Нешо Станић - Приповијетка из живота једне старе Зећанке

 Нешо Станић

ПРИПОВЈЕТКА ИЗ ЖИВОТА ЈЕДНЕ СТАРЕ

ЗЕЋАНКЕ.

О ЛУКАВСТВУ ЖЕНСКОМ И ЛАКОМИСЛЕНОШЋУ МУШКОМ.

У моме родном мјесту у селу Н. живела сам задовољно у наручју својих родитеља, који су ме веома волели и његовали, а ја сам их слушала и по њиховој вољи чињела. Чим сам мало поодрасла шиљали су ме код нашега попа, да по ђешто учим, поп ми даде, “буквар” и учио ме, а ја сам брижљиво пазила науку и својим родитељима по ђешто из књиге читала, а они ме радо слушали, и у свечане дане за стоком сам ишла, али се од књиге нијесам одаљивала, узела сам торбу, у њој хлеба и у исту књиге смјестила, чим сам починула, на прво мјесто била ми је књига у руци, а пошто се сита начитам, гледала сам како јагањци по ливади скакућу, а овце блеје за њима, да их бијаше милина гледати, а ја сам по пољу цвијеће брала, са којијем сам се китила и по коју киту везала, те сам млађој браћи кући носила. О, како ми је то остало у души кад ми на ум пане оно златно доба мога ђевовања, те ме родители сријетаху, а браћа ми се о цвијећу отимаху! То ме често подсјећа, те у тој милини и данас по који пут занесем се и уживам. Самном је била нека другарица, једна ђевојчица црно-ока а враголаста, којој бјеху родитељи од некуд са стране дошли и настанили се у нашем селу, а близу наше куће. Овој ђевојчици бјеше име Перса па сам са њоме више пута проводила вријеме. Но ка наврши 12 годину, мајка ме више пута савјетова овијем ријечима: „Моје дијете, Бог зна каква судбина прати и како ћеш свој вијек провести, сјети се овијех ријечи твоје мајке и нека ти бу урезане у срцу, труди се да угодиш свекру и свекрви, заовама и ђеверима - ако их будеш имала - и немој никако да им се огорчиш, те тако би и својим заручнику угодила и онда ћете као ваљану супругу цијенити”.

Ове ме мајчине ријечи веома дирнуше чисто ми се запламаше образи, те јој не могах у очи погледати, чудећи се што ми говори. Но ја о ово много и не мислих, него продужим и даље ђетињство. Обичај нам је био, сваке неђеље и празника запалити кандило пред „иконе”, те ја по неке молитве из књиге очитам, које ме бјеше попа научио. Побожни родитељи шћаху панут на колена крстећи се и Богу молећи. О хвала Богу! јели ко срећнији од мене мишљах у себе. Те по свршетку молитве отац ме загрли и похвали говорећи: “Заиста, знаш читати као поп, па ћемо те ђегођ дати да будеш калуђерица”. Но ова ријеч “калуђерица“ мени не бјеше по вољи, сјећајући се, како ми је мајка о удаји говорила да слушам, рекох у себи, боље слушати домаћина, ного калуђере.

Вријеме је дан за даном ишло, дође дан да ја као моја мајка пријеђем у круг жена. Испроси ме у варош П. за неког трговца и да будем варошанка, кад разумјех овоме се веома обрадовах, ћу поћи у варош, па ћу као варошанка шетати и обуковати хаљине какве ми воља буде. Мајка на ово једном примјети, јер јој ce кao y шали изговорих, но она на мене исколачи очи говороћи:” Зар тако мислиш лудо једна да упропастиш твога ваљанога момка, који је својијем трудом зарадио велико имање, којему треба да будеш помоћница, као што Бог заповједа, а ти ако тако мислиш, немој тамо ходити, да се ми под старост стидимо од твога поступка, и поче ме преклињати, да се држим њенијех савјета“. Ја приклоних главу, пољубих је у руку и пођох на посао.

