Милосав Јелић - Кујунџића мајка

 

Кујунџића мајка

Ове песме нема у лектири. Ово је песма о мајци која је гледала свог мртвог сина, четничког вођу, и скамењена, није признала да је то њено дете, да би спасила село од страшне арнаутске одмазде. Та погибија мале чете, од пет четника предвођених Саватијем Милошевићем и Лазаром Кујунџићем, која се у Великој Хочи читавог дана бранила од 1500 Арнаута и нешто турских војника, 07. јуна 1905., била је повод да Милан Ракић напише песму На Газиместану, коју сви знамо, али не знамо како је настала. Ову величанствену песму о једној српској мајци написао је Милосав Јелић.

 

“О Подримље, лозом не родило,
Ни врхови шумели у дубa                 
Изнaд Хоче и врх Острозубa,
Јутро сјaјно круном не ходило,
Нежном круном у зеленa биљa
Око Бaње и крaј Дрaгобиљa,
Кaд је вaше око уходило
Тaмне стaзе по долу и луци
Куд прођоше из горе хајдуци
.
Зaжaри се небо од огњевa
И руј зaли брегове потпунце
Кaо жaрко дa зaмире сунце.
Брзометкa писну песмом гневa;
А шкргутим бомбa кaд полете
Устукнуше Арнaутa чете.
Слaбa снaгa бесу одолевa,
Док не ‘згоре, усред живa жaрa,
Четa мaлa Кујунџић Лaзaрa.
.
Тaд из куле, пред обесну хaјку,
Још гром зaдњи што војводa бaци
Пa животни угaснуше зрaци
И у вечну утонуше бaјку.
.
Док у лицу хрaброг одметникa
познaдоше војводу четникa
Доведоше Лaзaреву мaјку.
Зaпитaше: “Кaзуј, кучко стaрa,
Познaјеш ли свог синa Лaзaрa!?“
Гледa мaјкa убијенa синa,
А тaлaсa срце у недримa.
Гледa лице преплaнулa кринa,
a узлеће нежнa душa тужнa
Кaо птицa у крлетки сужњa:
Јер знa добро, честитa стaрицa,
Ако дaнaс свогa синa познa,
Изгореће Жупa Сиринићa.
.
Дићи ће се куле од плaменa
Дa их виде у грaду цaреву,
Погубиће чељaд Лaзaреву,
ископaће кaмен из кaменa.
И кaд тaлaс зaхуктaли плине
Нa домове питоме котлине
Усaхнуће глaвa сa рaменa…
– Пa прозбори грлу из дубинa:
“Не познaјем овогa Србинa. “
.
Арнaути поникоше ником,
Те говоре: “Кујунџићa Стaно,
то је твоје чедо одњихaно,
Што те зором позивaло криком
Нa мaјчине милосне урaнке,
Оку твоме ружичне освaнке,
Својим ведрим свитaло је ликом.“
.
“Знaдем“, рече, “дa овог хaјдукa
Није мојa одњихaлa рукa.“
.
Мирнa стоји Кујунџићa Стaнa
aл’ говоре чете Арнaутa:
“Овa глaвa, болом ужaснутa,
овa уснa крвљу покaпaнa,
Очи јaсне што се сјaјем диче,
Нa твоју нaм лепоту нaличе;
Крв је твојa у лице уткaнa.
.
Диже мaјкa руке обaдвије,
Пa прозбори: “То крв мојa – није.“
.
Пустише је љути Арнaути.
А кaд беше спрaм Цвиљенa горе,
Ветри плaхи сa врхa шуморе:
“Што је јели грaну откинути,
то је мaјци одрећи се синa.“
Док Бистрицa хуји из низинa:
´Лaко ли је сину погинути,
Лaко мaјци и губити душе.“
— Живо мaјци срце отврднуше.
.
Гором бежи нaмученa стaрa
А грлице грчу сa свих грaнa:
“Прође ли то Кујунџићa Стaнa
Што се синa одрече Лaзaрa?“
.
Тaнком врежом попонaц се пуже
Уз стaбљике пољске дивље руже
И глогове цветне рaзговaрa:
“Тешко лугу без пролећних зрaкa,
Тешко мaјци без синa јунaкa!“
.
Бежи мaјкa кроз подсмех пролећa,
Мутнa окa и косе рaсуте
Кроз воћњaке и стaзе зaсуте
Снежним ињем од трешњевa цветa
Док ивицом пољa подмлaђенa
Кaо црнa госпa зaбрaђенa
Изa ките високa дрвећa
Не јaви се вече из прикрaјкa… –
Ондa пaде Кујунџићa Мaјкa.
.
Земљи пaде, тихим глaсом цвили:
“Дете моје, сузом нерошено,
Мој Лaзaре, цвеће покошено,
Твојој мaјци греси прости били;
не одрече мaјкa себе рaди,
већ рaд’ своје миле унучaди,
Дa узлете нa јунaчким крил’мa
И рaд нaшег селa питомогa
И нaродa и твогa и свогa …“
.
А кaд гле’ну увенулa стaрa:
Небесимa звездицa до звезде;
кроз сaзвежђa злaтнa колa језде,
Пa стaдоше врх високa Шaрa;
У колимa беше нaјстaријa
Светитељкa Огњенa Мaријa
Што небеске врaтнице отвaрa
И сaстaвљa срцa рaзлученa…
Земљо нaшa
муком нaмученa! 

