Нешо Станић

 

Нешо Станић

Збирка примјера и поука

Споменица сјени подгоричких Срба

Нешо Станић - Ново доба

 

Нешо Станић

 

Ново доба

Ново доба и нови људи доведоше народ до расцјепа; подијелише га у партије. Браћу, племенике, оне храбре борце и њихове синове; који уза свога витешког господара облише крвљу својом – овај мученички камен, несавјесни наши великаши створише непријатеље и омрзнике. А нађе се и таквијех да из личнијех интереса баце се блатом на највеће светиње наше, на слогу и на љубав српску ал за злато хрђа не пријења! Зар којекакви изроди могу мислити да они могу потавнити славу онога, који је подигао “олтар прави на камен крвави”. – Зар да могу они утријети дубоко урезану љубав у срцу јуначкога народа; неки изазваше да непоштени проговоре противу онога, који је све ово што имамо створио, очувао и уздигао да проговоре противу Господара, онога Господара, који је на челу својих витешких чета летио по границама, за слободу наше браће под туђином; противу онога који је и дјелом и ријечју највећи Србин био и биће; противу онога, који је за народ Црногорски светиња, отац и владар! Зар они да могу утулити онај пламен који је у нами гојио наш витешки Господар – не никад!....

Све наведено нама старијима је најтеже чути, јер се на овакве поступке нијесмо научили.

Завршујући ово дјело на дан рођења Његовог Величанства Краља Господара, из дубине душе кличем народну молитву из Српске химне: 

Боже правде, ти што спасе

Од пропасти до сад нас,

Чуј и од сад наше гласе

И од сад нам буди Спас!

Моћном руком води брани

Будућности Српске брод;

Боже Спаси Боже храни

Нашег Краља и наш род.

 

Подгорица

25. септембра 1911. године.

Нешо К. Станић.

 

Нешо Станић - Подгорички Срби, Подгоричани

 

Нешо Станић

Подгорички Срби проводили су своје мучне дане, у посту и молитвама¹) та их је нада и кријепила, те су с тијем тако чврсто очували међу собом вјеру православну - док су до свога ослобођења дошли.

 

¹) Данас о посту и молитвама мало се води брига; па такви у што наду полажу??! Писац

 

Подгоричани су сачували морал, којег и данас у својој породици држе као светињу. –

Подгоричанина ни данас не можеш чути, да му се отргне ријеч, противу светиња, као што се то у новије доба међу неким удомоћало.

Подгорички Срби, који су и по ослобођењу били у приватној и државној служби, вршили су своју повјерену им дужност тачно и савјестно, што им служи на част. Но времена се мијењају, заслуге се не цијене, они се дају забораву.

Данас долазе на владу људи, који не осврћући се на тачан и поштен рад ваљаних чиновника, него неке из службе уклањају, а друге на њихова мјеста постављају; па и ако нијесу за тај посао спремни, они га унапређују, и награђују, а уклоњени обија од једног до другог жалећи се и тражећи узрок његова уклањања, трпи и страда у нади му дани пролазе, очекујући дако би се повратио и наградио. Но у тој нади многи су уклоњени чиновници пошли Богу на истину, да се и њему на ономе свијету жале.

Е како то до скора бјеше. Оно златно доба кад се Црногорцу што ускрива, на свога надлежнога, или каквог судију, за не правичну пресуду, или пак на каквог злог племеника пође на Цетиње и пожали се своме Господару, на учињену му неправду. Господар знајући дух свога милог му народа, испита га у свему; овај му као на исповијест каже, и ако буде жалитељ у што погријешио покара га; буде ли му неправилно учињено, одма нареди да му се ствар извади. И тако Црногорац, с истом торбом без великих трошкова, иде задовољан својој кући. А како бјеше оно златно доба, кад какав напасник узнемирује свога мирног сусједа, а овај пријетећи му говори: “виђећемо се онамо под бријест, пред Го сподаром; онамо ђе ћемо обадва гологлави бити, и ђе се неће гледат твоја сила а моја сиромаштина, него ће ни судити наш правични Господар”! И с тијем ријечима ућуткао је насилника. – А данас ?! Данас већ није оно што је до скора било, да господар суди.

