Авро Самарџић, био је малога раста, пун духа јуначкога што но се
каже: “Печа мала, ма је огњевита,” био је одважан прегаоц, често је ускакао у
Црну Гору, да пограничним Црногорцима каже намјере Турака кад те Турци и на
коју страну Црне Горе напанути, да их савјетује да турцима никако не вјерују
ако би којега од главара – или ма кога позвали на вјеру ради каквог договора,
јер су Турци на вјеру многе поубијали, њихова је вјера превртљива, Турци дознаду за ово његово проношење гласова, (ухвате га онда кад и Јова Шестића). Авра затворе у Тамницу и после неколико дана под стражом спроведу у Скадар, и затворе га у град скадарски, гдје му је пресуда изречена да га објесе. Авро дознаде да му се коноп спрема, и да се очекује извршење његове смртне казне по барјаму, - када Турци испосте рамазан). Авро је тражио прилике да како побјеже, но посље дугог размишљања, сјети се на неки прозор од тавнице те једне ноћи провуче се кроз њем, и скочи под бедем од града, ђе мало отпочину, и поврати свој дух, и после полако пузећи на ногама и рукама, повлачећи се док и у варош уђе, тумарајући по вароши и уклањајући се да га ко не срете, дође у кућу Јака Веснића, који кад га видје веома се зачуди, од куда Авро у његовој кући?! који је осуђен на смрт, и спроведен у најтежу тамницу у скадарскоме граду. Авро му све исприча: како је до његове куће дошао, и замоли га да га, из вароши изведе.
Јако се одмах опреми, Авра омота у неком капуту, (скадарском талагану), изађе са њим изван вароши, док стигоше у село Враку, јавише Врачанима о овоме догађају и намјери, који одмах спремише лађу, уђоше у њу, и извезоше га преко Скадарског језера у Црну Гору на Вир-Пазар. Црногорци знајући за Аврово јунаштво, братски га дочекаше, а Врачанима који су Авра довезли захвалише и добро их почастише. Авро, пошто се од великих мука неколико дана опорави, није хтио мировати, него је често преко границе у Турску ускакао, и светио се непријатељу, који је удаљен био од своје породице, која му је у Подгорицу била, није смио код њих поћи, него се настани у Бјелопавлиће у село Слатину, ђе му и данас смртни остатци почивају, а душа му се с висине радује нашем ослобођењу.
Нема коментара:
Постави коментар