Нешо Станић - Оканте се празновјерства

 Нешо Станић

ОКАНТЕ СЕ ПРАЗНОВЈЕРСТВА.

Ваљда се није рађало народа на овом свијету, којему није душа проткана разним празновјерством; те тако и наш српски народ још од најстаријих времена вјеровао је у виле, вјештице, мађионице, море, змајеве, ђаволе, здухаче, вампире, и друго и друго.

Но како просвјета у новије вријеме продире у народе, то почело је више народа искорачивати из бујице празновјерства, те је већ вријеме, да и ти брате Србине искорачиш из тога, јер ти у данашње доба не доликује, да и даље празновјеран будеш. Било је то, које је докотурано и до наших дана, кад су бабе на сијелима причале својој омладини о којекаквом празновјерству; те ћу такав један случај из оближње околине испричати.

Ово је било из доба турске владе. Пок. поп Петар Вујовић живио је у Спужу, којему се парохија пружала и са околином спушком. У којем присуству једанпут причаше поп-Вујовић пок. попу Зарији Поповићу ово:

“Дође к мени неки мој парохијан у Спужу с позивом, да му неког укућанина болесног причестим. Ја сам по дужности прихватио позив, но како сам неким околностима спријечен био, то с њим иза дана не могах кренути, те сам га послао кући, а за сам морао у сумрачје болесниковој кући кренути. Но како се пред тијем у брдо Јеленак некаква чудновата аветиња појавила бјеше, од које народ ужасно зазираше, те особито ноћу неби се ко за живу главу усудио тудијен проћи, јер бјеше о томе страшилу распрострт глас, да неко говораше: „ђаво” је, други опет вељаху: “вампир” је. Неко ту аветињу исказиваше у разноврсним облицима, и као да излази из нечесове јаме. Други пак казивали су, да обмотан мртвачкијем покровом урлајући башкари се по раскршћу. Овакве измишљотине учињеше, те то мјесто мнозини тугаљиво и дању погледати бјеше, те ти ја на своје кретање узех што је потребно, а уз то се и добро наоружах и кренух у прво сумрачје и у путу срету ме неколицина спужкијех Турака, који ме уз “добар вече” упиташе: „ђој попе”?, кад им исказах куда идем, стадоше ме својски од тога пута одвраћати; нагађајући опасност, која ме од оне аветиње може под Јеленак снаћи. Ја им на то набрекнуто - као тобож неустрашиви Србин одговорих: “море Турци, ако је каква напаст, ја ћу је помоћу Бога хришћанскога молитвом од себе одагнати, а ако је човјек, он није бољи јунак од мене”, и тако мене и Турцима на путу бјеху посљедње ријечи: “збогом и добар ти пут”. Ишао сам као на крила, и кад дођох под сами Јеленак, стадох ослушкивати, те истином чух некакво мумлање, од којег се - да ти право кажем – у неколико промијених; но ту прођох без икакве препреке, дођох у болесникову кућу, ђе ме укућани с великијем чуђењем предусретоше, питајући ме, како сам испод Јеленка у то доба могао проћи, но још више се зачудише, кад им казах, да ћу пошто потребно болеснику свршим опет истијем путем ноћас кући се вратити, те пошто причестих болесника, устадох, али на кретање од укућана сам узалуд мољен, да код њих ту ноћ преноћим, па ми узалуд и пратњу понудише, јер им и њу одбих, и кроз кратко вријеме бјех спреман за пут, поздравих се с њима и кренух, но како бјеше ноћ мрачна, а уз то и небо навучено облацима, те се по облацима честе свијеће укрставаху, а грмљавина тутњаше, што ме наведе да изустим: „Велик јеси Господе и чудна су дјела твоја”.

