Историјски списи: Нешо Станић - Брдо Дајбабе у Зети

Нешо Станић

БРДО ДАЈБАБЕ У ЗЕТИ

и новоподигнута свето-успенска обитељ у Дајбапској гори.

На југу од вароши Подгорице, удалено од Зете за један сахат пута, а у поноситој Зети налази се голо, кршевито брдо “Дајбабе”. Наши су стари запамтили кад је ово брдо красила шума. На овом мјесту налазе се и неки стари гробови, а предање говори, да је овђе и црква била, али зато нема поузданих доказа. Истина, познају се трагови од некаквог старог темеља, по којему судећи, вјероватније је, да је ту била каква ћелија испосничка (испосница) него ли црква. Можда је, како предање говори, и црквица овђе постојала или на мјесту овог темеља или на другом, али се извјесно не може доказати.

Жалосно стање Зете под турском владом, чији се зулуми овђе највише осјећаху, у току дугог времена учинише у свему велику измјену. Некада дивна и природом украшена мјеста, која се и са разним знаменитостима поносише, постадоше само пустош. Ова судбина није ни Дајбабе мимоишла. Дајбапска гора би уништена, те сад је брдо голо; црквица разрушена; гробови, у којима се некада положише смртни остатци можда каквих знаменитих Срба, изравнише се са земљом и по њима израсте коров и трава, те је по овом брду била испаша сеоске животиње.

Али дође вријеме да ови гробови не остану запуштени, да и њих окади свештеничка рука вријеме да се на овом мјесту служи служба божија. Ту је сада свето-успенска обитељ, о којој ћу да пишем.

Напоменуо сам, да је Дајбапско брдо служило за испашу сеоске животиње. Једнога дана једно момче из оближњег села Дајбабе по имену Петко Ивезић, којему не бијаше више од 15 година, чувао је овце и по овом земљишту. На једанпут показаше му се разна привиђења са чудним појавама, те он од страха нички падне на земљу, и пошто се освијести, врати се са животињом кући, те ово исприча својим укућанима. За тим пође у манастир Острог, ђе ступи у службу код јеромонаха Симеона Поповића, строгога испосника, чију слику овђе и доносимо.

Ко је видио Саву (тако му бјеше крштено име) Поповића за вријеме пошљедних ратова оружана као војника са јатаганом у руци, ђе иде противу непријатеља, да брани своје отачаство, а данас га види у дугој калуђерској мантији, црној камилавци, блиједа лица и погружена стаса са бројаницама у руци, погледом управљени к небу тај се мора дивити таквој промјени.

Сава Поповић, родом са Цетиња, пође послије рата у Русију, ђе 1879. год. ступи у духовну семинарију, а по свршетку исте у кијевску духовну академију. У Кијево-Печерској лаври године 1887. прими монашки чин и буде произведен за јеромонаха под именом Симеон. По свршетку наука обишао је многе манастире и света мјеста, међу њима и гроб Господњи у Јерусалиму, ђе је на Богојављење 1889. год. суделовао са онамошњим свештеницима освећењу воде (водо-освећењу). Вративши се у своју домовину, настани се у манастиру Острогу, у којему почивају мошти св. Василија чудотворца.

О животу оца Симеона Поповића оволико само у кратко напоменух, а о томе би се могло много више написати, али мени је сада намјера да опишем постанак свето-успенске обитељи и живот оца Симеона у њој.

Горе поменути Петко Ивезић, дошавши к Симеону у Острог исприча му своје виђење Симеона, као побожног човјека, ово причање зада и намисли, да овђе, ако би му се лијепо повоьно учинило сагради дом божји, не би се молио Богу за спасење душе своје. Оцу Симеону свагдашња жела била, да сагради цркву, ђе би усамљен провео свој вијек служећи само Богу. За ову циљ оставио је своје имање, које је од свог ђеда наслиједио.

Једном приликом кренувши из Острога Цетиње сврати у Зету и види ово мјесто, чији му се положај допадне, а још уз то, што је мјест здраво и у Историјској Зети, те ријеши да се о настани. Пошто је отишао на Цетиње, тражио је дозволу, да овђе цркву сагради и ту му је жељу највиша власт и дозволила. Повративши се с Цетиња 1896. год. окупи сељане и каже им своју намјеру, да међу овим гробовима сагради црквицу, те да му за овај посао опредијеле мјесто и продаду. Сељани се обрадоваше овој намјери оца Симеона и рекоше му: „Радујемо се твојој намјери. Ваљда те је сами Бог к нама послао, а колико ти је год земљишта потребно обиљежи, и то ти драговољно даривамо”! Отац Симеон видећи народ побожан и богобојажљив и за овај њихов поклон начини им воду на сред села. Ово мјесто ограничи и назове га манастирском својином, забранивши да у будуће стока не смије туда пасти.

Чим је отпочео рад разнесе се о томе глас по цијелој околини, те народ иђаше гомилама њему, да се о његовој намјери извијести. Једном пођемо к овом брду неколико друга и кад дођосмо, отац Симеон лијепо нас сусрете и показа нам свој стан. То бјеше једна дрвена колибица покривена штицом.

Прегледајући ово, налазили смо, ђе су на неколико мјеста радници копали тражећи црквено мјесто.

