среда, 11. децембар 2019.
Luko Zore - Konavli
Piše + prof. Luka Zore.
uredio
A. Vučetić.
Konavli
Stara
knežina od Cavtata do Sutorine u duljinu, a od površja, gdje su sela Stravča,
Duba, Brotnjice i ost. do mora u širinu, zove se Konavli. Stari oblici što se nalaze u spomenicima¹ Konavlam, Konavlami, Konavlah izumrli
su, a sad se čuju samo ovi oblici i to u pluralu: Konavli, Konavala, Konavlima, Konavle, od kojih Konavli je nom., Konavala gen., Konavlima
dat. instr. i lok., Konavle ak.²
Riječ je žen. roda³ kako je i prije bila.⁴
Naj
prvi put pominje ovu knežinu Konstantin Porfirogenet⁵ i zove se Καυαλή. Latinski
prijevod kaže Canale, a ima bit Canali po bizantinskom izgovoru. I veli
tuj Konstantin : τό δè Καυαλή έρμηυεται τή τώγ Σχλάβωγ δταλέχτω άμαξα, a u prijevodu : A Konavli znače
u slovenskom jeziku kolovoz (kolni put). Na to naš Dubrovčanin Anselmo Banduri⁶
dodaje ovu bilješku: Canale seu Canalis sub dominio reipublicae
Ragusinae, olim ager Epidaurus, neque Canale
seu Canalis regio illa dicta est, ut
putat hic Porphyrogenitus, quod Canale serblorum idiomate viam plaustri
significet: nam, inquit ille, propter loci planitiem servitutes omnes plaustris
praestant i ost. I znači: Konavli u oblasti dubrovačke republike, njegda polje
Epidaurijsko, a Konavli nijesu dobile to ime kako ovdje misli Porfirogenet, što
Konavli znače u srpskom jeziku kolovoz (kolni put); jer, veli on, prama ravnini
onoga kraja sve radnje vrše kolima. Ne
gađa dakle ovo Porfirogenetovo tumačenje u koliko u srpskom jeziku te riječi
nema da znači kolovoz, nego je riječ po svoj prilici od Καυαλή
(Canali) prokop, žljeb, vodovađa,⁷
što su tu naši našli kad su se naselili, i nazvali tako onaj kraj, ali su ga i
inače zvali, n. p. primorje, donja gora, a po tome je bilo i gornje gore, što
se sad zove vrh, a stanovnici (Stravčani, Jaseničani i ost.) površani. No lakše bi se opravdao ovaj
oblik Konavli, da ima gdje u
spomenicima, što nijesam mogao iznaći,
Canauli ili Canabli, jer
uspoređujuć druge slične riječi, tako bi se očekivalo. N.
p. čavó (čavao = čaval) = clavus, navó (navao, naval) navali, đavô (davao-đaval) διβσλσς, pavô (pavao = paval) paulus.
Naravnije je bilo očekivat od Καυαλή =
konô (konao =konal), kako je narod nadio ime i vodovadi nad gradom Dubrovnikom.
III.
Kako su Konavli dopale srpskijeh rukâ, evo što nam
pričaju spomenici: Na Captatê pri mori jesti bilь gradь stari Dubrovnikь polagь
župe konavalske, kojemu gradu pristojaše župa konavaoska .... Kada se onь stari
gradь rasu i opustê, tьda gospoda rašьka i humьska po sili uzeše konavalьsku
župu⁸
Konavljani
Srbi
Osim što su Konavljani kao pripadnici stare Travunje bili
Srbi po državi, oni su bili i pravoslavne vjere, dok ih republika dubrovačka
nije polatinila.
Konavljani su bili dakle:
I.
državljani srpski,
II.
II. Oni su Srbi etnografski,
III.
III. bili su stare ruke.
I. Sandalj Hranić i Pavlović bili su velikaši Bosanske
države, a ova je bila srpska, kako sve isprave potvrđuju. Ali od staroga
državnoga uredenja ostalo je nešto što se još pomiče i nije utrnulo. Još se
čuje, ako ništa u pjesmama, za knežinu
konavosku. Ova
se dijelila u kaznačine, biva u
oblasti, u kojima je vladao kaznac.
To i danas postoji, te se obično tako i zovu po starinsku seoske starješine, i
ne samo u Konavlima, nego i u Župi pred vratima gradskijem. - Zborovi koji se često spominju u
starijem listinama, kao i stanak,
žive su i danas riječi u puku. Osim toga braća
ili bratstva ima svako selo. Svi
domaćini u selu čine društvo; porežu se na glavu po nješto i plaćaju na godinu,
te tako svako selo ima malo glavno. Jedan je od domaćina starješina i traje mu
vlast godinu dana. Skupe se negdje jeseni, goste se, mijenjaju ili
potvrde starješinu. Novci što se skupe služe za seoske pute, međe i ost. To je
bratstvo i porota, jer upućuju, kore
i kazne prijekorne seljane. Ženska glava nema dijela od imanja, nego prosto
ruho. Žene za svoje naprave prodavaju kokoši i jaja, pa i dignu od kućnoga imanja ponješto ploda, te prodaju, a to domaćin
gleda kroz prste, jer kuća se ne misli za ženske nakite. - Zadruga je temelj konavoske kuće, i ako su se podobro već razdijelili i neprestano se dijele. I muški koji iz zadruge izađe te
se iseli ili pođe na ulaz, biva udomazeti se u kuću, gdje je na djevojci ostala
loza i uzme prezime kuće, gdje je došao, izgubi pravo po običaju na dio imanja.
Zadruzi je glava domaćin. Zadruga razdijeljena u više porodica zove se
inokoština, a inokosan je ko pripada toj užoj porodici.
Po ovome se vidi da Konavljani i danas žive po svojim
srpskim pravnijem običajima. Istina, ima primjera da se sadašnji zakoni
prizivlju u pomoć, ali to je posve rijetko. Sve je ovo ovako u Boki Kotorskoj,
Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Srbiji i ost. To se sve može očigledno vidjeti
u „Pravnijem običajima” što ih je naš Bogišić napisao.
II. Osim što su Konavljani bili državljani srpski, oni su
Srbi po etnografiji. Svi običaji srpski žive još u Konavlima. Badnjaci se i
danas nalažu, krsno se ime slavi, svadbe i svatovi su u pravom jeku, grapša se
i danas još dogada; sve su ovo običaji srpski bez pogovora. Nošnja je srpska i
ako nešto na tursku prekaljena. Ima sad saruk, fes, silah (svilaj) i ost. što
prije nije bilo, pa je sad šarovito odijelo, a prije je prevladalo crno. Ženske
su bolje održale staru nošnju i ako su i one nešto staro pometle i novo
unijele. Konavljanima su vilaći koji
nose uske gaće, biva noge su ovijem kao vile. Od Turaka su primili perčin navrh glave, ali se to već
pomeće. Bradu briju a samo nose brkove; XVIII. vijeka a i XIX. bričili su i
brkove po primjeru gospode gradske, i za to su podrugljivo zvali Konavljane Bricane. Dijete muško do 7 godina nosi
košuljicu s pasom kao i ženske. Od
petnaest godina je od puške, sve kako
je u ostalog srpskog naroda. U grad ne idu nego za poslom, jer još postoji u
Dubrovniku stara pregrada između sela i grada. Nije kao u Spljetu i Šibeniku
gdje i u gradu ima seljačkog života. Cavtat
zovu male kolače, a grad (Dubrovnik)
velike.