Дође вријеме и мојој удадби - спремају се да што лепше сватове дочекају - види се одалеко чета момака, ђе пољем на коњима трче, барјак међу њима, пјевају и мећу из пушака, док и код наше куће дођоше ђе их почастише и по обичају изводе ме, сватови ме сријетају а ђевери ме дарују. О хвала Богу! јели ко срећнији од мене? помислих у себи, а овога у манастирима нема, као то се отац самном шаљаше и гледајући ово весеље, чисто ми од радости сузе полећаше. Мајка кад виђе ово, разжали јој се и притрча отирући и сузе, мислећи да ми је жао родитеља и сеоског живота. Чим мајка приступи, наслоних јој главу на раме и почех сама сузе отирати, рекох у себе: еј лукаве ли смо ми жене, кад овако брзо вјештину употријебити знамо. Но хвала Богу, како је мајка брзо заборавила, ако је овако плакала; кум и ђевери приступише и почеше ме блажити а мајку ми одалише, бајаги да је не гледам. Примише ме на коња, сви сватови узјахаше - трчу коњи, из гласа пјевају “лепо ти је пољем погледати” и т. д., а стари сват пригне „чутуром” па прст у ухо и запјева “O-о-о-ја-бу-ко-хо-хо-зеленико”-  ja се од овога јаснога гласа мало осмјенух, виђе ме кум и јасно зговори: „пјевајте сватови, невеста окрену весела, да Бог да се вазда веселила”. Тако пјевајући и из пушака мећући дођосмо у цркву, ђе се сврши вјенчање, одкле после дођосмо кући сватови, по обичају проведоше своје весеља и после оде свак у свој а ја остадох у мој суђени дом, да вршим дужности младе домаћице. Не прође дуго вријеме док се упознадох са укућанима и комшијама, али ми на већа мисао бијаше за мојом другарицом Персом, да је како доведем код мене, те трудећи се наговором мојим и мојијех домаћијех, вјерисмо је за неким Драшком у мом комшилуку. Момак млад и вриједан, својијем трудом лијепо живјаше, пошто се доведе, она је код мене често долазила. Но она окрену другим путем, муж јој у очи гледаше као какву “лутку”, набави јој слушкињу, те она узе маха, поче и свога Драшка презирати, а видим да и од мене главу окреће. Једном приликом дође код мене са својом слушкињом, ја засукала рукаве, спремам по кући, перем суде и друге домаће послове посвршавам, док ће она: „црна друго! а што тако радиш, те своје здравље трошиш, видиш како ја уживам, господујем по вољи, живим, па ми мој муж не смије пркосити, јер да је правде, ја нијесам за њега, но да сам била срећна, моја љепота би била у какву богаташку кућу, но ето тако морам и са овијем задовољна бити - али барем недам мужу да самном влачи, као твој с тобом”. Нато, ћy joj ja: “За Бога Персо, зар ти тако мислиш да твога мужа упропастиш и да се тако кинђуриш - он није кадар то чињети, а теби то није лијепо што си наумила”. - Она ми прекиде говор и оштро проговори: Могла си ме учтивије зват, мене зову “госпођа Перса”, а твоји савјети су код мене празно слово ја хоћу овако, а ти се јадом носи као што си почела, он се небио женити, кад није могао жену држати, па у варош, ух кукала у што си памет узела, те тако радиш”. Ове ме ријечи изненадише, чисто ми се кожа најежи, а испод коже као да ми мрави гамижу. Упрла сам очи у њу и чудим се њеним ријечима, те је не умјех ни понудити као обично да сједе, него оде не рече ни с богом.