Данас Црногорац ако му је што криво, иде од суда до суда тражећи правицу, Дангубећи и трошећи свој новац, с муком зарађени; но и поред свега тога опет тако лако не долази до пресуде; та се ствар продужује мјесецима, па и годинама. Сада су се успоставили и Правозаступници, који бранећи једне пред властима живе од кр- ваве муке другијех. Правозаступници заиста су потребни у оним државама у којима су судије свршили правничке науке, па ту онда и правозаступник потребан је, према за- конима да брани онога који му плаћа а тога још код нас нема. У судовима на- шим постоје по вишој части они људи, који су учили само четвороразредну основну школу, или учитељи произведени за судије. Па како те овакви судије с таквом спремом моћи да каже правозаступнику који је права свршио, да није тако ?! …………………………………………………?!

Нешо Станић - Поп Захарије Поповић

Нешо Станић

Поп Захарије Поповић, 30. априла 1878. пође на Цетиње; да лично покаже Господару, стање Подгоричких Срба - и намјеру турску. Но по повратку Попа Захарије у Подгорицу, Турци га ухвате и затворе у тамницу, и са њим и још око 50 Подгоричких Срба, којима су почели пријетити да те их све повјешати, зато што су били на штету Турцима. Срби се бране, али им код Турака не помаже. Попа Захарију и многе друге Србе пошљу у Скадар под стражом; кад су их пред пашом довели он их окосито сријета, пријетећи им, да те за издајство турско, које су учињели животом платити; онда нареди те их у тамницу позатвараше. А Попа Захарију Поповића под стражом посла у Љеш и Тиран. Овдашњи Турци дознаду да нијесу Попа Захарију објесили, него да га је Паша послао у Тирану, они одмах пошљу неког зликовца, да га у путу убије; овај с неким друштвом упути се те покрај пута куда је морао проћи, западе и чим наступе опале плотуном из пушака на њега, али промисао свемогућега заштити га, те га ни једно пушчано зрно не погоди. Низами, који су водили Попа Захарију рашћерају нападаче, а они с њим продуже пут. Но подмићени зликовац није се са овијем задовољио, жалећи што није над Попом извршио оно што се Подгоричким Турцима обећао, тако путујући стигоше с њим и у Тиран. Али и зликовац не остави га на слободу, него и сам у Тиран пође, ђе је вребао прилику да изврши зло дјело; но и овом приликом мимоиђе смртна чаша овога мученика; те мјесто Попа Захарије убије другога свештеника¹) из истог мјеста.

 

¹) Покојни Поп Захарије Поповић кад ми је ово причао, завршио је с ријечима, да врло жали овога доброга свештеника, који је невино погинуо, јер је са њим вријеме проводио, блажећи ме са ријечима: Бог ће те избавити јер за народ страдаш.

Писац.

 

Зликовац, чим виђе мртвога Попа, утече задовољан, мислећи, да је извршио оно зашто је плаћен. Поп Захарије Поповић знао је шта се о њему мисли, да му је живот у великој опасности, али га је тјешила нада у милостивога Бога и нашег узвишеног Господара, да ће се трудити за овакве српске мученике, да их избави који по тамницама страдају. И заиста свемогући Бог испуни његове жеље; ослободише се Срби из турских скадарских тамница, и повратише се својим кућама, око Петрова-дне 1878. год., а попа Захарију Поповића ослободише тек 20. де- цембра 1878. год. и чим је дошао у Подгорицу, својој кући, колико бјеше задовољан слободном животу, не осврћући се на то што може опет страдати, него јавно народу говораше да ће с помоћу Божјом, Књаз Никола Господар Црне Горе, и нас ослободити, које се и испуни, те виђеше његове очи, спасеније своје и свога народа. На дан 27. јануара 1879. год. Црногорска војска заузе Подгорицу са Зетом, ослобођени српски народ, који је у највише задовољство проводио своје дане.

