Нешо Станић - Разговори двојице стараца

Нешо Станић

РАЗГОВОРИ ДВОЈИЦЕ СТАРАЦА.

Зимски дани, по кафанама купе се људи, проводе вријеме, пију и разговор воде о којекаквим стварима. На једном мјесту уз врућу пећ сједе два старца, Мирко и Стојан, пуше из чибука - xpгajy луле припуњају дуваном, а послужитељ им кафански донио у једној бочици ракије и једну чашу, реду се из ње, чује се на свакоју страну од кафане препирка око дугова, око поткопавања сусједних помеђаша, а богме и око које младе крчмарице, више пута дође међу њима и до крупнијех ријечи, по вишој части око дугова. Чује се, ђе се на неким мјестима каже: „ако сам дужан паре, нијесам живот, не захвалан му, ето му суд, па најпосле могу му и одрећи, има их много који су по неколико хиљада туђег новца појели, па им ни бриге зато није”.

Нато ће Мирко Стојану: “а да чоче, што си се ућутао, те ништа не говориш” ? Стојан потегне из чибука, - вију му се кутлови густа дима, дао се у крупне мисли и одговори: “а што ћу Мирко зборити, већ се данас не умије живјети, чујеш ли што зборе они људи, не стиде се од дугова, не боје се од Бога, за притискивање и поткопавање суседског земљишта”. Но да ти причам како је у наше доба било, а и ти сам знаш, судови око дугова немаху посла, нако ако ђе ко кога млатне са чибуком у свађи. Једанпут бјеше ми сапрлица за 50 талијера, купих они дио земље у долове, близу мога бостана за 100 талијера, дадох му 50 а за 50 остависмо ваду до мјесец дана. Бога ми дође вада а ја паре немам, узмучих се, да се не засрамим, те ја пођох у Подгорицу да у кога позајмим, пожалих се неком пријатељу, који ми одговори да је Аџи-сулеман Аверић скоро дошао из свијета и донио “хакика” за женске појасове, надам се да ћеш код њега наћи. Ја са те стопе, те на његову догању, назвах му Бога, он ме лијепо срете, сједох, напуних симсију, донесоше ми огањ, примим и не могу се наканити да му кажем што сам дошао, а он ме не пита. Најпосле реших се; а да Аџија, знаш ли што сам дошао, - не ја, одговори ми. Вала да ми узајмиш 50 талијера, купио сам неку земљу, а вада је парама сјутра, па немам да му их даднем, а божја ти вјера ове године што ми се би родило на ту земљу, учињећу га у паре и донијећу ти их најдаље до Митрова дне. Он ме погледа и виђе да ми је невоља, стаде мало, диже се и уљеже унутра - зва ме, дођи Стојане овамо, те он мени преброји сваку пару све у тврде цванцике, и рече ми: „за ово немој никоме казивати”. Ја му захвалим и пођох весео. Сјутра дан дође ми дужник у кућу, те ја њему дадох 50 талијера. Ни карте, ни судске потврде не чињесмо. Те године хвала Богу! роди ми се 200 багаша жита, те ја изнесох 80 багаша и продадох за 60 талијера. Понесох Аџији 50 талијера и једну грудицу сира, код њега нађох неке људе, причеках док изађоше, те ја њему: ја сам Аџија донио оно. Одговори ми: “зар јеси”? - а да, јесам бога ми - избројих му паре и дадох му ону груду сира, захвалим му - он ми нато рече: - “кад би ти била каква потреба, немој на другу страну тражити, овде ћеш наћи”. Мирко ћe нато  - “заиста је то поштено, но да ти и ја причам. Купих у Стевана из Додоша вола и брави за 80 талијера, дадох му 60 а за 20 остависмо ваду до Никола-дне, богме зимски је вакат, не може се паре стећи. Примаче се Никол-дан, изведох једнога вола и кренем у Подгорицу да га продам, кад у Ћемовско сретнем Стевана, питасмо се за здравље и каза ми, да му је Никол-дан крсно име, те то га је нагнало да пође у Подгорицу и да купи за славу што му је потребно”. Нато ћу ја, а да, онијема парама примаче се вада, па изведох овога вола да га продам и да те намирим”. Кад то разумје Стеван зграби вола и окрену са шњим говорећи: “Нећеш Мирко, божја ти вјера вола продавати, зато мало што си мени дужан, него ћу те чекати до бијелих поклада, но хајдмо кући”. Ја се заиста овоме овеселих - али богме и застиђох, он извади из свог џепа тиквицу ракије - наздрави ми, па даде мени. Тако ти заједно путовасмо до раскрснице с оне стране „Цијевне”, (ријеке), поздрависмо се, он оде својој, а ја мојој кући. Доведох вола за рогове и дадох ђеци, те га везаше, а ја уиђох у кућу. Питају ме чељад “а да, ти канда и не ходи у Подгорицу”? Ја им све казах и рекох, ови ми је во срећан, наведе ме Бог и свети Никола на повереника и не даде ми га продати, - продужи ми рок до бијелијех поклада”, те ја уз месојеђе нешто сира и масла продадох и понесох му паре и захвалих му. - Стојан ће нато, богме су оно била сретна времена - велико је поштење било међу народом, вазда си могао наћи код којега варошанина да ти купи вола на изор - краву на пола - брава - богме, кад ти је дошла невоља и багашом жита па и паром. Но се је све то поштено одговарало, - а данас - данас су, дошла мучна времена, дугови се пишу на карту, тврди их суд пишу се свједоци, па се опет то с ђаволом кужа, - ето видиш и чујеш ли? како зборе а не сраме се од дуга, поштење се данас изгубило код некијех те ни они добри и поштени не може наћи. Но ме по неки пита: “колико би дао да се помладин”? а ја му одговорим, недај боже ево сам навршио 80 година, рад бих био да имам 90 а камо среће да нијесам ово дочекао да видим, јер се бојим да ће и наши синови замршени бити. Но дођи чоче коју ноћ да посједимо, да се мало поразговарамо, од како постадоше ови млађи, ни сједница нема као пређе, нако по каванама, те уз пиће замркну, а чељад их грдна чекају да им што донесу. - Тако је вала Стојане одговори Мирко несрећни су дани дошли, поштење се изгубило. А да, ако икако могнем доћићу једне вечери - но богме старост па неда, а зимњи дани још трају, те се из крај огња ни куђ не може - уз напитак чашице, рукују се и пожелише један другом добру ноћ!