У прву неђељу спрема се муж ми, и мене говори да идемо код Драшка, ја одговорим да нећу, на које ми рече: - како нећеш код Персе, без које не можеш ни једног дана. Но после дуго затезања морадох се спремити, а у напријед послали смо да им се јави за наш долазак. И кад дођосмо у њихову кућу, Драшко нас на вратима учтиво дочека - окренух се да видим Персу, али она сједи на столицу, пребацила ногу преко ноге титра се ланцем од сахата, муж ми приступи к њој, скиде капу и поздрави је са ријечима: „добар дан госпођо Персидо”! - домаће после - Она се мало колецну, пружи му руку и одговори му: „добар дан” -  и ја приступих да се шњом ручим, али на мојој руци не бијаше рукавица - она ме престриже очима, завирујући да ми нијесу руке прљаве, те да јој рукавице не окаљам, нашто рекох у себи - о хвала Богу! Јели праведно, ја сам од бољијех родитеља а у бољу кућу дошла него што је Перса, а она што је мало лепша у лицу ево до чега је дошла, да јој се морамо клањати, па још јој мој муж скида капу и тепка јој “госпођа Персидо”. - О земљо! пропукни се и прождери ме да ово не гледам. Сједосмо мало - али то мени све бјеше неповољно, немам мира док кренем, не могу је гледати, чисто ми се у крз претворила, поздрависмо се са шњима и пођемо. Док ће у путу мој муж – “ала је заиста Персида лијепа! чисто ме очарала”. Ове ме ријечи још више по срцу покосише и рекох му: “О слијепи створови, зар тако мислите, не осврћете се на вриједне домаћице, које се труде да ви буду помоћнице, него на лепоту и лукавство женско. Што је Драшку корист од Персиде, као што јој ти тепкаш и ти кажеш да те очарала”. Одбих се од њега и продужим сама пут кући.

Ја од тога дана изгубих вољу на свему, а видим да се сваки дан мање и свом мужу допадам, чезнем у себе, не знам кога ћу за савјет питати, да идем к мајци - не смијем, јер знам што ћу од ње дочекати. Мислила сам дуго коме ћу ову тајну повјерити, но после дугог размишљања као да ми сами Бог прошапта, да пођем код моје куме Анке, те да њој све исповједим. Знам, она је честита старица има лијепи пород, а добро живи, права је госпођа, свак је воли, јер је и многијема добро чињела. Ријеших се и одмах се спремим, те код ње пођох, ђе затечем и мога доброга кума Дамјана, који ме вјенчао и често посјећавао, проводећи шалу како сам се насмијала кад је стари сват из гласа запјевао: „Ој јабуко, зеленико”. Чим ме виђоше устаде кума Анка срете ме и загрли, ја јој се joj поклоним и пољубим у руку. Приступим куму Дамјану, поклоних се, шћедох да му пољубим руку али он не дозволи, него ме потапка по рамену, говорећи ми: „добро дошла моја добра кумо и вредна домаћице“. Ове ме ријечи ублажише и промислих у себе, не треба да се кајем, што сам тако радна, кад ме овакви људи цијене и знаду за мој поступак. Понудише ми мјесто те сједох – кума се труди око мене, да ме што више задовољи и и чисто сам примјетила на њу, е се чуди што сам у невријеме дошла, кад дани одпочивке нијесу. Кум Дамјан нас остави на слободу, које једва дочеках, испратисмо га и вратих се с кумом Анком натраг, која примјећујући по мојим цртама, види да сам невесела питајући ме; што ти је кумо моја, још те тако нијесам замишљену виђела, а дајеш ми повода и то да те питам о твом доласку, кад ријетко имаш обичај и у празничне дане да оставиш своју кућу. Но на ова питања не могах се устрпљети од неке муке, која ми у грудима лежаше, него бризнух у плач и јецајућим гласом наставих све по реду, од мог ђевовања до данас, - казах јој савете мајчине ми; моје другарице Персе, њенога господства као и поступак мога мужа а и мога чемернога живота. Она је све ћутала док сам јој све ово приповједала што сам имала. Но после тога настави кума Анка са овијем ријечима: “О моја добра кумо! Жао ми је што пређе нијеси дошла да ми ово саопштиш, па неби до овога очајања долазила, а људи има свакојакијех и разнијех мисли, као код нас жена. Многи мисле само на љепоту, но опет се они поврате, а жене неке кад себе у почетку уобразе тешко их је од тога одвратити. Ја сам исто тако у младости страдала, док сам најпосле пошла код неке варошке бабице, она је скоро умрла, Бог да јој даде царство небесно, и све јој исказах, као на исповјест. Она ме лијепо савјетова говорећи ми: Ти ради, труди се и не обзири се на његов поступак, а вриједна је домаћица десна рука своме домаћину, но чувај и штеди, да обоје не пропаднете, јер кад једна страна држи крму на лађу, надати се добру у највећој муци. - Тако је то и у домаћем раду, па ћеш онда и свога мужа на прави пут довести, и даде ми доста примјера ђе једно другом из ината пркосе, те обоје пропану. Жене неке лукаве а људи тако заслјепљени, незнају се поправити, те постану пјанице, карташи и блудници, не стиде се уложит у какви било неуредни поступак, - а они добри, ваљани, побожни су, весели су, и њихова кућа и напредак цвета. Ја добро памтећи ове њене савјете дођох својој кући, трпећи и трудећи се, док и мој Дамјан окрену правим путем, те Бог као он кад хоће, даде нам сваки напредак, како у породу, тако и у имању, и свједок сам многим невољама, које су зле жене почињеле, но ти моја кумо ради и труди се као досада - и моли се Богу и светој богородици нашој заштитници, па ћеш све савладати, а ја ћу рећи Дамјану да посавјетује твога мужа, знам да ће га послушати, а ти се немој дружити с Персом, чућеш брзо што ћe ce од ње догодити, ја сам виђела њен поступак и чула што се о њој говори. У томе се диже и донесе ми неку књигу лијепо укоричену, пружи ми је и рече: ова је књига мене спасла, мислим и теби ће помоћи, наћићеш у њој о вриједнијем домаћицама и о неваљалијем, па ћеш се увјерити. Ја узмем књигу и чисто ме ове ријечи моје добре куме ублажише, као да ми свака по неки дио муке с мене макоше, устадох поклоних јој се и захвалих на њене добре савјете, - она ми рече с богом. Чим осјетиш какву тугу на срцу, одмах дођи к мени - опет јој се поклоних и пољубим у руку.