Pjevaju narodne srpske pjesme uz gusle, a možeš i danas
čuti:
Kad
se ženi srpski car Stjepane.
I zdravica konavoska na krsnom imenu i na
svadbama i ako je pretrpjela radi vjere preinaka, ipak ima jednakijeh rečenica,
kao što se čuje usred Srbije: n. p. “Ne pada snijeg da pritisne svijet, nego da
svaka zvijerka pokaže rad svoj.”
I srpsko ime unatoč vjeri katoličkoj koja je to
ime istisla, jer skopčano s vjerom, još se čuje. Kad se u mlinu nagone i
sokole, da bolje upru, kliču jedan drugome: “Ej Srbine!”
Osim toga nadgrobni (ćirilovicom) i stari stećci⁹,
koji su još preostali od zuba vremena i zlurade ruke¹⁰, dokazuju bjelodana da
nigdje bolje do u Konavlima nije se održalo obilježje srpsko.
III. Konavljani su bili stare ruke. Dubrovčani
su ih po malo polatinili. To je išlo onda lakše, jer je samo obred dijelio.
Pa i ako su crkva i stara država nastojali da izbrišu davne uspomene, još i
danas se pomiču i žive. O tome je bilo već prije pisano u Srđu.
Nije
neumjesno da ovdje napomenem kako su Vlasi (Rumunji) prodirali i u Konavle i
svud po oblasti našega jezika na Balkanu¹¹. Da i ne spominjem riječi koje su
nam ostavili, lotar, vatra, arhat, carymi
(saatfeld), koliba (od grč. preko
Rum.) turma i ostalo, ima jedno selo
u Konavlima, u komu su za cijelo nastavali Vlasi,
jer mu je ime vlaško (rumunjsko), a
to je Vatasi.¹² U Hercegovini ih je
bilo mnogo na službi gospodara, te su bili po naj više čobani, a upotrebljali
su ih za glasnike i knjigonoše; zato u Dubr. spomenicima ima često: venit Valachus de domino Sandalj ili
Pavlović i ost., a po Dalmaciji bilo je naseobina crnijeh Vlahâ, biva Maurovalaha (Morovlahâ), a odatle su brđani
Dalmatinski nazvani od Talijana Morlacchi.
Pošto su Rumunji latinske loze, latinska knjiga i talijanska zove se kod nas vlaška.
Konavli
kad su pale pod Dubrovnik
U tri glavna razdjela sadašnje Konavli su se cijepale. I.
Župa Konavoska, II. Župa Vitalinska (Vitaljena) i III. Donja Gora.
I. Župa je konavoska zauzimala od prilike gornju stranu
Konavalâ od Zvekovice do Debeloga brijega, i zauzimala je ova glavna sela :
Uskoplje, Sv. Mratinj, Mrcine, Gruda i Pločice. Pridvorja onda nije bilo, to je
ime postalo od dvora gdje je sjedio Dubrovački knez, a prije se zvalo po crkvi
sv. Mratina. Tako selo bivalo je i u Rijeci: Sv. Martin, a u Lapadu i sad se
zaton tako zove. Još se Mratinj dan svetkuje krsno ime u Pridvorju, a mjesto
gdje je bila stara crkva zove se i sad Crkvine, gdje je staro srpsko groblje. Mrcine mislilo se da je staro Vrsinje, ali ovo je uprav IV. dio
Konavala na brdu, na vrhu, a stanovnici zovu se sad Površani i nastavaju u selima Stravči,
Dubi, Jesenicama, Brotnjicama i ost., gdje ima staro srpsko groblje sa
stećcima¹³. Gruda se obično zvala Bačev dô, a i sad ima Gruda zaselak toga
imena. Pločice su starinsko ime i
znači malo trgovište. U ovome odjeljku Konavala kasnije bila su glavna mjesta Pridvorje i Pločice, a u potonje vrijeme Gruda je središnje glavno konavosko
mjesto, a tu joj zlamenitost dao
carski put, pa sad gvozdani, koji je kroza nju prokrčen, pa i razne politične
pojave koje su i u Cavtatu, glavnom mjestu sadašnje općine, dosta štete
nanijele.
II. Župa Vitalinska odgovara obama Vitaljenama sadašnjim,
gornjoj i donjoj, sa pristaništem na moru, Moluntom.
III. U donjoj gori bila su četiri glavna sela i protezala
su se od Močića do Radovčića. Sadašnji Čilipi
dobili su ime od poznate Dubrovačke, davno izumrle, vlasteoske porodice Čilipi, ali još se čuje ime Donja Gora. Popovića nije bilo, nego se zvalo selo po crkvi sv. Đurđa, valjada Đurđevo brdo, kako se i sad vrh zove, na
kome je crkva. Zaseoci oko Đurdeva brda bili su Kokoti i Zore, kao i sad
što se zovu. Oko crkve, koja je na vrh brda, ima razvalina i omirina. Te
razvaline narod zove ,,Na polači“ ili „Polača”. Za nje neki kažu da je davno
bio kaluđerski manastir. U crkvi i pred crkvom ima starijeh srpskijeh natpisa,
a i sadašnje je groblje pred tom crkvom. Novo selo što je nedavno postalo u
dolini zove se Popovići¹⁴, naj
pitomija konavoska naseobina; tu ima novija crkva, imenom Kosovjenac.¹⁵ Ovo se selo
upitomilo bolje od drugijeh u Konavlima morem i brodarstvom. Bilo je iz toga
sela vlasnika brodova i pomorskijeh kapetana. Za vrijeme republike na glasu su
bili Kljajići pomorski kapetani i
vlasnici brodova. Još se i sad spominje Pulaka¹⁶
kapetan Marka Kljajića¹⁷. Kasnije bilo jo kapetana i iz kuća, kao što su Bronzani i Stanoši. I iz ostalijeh Konavala bilo je u zadnje vrijeme
pomorskijeh kapetana, kao što su Dropci,
Skurici, Mijatovići i ost.
Jezik
u Konavlima.
U
Konavlima je isti govor kao i u Hercegovini. To je i Vuk pripoznao i kazao.
