Рат је трајао дуго, но међу најхрабрије турске јунаке истакао се бјеше Јусуф, за чије јунаштво и сам султан дочуо бјеше, те пошто рат престаде, заповиједи да му Јусуфа доведу и пошто Јусуф дође: цар га прими лијепо и рече му: “ја сам чуо за твоје јунаштво и звао сам те да те дарујем, но ишти што хоћеш да ти даднем”; нашто му Јусуф одговори: Свијетли царе, ја не ратим за поклоне, но за свету вјеру и свога цара”, те иза овијех ријечи султан га је још радије приволио обећајући му, да му дарује као доброме јунаку; те пошто Јусуф виђе да мора примити неки дар, устаде на ноге, поклони се султану и рече: „Свијетли царе! Пошто си наумио да ме обдариш, не тражим ти друго, него да ми даш ферман, да се бесплатно подгоричани на скелу преко ријеке Дрине (код Скадра) превозе, нека ово првијенство моји земљаци као сталну успомену имају, коју сам код тебе у ови рат стекао”. Султан видећи га не само доброга јунака, који није понешен за новцем, него жели да својим земљацима са својијем трудом изради повластицу, нареди одмах те Јусуфу даде тражени ферман, по којему и данас подгоричани уживају ову повластицу.

Враћајући се Јусуф кући, сврати на мјесто ђе је дервиша убио, тражећи по онијем долинама његову љешину, коју је и нашао већ пола распадену, око које обмотан стојаше ћемер с дукатима из којега покупи новце и сасу у свој ћемер и пошто окрену, дуго је мислио што ће са овим новцима, и кад стиже у Подгорицу, после дугог размишљања рече у себе: “ове су паре прошњом скупљене, те се као овакав не могу употријебит за куповину каквога темеља; него најбоље би било, да с овијем новцем овде у Подгорицу подигнем џамију, која ће бити под мојијем именом, те да ми се име у тој богомољи спомиње”. Што бјеше смислио, то и учиње; подигну на једном угледном мјесту џамију, коју прозва презименом својијех предака: „Џамија Главатовића”, која од то доба и данас тај назив има.

Око ове џамије у доба турске владе, било је турско гробље, с којом се додирало и пазариште, а уз то близу ње и ковачи су свој ковачки занат вршили. Но иза ослобођења Зете и ова џамија дочекала је боље дане, јер је с наредбом Њег. Краљ. Височанства нашег узвишеног Господара поновљена, око које је висока авлија подигнута, макло се је пазариште, одаљене ковачке и друге радње, порављен плац испред ње, а у њеној авлији подигнут је нови “мејтеп” за вјеронауку мухамеданске ђеце, одаклен је у посљедње доба изашао знатан број афиза, те се уз ове овђен упознаје подмладак мухамедански са својом вјеронауком.

Ова је џамија данас између најљепшијех мухамеданскијех богомоља, којој мислим нема равна у многијем турскијем варошима.