Чим сам дошла кући - одмах отворим књигу и не обзирући се на чланке добрих домаћица, него пријеђем на оно, ђе су неваљале жене са њиховим неваљалим поступком упропастиле себе и свој дом. Кад завирим налазим ужасних догађаја, да се томе чуду и вјештини женској неби могао нико досјетити. Налазим међу чланцима, “илустрације” вјерне слике, ђе људи као зверови један другога туку, попадале им капе “цилиндери”, штапови, подерани капути, а она из прикрајка гледа као иза “кулиса” крваво позорје ово дивљаштво што људи чине. На друго мјесто налазим ђе на двобој, због жена долазе - видим ђе неке полиција са женама вуче као животињу ужаснух се овоме и чисто не вјерујем својијем очима рекох: ако је ово истина, о људи! слијепи, очарани од лукавих женских, што себе до овога понижења доводите и жалите се, да сте са некаквим чаролијама, мађијама и записима пали у невољи, но није то кукавице мушке, тргни се и буди достојан свога имања, као што ти је Бог дао првенство да будеш господар своје жене, која само страх тражи, па онда да те воли. И буле су, турске жене створене исто као и ми али им вјера не допушта да самовољно раде и да мушкима управљају. Мушки их мијења кад хоће, а може их узети колико хоће, и сматра је као какву воћку, а она њега поштује па и ако је највећи богаљ. Мисли да другога свеца нема осим свога мужа, те и то држи, те код њих нема таквих трзавица као код других народа.

Једном приликом иза порођаја поболех се и муж ми одмах доведе лекара, даде ми „рецету“, донесоше лекарију, које ја одбих и нешћедо их употребљавати, за које се домаћин пожали лекару, који га савјетова, да ме води у светска купатила, и послије неколико дана опремисмо се, и ако је то било преко моје воље. Окренемо преко Бара, окле се увеземо у „параброд”, и кад стигнемо у прву варош, изађемо ноћом и пођемо у неку “гостионицу”, е смо морали чекати два-три дана, док други параброд дође да прими путнике. Упознадох се са газдарицом, која знађаше српски, као да бијаше далматинка. Сјутра дан понуди ме да пођемо у шетњу, ја јој понуду примим, спремих се и изађемо на поље. - Кад видим изашо велики свијет, шета се, међу њима угледам и неку жену, ђе јој се сукња по читав метар за њом вуче и од тога се прашина дигла, те се једва могаху распознати.