По ослобођењу Зете, попа Захарију Поповића, као ревноснога пастира свога стада, блаженепочивши митрополит црногорски Иларион произведе за протопрезвитера зетске епархије, Српски народ у то вријеме провођаше своје сретње дане у неописаном весељу. А Господар у државној служби постави за чиновнике, како грађанске, тако и војничке, по вишој части, Подгоричке Србе. Господара на дан петог априла 1879. год. обдари Бог са сином Мирком, а за вишу награду именова свога високог сина “Великим Војводом Зетским” Срби се још више овом обрадоваше, те за успомену ослобођења Зете на дан 27. ја нуара 1880. год. основаше своју читаоницу којој Високи Ослободиоц на молбу Подгоричких Срба именова свога сина Књаза Мирка, Великог Војводу Зетског, за покровитеља читаонице. Без сумње свак ће признати тешкоће које су онда постојале, а као најтежа била је о вриједности такве установе. Но поред свега тога читаоница је лијепо основана и народ се све задовољнији осјећаше, још више што их је Књаз Господар-Ослободиоц удостојио да буде Његов Син Књаз Мирко Покровитељ читаонице. Ово високо наименовање Подгоричким Србима даде виднога признања; за њихове учињене племените услуге, не сметаше ондашње њене чланове, што сваке друге или треће ноћи трчаху под оружјем по околној граници да сузбију удар, неситих и дивљих Арнаута, који сваког дана узнемираваху границу, не сметаше их што се живљаше као у ратном логору, вазда на опрезу с пушком у руци, да и поред свијех тих тешкоћа не створе и Дилетантско позоришно Друштво, као и Пјевачко Друштво које му дадоше име свога земљака “Бранка Радичевића”, које бираше и одиграваше, најлепше комаде из српске историје, што бјеше жива школа морала и витештва, за грађане, који нову слободу под витешким својим владаром гутаху, као болесник, што гута чисти прољетњи зрак, све то даваше моралне користи грађанству, а материјалне читаоници, која је већ тако напредујући у стању била да 1891 год. подигне онако лијепо здање за читаоницу у којој је била и велика библиотека, која бјеше жива слика доброга рада.

Уз то кад се сјетим, онијех лијепих друштвених сједница, приликом Нових Година, и виших свечаних дана, што читаоничко друштво онако лијепо и у слогу, своје весело вријеме провођаше у њеним просторијама, а данас!?? Подгоричка чита оница, има и њених врло лијепих успомена из њене хронике Успомене, које се лако не бришу, а између њих да наведем неке значејније, и то 1893. год. приликом прославе четиристо-годишњице Прве Српске Ободске Штампарије, онако високи гости, посјетили су и Подгорицу, одакле су заиста понијели најљепше успомене, а које су и по разним листовима описивали и потврдили.

Па прославу двадесето-годишњице ослобођења Зете; на дан 27. Јануара 1899. год. Тај дан прослављен је тако сјајно што овде нијесам у стању пером описати, дајући свечани ручак, многим Црногорским Вођама, који су око Подгорице са својом јуначком војском вазда на бранику стојали, који је био увеличан, и присуством Њ. Вис. Књаза Мирка Великог Војводе Зетског покровитеља читаоничког. Истога дана у вече Дилетанти су одиграли на позорницу “Балканску Царицу “ дјело свога узвишенога Господара, а грађанство је сретњо било да на тој својој забави види свога ослободиоца, те тако све лијепо тецијаше али до кад?! У то доба на дан 27-ог јануара сваке године као на дан ослобођења Зете, народ иђаше у свечаном одијелу у цркву на молитву, држећи у молитвама благодарење, за дуг живот и здравље Књаза Ослободиоца сад??! Но времена се мијењају, заслуге се заборављају, постадоше други људи за државне чиновнике, те укидоше овакве свечаности, које мислим не би смјело бити - јер сјећајући се таквих успомена, потомци наши куд и камо бише били одушевљенији, и овакве светковине, би држали као дан ускрсни. Но данашњи чиновници слабо на то скрећу пажњу; не само тај дан 27 јануара, који је дат забораву, него и на друге празнике слабо посјећавају богомоље, само кад су дани Владајућег Дома - за благодарење; тога дана заиста иду чиновници у цркву, али баш у онај исти час, кад звоно позове народ на благодарење, да одужи свој чиновнички дуг, мислим, да се с молитвама и с прегнућем, долази до народног ослобођења као и свога напретка; јер се са тијем даје добар примјер млађем нараштају.