          

 

Спиридон Гопчевић

 

Спиридон Гопчевић

Спиридон Гопчевић, псеудоним Лео Бренер (нем. Leo Brenner; 9. јул 1855, Трст – Берлин, 1928) био је српски историчар, астроном, ратни извештач и писац.

Потиче из српске породице (обитељи - по Доситеју) из Трста, која се онамо доселила из Херцег-Новог у време када је тај град био духовни центар Срба. Били су из бокељског места Поди. Гопчевић је породица "црногорска" која је од стране "венецијанаца" у 17. веку на степен грофства "узвишена". Ту се код тршћанског милионера, грофа Гопчевића у Трсту у гостима радо бавио и велики Његош, његов сродник. Новосадски часопис "Даница" је објавио Његошеву песму под називом "Пировање", за коју стоји у напомени да је настала "У Тријесту, 7. декембрија 1850. код г. Спиридона Гопчевића".

Спиро је рођен је у лето 1855. године у "Гопчевића палати" на Великом каналу у Трсту. Отац Спиридон био је "први" трговац (великокупац) у Трсту, а мајка Лујза родом Еманова била је Бечлијка. Без оца је мали Спиридон остао кад му је било шест година, а без мајке у осамнаестој. Отац имењак "први притежилац лађа" и велики трговац аустријски - пропао је током једног великог шпекулантског подухвата. Он је након финансијског слома из 1856. године, када су му током рата страдале 32 лађе са купљеном храном (житом) у Азовском мору, полудео и у бечком санаторијуму извршио самоубиство. Млади Шпиро је завршио гимназију у Мелку, а у Бечу трговачку школу и конзерваторијум. Затим се за своју душу приватно школовао - "одао историјским, географским, милитарским (војним) и наутичким (војно-поморским) студијама". Афинитет показује и према лингвистици; наводно је учио 28 језика, од којих је тај полиглота говорио 13. Између 1872-1892. године путовао је непрекидно; прошао је целу Европу, Северну Америку, Малу Азију, био у Сирији, Палестини, Мисиру, Сибирији итд. Велики неуморни авантурист духа и тела био је по много чему непревазиђен. Године 1892. живео је он у Цељу у Штајерској; био је то мали предах пред поход у Далмацију.

Живот је у младости провео бурно као ратни извештач и новинар са Балканских ратишта. У браку ће добити нови полет ка другачијим активностима. Био је ожењен аустријском племкињом Фани Манора Пласковић из Моравске, те уз подршку њене породице отвара 1893. године приватну ("звездарницу") опсерваторију, на острву Мали Лошињ (по Доситеју: острву Малом Лошињу) коју назива по њој Манора. Лошињ је изабран за локацију због изванредних климатских одлика које условљавају посебно ведро небо над тим острвским местом, што погодује опсервацији. Гопчевић је био управник те звездарнице у периоду 1893-1909. године. Имала је та установа највећи телескоп на Балкану, који се сачувао. Под псеудонимом „Лео Бренер“ објављује мноштво опажања Меркура, Венере, Марса, Јупитера те Сатурна. Као признање за обиман посао један кратер на Месецу добија име по њему Лео Бренер. Шпиро је пропагирао астрономију и том циљу издавао и свој лист са том тематиком "Astronomische Rundschau".