Упитах газдарицу шта је оно, што јој се вуче одговори ми да је госпођа, а мода је тако изашла. - А нијели грехота, да онолико штете носи, да би могла сирота себи хаљину начинети. - Одговори ми: - е моја сестро, овђе се мало о сиротињи брину. Даље запитах : - А да она ђевојка што са онијем шета, јели јој брат или штогођ у сродству? одговори ми: није, него је њен љубавник. - Видиш, како она њему ласка, а он јој се увија, и највећа им је помисао, како ће се један другоме допасти. Одговорих: - Ух! што ми каза моја сестро?  - Зар то није срамота, тога код нас нема, Боже сачувај, то није поштено. Окрену се пут мене - и одговори ми: „Ваљда ти је за чудо ово, овђе виши дио младежи у љубави вријеме проводи, а често се догоди, те око једне ђевојчице или женскиње падне по која жртва, те и полиција пуне шаке посла има”. Ма јели могуће по Богу сестро, да је то истина? – “Јест заиста”. Опет зачуђено уздахну и реко, ух! понижња тога, и промислих у себе, а да, на тај начин све је истина што сам у оној књизи читала, и немогах ово више гледати, замолим исту да се натраг вратимо и при повратку улазећи у кафану, видим да један доста угледан човек скида капут некој жени, запитам: јели му то мајка, те јој част чини? одговори ми- : није му мајка, него жена”. Рекох зачуђено: јели истина да се и тако што овђе може виђети”? - На које ми одговори, е много ли овђе има којекаквих ствари, да се људи својим женама покоравају, па и то: узму ђецу пред њом те носе. И ово ме зачуди, те чим ми дође домаћин peкох му, да у купатило нећу, осјећам се добро, - него сјутра да се спремимо да идемо кући, - на које ми одговори: - како да нећеш, а није далеко, одговорих: ама баш никако нећу. И после дугог затезања морали смо се вратити својој кући и никад нијесам пила лекарије нити сам тражила лекара”. Ево које сам године навршила, него да пријеђемо на ствар Персину.

Перса се заљуби с другим, Драшко не мога ово спријечити, изгуби вољу на рад, стид га од људи што се догоди. Тражио је средства дако се од тога ослободи али није могао. Док једног дана зачу се глас пушке, трча свијет, кад тамо, у његовој кући лежи човјек мртав. Драшка полиција води везана, пита се у народу што би ово?!! Одговор бјеше: „уби Драшко Персина љубавника”. Њега други дан сахранише, а Драшко очама у тавницу, његово имање дужници подијелише, чујаше се међу женама ови говор: “Ето, што зле жене могу учинети, Бог да их убије”. Перса послије тога поскита се, није више госпођа, нема рукавица ни старих, а за нове већ ни помена нема. Хаљине јој подеране — изгубила ону лепоту, којом се поносила, свијет је презире, свак је исмејава. Док једног дана народ трчи уз ријеку по којој се нешто котрљаше, кад извукоше на обалу али то бијаше Персина лешина, чују се гласови: “што је тражила, то је и нашла”! Да Бог да свака таква нашла вјечну кућу као Перса, него уложила да упропасти свој дом, те тако се сврши и њен живот као и њеног мужа.

Једног свечаног дана - окупило се у нашој башћи виши број жена, ђе бијаше и кума Анка дошла, - води се говор око Персе и сви се чуде њеном поступку, нато им ја наставих говор: Ово је код нас заиста чудо, но кад бих ви ја приповиједала кад сам ја била на „купалишта“, што се у свијету са женама чини, и каква женама чини, и каква се чуда од њих стварају, боже сачувај, то је ужасно и причати што ми је она газдарица причала, и што сам очима виђела - али није народ у народнијем пјесмама само измислио ђе каже: “зао синџир, а гора тавница, а зла жена гора од обоје”. Него су ови стихови од тешке муке изговорени, који су потекли од злих жена и у народу остављени.