Tako je u glavnome, ali ipak ima njeke razlike od Hercegovačkog do Konavoskoga
govora. Pošto u Konavlima nije bilo turskoga gospostva, nema u konavoskomu
govoru vele turskijeh riječi nego ono što se iz Hercegovačkoga susjestva
uvuklo. Ta turska mješanija naj više se nalazi u odijelu unesenu iz Hercegovine
kao n. p. fes, džamadan, saruk, silah (što Konavljani zovu svilaj), i ost.; u nazivlju različitijeh časnika u četi kao
arambaša, barjaktar, buljukbaša (buljuk), barjak, čauš i ost.; u svatovima kao
đuvegija, buktija, buktijaš i ost. Osim toga ima u Konavlima
grčke, latinske i talijanske primjese što je potekla iz Cavtata i Dubrovnika, a
čega u Hercegovini nema. A to je opet radi položaja Konavala na primorju i od
doticaja s Cavtatom i Dubrovnikom. No i ako se čuje u Konavlima: punjestra (finestra), škanatica (?), kordun, bareta, pogača, kerostac (χερσυτάτης) gustijerna, peč, spila, šipun i ost., ipak čuju se i narodne riječi
prozor, prijesnac, pećina i ost. No
sva je burokratična i sudbena nomenklatura talijanska, kako je i bio vas
burokratični i sudbeni aparat austrijske uprave. Kakvijeh se riječi čuje
izopačenijeh iz talijanskoga, dosta je spomenuti inzimin (esáme), kad su ispiti svijedoka, te Konavljanim kaže: Bio
sam na inziminu. Kako Konavljani prekrajaju tuđe riječi, dosta je spomenuti prtabonjke, a to su njeke jabuke
talijanske presađene u Konavle, koje su se u Italiji zvale: brutte buone.
Inače vas govor za seljačke posle i narodni život čisto
je hercegovački, a to je naj bolji srpski dijalekat, što su Vuk i Daničić
književnijem jezikom proglasili, a što je idiotizama u Hercegovini, popravili
su Cavtajskijem izgovorom, gdje se još jedino pravilno hercegovački govori, jer
i grad (Dubrovnik) otišao u tome hercegovačkijem tragom, n. p. skupine tj i dj
u riječima potjera i nedjelja, što se izgovaraju kako su
upisane, a ne poćera i nedelja kako je u Hercegovini.
Dosta je pročitati Vodopićevu „Mariju Konavoku”,
pripovijest Konavosku, pa će svak imati pravu sliku divnoga srpskoga jezika u
Konavlima, u komu je sve prosto i narodno, a prirodno, bez manijere, bez nakita, samoniklo, nenavrnuto, kao što se diviš
jeziku grčkomu u Ksenofonta ili latinskomu u Jul. Ćesara.
Grehota što građanska knjiga i škola svojim barbarizmima
prijete da pokvare konavosku prirodnost i prekinu junačko doba, koje još udilj
traje u Konavlima, jer se još ondje narodne pjesme sastavljaju, netom se dogodi
štogod vrijedno spomene. Ta narodna historiografija opada netom se pisani
zakoni uvedu i uredba gradanska, a prestanu pučki običaji i narodni život.
Svakako sve ide svojim tokom, te će se i u Konavlima dogodit, što se je zbilo u
selima naj bližijem gradu. Što kasnije to bolje.
Srpsko doba.
Naj bolje je za ovo poglavje da donesemo ono što je
profesor Vučetić iznio u programu dubrovačkog gimnasija 1875. pod naslovom:
„Odnošaji Dubrovčana s bosanskijem velikašima za stečenje Konavala”, a profesor
Jireček u Slovincu 1879. g. pod naslovom: „Nastojanje starijeh Dubrovčana oko
raširenja granice.”¹⁸
Konavle su sada južnoistočna strana političkog kotara
dubrovačkog i sastavljaju s Cavtatom i Obodom općinu Cavtajsku. Od Dubrovnika
do zapadne granice ove općine ima oko 6 pomorskijeh milja; duljina je Konavala
od Cavtata do naj istočnijeg kraja (Oštrog Rta) od 18 pomorskijeh milja; naj
veća im je širina od 6 milja a prostor im je po prilici 200 km².
Konavle sastoje iz dva nejednaka kraja: iz većeg
sjevernozapadnog valovitog visočja i iz manje južnoistočne strane. Veće se
visočje uspinje s pojedinimi vrsima do preko 500 i 600 m visine. To je ono što se prije reklo da je gornja strana
Konavala, od Zvekovice do Debelog brijega i da je zauzimalo sela: Uskoplje, Sv.
Mratinj, Mrcine, Gruda, Pločice (sad i Pridvorje). Jedan dio visočja zauzimlje
sela Mrcine (Vrsinje), Stravča, Duba, Jesenice, Brotnjice a stanovnici ovijeh
sela zovu se Površani. Manja južnozapadna strana ne uspinje se mnogo iznad
površine Jadranskog mora. Ona je ono što se prije kazalo, da je Donja Gora i Župa
Vitalinska. U Donjoj su Gori sela od Močića do Radovčića. Župa Vitalinska ima
pristanište na moru: Molunta. More oblijeva Donju Goru i Župu Vitalinsku i osim
malog i velikog pristaništa Molunta čini na sjeverozapadu dva zatona, koje
dijeli poluostrvo, gdje je Cavtat. I na jugoistoku je zaton kod Oštrog Rta.
Posred južnog ruba sjevernog visočja diže se Sniježnica,
najviše konavosko brdo (654 m); na njegovom istočnom rubu nalazi se Bijelotin
(522). Visočje se spušta prema jugozapadu u konavosku kotlinu, odasvuda
zatvorenu: Konavosko polje, kroz koje teče Ljuta s više potoka. Prama sjeveru
se spušta u Hercegovinu. Zubci i Sutorina dijele Konavle od Boke Kotorske.
Sada, 1907. god., ima u cijeloj općini oko 1400 kuća i
11.619 stanovnika; malo ne svi su rimsko-katoličke vjere, latinskog obreda. Sam
Cavtat s Obodom ima 904 stanovnika.
Kad imamo da pripovijedamo, kako su Dubrovčani stekli
Konavle, kazaćemo u kratko, kako su prije dobili sve zemlje od Cavtata do
Pelješca.
Oblast slobodne dubrovačke općine prostirala se u naj
starije doba samo stotinjak koračaja ispred gradskijeh vrata. Sve zemlje
naokolo bjehu s istoka srpskijeh knezova u Travunji a sa zapada srpskijeh
knezova u Zahumlju. Ali Dubrovčani svojijem bogatstvom i sadeći vinograde
zapremiše sve zemlje pod vrsima od Župe, od okolice cavtajske u Konavlima do
Zatona i Poljica plaćajući godišnje danke srpskijem vladarima. Tek Uroš, sin
cara Dušana Silnoga, priznade 1357. godine dubrovačko gospodstvo nad svijem
ovijem zemljama od mora do vrha i to od Ljute u Župi do Kurila (Petrovasela) u
Rijeci, što su Dubrovčani mogli zapremiti tek nekoliko godina kasnije. Te
zemlje su oni zvali Astarea (možebit od aestuarium što znači nisko primorje).