Спиридон је био изузетно плодан писац, који је за кратко време исписао обимно и интересантно штиво. Прво дело му је објављено у Лајпцигу 1877. године и то на немачком језику: "Montenegro und die Montenegriner". Књигу је посветио Даринки, удовици црногорског кнеза Данила. У том спису је иначе критиковао црногорског владара кнеза Николу Петровића, са којим је био у сукобу. Убрзо је објавио историју црногорско-турског ратовања 1876-1878. године. После бављења у Црној Гори, велики авантуриста је слично прошао међу Албанцима па Бугарима. Након доласка у сукоб са владајућим круговима тих земаља, Гопчевић би их писањем разобличавао. Уследила су затим друга у доброј мери интригантна дела о Албанцима и Бугарима, попут: "Oberalbanien und seine Liga" (Лајпциг 1881) и "Bulgarien und Ostrumelien" (Лајпциг 1886). У Бечу је 1889-1890. године издавао један часопис и један дневни лист (Wiener Tagespost). За петнаест година Гопчевић је објавио двадесет опсежних дела и брошура (попут "Истина о Македонији" из 1890), један роман ("Беата"), шест новела, 250 "милитантних и маритимских" чланака, 30 научних радова, 85 белетристичних чланака, те 1350 политичких и расправа у чак 76 разних часописа.

Након "разлаза" са Бугарима, због писања о бугарским злочинима у Пироту, Спиридон се најзад окреће свом српском роду. Од тада он је са страшћу каква се ретко среће, исписао много сјајних страница бранећи српство, нарочито у Македонији. Између осталог рад Спиридона Гопчевића по Јужној Србији и Македонији тек сада долази до изражаја те му се придаје велики значај, у којем детаљно описује становништво тог подручја од Скопља до Солуна, те од Приштине до Верије, обичаје српског народа у том подручју, разговоре са локалним становништвом, исповести Срба и Цинцара те исламизацију, појелињење, бугаризацију и албанизацију истих, а пре свега уз помоћ Сионских 'ћери, организацију, која је финансирана с'поља, те отварање бугарских гимназија за описмењавање српског становништва, одрицање од слављења крсних слава и сл. Најзначајније дело из ове тематике је "Стара Србија и Македонија". Написао је и књигу "Црна Гора и Црногорци", коју је жестоко критиковао Бернхард Шварц због наводне пристрасности на штету Црногораца.

Иако у Трсту, Спиридону је увек било блиско Српство, Црна Гора и Србија, његова је породица била велики добротвор српског народа, те га је помагала у устанцима.

Извор  Wikipedia

Ко су Арбанаси?

Rat u 1876. godini

Филип Радичевић - Пјесников гроб на Ловћену

 

Пјесников гроб на Ловћену

- Из успомена протођакона Филипа Радичевића

 

Још млађи, моих година имао сам обичај испитивати савременика Господара Владике Петра II. Петровић-Његоша о њему. Они ми причаху, да је био изванредне љепоте и величине и надприроднога духа, те је са своје љепоте прозван, “Дика Црногорска” који је одма са првога познанства магнетизирао људе да му се привежу са свом душом.

Он је 1837. год. пошао на Ловћен са братом Пером, Ђорђијом, Стеваном Перковијем и многим главарима и прегледавши Језерски врх, узме један камен и рече: “Драга браћо! Са овим каменом постављам темељ мојој вјечној кући!” –

На те ријечи рећи ће му рођени брат Перо „Бог с тобом Господару што говориш тако млад, за твоју вјечну кућу! Чему да се на врх ове планине копаш кад имаш готову раку у Свете Госпође на Цегињу.”

„Ово је моја последња воља коју сте ви дужни испунити и да више о томе не говоримо”, рећи ће Владика. Црквица се на Ловћену саградила у дужини 5 метри а у ширини 31/2 метра, посвећена Св. Петру Цетињскоме. У њој се св. служба држи сваке године 29. Јуна.

Владика Раде осјећајући се тешко болестан, и да му је час смртни наступио, нареди да му свештеник донесе причешће да се подкријепи светим тајнама; и, Поп Јоко Шпадијер, донесе чашу и причест да га он причести као и другог болесника при смрти. Владика му озбиљно рече. „Нијеси ти достојан да ме причестиш” и узме сам чашу, те се причести. Послије призове Пера и Ђорђију и рекне им: „Моја је последња жеља да се укопам на Ловћену; а ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учињети како ја хоћу, онда ћу вас оставити под проклетством, и моју жалост на вашу душу.”

После неколико минути 19. Октобра пред подне 1851. године у вјечност се пресели, и тога дана падаше страховита јесења киша која је трајала за пуна четири дана.