Идући усљед помрчине чешће пута сам скретао, те тако лутајути дођох и под Јеленак поново чујем необично мумлање, које ме подсјети на оно, које сам при поласку чуо  - али ово садање бјеше више и на тренутке ми се примицаше усљед чега постадох јако узбуњен и рекох: “Нечиста сило одби се од мене”. Ово немило урликање учиње ми се да ми већ и под нос дође, те ми сад заиста коса на главу израсте, учиње ми се као да ми и капу над главом подиже и при свему томе стајао сам непомично, док ми се речена авет призре да је и очима могу виђет и у страху изговорих једну, другу па и трећу молитву, али ђаво неће чује за молитву, онда истргнем нож те по једном грмену млатнем, иза којега ми се призираше та авет, док иза другога грмена исправи се неко чудовиште у виду човјечије сјенке, на коју замахнем ножем, а овај ме зграби те се и у коштац ухватимо и како ми се чини за дуго смо се хрвали, ко ће кога освојити и на крају толиког хрвања поможе ми Бог, вргох с њим о земљу и шћах га ножем расјећи: а он кад виђе нож над главом, увјери се да у попа нема шале, те у том страху рече: “Немој ме попе, кумим те Богом и вјером” уз ово додаће свакојаких заклетава које ме склонише те му рекох: „коси ти?” на које ми одговори: “Молим те сједи мало све ћу ти потанко исказати”. Ја сједох а овај започе причати. “Опрости ми ови неиспосни гријех, јер ово чиним из освете, а то је, био сам вјеран с одивом М. Ћ. коју доцније други преузе, а ја се с тога краја застидих, па се зато и дадох у ови зли посао, као што си чуо и видио, и сад ти попе кажем, кад би се за ово дознало, то би био узрок да се братства између себе покољу, да пас пасу казује, јер сам учинно многа зла”. Пошто разумјех у чему је ствар прекидох му ријеч и обећах му се, да нећу о томе ништа говорити, само да ми се закуне, да ову седмицу чисто пости и на крају исте да дође у Спуж на исповијест и причешће и да ми се ту поново закуне, да ће од оваквијех послова и сличних за навијек одустати. Нашто је и пристао. (Поп Петар није хтио у причању споменути име наведенога, него је та тајна с њим у гробу закопана). Иза овога разговора кренусмо сваки на свој пут, ја к Спужу а он кући и од тога доба и данас се чудим, ко је могао овај глас по народу у тако кратко вријеме пронијет, јер сјутра дан свуда се по околини причало, како је поп-Петар ноћас одагнао вампира из Јеленка.

Из јутра ето к мени јато Турака и неки хришћани на разговор, сретох их, учињех им мјесто, који пошто посиједаше приждисмо чибуке, почеше питати о мојему синошњем случају, док један од њих рече: “А да попе, ти прође и дође ноћас двапут испод Јеленка и чули смо да си некуд одагнао оно страшило што се тамо бјеше појавило било”. “Јесам вала Турци” рекох им ја и сад се немате чега бојати, но слободно идите куд ко има посао” к томе додаде Јусуф ага: - “А да попе, прилика је да ти знаш дубоке књиге, кад тако од тебе шејтани (ђаволи) бјеже”. – “Е Турчине за мале шејтане заиста сам доста научно, а за велике знају они који су више научили”. - Онда предузе ријеч Ибрахим ага:- “баш ми је попе мило, да те о тијема шејтанима питам, поради којијех се носе записи и амајлије. Што ти о томе мислиш, јели то вајде носити”? - „Богме ага, ја ћу ти казат што мислим, а што је истина, то само Бог зна, шејтане или ђаволе, као што народ мисли, и о њима прича, да живе у јаме, стијене и пећине, тога но су то измишљотине, те бих ви рекао, да слободно и без бриге у сваку стијену и пећину по потреби улазите”. Један од присутнијех рече: “а да бога ми ти је попе то истина, и ако је кад било шејтана, сад су они у људе уљегли, те је зато данас овако свијет изопачен”. Упита ме један нашковац који се дотле у разговор не мијешаше: “а да по душе ти, причај ништо о овијема злијема вјештицам, имали их? али теке свијет баведа”, окренух се у њега и рекох му: „зато виђи у Горски вијенац, а зборе, у којему пита Вук Мићуновић владику Данила:

 

“Ти владико знаш дубоке књиге,

Налазиш ли у њима вјештица”?