 

Нешо Станић - Митро Ћућин Радетић

 

Нешо Станић

Митро Ћућин Радетић. На дан 5. августа 1876. год. (исти дан, кад и Поп Јован) идући из Момишића у Подгорицу, чим је пријешао Везиров-мост, и наљегао на Ливаде, ухвате га зејбеци турски војници, стану га мучити, овај моли да га ослободе, бранећи се, да је сиромах и да није ништа крив, (и заиста је био пуки сиромах). Но Турци не осврћући се на његове молбе, један од мимо пролазећих Турака изговори; “Немојте га мучити молим ве, видите ли да је то просјак” Други пак наставља; “Што га браниш, зар не знаш да власи по оваквијема шиљу гласове у Црну Гору, но удрите каурина, нека је један влах мање!” И тако јаднога Митра ни крива ни дужна крволоци турски убише¹).

 

¹) О јуначком племену како у село Момишиће, тако и у Љешкопоље, Горњу и Доњу Зету имало би се много писати, које ћу ако ми се даде прилика изнијети у особитој књизи. Писац

 

Између других многих прегнућа, које су Подгорички Срби учињели изнијећу овђе само два важнија догађаја.

После прелаза Сулејман-пашине војске преко Бјелопавлића, и оне значајне битке “Девет крвавијех дана” под Острогом састану се двије турске војске код манастира Ждребаоника, Али-Саиб-паша од Спужа, а Сулејман-паша од Острога, од куда заједно пођу преко Спужа у Подгорицу, ђе се обје војске улогерише на ливаде (на којем је мјесту данас подигнута Миркова варош) и у Ћемовско поље. Ова силна војска пошто се од великог труда опоравила, намјеравала је да продужи рат; и пође преко Љешанске нахије пут Цетиња. “Но не веле Турци ако Бог да, као што им ни помоћи неће,” Књаз Никола Господар Црногорски дознаде за ову намјеру турских паша. Он окупи Црногорце у Љешанску нахију и улогори се на “Бијелу рудину” ђе очекујући сваког часа кад ће Турска војске окренути на Љешанску нахију; но једнога дана у мјесецу јулију 1877. год. журно иде Црногорско момче; и кога би гођ запитао што тако хита? или му назвао Бога, не би дао одговора, док дође у главни логор, и замоли Књажеве перјанике, да га пред Господаром пусте, којему одмах по наређењу би дозвољено да приступи. Господара чим виђе, овај скиде капу, приступа му и пољуби га у руку, дајући Му писмо из њедара говорећи: “Господару јутрос рано још не бјеше ни зора заруђела, дође ми једно Подгоричко момче, на стражу ђе сам ја био, дајући ми ово писмо рече: да му га је синоћ у прву мрак предао Поп Захарија Поповић, с тијем наређењем да га ником другоме осим Тебе Господару у руке не предајем, и сад сам испунио оно што ми је наређено.” Господар отварајући писмо пита Војника: “Кад ти предаде то момче ово писмо знаш ли куда окрену?”Знам Господару!.. одговори војник “рече ми да ће ноћас у Љешкопоље у село Кокоте код Тома Хасановића¹) те ће он с њим поћи у Подгорицу, да се не сјете Турци ђе је био”.

¹) Томо Асановић учинио је великих услуга Српству, још из његових млађих година, па све до ослобођења Зете, преживио је више од 100 год., и до своје смрти био је чист у причању; жива историја прошлости. О овоме човјеку заслужује да опише живот и дјела његова, који је добро познат његовом прегнућу.

 

Господар дарива војника, а он приступајући му к руци; прима дар, и оде задовољан на своје одређено мјесто. Господар пошто прегледа писмо окрену се пут присутних говорећи: “Црногорци, ево ми јављају из Подгорице, да ће турска војска са Сулејман-пашом одмах поћи преко Бара у Бугарску, да дочека Руску војску, која је пријешла преко Дунава - додајући - Хвала Подгоричанима на њиховом прегнућу, ја се у њих уздам као у вас Црногорце; они су живи мученици и они се често овако јављају из највећега огња, не жалећи себе ни своје породице, да им страдају, само да Црногорцима буду у помоћ; они су се вазда патриотски одзивали. Нек им свемогући Бог ово накнади и избави од турског јарма.”