Кад је умро савјетоваше се Перо и Ђорђија да ce обуче у црквено Архијерејско одјејаније са митром на глави и крстом у руци, које је све у подпуном реду извршио тадашњи архимандрит Петроније Лујановић, свештеници баички, доњекрајски, његушки и ћеклицки, а било их је и из племена преко шесдесет свештеника, који га чиновно опјеваше и у гробницу Светога Петра у цркви Митрополије сахранише 22. Октобра исте године.

У овом гробу је почивао пуне 4 године, док га је свечано Његово Височансто блаженопочивши Књаз Данило І. с рођацима, с главарима и са двије хиљаде црногораца на Ловћен пренио и 14. Октобра 1855. године у ловћенску црквицу сахранио, да се његов последњи завјештај изврши.

Но почем је Ловћен планина изложена густим облацима при промјени времена, те из густих облака вазда сијевају муње и громови пуцају, па је и Његошева гробница са богатим одјејанијем привлачивала муњевите свитке! Усљед тога и црква је сва изпрскала била, и морала се неколико пута поправљати. И писац ових редака три пута је шиљат био, да се кров и громобран са депозитом воде поправи, но и сва ова поправка није у стању била опасност цркве одклонити.

Наша влада морала је 1879. године шиљати стручне мајсторе за поправку цркве и громобрана, као и за крчење путањице уз ловћенски хрбат и по врху њега, да се слободније до цркве доћи може. Све је у подпуном реду ове године довршено.

Какав је владика Раде пијетет уживао мишљења су у народу била, да се он посветио, и да би требало његову гробницу отворити. Гроб је био отворен да се поправи, и кости окаде по светоме обреду црквеноме.

За извршење овога значајнога прегледа митрополит Иларион са многобројним свештенством и Војводом Ђуром Церовићем, пођу исте 1879. год. 8. Октобра преко села Бјелоша, горе Пресјеке до Иванбегових корита. Приспијемо око подне у равницу „Блатиште“ и пјешке дођемо пољем до бившег манастира „Преображенија“, кога је био свети Петар I. саградио, и тако уз хрбат ловћенски пријеђемо сву узбрдицу до пећине ловћенске, која изгледа као соба, гдје се може склониште имати у вријеме рђавих непогода од кише и вјетрова.

Кад смо уљегли у црквицу код гроба Владике Раде, мајстори отворе дубоки гроб „Његошев“ и ми свештеници с митрополитом Иларионом попадамо на кољена, па започнемо велики „парастос“ који је трајао ½ сата. Кад се имало саћи у гроб на корнижу, ја замолим митрополита Илариона да ја сиђем у ово светилиште великог генија да у присуству свијех прегледам лијес „Његошев“ около којега су се музе купиле на Српскоме Олимпу. Митрополит ми даде благослов и ја сиђем у генијев гроб и у томе тренутку мене обузме јежовити страх, и осјећај које се светиње додирнути морам, душевно ме потресе и по дну ногу Његошевих у несвијест паднем. Кажу, да пет минута нијесам знао за себе! Посље своје присебности дигао сам „сакос” Архијерејски и нашао руке и ребра, са цијелим голим костуром у подпуном реду, само глава - лубања, мало бијаше удаљена од костура, коју сам на своје мјесто ставио, и цио костур прекадио. За то вријеме свештеници и митрополит клечаху на кољенима и пјеваху „со свјатими у покој христе душу роба твојего“. Од донешене одјеће архијерејске ставио сам на „Његошеву“ главу: златоткани богати ваздух, и нови сакос, кога сам преко цијелог костура растегао, да је цио костур под њим као под покровом лежао, на прсима којега ставио се његов напрсни крст на костима, а митра је сва од муње изгорела била.

Све кости као и цио гроб мирисаху са пушчаним прахом, које су муњевити огњеви на златоткано одјејаније привлачивали да су кости морале црне изгледати.

Ко завири у пространо

Царство твоје појезије!

Тај се мора поклонити

Остатцима Твог геније.

 

Ми се истога дана преко Бјелоша вратимо на Цетиње сјећајући се великога генија Петра Његуша, који је са патриотском својом појезијом уздигао име Србиново, и подсјетио нас да будно стојимо на бранику „вјере и слободе”. Слава му и хвала и Вјеная память. ¹)

 

У Бечу 20. Јула 1911.

Филип Радичевић