Нашто му владика одговара:

- “Ка вјештица, што говориш Вуче,

Нема тога ни у једну књигу,

Сврх мене се сви овђе куните,

То су бапске приче и мудрости”.

 

Ово је доста да се увјерите, да вјештица нема, а да, причај ништо о овој несретној мори, што људе у сну напада и лијепо се види, да притисне по нека позната женска, па кад се човјек пробуди да је не мрзи ка највишега злотвора. Ја им нато одговорих: “мора је друга ствар, али не као што ви мислите, то је једна врста болести, од које се тако пати, да се људима призире као да га неко загушује и дави”, нато ће други “каква болијест кад ја од тога зла патим, те одавно и мјесто знам ко ме мучи, но теке суд је, па му не смијем ништа учињет, а ради душе бих му кућу изгорио”. Нато му претргох ријеч са овијем “ти криво мислиш на права Бога нападаш то безазлено чељаде и казаћу ти одашта то бива. Бог је дао човјеку две врсте болести, међу ове душевне болести спада лудило, помама или манитост, падавица, мора и друго, па се човеку чини да га у тај час неко задавио, а то ти је као што ви казах болест, која обично напада обољелога кад на плећи заспе”.

Док ово о мори разлагах умијеша се један од присутних са подругљивим осмјехом, те ми рече: “а да попе, зар ти и маните бројиш међу болеснике? а како ми знамо манити су пуни ђавола, који из њега зборе, то се барем и очима видети може да манитац није болесник, но је црвен и доста добро снажан” наставих “он заиста тјелесно није болестан, па да губи крв и месо, но је бон умно, те незна што ради, а ваља да знаш синко кад се човек пићем опије, он помахнита као сваки манитац а сви знамо да у то вријеме у њега ниједан ђаво није, но пиће, које је одвише попио, те му се од њега мозак побунио, а бивало ви је којему да болујете од болешчине (тифуса) или да видите таквога болесника, или ти грозничавце, који у огњу буцају и сличу на маните, а сви знамо да у њих ђавола нема, но велики огањ освоји им свијест, да незнају што зборе”. Вишина на то одговорише; то ти је попе света истина, но ти досадисмо с оволикијем питањима, а бисмо те молили, да ти не буде досадно и други пут овако што да ни причаш, но сад збогом и заиста смо се насјеђели а подне је превалило ручао је и они, који је и говеда погубио. Одоше разговарајући се. Међу њима чух ђе рече Ибрахим ага, а да велик је (авиз) разум у овога човјека, ово нијесам чујао ни од једнога хоџе. На ово прича рече поп-Зарија попу Петру: “Заиста си им попе Петре разложито о свему кажевао, но овакве ствари треба чешће народу приповиједати, да се од празновјерства уклањају; а ми смо и позвати кад смо ови чин на себе примили, да то одбијамо; јер се од свештеника много тражи, да поучавамо народ на познавање правила црквенијех; да га лијепијем савјетима упућујемо на долазак у цркву, на свету литургију, да је побожан и да чува своју прађедовску вјеру; да га одвраћамо од којекаквих сујевјерија и измишљотина бапских, а ето као што ми прича о твоме догађају под Јеленак, заиста те сами Бог од тога избавио, јер си чистом мишљу у њега вјеровао и дао ти је невидиму снагу, с којом си тога неваљалца побједио; у којега се најотровнија демонска сила уљегла била, тај је призор веома био страшан, али је Бог најјачи и благо томе ко се у њега нада; тако мој драги брате, труди се да продужиш и даље то чврсто вјеровање по нашој православној вјери, па ће ти Христос Бог вазда бити у помоћи“. Нато ће поп-Петар трескајући симсију с дуваном, донесоше му огањ рече: „е вала Попе Зарија дај и још једном да ти наздравим па да идем”, поп Зарија дајући му чашу лијепе лозове ракије устављајући га на ручку, али ови никако нешће, диже се, поздрави се с њим и рече “збогом имаћемо кад и други пут”, при растанку поново се поздравише и зажелише један другоме срећу и здравље.