Сјутра дан не остаде у Подгорицу турске војске до само неколико ради одржавања граница, а сва друга пође у Бугарску. Књаз Никола остави Љешанску нахију те с војском оде пут Херцеговине; ђе заузе важнија мјеста, од куда се опет поврати, и улогори у Никшићко поље. Тако бијући града Никшићкога неколико дана. Док једнога дана у мјесецу августу 1877. год., у главни логор донесе неки војник писмо, и предаде га Господару, који пошто га прочита устаде говорећи: “Црногорци! ево други мјесец од како смо око града Никшићкога, и битка непрестано траје, а још ми до сада ниједан Србин није послао гласа о стању и намјери турској - (показујући писмо) а ево ово писмо дошло ми је из Подгорице, од онамошњих Срба, у којему ми чисто и јасно означавају, колико је у Никшићу турске војске; колико имају хране, што намјеравају, и до кад се могу држати. Послије ових ријечи окрену се пут Острога, говорећи: “О Боже и Свети Василија, помогни потлаченом Српском народу, о Подгоричани! нека ви свемогући Бог и Св. Василије дадне моћ и снагу, да јуначки издржите своје муке, и да ви се жеље испуне, да се испод турскога јарма ослободите, а за оваква ваша прегнућа, памтићу и нећу никад заборавити, а препоручићу и потомству, за ваше заслуге да их високо цијене, јер заслужујете сваке похвале”.

Но, пошто Књаз Никола освоји град Никшић, од онуда неки се Турци преселише у Подгорицу, Подгорички Турци joш више постадоше мучитељи српскоме народу; напунише пуне тамнице Срба – једне пуштају, друге затварају, и шиљу под стражом у Скадар, док наступи и 1878. год. Црногорци освојише Град Бар и Улцињ, и сву Приморску нахију.

Нешо Станић - Поп Јован Поповић

 

Нешо Станић

Поп Јован Поповић, из Зете села Вуковаца, на дан 5. августа 1876. год. дошао у Подгорицу, да купи што му је за кућу потребито и кад је наљегао код Сахат куле, ухвате га зејбеци - турски војници, опколе га и стану га мучити; он јауче и моли их да га пусте. Турци се његовим јаукањем сладе, и задовољавају, а за милост ни помена нема, тако раскубајући га једни с једне, а други с друге стране, сломише му руке у лактове, и тако водећи га путем његово тијело пробадали су ножевима, а чим би га који с ножем пробо-о - Поп би јаукнуо, а они се грохотом насмијали; тако мучећи га доведоше га на мост од р. Рибнице тако звани, "Табачки мост" на којем Поп Јован у највећим мукама испусти своју невину душу. Турци га на исто мјесто оставише; посље су Срби ишли код турских власти, и с великим трудом умолили док су им допостили, те су мртво тијело Попа Јована пренијели и у гроб сахранили.

Нешо Станић - Петко Станов Дурковић (Колорогић)

 

Нешо Станић

Петко Станов Дурковић (Колорогић.¹) Био је човјек добар домаћин, но од како му брата Михата Турци у Забјело убише, постао је противник Турски, тим више што је знао да је убиство брата му било узроком Подгоричких Турака, а који су и Петка попријеко гледали. Но лукавство Турско доведе и Петка код Турских власти, говорећи: да је и он једне ноћи излазио зубљом пред кућом, и давао знак Црногорцима. Овакве лаже и шпијунства, доведоше Петка до смртне казне, којега на сред Подгорице објесише на дан 23. августа 1875. год., висећи тако на вјешалима, стајаше му на прсима пресуда, да је Петко био издајник Турски а добротвор Каурски - зато је и смрћу кажњен.

 

¹) Петко Станов био је рођени брат Михатов, којега су Турци у Забјело убили 14. јануара 1866. године.