 

***

Било је то у очи св. Спиридона у божићни пост, у Стојана као у дом побожног домаћина пред вечером, упаљена воштаница, пред којом се укућани крсте и Богу моле, а за тијем посиједају за вечером; у који глас с оборнијех врати: “јеси ли дома о Стојане”? Одговори овај: “хајде напријед”. На улазу назва Мирко укућанима „добро вече”, нашто му ови одговоре: “добра ти срећа и добар дошо” и уступајући му мјесто додајући: “а да, жива ти је мајка, оди да вечерамо”, нашто им Мирко одврати: “јеђите с анђелом и ја сам таман такве манце на ови час ијо”, нашто ће му Стојан: “е вала си Мирко добро учињео, те си дошао, да се ноћас разговарамо, е сам оста међу ови младеж као какав стари пањ међу младикама, те се с њима ни у чем не слажем; а ти приђе и обећао си ми да ћеш доћи, те сам те сваку ноћ очекивао; а богме као што знаш, жеља ми је да се с ким гођ од моје врсте попричам”. Мирко ће нато одговорит: “богме Стојане наше је доба већ прошло, но лако се ни ми не очајамо на ови свијет за довијек; а ови млади док дођу у наше доба неће моћ ни као ми, јер видим и сад у што су забраздили, те им се ове наше приче не допадају”.