Ми смо зачуђени били намјером и прегнућем оца Симеона, знајући га као образована човјека, који је много пропутовао по Европи, зна више језика, видио је свјетске удобности са чиме се људи задовољавају; а сада, лишавајући се земаљских блага, прибио се при овом брду и ради са радницима, руке му у блату као и осталим радницима, сам планира, не тражи савјета ни од кога, сем од Бога; храна му је слаба испосничка; стан од штица направљена колибица, која за вријеме кише пропушташе воду, те ни она не бјеше удешена, да га од хрђава времена спасе; спаваћи намјештај бијаше једна проста сламица и једно кратко ћебе, што му служаше за покривач. Ми бијасмо тронути овим и рекосмо му: “Оче Симеоне, Ви ћете, као човјек, који зна што је удобан живот у оваковим живљењу нарушити своје здравље од влаге и других непогода и оволиког труда, пошто томе нијесте вични”. Он нам одговори: „Ако човјеку тијело страда за Христа, душа му заслужује рајско насеље. Она су времена прошла, кад су проповједници божанске науке страдали, гоњени и мучени бивали. Данас треба на свете обитељи радити чистим срцем и на то употребљавати своје имање. То је души највећа утјеха и код Христа добива вјечни живот”. Послије подужег разговора опростимо се са оцем Симеоном, захваљујући му на његовом лијепом дочеку.

Отац Симеон успио је у свом предузећу. Читаоцима износимо јасну и праву слику његове обитељи.

Десна страна ове слике означава подземну црквицу, која је са благословом највеће духовне власти освећена 23. децембра 1897. год. а посвећена је успенију св. Богородице, која се слави 15. августа, те се о томе дану овђе скупља велик народ. Црквица је мала, сва под земљом. У ходнику су двоја врата с десне и лијеве стране, ђе су мале ћелијице, које кад прегледаш, врати се натраг у ходник и пођи даље к олтару, ђе видиш са обје стране природне стијене, а тако је и одозго сами крш, изузимајући неких мали мјеста, ђе је волат. Олтар је мали, али је дивно удешен. Кад човјек уђе у ову подземну богомољу, сјећа се старих катакомба.

Многи побожни хришћани из Русије и Црне Горе давали су по могућству прилоге, било у утварама црквеним, било у новцу за грађење ове црквице. Њина су имена записана, и сваки дан се на литургији помињу.

Лева страна која означава једну кућицу, коју је отац Симеон направио за свој стан; али пошто је к овој богомољи почео придолазити велики народ, а немајући мјеста ђе би се народ и ђеца склонили, кад у очи празника дођу на исповијед, то отац Симеон остави једно одјељење ове куће за долазећи народ, а друго за калуђере, а за себе начини засебан стан при самој црквици са сјеверне стране, што се види на слици. Једном сам прили ком ушао у овај његов стан и чисто сам се задивио. Цио стан је украшен са иконама, свијећама и кандилама; на средини је сто, ђе се у слободном времену занима писањем и читањем или израђивањем светих икона. Код саме цркве извире вода.

Предпрошле године Његово Високопреосвештенство г. митрополит Митрофан послао је овђе неколико искушеника, да се код оца Симеона поучавају и спремају за калуђерски чин, од којих су неки са успјехом свршили и по наредби послати у неке манастире за настојатеље истих, а неки и данас продужавају учење.

Отац Симеон је побожан човјек. Сваки дан служи литургију, а у празничне дане послије литургије држи проповједи, у којима упућује народ на добар пут и одвраћа га од злих намјера. Он је предусретљив. Сваког радо прима, почасти га, поучи га лијепим савјетима, те се од њега свако задовољан враћа. Често долазе к њему и преко граничари, да се овђе исповиједају и приме св. тајну.

Једном приликом идући пут ове цркве сретем неке породице, ђе се од цркве враћају, носећи неку ђецу. Једнога запитам: шта је томе маломе?

- Слаб је, па смо га носили оцу Симеону, да му очита молитву.

- Јели боље од његове молитве?

- Многи, како ђеца тако и одрасли исцјељени су његовим молитвама. Он је побожан као да је свети човјек.

Из овога разговора видио сам, да је код њега народ нашао оно, што је Христос рекао: „Вјера твоја спасет тја”!

О овој богомољи и животу оца Симеона писали су и руски књижевници. Године 1898. посјетио је оца Симеона и његову црквицу М. Петрович-Варава, и о њој написао засебну књижицу са сликама. А књаз Димитрије Голицин (Муравлин) у својој књизи “На Сина мора” на страни 106. између осталога пише: “Пријатније личности од оца Симеона ја никада нијесам сријетао; из душе његове излази безгранична чистота и јевангелска простота, која саставља главно достојанство нашега Оца Јоана Кронштатског“.

Питао сам оца Симеона, дали је забиљежио о постанку и току ове радње и о помагачима, нашто ми је он одговорио, да је то све у засебној књизи код њега забиљежено и то: потпуни податци о овој радњи, имена радника, имена приложника, одакле је који и шта је приложио; то ће временом у за себној књизи изаћи штампано са сликама, као и други његови писмени радови. Отац Симеон, уложивши све своје нашљедство у овај богоугодни рад остао је само на једну плату, са којом се мучи и труди, да овај рад усавршава. Почео је по овом простору и дрвећа садити, па ако му се даде какве материјалне помоћи, ово ће брдо добити свој стари шумовит изглед, а манастир красиће ово мјесто биће га милина посјећавати, јер и сама природа украсила је ово мјесто за обитељ. Испод овога брда пружа се Зетска равница, преко које бацаш поглед на Скадарско језеро и преко њега на Скадар у Арбанији. На источној страни виде се поља и велике планине у Арбанији, а на западу: брда старе Црне Горе, по којима се водише многи ратови и проливаше се крв за „крст часни и слободу златну”.