Ali već XIII. vijeka imali su Mrkanu i Elafitska ostrva (Kalamotu, Lopud i
Šipan) i tako se dubrovačko zemljište dijelilo na: a) grad, b) astareu, c)
ostrva. Oko polovine XIII v. ostrvo Lastovo se samo predade Dubrovčanima. Oni
stekoše Ston i Stonski rat 1333. god. a Mljet oko polovine XIV. v. a dobiše
1399. Terre nove, t.j. Primorje od Astaree do Stona. Posljednji
kraj, što stekoše Dubrovčani, bjehu Konavle i to kupnjom, prije južni dio, pak
sjeverni sa razvalinama Epidavra, napokon Vrsinje 1451. god. - Korčula, Brač i
Hvar ostadoše pod dubrovačkijem gospodstvom samo za kratko doba. - Iza
posljednjeg stečenja Konavala Dubrovčani sačuvaše nepromijenut prostor svog
zemljišta do pada republike.
Prije no što Dubrovčani započeše ugovaranja sa Sandaljem
za Konavle, Župan Belijak i vojvoda Sanković zapisaše im ovu župu već 1391.
god. Za ovaj posao bjehu Dubrovčani odredili kao poslanike Žuna Sorkočevića i
Palka Gundulića. Belijak dakle i Sanković odobravanjem svojih porodica i
poveljom 15. aprila 1391. god. ustupiše Dubrovčanima ovu župu, t.j. Konavle sa
Donjom Gorom (južnozapadnu čest) i s gradom Sokolom (u južnoistočnoj strani) do
granica trebinjskijeh i do Dračevice (kod Hercegnovog), do mora od Cavtata do
Molunta; okrom toga i Vitaljinu do pristaništa i ostrva Molunta i predvidajući
možebit da Konavljani ne će biti zadovoljni, obvezaše se da će im zapovjediti
da priznadu Dubrovčane za svoje gospodare, te ako ne bi poslušali, da će ih
smatrati za neprijatelje i da će čuvati Konavle od svakog nasrtaja. Kao razlog
ustupljenju navode prostodušno da oni tijem vraćaju svakome svoje, jer da su
Konavle u staro doba bile Dubrovčana, to jest „starog Dubrovnika”, biva
Epidavra, pa kad se rasu ovaj grad, da gospoda raška i humska osvojiše
nepravedno ovu župu. A kako su Dubrovčani potomci starog Dubrovnika, njihovo
treba da bude ono što je bilo njihovijeh pređa. Kao drugi razlog navode se i
usluge, koje su Dubrovčani učinili gospodi humskoj, bosanskoj i raškoj a
nadasve porodici Sankovićevoj i ocu Sanku.
Kasnije, 1399. god., Radič se tuži Dubrovčanima da su mu
kupili zemlju njegovu „plemenitu” bez njegova “savjeta”. Oni mu odgovoriše da
to nije istina i da su im kralj bosanski i sve njegove velmože bili potvrdili
to imanje. Poslije se izmiriše. Ali se razmirica ponovi, te Dubrovčani ostadoše
bez Konavala, sve dok im ih ne ustupi Sandalj 1419. godine, ma i da im kralj
bosanski Tvrtko bješe 1405. g. potvrdio sve njihovo imanje.
(Konačno stečenje istočne polovine Konavala)
Početkom XV. vijeka nastojahu Dubrovčani iz petnijeh žila
da dobiju sve Konavle. To im pođe za rukom tek pregovorima, koji trajahu više
no trideset godina a započeše 1415. godine.
Istočnu polovinu dobiše konačno 1419. g., jer tada
Konavle nijesu bile jednog gospodara. Istočnu polovinu sa Sokolom imao je
bosanski vojvoda Sandalj Hranić, zapadnu s Cavtatom vojvode Pavlovići. Sandalj
je bio iz porodice Hranića u Humskoj. Otac mu je bio Hranje Vuković i zato se
Sandalj zvao Hranić; imao je dva brata: Vukca i Vuka. Stric Sandaljev, Vlatko,
upravljao je 1389. g. na Kosovu bosanskom vojskom od 20 hiljada momaka i
poslije Kosova spasi Bosnu od navale Turaka. Knez Vukac, brat Sandaljev, imao je
sina Stjepana, poslije Hercega. Hranići (vojvoda Vlatko) bili su od kraljeva
bosanskijeh dobili Humsku uz uvjet da priznavaju njihovo vrhovno gospodstvo, a
Sandalj dobi Humsku iza smrti Vlatkove i zvao se veliki vojevoda kraljevstva
bosanskoga; imao je i drugih zemalja, kao n. pr. polovinu Konavala. Sandalj ne
bješe dobar čovjek i više se puta nade u svađi s Dubrovnikom. Svada jednom
nastade zbog prodavanja soli u Sutorini a to postade prijepornijem pitanjem
izmedu njega i Dubrovčana, jer je on imao milost od kralja bosanskoga da ondje
prodava, a Dubrovčani su imali isto pravo po povelji kralja Tvrtka. Druga
prilika svađi bješe dubrovačka trgovina po Konavlima. Nova zgoda svađi bješe
rat izmedu kralja bosanskog i Dubrovčana; tomu se ratu pridruži Sandalj kao
kraljev saveznik i tada
1403. Dubrovčani pretrpješe od Sandalja mnogo. Napokon i
rat izmedu Ladislava i Sigismunda, kralja ugarskoga, svadi Dubrovčane sa
Sandaljem, jer su oni bili uz Sigismunda a on uz Ladislava. U toliko dođe 1415.
godina. U ovo cijelo doba nije ipak Sandalj bio sveđ u neprijateljstvu s njima,
što više oni su bili god. 1405. upisali u svoju vlastelu njega i Vukca i
njihove potomke i poklonili mu onu palaču i onu zemlju u Primorju, što su negda
bili dali Senkoviću. Napomenute 1415. godine Pavao, otac Petra Pavlovića, koji
je imao drugi dio Konavala, pratio je sa Sandaljem i drugijem velmožama kralja
bosanskoga negdje blizu Sutijeske. Sandalj iznenada zaostade, pozva na stranu
jednog vojevodu pa on i svi njegovi ljudi povadiše sablje. Nastade boj a Pavao
poče bježat. Jedan od Sandaljevih ljudi stigne ga i osiječe mu glavu. To
prouzroči velike nemire i nerede, za kojijeh Konavle biše oplijenjene. Petar
Pavlović, sin ubijenog Pavla, naslijedi očeve Konavle.
Tada Dubrovčani počeše ugovarati za Konavle i sa
Sandaljem i sa Pavlovićima. Posao bješe mnogo teži sa Pavlovićima a lakši sa
Sandaljem. Zato se Dubrovčani riješiše da uzmu u toliko jedan dio Konavala bez
drugoga. Oni naj prvo predobiše Sandalja slatkim riječima i darovima; pošalju
mu dva svoja poklisara i dar od 180 dukata, a kad poklisari Sandaljevi početkom
1419. godine dođoše u Dubrovnik, vlastela ih naj srdačnije primiše i darovaše.