Стојан насипа у крчаг вина, које додаје Мирку говорећи му: “узми вина, пошто нећеш јести”. Мирко узима и здравећи пригне крчагом и пошто се напи спуштајући крчаг рече: „е хвала Богу Стојане, који је ово ђаво те пазарско вино ништа не ваља и не сличе вину, но кад га обидем не прође николко, заболи ме глава”. Нато му Стојан одговори: оно и није вино, но некаква винцука и назвали су га неки „морован”. Па то канда и није од лозе, но неко вели, да га начињају од дубове коре, те га омрче с некаквијем бојама и јади га знали, како данашњи свијет један другоме с преваром очи замиштрија, теке да пару искучи, а не гледа јели је халалом стека, па су тај занат научили и неки наши сељаци. Једном сретох једнога крчмара, који носаше врећу шећера, те бјеше на неко почивало спустио је, а он се уз њу одмараше, и кад га запитах што је у ту врећу? он ми одговори шећер, на то му рекох: а да штоће ти толики шећер, канда ћеш га сијати? нашто ми крчмар одговори: нећу га чоче сијати, него ћу га пржити на огањ и мијешат га с пићем, да добије вино лепшу боју, и да је слађе, и уз то мећемо нека црна зрнца, те постане вино добро. Ја се од овога чуда почех крстит и рекох му, па и ако ће му жао бити, а да све ли ви по нешто на ум пада, да Бог да ви на ум пало и камење гристи, што учињесте с тијема мађијама те нам Бог узе лијепу нашу нафаку к прекиде род. Сви упрли очи у Стојана те га слушају. Уз овај разговор буде крај и вечери и пошто се диже трпеза, Стојан сједе близу Мирка, напуне симсије с дуваном на које ставе по добар углен и пуше. Мирко се прикопао Стојану запитујући га како ти је ови а како они рад? те ће му Стојан на то: Што чоче ноћас сву ноћ питање о раду и работи? ја чекам да ми што ново из пазара причаш, рече Мирко : “Е бога ми Стојане ништа на ови свијет није потребније од рада. То сам у неколико и до данас знао, али од данас много и више чух о раду, но што сам чуо и знао, а то данас чух да се радовима и господа почела лакомит”, на које ће Стојан са осмјехом, е ту нешто има Мирко, но причај леба ти, о томе што си чуо. Мирко настави причати: а да, хоћу Стојане заиста, чему ћеш се и сам чудити. Данас свратих у једну механу, тражећи некога, у коју видим једнога господина средњега вијека, за некијем столом сјеђаше сам, уозбиљно се, и то не бјеше каква кривокапа, од овијех младијех чиновника, но по изгледу добре нарави, којему приђе један сељак, скиде му капу и поклони му се, а у мало што му и ноге не пољуби. А ови га прими умиљато, понуди му мјесто, и нареди, те му донесоше кафу, и пошто сједе сељак, пита га ови господин: која ти је невоља? нашто му сељак настави: “Молим те господине, буди ми на руку за оно дијете, које је сад свршило основну школу и таман би био за писара, да и он временом постане какав чиновник, те сам дошао да се препоручим, да га примиш ти код себе или да га даднеш код којега чиновника за писара; и ако ми то добро учиниш, бићу ти ја и мој дом за довијека благодаран, а као што знаш немам таквога пријатеља без тебе да ми помогне, а ако ми ти то не учиниш, то ће ми дијете остат без нафаке”. И пошто сврши сељак ове ријечи, настави чиновник благим ријечима и лијепим савјетима: “Е мој брате, није чиновнички посао тако пун среће, као што други народ мисли, и ако је кад то било, данас је све друкчије. Данашњи су закони строги и према чиновнику сувише оштри. Тако мислим да ће риједак случај бити од овијех данашњијех, да који потпуну пензију својим службовањем заслужи; јер данашња контрола ненадно бахне, те вишини открије и најмању злу потребу и такав осјети оштре посљедице закона. Да ти је само знати, како за вријеме контроле дрхће срце и најтачнијему чиновнику. Такви су часови, кано ти на шанац тешки и неиздржљиви; па ти за то из душе праведно кажем, да бих благодаран своме оцу био, да ме је на сточарски или земљодјелски посао усавршио, него што ме је спремно, да могу чиновник бити, јep овијем начином живота прождеро сам доста незрелих крушака, а још Бог зна колико ћу ако будем жив и ако будем у служби. А у сточарском или земљоделском послу много би ми мирније живот прошао. Види само колико наши земљодјелци на својијем пословима при орању, жњетви и косидби, имају лијепијех пјесама; а тако је лијепо и пастирски живот опјеван. А у колико се сјећам, незнам да о чиновничком животу има тако слаткијех и умиљатијех пјесама, пак се чудим, што се је и код наших сељака увукла тако груба погрешка, те већина немилостиво сатиру своје имање, е да би заглаварили своје синове, јер и пошто потрошиш толики новац, твој син и ако дође до каквог чиновничког положаја с његовом спремом онда си га тијем начином противу своје воље од себе удаљио, зато што је он видео свјетски живот, те онда није по ћуди ни своје родно мјесто. А ако му се неда добра плата, онда се одвлачи изван свога завичаја, но и ако би се смјестио с добром платом у своје отачаство, то онда нећеш бити с им задовољан, јер он те у опанке не жели примити, његова је кућа украшена финим намјештајем, а застрта разним шаренилом. Чибук не воли, он хоће фине цигаре, о рату и оружју код њега не говори, јер он ће на то да ти одговори: оставимо то тата, ја сам о томе много више читао у историјама. Па нијели штета да овијем начином изгубиш тако мило дијете, којему свако добро желиш; а у исто вријеме ни он не дође тако лакијем скоком до добре среће, као што ти мислиш. Јер кад се у материјално чиновничко стање завири, ту се виде сами дугови, зато што је чиновник изложен тешкијем трошковима на свакоме кораку; пошто он хoћe да се одије као што му чиновничко достојанство захтијева. Да пије с друштвима скупоцјених пића, да прима и чини визите. Да је његова госпођа у свако доба накинђурена, уз коју има бити и слушкиња; да је његов пород њежно издржан, узмимо на ум расходовање његово о славама, свадбама, рођењима, смртним случајевима, а осим тога празничне дане као: Божић, Ново љето, Ускрс и друге светковине годишње, кад у чиновничкој кући имају бит широм врата отворена за улазак господе, која се часте са скупоцјеним пићима и слаткаријама. Но кад бих ти до краја све побрајао, јамачно би ти се досадило слушати, те желим са овијем да ти кажем, да овакви и слични расходи не дају чиновнику ни материјални напредак; нако ако ко то постигне каквом злоупотребом, но такви који се нато лакоми, биће му кад-тад, у зли час да му је милија смрт но живот. А поред свега реченог, промисли само што чиновника на крај дочекује, јер сваког живог очекује једна природна смрт, а чиновника двије, т.ј. поред природне, друга му је кад се лиши чина, он се онда осјећа као изгнаник из раја, мрзи на себе и мисли да није онај, што је дотле био, изгуби пријатеље и прве другове и т. д.

