Нешо Станић - Свакоме своје

 

Нешо Станић

СВАКОМЕ СВОЈЕ

У стара времена кад је народ побожнији био, кад није лакоумство, лаж, пријевара, лукавство и друго подобно томе - имало толико снаге, као што се у ово ново доба удомаћило: било је златно доба; онда је владала искрена љубав међу народима, ријетко је било да је ко противан овоме био, а ко није у колу тога поштења био, остао је међу народом, те се с паса на пас о таквијема приповједа, од којих ево износим једну од тијех приповједака читаоцима.

У једном селу живео је један врло богат човјек, који је био одвише циција и тврдица, да му далеко није пара било, а његова жена била је побожна: љубила правду и помагала невољнијема; од срца нијесу имали ништа до једно мушко дијете тако размажено, да су сва сеоска ђеца од њега узнемиривана била. Мати га је често од тога одвраћала, али он не само што од тога не одступаше, него и своје родитеље псовком праћаше. Оцу му бјеше све његово понашање повољно; на скоро умре му мати, отац сажаљевајући га задовољавао га је сувише, па и тијем, да коме год би штету учинио наплаћивао је двоструко, само да му не би што год сину противно било. У школу је ријетко ишао, науку је слабо пазио, па је још слабије и учио, па га је најпослије управа школска искључила из ђачког круга, и забрани му се улазак у школу. Али то није сметало његовом оцу – а њему још мање; на скоро за тијем умре му и отац, који остаде као непунолетан, мјестна власт пописа све његово имање и даде под управу туторства, који су пазили његово имање, а и њега самога упућивали су на добар пут. Но како се у њега укоренило неваљалство, сва труд његових старатеља била је напразно. 

То је све тако текло док није навршио годину пунолетства, па му онда по закону власт и туторство преда очувано његово имање, од оца остављено, који пошто предузе да управља толикијем имањем, окупи око себе оно друштво, које је за вријеме свога ђетинства имао и латише се оне пјесме “ђе се једе пије, ту баш лијепо није ћутати”. Отвори се међу њима читава светковина, која је трајала све док то имање не пропућкаше, а пошто тога нестаде, те се и његове хвалише почеше један по један одазиват, док најпосле остаде сам, да га нијесу шћели ни чути, а камоли виђети, што више и ако им је који пут Бога назвао, чињели су се глуви. Па како није знао никаквог заната, а писмен није био, тежак рад није могао подносити; у службу га нијесу хтели примити, даде се у прошњу, али на жалост, нико му ни крајцаре не даваше, него шта више, свако га скитницом називаше, па што му друго остаје, него се даде лупештини, доклем га неколико пута батинама својски измазаше, које му од свега бјеху теже. Дође и до тога да скапа од глади, изађе изван села на неки брежуљак, снужди се и стаде замишљено. У тијем мислима дође му нечастиви (ђаво) и запита га: Што ти је побратиме!? Овај кад се окрене, види човјека више себе ђе стоји, одговори му: А коси ти што ме питаш, кад ми помоћи не можеш? Одговори му нечастиви: Ја сам онај, који сам највећи пријатељ твога оца био, и који се управљао по мојијем савјетима, само толико што нијесам могао твоју мајку превластити

на оно о чему смо ми радили, - него ако хоћеш пођи по мојој вољи, учинићу ти да постанеш велики богаташ као што ти је отац био. Нашто он драговољно пристане и пођу заједно док дођоше на неку раскрсницу путова - а на обали ријеке, рече му нечастиви:

Ја желим да на овом мјесту начинимо велику механу (хан) и надам се да ћемо за кратко вријеме зарадити велики новац. Ово ријешише, за које подлеже да служи нечастивоме. Начинеше на рече ном мјесту механу и набавише сваковрсног јела и пића; у пиће су вазда мјешали полак воде, и по вољи нечастивога за кратко вријеме задобише велики новац, те нечастиви затражи да се дијели и рече: Побратиме! дође вријеме да се одијелимо, јер ја морам полазити своме завичају. Побратим му одговори: Жао ми је што ме остављаш, али пошто си се тако ужелио пођи, само ме немој заборавити. А нечастиви ће њему: “Ја полазим, али ако ти буде до невоље, призови ме, доћи ћу ти одмах у помоћ”. Дјелидба њихова била је овака: Нечастиви понесе цио готов новац, а побратиму остави механу и цио капитал који се ту налазио, но пошто наступи јесење вријеме, одпочеше велике кише, устадоше са свију страна потоци, ријеке нарастоше, настаде велика поплава, док на једанпут понесе (кућу) механу и све што је у њој било. Једва несрећни побратим голијем животом побјеже, од превеликога страха божијега, бјежући стаде из гласа кликати, бијући се песницом у прси и тражећи помоћ. У тај мах дохвати га неко за руку, кад се обазре види више себе човјека, старца у свештеничком одјелу; бијела му брада до појаса, диван човек, који кад га виђе трже се и уплашено рече: Ко си ти? - Старац га запита: што се за туђијем бијеш човјече!? Настави сирома: Ја не бијем за туђијем, него за својом муком, - па продужи с почетка да му о томе прича; али му старац претрже ријеч и настави: Мој синко! све оно што ти је отац зарадио, није Било с помоћу божјом, него с помоћу нечастивога, који је и тебе забратио кад сте начинели ову механу, па све оно његово имање које је с помоћу његовом добивено, морао си расијати онијем путем, како је добивено. За то клица нечастивога, које му је твој отац подручан био, пратила те док најпосле здружи се и с тобом, те на овом мјесту начињесте радњу, од које је нечастиви и као своју својину понио готов новац.

А оно што сте с водом зарадили то је вода собом понијела, дакле: “свакоме своје”! Али клица побожности твоје пок. матере није дала да томе подлежеш, која те је избавила, да и тебе ова водена сила у бездан испонесе, твоја пок. мати молила се док се и умолила да тебе спасе. Зато прими савјет мој: пођи и баци са себе те хаљине гријехом добивене, уми се, прекрсти се и помоли се Богу и закуни се, да нећеш служити нечастивоме, него да ћеш у цркву сваке неђеље и празника полазити, свету литургију брижљиво слушати, вазда се чистог срца и у свако вријеме Богу молити да се смилује на тебе и непрестано тражи покајање и пошто све то свршиш, пођи у то оближње село, примићеш се у најам (службу), само служи вијерно и поштено, јер како ко ради, онако ће и дочекати а најпослије биће “свакоме своје”; рече и исчезну.

Овај сирома занешен благијем савјетима окрене се око себе, невиди никога, устаде благодарећи Богу, пође и све учиње како му је старац наредио; за неколико година ожени се и постаде у том селу врло поштен и богат човјек.