Tako dogovori uspješe vrlo dobro i Dubrovčani 1419. kupiše Sandaljev dio
Konavala. Na Ivanj dan ove godine Sandalj „na Stipanu polju pod Sokolom“ izruči
Dubrovčanima povelju, kojom im uz odobravanje braće mu, kneza Vukca i kneza
Vuka, ustupi svoju polovinu konavoske župe, Vitaljenu i Donju goru sa selima,
ljudima, pašama, vodama i sa svijem pravima. Zato mu Dubrovčani obećaše 18
tisuća perpera, drugu palaču u Dubrovniku, blizu one koju su mu bili dali prije
i da će načiniti mu obe; okrom toga dadoše mu baštinu u Župi, koja je vrijedila
3000 perpera i obvezaše se da će njima i potomcima plaćati 500 god. perpera,
dok budu mirno uživali Konavle. To ustupanje potvrdi 4. decembra kralj bosanski
ali uz uvjet da Dubrovčani plaćaju i kralju bosanskome danak od 500 godišnjih
perpera na dan sv. Vlasija.
Ali kad republika pošalje
svoju vlastelu da prime Konavle i da podijele zemlju, Konavljani se pobuniše.
Stoga republika vrebaše da pošalje vojsku od 800 ljudi a osim toga da unajmi i
oburuža 100 Luštičana i 12 ratnih lađa. Ali u isto doba po nalogu vladinu
zapovjednici vojske darovaše novaca Sandalju i poglavicama Konavljana, a
ostalijem obećaše da će im vlastela učiniti polakšica i da će im dati 10
dijelova zemlje. Sada se Sandalj poče izvinjavati, da ne može izručiti Konavle,
ali ga Dubrovčani sklonuše da obeća da će on umiriti Konavljane i dopustiše mu
da pridrži za se nešto zemalja. Konavljani se umiriše, ali septembra se iste
godine pobuniše; ali nakon malo dana neki položiše prisegu vjernosti. Kad pak
dubrovačka vlastela dođu 1423. da razdijele Konavle, Konavljani se opet
pobuniše. Pored toga se izvrši razdijeljenje mjeseca juna te godine. Ova
polovina bi razdijeljena u 10 desetaka, svaki desetak u 10 česti a svaka čest u
četiri četvrtine. Kralju bosanskomu i Sandalju ostavljen je po jedan dio a
poglavitijem Sandaljevim ljudima kuća i nešto zemlje. Tako se izvrši stečenje
ovog dijela Konavala.
(Konačno stečenje zapadne polovine Konavala)
Stečenje zapadnog dijela Konavala, Cavtata i Oboda, što
je pripadalo prije Petru, pa njegovu mlademu bratu Radosavu Pavloviću, bješe
mnogo teže.
Iza umorstva vojvode Pavla 1415. god. naslijedi mu imanje
stariji sin Petar Pavlović. Otac im Pavao bješe od stare bosanske gospode, imao
je Trebinje i Popovo i zapadnu polovinu Konavala. Pavla od djetinstva držaše
kralj bosanski, Tvrtko, kao svoje dijete u svom dvoru i tako Pavao postade
poslije vješt bosanskijem državnijem poslovima i življaše s Dubrovčanima u
prijateljstvu sve do 1413. godine, dvije godine prije smrti, kad naredi da se
navali na Osojnik, dubrovačko selo, i da ga plijene.
Sin mu Petar nastupi imanje, kako rekosmo, 1415. god. i
Dubrovčani počeše odmah ugovarati s njim za zapadni dio Konavala, koje je
uživao sve do svoje smrti 1419. godine. Iza svađe 1416. godine, koja je trajala
kratko vrijeme i za koje Petrova vojska bješe sašla na dubrovačko Primorje,
Dubrovčani nastaviše ugovaranje i u tu mu svrhu poslaše dar i poslanike. On im
napokon obeća svoje Konavle, jer kralj bosanski, Stjepan, poveljom u Sutjesci
4. decembra 1419. bješe potvrdio Dubrovčanima obe polovine Konavala. U toliko
se Petar i Sandali svade, a kad Dubrovčani poslaše u konavoski Soko posadu,
Petar je ne htjede primiti u svoju polovinu a Sandalj navali na Soko. U toliko
se Petar zarati i s Turcima, te Isak, zapovjednik turski u Bosni, navali s
vojskom na njega, ubije ga i dade zapadnu polovinu Konavala Sandalju, koji je
ustupi Dubrovčanima uz obećanje palače, baštine i novaca.
Ali stoga Radosav Pavlović, brat ubijenog Petra, postade
sada neprijatelj Dubrovčanima, što prije bješe inače. On im odmah pobuni
Konavljane, a kad se oni primiriše, posla Trebinjce na Konavle i na Dubrovčane.
Ali ne ufajući uspjeha zaželi mir i od Dubrovčana i od Sandalja. Dubrovčani
stoga odazvaše posadu iz Sokola da se mir lakše ugovori i Radosav im ustupnom
poveljom 3. novembra 1420. potvrdi imanje svijeh Konavala. To oporeče poslije;
ali im aprila 1421. potvrdi Sandaljevu istočnu polovinu. Sada Dubrovčani počeše
iznova raditi oko Radosava, Sandalja i oko Radosavljeva poslanika, Braila
Tezalovića, da im Radosav ustupi zapadnu polovinu nudeći mu vrlo povoljne
pogodbe: novaca, baštinu i kuću. Ali se poslije Radosav svadi s Dubrovčanima te
1421. godine posla svoju četu da navali na kuću dubrovačkog kneza u Konavlima;
napokon se umiri i ugovori prodaju Konavala. Ali se po drugi put oporeče.
Dubrovčanima pode napokon za rukom da mjeseca februara 1427. godine ugovore s
njim način razdijeljenja Konavala, te ustanoviše da se njegova zapadna polovina
razdijeli na desetke a poluotok Cavtat i Lug na polju da se razdijeli na
priloške. Tako Radosav 31. decembra 1427. dade Dubrovčanima ustupnu ispravu a
oni mu zato isplatiše 13 tisuća zlatnijeh dukata i dadoše kuću i obećaše da će
mu plaćati 600 godišnjih perpera i upisaše njega i porodicu mu u vlastelu
dubrovačku, a za šest hiljada zlatnijeh dukata, što ostavi u njih na kamatu,
obvezaše se da će mu plaćati pet po sto. Zatijem svrhom 1428. godine bi
razdijeljena ova zapadna polovina. Nešto zemlje dadoše Radosavu, Sandalju,
kralju bosanskome, Brailu Tezaloviću i drugijem Radosavljevijem plemićima;
ostalo bi razdijeljeno između općine, vlastele i pučana.
Ali nakon malo počeše prepirke i bune, koje je podupirao
sam Radosav iz Trebinja i Zubaca i do skora dođe i do rata. Prigodu rata dade
gradnja široka prijekopa, što su Dubrovčani bili počeli graditi oko Cavtata,
jer su ga tijem htjeli obratiti u ostrvo da tako bude utvrđen i nepristupan i
da bi se u ratno doba mogli spasti stanovnici Konavala s porodicama, pokućstvom
i blagom i već 22. novembra 1429. vijeće umoljenika ustanovi pravilnik za
gradnju ove jame (posata). Prijekop imao je biti širok deset koraka a toliko
dubok, da u njemu bude do dva lakta (metar) vode a preko njega imao se
sagraditi most. Svi ljudi od 16 do 60 godina iz Konavala popisani su za radnju.
Po 50 ljudi radilo bi po tri dana, pa bi ih izmjenilo drugo 50 i tako dalje.