 

О овоме догађају питао сам његова сина Ђока (који је и данас жив) да ми каже, који су га Подгорички Турци до вјешала довели и како је то било? Он ми је са сузним очима, од ријечи до ријечи овако приповиједао: “О проклети Подгорички Турци; много ли су зла учинели, над српском рајом, но од кад ми стрика Михата убише, оца ми највише облагаше ови Турци: Медо Лукачевић¹) Суљо Османагић, Суљо Фигановић и Хасан Беговић.

 

¹) Медо Лукачевић по ослобођењу Подгорице, примјен је у државну службу, па за члана Окружног Суда почашћен грбом капетанским, посље наименован за члана Државног Савјета. у којој је дужности и умро. Писац.

 

Ови Турци највише почеше радити о глави мога пок. оца Петка, и код паше га почеше пањкати, како Петко проноси гласове у Црну Гору; и даје знак ноћу Црногорцима, а све то чини из освете што му је брат Михат пређе 10 година погинуо. Па како смо разумјели, да Петко неком и пријети. Овако честе жалбе њихове нагнаше пашу, те посла за Петка (мога оца) који нареди, да га у тамницу затворе и посље мјесец дана ноћу између 22. и 23. августа 1875. год. изведоше и објесише пред ханом Мучића, и то на Божју правду, они се са тијем не задовољише, него и мене под страхом доведоше и у тамницу затворише, и после неколико дана, спроведоше ме у Скадар, са мном је био пошао и пок. Ђоко Пејановић, који бјеше речит, бавио се дуго у Анадолију и научио добро турски говорити, те по томе познат са вишим турским личностима. Кад ме у Скадар пред Пашом изведоше, пок. Ђоко бјеше са мном; Паша читајући пресуду коју беху Подгоричке власти упутиле, у којој између осталога бјеше наведено да је Ђоко Петков (то јест ја) прегонио таин и пушке у Црну Гору, и да је та кућа на велику штету Турцима. Стрица су му Михата заптије као непокорна властима убили у поље, оца му Петка објесили, па и он заслужује за коноп, пок. Ђоко Пејановић Бог да га опрости одговара Паши на турском језику, »да од тога није ништа истина, него су на Божју правду убили му стрица Михата, и објесили му оца. Петка па су прегли и ово дијете (показујући руком на мене). Овакве неправичности турске власти у Подгорицу доведоше народ Хришћански, царску рају, до велике пропасти, мећући их на сваке муке; а ми смо честити Паша, у свакој прилици вјерни Султану - и за његову длаку бисмо живот дали, но Богу хвала, кад смо код тебе дошли и надамо се, да ћеш се смиловати на нас и наредити Подгоричким Турцима да не чине од царске раје ово што су до сад чињели, и да ћеш се смиловати на ово дијете и опростит ми га да га поведем дома.“ »Паша после подужег мишљења Ђока као човјека речита, а позната добро турскоме језику са осмјехом одговори му: “Аферим права рајо! Вјерујем да у Подгорици код Турака има доста рђавих људи, и њихове ми давије досадише на рају Подгоричку. Узми то дијете и поведи га дома. Ђоко се паши поклони, захваљујући му на његову правичну пресуду, те тако дођох дома здраво и весело, а вјеруј да није њега било ја данас бих био под земљом, као и многи други, који су страдали на мукама од злијех љади.“

Нешо Станић - Јован Божов Белевић

 