Сад пошто си ме си ме оволико о чиновникову животу чуо, сам суди, дали је боље да то дијете кући одведеш, па да настојаваш, да ти оно буде вриједан раденик, сточар и економни домаћин - а поред тога, ако му срећу желиш, а ти га дадни на изучавање каквог заната, онда ти он неће бити гладан јер то је пословицом исказано: “Ко занат ради, не боји се глади”. Занатлије су сретни људи, јер не зависе ни од кога, пошто имају дати само “Богу божје, а цару царево”. А друга нам пословица вели: “Занат је златан”, дивно ли је чути, кад запјева глас каквог занатлије: 

“Ја сам млади занатлија

Занат радим вољно,

Не стидим се свог заната

Живим задовољно и т. д.” 

Па онда реци ми, у коју пјесму може чиновник као занатлија рећи: “живим задовољно”. Сељак је на ове ријечи господинове пригнуо ухо и слуша што му прича. Нато ће му сељак: “вала ћу те господине послушати и лијепа ти хвала, на таквој лијепој науци, заиста је све то истина, но ми лакоми, да наша ђеца постану господа, те их са овијем оштетисмо, обећавајући им, да пошто науче, да ћемо их дат, да буду чиновници, а видимо од многијех што се учиње, те пострадаше њихови родитељи, нато их ја оставим тун, а сам изађем, те сам се у путу много мислио о лијепијема поукама овога господина”.

Стојан убезекнуто гледа Мирка и рече му: “Дану Мирко тако ти Бога понови опет ону пјесму о занатлијама”, коју Мирко понови....

Онда рече Стојан: „Е хвала Богу, што човјек више живи, више чује и зна, ето ја и ти по нешто смо знали о раду, а сад сам с овом причом још више приљубљен у рад и благо томе, ко се одадне о домаћем раду, да не тражи госпоштине, јер знаш ли оне наше старе ријечи, кад за каквога доброг домаћина вељасмо: “У радише свега бјеше, у штедише још и више”. И вјеруј ми Мирко, да сам млад не бих данас понешен био за главарство, но лијепо видим, да су сретни газде и занатлије који по вољи живе и не стрецају ни од кога”.

Иза кратког путања Мирко узе крчаг с вином, здравећи пригне, и пошто се понапи спусти крчаг, устаде на ноге, узе чибук и рече: „вријеме је вала, ја мним Стојане да и ми спимо, јер видиш та младеж сва покрај огња поспа, па ја мним, да је и нама вакат, но добра ти ноћ”. Стојан устаде пратећи га рече му: „била ти у помоћ и хвала ти на лијепу причу”.