Radilo se i kad nastade rat, a već 2. januara 1431. Cavtat bješe otok.
Radosav pošalje svoje poslanike u Dubrovnik da protestuju
protiv te gradnje kao da im je samo dao te zemlje, ali ne da grade na njoj
utvrde. Poslanici predadoše neuljudno protest i oko podne iznenada otidoše bez
oproštaja iz grada, a da ih niko nije vidio, put Trebinja, gdje počeše odmah
kupiti vojsku.
Prije no što su se Dubrovčani mogli prepraviti na rat,
čete Radosavljeve počeše pljačkati sve od Konavala do Zatona. Ali u toliko
protiv Radosava Dubrovnik nađe za saveznika kralja bosanskoga, Stefana Tvrtka
Tvrtkovića i vojevodu Sandalja, koji je bio moćniji od samog kralja, a oba
dvojica bjehu od davna neprijatelji Radoslavljevi. Uvjeti saveza bjehu, da, kad
bude nadvladan Radosav, Dubrovčani imadu dobiti Trebinje i Lug s cijelom
okolicom. Lug je bila zemlja kod Trebinja sa 60 i nekoliko kuća u kutu medu
zemljom dubrovačkom s južne strane i zemljom Sandaljevom sa sjevera za naknadu
od štete u iznosu od 15 tisuća dukata, koju je vojska Radosavljeva bila učinila
na dubrovačkom zemljištu i ratnijeh troškova u iznosu od 4 hiljade dukata.
Ali nije bio lak posao protiv Radosava, jer je on bio pod
zaštitom cara turskoga Amurata II. Stoga Dubrovčani odlučiše prosto kupiti tu
zemlju u Turaka. Dubrovački poklisari pođoše u cara nudeć za Trebinje, Lug,
Vrm, Klobuk i Bileće 20 hiljada dukata. Ali tu nađoše Radosavljeva poklisara
kneza Ostoju Paštrovića, koji poveljom u ruci tvrđaše da je Radosav samo u
zalog dao Konavle Dubrovčanima. Ali se nađe da je ta povelja bila podmetnuta.
Tada naročito dođe u Dubrovnik carski komesar, pregleda povelje, razvidi štete,
a između njih 250 kuća popaljenih u Župi, ispita Konavljane iz svakog sela o
prodaji Konavala i zapovjedi im da budu vjerni Dubrovčanima, jer mu sami
potvrdiše da su Konavle prodate.
Tad bješe u Dubrovniku i drugijeh poslanika. Iz Trebinja
dva Radoslavljeva: Paštrović i Budisav Bogavčić, jedan kralja ugarskoga
Sigismunda, jedan Sandaljev, Pribisav Pohvalić. Pročitane su im sve povelje Konavoske,
te oni izjaviše da je Radosav gotov da se pomiri. Ali s naknade šteta od 40
hiljada dukata, što Dubrovčani zahtijevahu, pregovori se prekinuše i poslanici
otputovaše.
Zatijem Dubrovčani pisaše svojijem poslanicima u
Drijenopolje da nastoje da dobiju od Amurata Trebinje s Lugom, Vrm i Klobuk;
ako ne, sedam sela, kao Uskoplje, Glavsku i druga. Njima pođe za rukom da im
Amurat II. potvrdi Konavle uz danak od 500 dukata i darova Trebinje, Vrm i
Klobuk. Ali Radosav ne htjede poslušati cara, a Dubrovčani naložiše svome
poslaniku kod Amurata da traži egzekuciju protiv Radosava. Ali i ovaj ne bješe
lijen, te nagovori kralja bosanskog protiv Dubrovčana a u sultana pošalje
Paštrovića sa 15 tisuća dukata da i u njega okrene stvar protiv njih. Ali
dubrovački poslanik, Petar Lukarić, ne mogaše ništa učiniti, jer ga stiže smrt.
Novi poslanici u kralja bosanskoga ne mogoše isposlovati
potvrdu ni jednog dijela darovanijeh zemalja, te trebujući obe stranke mira,
ovaj je ugovoren sa Radosavom 25. oktobra 1432. na temelju ,status quo“ bez
novijeh zemalja. Godinu koja dode iza ove Radosav iznova potvrdi mir, a to
učini i sam kralj bosanski, Sjepan Tvrtko Tvrtković.
Po kasnijem poveljama od 1437. i 1439. godine vidi se da
su Dubrovčani vršili uvjete ustupa a kad umrije Radosav, njegov sin Ivaniš
potvrdi godine 1442. sve te uvjete ustupa.
Od kad Radosav 1432. godine ugovori mir s Dubrovčanima
prode 20 godina i tada se opet pokrene pitanje ovijeh novije : zemalja. Već
bješe umro Radosav Pavlović a mješte njega i njegovih sinova vladao je u
Trebinju sve do Sutorine i Kotora Stipan Vukčić, sin Vukčev i sinovac
Sandaljev, poznati „herceg“, po kojemu se nazvala Hercegovina. I vojvoda Stipan
glede Konavala ponašaše se prema Dubrovčanima jednako kao i Radosav.
Proglasivao je i on da su Konavle samo u zalogu Dubrovčana; pljačkao je
dubrovačke karavane i nasrtao na dubrovačku zemlju i radio protiv Dubrovčana u
Turaka i Mlečića. Juna 1451. udari s vojskom i zauze sve Konavle osim Sokola,
opljačka Župu i razbije vojsku dubrovačku na Brgatu.
Dubrovčani nastojahu sada da se sporazume s kraljem
bosanskijem, Stjepanom Tomašem i Đordem Brankovićem, despotom srpskijem i
predložiše napokon despotu, da se njih troje združe i kupe u turskoga cara za
200 tisuća dukata Stipanovu zemlju i da je medu sobom razdijele, tako da
Dubrovčani dobiju Trebinje s Lugom i Vrm s gradovima Klobukom, Mičevcem i župu
Dračevicu s Novijem i da oni dvojica s njima ugovore savez protiv Stipana
nudeći kralju novaca samo da im dade povelju za Dračevicu, Novi i Risan.
Kralj bosanski primi ponudu saveza i poveljom 18.
dećembra 1451. u gradu Bobovcu darova im sve od Sutorine do međe Kotorske. Ali
despot ne htjede, jer se bojao take osnove.
Nastajne 1452. god. dođe do velikog rata. U savez pako s
Dubrovnikom i Bosnom uljeze i sam Stjepanov sin, Vladislav s majkom Jelenom.
Vladislav prodre u Hercegovinu, uze grad Blagaj kod Mostara i dopre sve do
Neretve. Ali s njim nije ništa bilo ugovoreno o tome da Dubrovčani dobiju
Trebinje i ostalo imanje, jer je sve to hotio on imati. Ni kralj bosanski nije
hotio dati Trebinje u tuđe ruke, jer ga je bio naumio dati svojijem saveznicima
Pavlovićima. Zatijem između kralja i poluzavisne moćne vlastele bosanske i
hercegovačke pojavi se nesloga i kralj otide a ne učini ono što je bio obećao.