Нешо Станић

Јован Божов од јуначке куће Белевића; у вријеме турско, а у својим младим годинама носио је на себе Арнаутско ођело, за појас му двије пушке кубурлије - међу њима нож јатаган. Једнога дана у 1870 години упути се из Колашина с Крстом Лаиновићем да иду заједно у Нови Пазар, кад су дошли у Сјеницу отпочину у хан “Ханумин” затеку ту Ахмета Ђаковца великог зликовца, овај бјеше добро обучен, на њега зелена долама, о бедри му виси сабља, за појас му двије пушке срмајлије, пита Крста. “Ђе сте кренули? Овај му одговори: “за Нови Пазар.“ “Е па онда дружина смо да заједно путујемо.“ Крсто климну главом, али му његово друштво не би пријатно. Пошто неколико отпочинуше окренуше заједно, тако путујући дођу под неко брдо ђе с коња сјахаше, и пјешке путујући а коње водећи, Јован се мало заустави, а Крсто и Ахмет пођоше напријед, док ће Ахмет Крсту: “Дај ми влаше твога коња, да узјашем уз ову страну, јер не могу пјешке, а жао ми је свога коња трудити”. Овај му одговори: “Дај ги мени твојега коња, да јашем, па ћу ја тебе овога дати.“ Ахмет се на ове ријечи окоси, говорећи: “Влаше једно нијесу никад Власи јахали турске коње, него вазда Турци влашке.” У толико пристиже Јован, пошто га Ахмет виђе ободе свога коња пријетећи да ће му ово платити, Јован и Крсто путујући: Крсто му исприча овај догађај са Ахметом, Јован са осмјехом рече “Небој се Крсто.” Стигоше у Дугу пољану пред ханом одјахаше коње, Крсто уђе у хан, Јован мало застаде пред ханом, којега намјера нанесе и сједе до самога Ахмета Ђаковца. Овај чим га виђе стаде га псовати, диже руку с намјером да та удари, у толико наљеже Јован и виђе подигнуту шаку Ахметову извише Крстове главе. Јован стаде на сред хана; извади јатаган иза појаса и кликну као орао: “К себе руку Турчине, е ти задајем Божју вјеру паде ти глава на долину.“ Око њега бјеше виши број турака. Ахмет погледу јући по њима; оћели му који помоћи, но кад виђе да свак ћути и ништа не говори, но упрли очи у Јована и његов јатаган, спуштајући руку рече Јовану: “Ја с тобом човјече немам ништа, него сједи да пијемо, но ми је рекао ови каурин влашки, кад смо заједно путовали, да му дам коња да он јаше, па сам му се зафалио, да ће ми га платити и да ти не дође, заиста оћаше запамтит данашњи дан, него сједи да те частим кавом и дуваном.” Јован одговори: “Није то каурин влашки, но мој друг, дигни се одмах с тога мјеста, а ако нећеш извршићу што сам наумио.“ Ахмету се немаде куђ, диже се, не рече ни збогм, узе коња пријетећи у путу да ће му га платити. Јован пошто се Ахмет диже сједе код Крста поздрављајући Ахмета са ријечима: “Бујрум кад гоћ ти је воља.” После подуже отпочивке дигоше се и они, и упутише се за Нови пазар, но од Ахмета ни трага ни гласа. Јован и Крсто и данас су у јакоме животу. Питао сам Јована за ови догађај, али он као и остали Црногорски јунаци не истиче своје јунаштво, него више хвали друштво, није се упуштао да себе хвали, него ми је Крсто о овоме његовом јунаштву причао. И заиста је ово једно особито јунаштво кад човјек прегне међу толики број Турака да учини, а изван своје домовине. Овакви примјери и јунаштво заслужују, да се не даду заборавит, Јован се показао као храбар војник и у црногорској војсци потоњих ратова, зато је и обдарен грбом барјактарским.

Нешо Станић - Лука Ненезић

 

Нешо Станић

Лука Ненезић. У турско доба био је меџилиз код кадије, као добар Србин бранио је и заштићавао је народ српски пред властима турским, те су му за то Турци више пута пријетили. Једнога дана у год. 1868. кад је био меџлиз на окупу, дође Стано Ускоковић из Зете, села Горичана, жалећи се на Дерва сина Хајдара Кубасичића из истог села, да му је овај убио једнога великога вепра, зато што је наљегао у Дервов бостан. Лука на ово огорчен позове да дође заптија, који чим уђе нареди да одмах пође у Горичане - и доведе Дерва да га пита зашто је убио Станова вепра? а ако му је какву штету вепар учинио, могао је тражити да му Стано плати оштету. Заптија готов да изврши наредбу. Но Хаџи Бајро Крнић (рођени брат Јуса Мучина Крнића) окоси се на Луку, врати заптију да не иде, а окрене се пут Стана пријетећи му прстом, говорећи: “Влаше једно, зар ви је мало? што сте слободни држати прасад у своје оборе, и на своје њиве, но да их пуштате и по турским земљама, то наша вјера забрањује, а да те Дерво убио на исто мјесто као прасца, неби никоме за то одговарао!” Лука на ове ријечи Хаџи Бајрове окрене се пут њега са ријечима: “Јели Хаџи Бајро? зар да се царска раја бије као прасад, да му нема правице, на тај начин ја овђе места немам, кад немогу бранити царску рају, него одох код Али бега миралаја¹) да га питам зашто сам ја овђе постављен?! “ Лука пође код Али-бега а Хаџи Бајро не смједе чекати да га Али-бег позове, него пође код Јуса и све му каза што се у меџлиз догодило, и да је Лука пошао, да се Али-бегу жали.

