Нешо Станић - Не шалте се са вјером

 Нешо Станић

НЕ ШАЛТЕ СЕ СА ВЈЕРОМ

Рашко-призренски митрополит Милентије 1872. год. путујући кроз своју епархију, крене пут Скадра. Нека три сељака из оближњих скадарских (у Албанији): Радојица, Мирко и Стеван ћерајући “ћумур” на коње, да га у Скадар продају отпочинули у неке хладове, а коње отоварили и пустили их да по пољу пасу. Угледаше митрополита ђе је окружен свештенством и да право пут њих иде. Нато ће Радојица: Хоћете ли да учинимо нешто, дако без муке дођемо до пара”? Марко ће: “А како”? – “Богме лако, да иштемо владици да нам што даде; они слабо дају сиротињи, него све траже да им ми дајемо. Него нека један од нас леже да га покријемо, па кад наступи владика, питаће: “Шта је томе”?  Одговорићемо: Да је умро наш друг и немамо га сушто пренијети, нити сахранити, а далеко смо од своје куће”. Taj пpeдлог Радојичин радо примише. Но како је Мирко био враголан и најокретнији од њих, рече:” Ја ћу лећи и мене учињите да сам мртав, али под тим услово да мене дадете више дио”. Они оба на то приставу Мирко леже окренут пут истока и покрише га струком. У толико належе и митрополит, ова двојица устадоше и скидоше капе, поклонише се и пољубише митрополита у руку. Он их благослови и запита: “Шта је томе те лежи”? – Радојица одговори: “Путујући за Скадар нешто се онеможе и умрије, сада нити га имамо сушто укопати, нити га можемо собом носити, јер је далеко наше село”.   Митрополит одмах сиђе с коња, којега му слуге прихватише, а он извади “епитрахиљ” и “требник”, очита му погреб и даде им двије бијеле меџидије (8 круна), говорећи: Ја сам свршио погреб, не треба ви звати попа, него у то оближње село з0вите кога нека ви га поможе укопат (сахранит). Бог да га опрости”! - Он узјаха коња и продужи свој пут. Чим се мало одаљи, Радојица ће радосно скидајући струку с Мирка, зват га, држећи у руке новце: Мирко, ево двије меџидије, ми данас лијепо шићарисмо” - Окрећи га и зовући: Мирко! Мирко! прискочи и Стеван окрећући га и зовући: Мирко! Мирко! што си се ућутио”?, али то је само - Миркова лешина била без душе. Радојица ће: “Бога ми је канда заиста умро. Да трчим за владиком”. Узе мах у вас трк вичући: „Господине владика! Хеј господине попе” - Окрену се слуга владичин и показа митрополиту да неко трчи и зове га. Уставише коње, док и Радојица стиже веома уморан и јецајућим гласом стаде говорити: Го-о-спо-о- дине мо-о-лим те ми и смо-о по-о-грије-е-ши-и-ли-и.” Митрополит ће: - “Отпочини мало, па попричај што је”? и даде му мало ракије да поврати дух. Радоица пригне, а све виче: “О-о-прости Го-о-спо-о-дине”. Митрополит погледа попове и рече им: “Ово је нешто ново”. Они сви сјашу с коња, њега узеше међу собом, док мало к себе дође. Пошто се умири, пита га митрополит: “Сад причај, али полако”. Радојица ће: “Ми смо јако згријешили пред Богом и пред тобом”. Све му исприча, како је била њихова намјера, и што им се догодило. Кад ово разуме митрополит, скиде камилајку, паде на кољена, наслони се на своју штаку, прекрсти се рече: - “О, хвала Богу! чудна су дјела твоја, права је вјера православна, учинио си ово чудо, којему сам ја свједок, да се с твојом вјером не шалу”. Окрену се пут Радојице говорећи: “Oнe двије меџидије - као што сам рекао – нека се потроше за укоп Мирков, а ви двојица за тај гри јех постићете 40 дана, а послије тога исповједаћете се и причестити, да би вам се грехови олакшали, а ја кад пођем у Скадар, наредићу свештенику, да покојнику очита 40 летургија за његову душу”. Записа њихова имена, дигоше се и пођоше.  

Чим је митрополит дошао у Скадар отпочину у свој конак, чу се за његов долазак. Поп Јефто Штиркић са неколико хришћана скадарских пођоше да му се поклоне, и кад уиђоше код њега, приступише му редом к руци, видећи га замишљена, ни ским не говори, док послије дугог ћутања настави г. митрополит догађај, који му се у путу случио. Они сви упрли очи у њега, слушајући га, ђе им о овоме чуду приповједа, а по свршетку тога позва попа-Јефта, дајући му списак онијех сељака и неку суму новаца, говорећи му: „Од идуће неђеље отпочећеш читати покојном Мирку 40 летургија, дако би му лакше души било за среброљупство, што се усудио с најсветијом ствари превару да учини”. Поп-Јефто се поклони и моли да му новце не даје говорећи: “Ја ћу то и бесплатно учинети”, али митрополит не дозволи да се летургија бесплатно чини.

Присутни христијани чуде се овој великој тајни наше православне вјере, ђе се међу њима чујаху ријечи: “О, боже опрости! ми се често гријешимо”. Чујући то митрополит, те ће им: „Синови моји! чувајте се од таквијех ствари и будите побожни христијани, јер ако ко погријеши, те одмах то не постигне са исповјешћу и не покаје се, стићи ће га казна божија, али то може продужити неђељу, мјесец па и читаву годину, но најпослије такви мора платити, која казна тежа ће му бити и од саме смрти. Сјетите се онијех мученика, који су своје животе жртвовали за спас своје душе, па благо таквијема, који се данас величају у царство божије, те од њих тражимо милости, да се за нас они Богу помоле, а тешко онијема, који се отимају за новце, да насладе своје тијело, а не обзирући се на вјечни живот на оном свијету”.

Ови побожни савјети г. митрополита присутни су слушали и његове ријечи чисто су од милине гутали и после подужег разговора устадоше, приступајући му к руци, тражећи од њега архијерејски благослов, а он пратећи благосиљаше их, говорећи им: - “Пођите с богом и сјетите се овијех ријечи”.