U toliko Muhamed II. bješe odbio kraljevu ponudu
ugovorenu s Dubrovčanima a Vladislav ih ostavio, te se pomirio s ocem, koji
protiv njega bješe primio pomoć od Turaka. Dubrovčani se s toga nađoše sami
protiv Hercega, koji još 1453. htjede imati polu Konavala ili tisuću dukata
godišnjeg danka. Napokon 10. aprila 1454. ugovoriše mir na temelju “status
quo“, to jest da Konavle ostanu Dubrovčanima.
Nakon malo Turci osvojiše Bosnu i Hercegovinu, te se
Stefan, jedan od Stipanovijeh sinova, poturči i kao Ahmed Hercegović postade
sultanovijem zetom. S braćom je svake godine primao od Dubrovčana danak na koji
su se ovi 1419. g. bili obvezali prama Sandalju i rodu mu, dok ga bude. Iza
njegove smrti, 1517. godine, nasljednici mu primahu njegov dio ovog danka, 48 dukata
svake godine.
Dubrovčanima je i poslije trebalo da brane svoja prava na
Konavle protiv Turaka, kad je 1523. g. Mehmed-beg Alibegović u Mostaru
ispitivao i dao ispitivati o tome kako Dubrovčani imadu Konavle, koje su tako
njima ostale sve do pada republike.
1
Ovijem svršuje ovaj umetak u ruk. prof. Zore.
¹ V. Mikl.
Mon. Serb. 188 (1378), 229 (1397), 292-293 (1419).
² Vuk i
Daničić imaju oblik Konavlje, koga uprav nema u spomenicima.
³ Akademijski
rječnik kaže da je riječ sada mušk. roda.
⁴
Spom. sr. 1. 173 (1423).
⁵
Doc. hist. rad. 408.
⁶
Imperium Orientale I. II.
⁷ Rimljani
su iz Ljute, Konavoske rijeke, doveli vodu u Epidavar (Cavtat). Toj se radnji
još vide tragovi na mjestu. Novi stanovnici Srbi, nazvali su selo na Ljuti,
odakle je voda navraćena u prokope, vodovagjom, što uprav znači aquaeductum.
⁸ Mon. Serb. 217 (1391).
⁹ na Brotnjicama, u Popovićima, na Vignjima, u Pridvorju
(na mjestu koje se zove Crkvine).
¹⁰
Konavljani ove starine zovu grčkijem. Po svoj prilici taj je naziv ostao od
onda, kad su se neselili prvom Konavljani i naišli na prave grčke starine, pa
tako ih nazvali i ostalo i ime. Ili možebit tako označuju staru vjeru.
¹¹
Bilo ih je i u Crnojgori. Eto u sred Cetinja ima vlaška crkva, to je bila njihova; pa današnja gradska bašća prije
se zvala Romanova livada. A cijela Katunska
nahija bila je njima posijana, pa su oni dali njoj i ime od njihovijeh katunâ.
¹² Rum. Vьtav, vьtaf, plur. vьtasi Anführer, Aufseher
(Mikl. Wanderungen der Rum.)
¹³ Vidi stećak i natpis na Brotnjicama (Slovinac i Srd).
Vrsinje su uprav prijelaz i veza Konavala s Hereegovinom.
¹⁴ Kažu da se tako nazvalo od nekoga Popovića, popova
sina.
¹⁵ Poredi u Dubrovačkoj župi Smokovjenac, crkvu, a u
Popovićima (u Konavlima) ima pod smokovljem borje. Prije nego je bila crkva
Kosovjenac, zvalo se mjesto na Lazar-docu.
¹⁶ Vrsta broda, la
Polacca.
¹⁷ Puk ovako izgovara, a ne Klaić. Ime potječe od
njekakvoga Kljaja (kliasta čovjeka),
koji je dao ime ovoj časnoj porodici.
¹⁸ Pok. prof. Zore bio je naumio donijeti ovdje iz “Slovinca”
radnju prof. Jirečeka i tu je namisao očitovao gorenavedenim riječima a poslije
je mislio crpsti i iz moje radnje. Ali ga smrt zapriječi da to izvede; stoga
sam ja napisao ovo poglavje da izvršim njegovu namisao. Radnje se
gorenapomenute popunjuju; moja se osvrće i na veze s Belijakom i Radičem
Sankovićem od 1391. do 1403., na koje se ne osvrće Jireček, jer on počinje
vezama sa Sandaljem 1419. g. Okrom toga moja radnja dopire do 1442. g. a njegova
do 1453. (ili još do 1528.) godine.
Писмо Лазара Томановића Светозару Милетићу
Писмо које је Лазар Томановић упутио из Котора 16. априла 1876. године Светозару Милетићу у Нови Сад
У Котору, 16. априла 1876
Велецијењени
Господине!
Ваша
примједба у 51. бр. Заставе на чланак који сте примили из Далмације, побуђује
ме да Вам управим овај листић, увјерен да Вам неће бити жао чути и моје мњење,
који пратим од десет година развитак радње појединих странака и личности на
овијем странама, што би Вам могло служити да се боље оризонтирате судећи о
нашијем стварма.
Ал’
најприје имам Вам изјавити, да боље судите о мојим назорима, да се ја до сада
нимало нијесам бавио о далматинскијем стварма, да не стојим с никаквом странком
нити с каквом личности у никаквој свези, те се налазим удаљен од свијех једнако
и тако могу беспристрасније и објективније моје мњење изрећи.
Ви велите
да је Клајић а не Павлиновић вођа Народне странке, а ја мислим као [и] писац
поменутог чланка обрнуто. Сву снагу Народне странке сачињавају попови
католички, а ови су безувјетни и слијепи извршиоци воље Павлиновићеве. То би
Вам казао и сам Клајић. То су давно увиђели независниј[и] и млађи људи Народне
странке, те се покушавало прије четири године отрести се поповштине. На ту
сврху чињене су представке Н.[ародном] листу са свију страна, и ми ђаци из
Граца, да се уклоне попови из редакције Н.[ародног] листа. На те силне
представке скупио се Одбор управљајући Н.[ародног] л.[иста] и сазвао све
акционаре истог листа. Али, кад су се сакупили, виђело се да је Н.[ародни]
л.[ист] у рукама Павлиновићевијем јер је већину акција он присвојио – откуд му
новац не зна се. Тако су се попови демонски смијали овијем „револуционарима“ и
данас је орган, који управља јавнијем мњењем у поповскијем рукама. Да је
слободнији елеменат имао снаге, он ћаше други орган основати, али кад отпану
попови онда ко остаје у Народној странци? С тога се морало ћутати и оставити да
ствари стоје како су биле, само што се Н.[ародни] лист према Србима мало
умјерио ал’ и то од страха према њему ружно расположени, јер вјерујте да
Кнежевић има заслуга за српство у Далмацији, и да није ни ђаво црн онако како
га описују.
Ако вам
је пак чланак послао адвокат Димитровић из Шибеника, и њега познајем као
честита Србина и он не стоји у никаквој свези са Љубишом, паче га као и Ви
осуђује.