 

¹) Али-бег миралај био је војнички чиновник, а имао је и чин као обласни управитељ. Он је мрзео Подгоричке Турке, за њихова нечовечна дјела, а које га је после и главе стало.

Писац

 

Јусо нареди Хаџи Бајру да одмах иде у Диношу и да не долази док ова ствар не застара. Лука пожали се Али-бегу на Хаџи Барја, и која се неправда раји чини. На ову жалбу позове свога чауша (поднаредника) нареди му да иде у хан Јуса Мучина и доведе Хаџи Бајра, а ако њега ту не буде, нека дође Крсто Лаиновић, који држи њихов хан. Чауш одмах пође, но како не нађе ту Хаџи Бајра доведе Крста, које га Али бег запита “Ђе је Хаџи Бајро?! “ Крсто му одговори: да њега ту нема, него је остао у хан његов брат Ахмет. Али-бег Крсту нареди да рече Ћор-Ахмету нека одмах дође. Овај пође и каза Ахмету што је Али-бег наредио. Ахмет улазећи запита га Али-бег: ”Ћор- Ахмете ђе је Хаџи Бајро ?!” Овај се поклони и одговори: “Хаџи Бајро је пошао у Диношу којега је Јусо послао ради неког посла.” Али бег машући главом нареди му да одмах дође Хаџи Бајро и ако до сјутра не буде овђе код мене послаћу два буљука низама код куће и све вас похватати да ве везане овдје доведу”. Ахмет поклањајући се одговори да ће све бити по његовој вољи. Ахмет пође код Јуса и све му каза како је Али-бег наредио. Јусо одговори: “Заиста тај Лука много чини, а Али-бег ће ми га главом платит, и знаће ко је Јусо Мучин.” Али-бег Луки одговори: “хајде ти с Богом учинићу ти по вољи, и раја ће у здравље царево бити слободна.“ Хаџи Бајро сјутри дан долази пред миралајом, чинећи му теменах (поздрав по турском обичају). Овај га окосито сријета говорећи му: “Зар такви људи као ти под брадом, и челмом, поступате криво са царском рајом, ђе си то нашао у шеријату?” Овај му се правда али му правдање не помаже. Миралај му за овај пут опрашће пријетећи му ако још који пут овако учини, да ће га у гвожђа оковати, и “хајде сад с Богом а кажи ово и браћи Јусу и Ћор-Ахмету”. Хаџи Бајро се поклања иде сјетан, пође код Јуса и све му исприча, како му је Али-бег рекао. Овај се глас разнесе по Подгорици. Јусо и браћа му нијесу могли подносити овај пријекор, вребали су прилику како те кога подмитити, да убије Али-бега. Ту су намјеру и учињели посље шест мјесеца погибе Али-бег-Миралај. По његовој погибији дође Ах-мет Мустај Паша у Подгорицу, по неким доказима посумљао је на Крниће, те затвори у тамницу Јуса и Ахмета, Јусо не стаја дуго у тамницу, ослободи га Велија Скадарски, а посље неколико доба пустише и Ахмета. А Луки западе једне ноћи пред сама његова врата Зубер-бег Османагић и Суљо Хебовић, и чим овај наљеже у авлију опалише пушке на њега, али га ниједна не уби, Лука се посље чувао, и био на опрезу да га не би убили. Лука је по ослобођењу Подгорице постављен био за четног официра, а после за варошког капетана и као члан Окружног суда умро и сахрањен у Подгорици.