Али ако
оћемо ми Срби окупљати се у обрану српства на Приморју, гријешили бисте кад
бисте држали, да ми устајемо у обрану Љубише или Кнежевића. Они су обадва
изиграли своју ролу на Приморју – лијепо сте Ви рекли за Љубишу, да је исцијеђени лимун, то
је исто Кнежевић – с тога их се ми не можемо бојати, они су у нашијем рукама и
ја мислим да бисмо погријешили кад не бисмо радили да нам они озлојеђени на
„народну“ странку помогну у овој опасности која српству од исте странке
пријети.
Ви бисте
хтјели да овамо Срби заступници припадају странки Народној као у Хрвацкој, али
се усуђујем обратити Вашу позорност на шљедеће: Далмација није за српство то
што и Хрвацка, Далмација је приморје Босне и Ерцеговине, а мени се чини да би
доста важило за сваки случај кад би се у њој и српског елемента налазило.
С овога
гледишта ја сам вазда радио и радићу а овако мисле и сви млађи Срби, и надам се
да ћете нас и Ви потпомагати.
Докле се
не доврши пак ослобођење Ерцеговине и Босне намјеравамо ограничити наш рад на
настојање да наши заступници продру при предстојећијем изборима на покрајински
Сабор. Бар ћете нас у томе потпомагати.
При
свршетку молим Вас да ми не замјерите што сам си толико слободе узео, него да
то припишете неограниченој оданости
Вашег
најпонизнијег
Др Л.
Томановића
П.п.
Адресу, коју ћете овом поштом примити, потписали су сви одличнији Срби особито
из Которске и Ерцегновске опћине да ниједан није изостао. Само нијесмо имали
времена из Будве који потпис добити.
Мато Мрша
професор,
Ђорђе Војиновић начелник ерцегновски,
Лесо Павковић капетан поморски,
Јевто Гојковић трг.[овац],
Михаил Русовић кап.[етан] помор.[ски],
Милан Јовановић др медицине,
Лука Павковић трг.[овац],
Спиро Гојковић трг.[овац],
Антоније Јанковић кап. [етан] пом.[орски],
Христифор Лумбардић протопоп,
Душан Лумбардић учитељ,
Pietro Calugerovich (Калуђеровић) кап.[етан] пом.[орски],
Јово Накићеновић,
Лазар Лазаревић кап.[етан] пом.[орски],
Јово Вукасовић кап.[етан] пом.[орски],
Лазар Ђ. Јовановић посједник,
Владимир Цвјетковић кап.[етан] пом.[орски],
Јово Лазаревић парох мокрински,
Поп Крсто Ђукић,
Никола Поповић трг.[овац],
Томо Липовац кап.[етан] пом. [орски],
Поп Митар Зец,
Спиро Бјеладиновић начелник которски,
Ђуро Вучетић начелник грбаљски,
Петар Рамадановић присједник опћине Новске,
Никола Стефановић прис.[једник] опћине Которске,
Стефан Бјеладиновић пресједник тутор.[ски] парохије Котор.[ске],
Ђорђе Срдић,
Лазар Бербер трг.[овац],
Др Л. А. Томановић,
Јово Томовић присј.[едник]
Горан М. Максимовић опћ.[ине] Котор.[ске],
Спиридон Квеквић трг.[овац],
Стеван Радиво[је] вић трг.[овац],
Илија Рамадановић,
Петар Јакшић агент Лојдов,
Шпиро Огњеновић трг.[овац],
Прото Константин Јовановић,
Глиго Сушић посједник,
Вук Поповић катихета гимназијални у миру,
Шпиро Јововић трг.[овац],
Шпиро Андрин Милић трг.[овац],
Протопоп Гаврил Руцовић,
Шпиро Петровић трг.[овац],
Петар Петровић Његушић трг.[овац],
Иво Јовановић трг.[овац],
Саво Мариновић трг.[овац],
Никола Кирјак учитељ,
Георгије Томановић кап.[етан] пом.[орски],
Филип Томановић кап.[етан] пом.[орски],
Ђорђе Бабић учитељ,
Иво Петровић златар,
Мићо Суботић трг.[овац],
Симо Матавуљ учитељ,
Богдан Вицковић трг.[овац],
Поп Нико Цвјетковић,
Петар Мартиновић проф.[есор],
Ђорђе Жуткић трг.[овац],
Лазар Т. Јовановић,
Лесо Суботић.
Ђорђе Војиновић начелник ерцегновски,
Лесо Павковић капетан поморски,
Јевто Гојковић трг.[овац],
Михаил Русовић кап.[етан] помор.[ски],
Милан Јовановић др медицине,
Лука Павковић трг.[овац],
Спиро Гојковић трг.[овац],
Антоније Јанковић кап. [етан] пом.[орски],
Христифор Лумбардић протопоп,
Душан Лумбардић учитељ,
Pietro Calugerovich (Калуђеровић) кап.[етан] пом.[орски],
Јово Накићеновић,
Лазар Лазаревић кап.[етан] пом.[орски],
Јово Вукасовић кап.[етан] пом.[орски],
Лазар Ђ. Јовановић посједник,
Владимир Цвјетковић кап.[етан] пом.[орски],
Јово Лазаревић парох мокрински,
Поп Крсто Ђукић,
Никола Поповић трг.[овац],
Томо Липовац кап.[етан] пом. [орски],
Поп Митар Зец,
Спиро Бјеладиновић начелник которски,
Ђуро Вучетић начелник грбаљски,
Петар Рамадановић присједник опћине Новске,
Никола Стефановић прис.[једник] опћине Которске,
Стефан Бјеладиновић пресједник тутор.[ски] парохије Котор.[ске],
Ђорђе Срдић,
Лазар Бербер трг.[овац],
Др Л. А. Томановић,
Јово Томовић присј.[едник]
Горан М. Максимовић опћ.[ине] Котор.[ске],
Спиридон Квеквић трг.[овац],
Стеван Радиво[је] вић трг.[овац],
Илија Рамадановић,
Петар Јакшић агент Лојдов,
Шпиро Огњеновић трг.[овац],
Прото Константин Јовановић,
Глиго Сушић посједник,
Вук Поповић катихета гимназијални у миру,
Шпиро Јововић трг.[овац],
Шпиро Андрин Милић трг.[овац],
Протопоп Гаврил Руцовић,
Шпиро Петровић трг.[овац],
Петар Петровић Његушић трг.[овац],
Иво Јовановић трг.[овац],
Саво Мариновић трг.[овац],
Никола Кирјак учитељ,
Георгије Томановић кап.[етан] пом.[орски],
Филип Томановић кап.[етан] пом.[орски],
Ђорђе Бабић учитељ,
Иво Петровић златар,
Мићо Суботић трг.[овац],
Симо Матавуљ учитељ,
Богдан Вицковић трг.[овац],
Поп Нико Цвјетковић,
Петар Мартиновић проф.[есор],
Ђорђе Жуткић трг.[овац],
Лазар Т. Јовановић,
Лесо Суботић.
Рукописно одељење Матице српске 30529.
Пријавите се на:
Постови (Atom)