Потурица Џафер-aгa Tyјковић
(Архивска студија¹)
III
Као потурица, за све време бављења у оним странама, Џафер-ага није показивао ни најмање мржње према хришћанима, па ни према Млетачкој Републици. Он тога није показао ни у својим писмима ни у изјавама својим пријатељима и сродницима, који су у исто време били млетачки повереници, нити пак у ком било поступку свом. Хришћанин у души својој, по исказу његова зета онога јутра кад ће се на Цетињу растати с њим и са својом кћери, у потаји пречестио се, дајући тим доказа да, примајући ислам, није променио своје уверење и да је примање ислама код њега било само средство да се спасе сужањства. Као такав он је имао сажаљења према млетачким поданицима из оног краја који су допали турског ропства и спасавао их је, а предлог с млетачке стране да се врати у стару веру и да пређе на млетачку страну није одбијао него га је само одлагао док не сврши посао у Цариграду, којим ће себи и породици обезбедити опстанак, кад буде напустио Турке. У том погледу, дакле, Џафер-ага није давао ни најмање разлога за промену суда код Млечића према њему.
Затим са прелазом у ислам Џафер-ага није бацио у заборав ни своју прошлост нити је утулио своје интимне и нежне осећаје према породици. Мада се у Цариграду оженио богатом Туркињам. код њега нису били угашени осећаји љубави према својој породици. Он је онима што су се састајали с њим изјављивао да му је милија жена Катарина него Туркиња, а изнад свега више жудео је да види своју кћер јединицу. Кажу му да је болесна, али он баш тада хоће да је види. Јављали су му да је у беди, а он поручује нека му је пошљу такву каква је, бедно одевену и макар само у кошуљи, само да види своје јединче. И кад му је дошла на Цетиње он је био сав срећан. Јасно је што њему, с таквим осећајима, тешко пада зашто да млетачке власти онако поступе с његовом породицом. И њему, кад је толико волео своју јединицу, ако је мрзео Републику и имао правих непријатељских намера, шта је сметало да код себе задржи своје дете, које тако много воли. Он то, међутим, не чини. Не узима такво понашанье млетачких власти према његовој породици за повод или за изговор да се одмах свети Млечићима, јер рачуна да ће једног дана имати на окупу целу породицу. И поред све непажње Републике према њему за време робовања, Џафер је не мрзи: не пропушта ни једну прилику, ни једно своје писмо, ни једну своју изјаву млетачким повереницима и својим пријатељима, а да се само не пожали на тај поступак и да не замоли да се то поправи враћањем жене му на њихово огњиште, а синовца у службу и на положај какав је раније имао. Најзад, зар он не граби и последњу прилику да у свом последњем, кратком, писму, пред одлазак из оних крајева, топло захвали провидуру Приули на показаној љубави и на обећању да ће учинити кораке код своје владе за његову породицу? И зар све то не открива готовост Џафер-аге да се врати својој породици, старој вери и млетачкој служби, са чим ће престати и свака штета за Републику од његова рада у суседном крају, у коме она гледа опасност за своје интересе?
Али, Џафер-ага воли и свој родни крај, свој Грбаљ. Њему пада тешко што Република није довољно моћна да заштити његов Грбаљ него га оставља сама себи да се сам брани од надмоћнијих Турака и да пропада у тој неравној борби. Још теже му је кад помисли да Турци могу остварити своју претњу па раселити његове Грбљане а на њихова огњишта довести потпуно други свет. На што ће њему да се враћа тамо? При назирању такве стварности у његовој глави породила се мисао да се Грбаљ - на чијем је прелазу у млетачко поданство он највише радио, и при томе му очекивао друкчију судбу - може спасти само повратком под султанову власт, јер ће га Турци тада оставити на миру, а Млечићи, немоћни, не могу му учинити зла. То је било његово уверење засновано на стварним чињеницама, и он га није крио. Он га је отворено исповедао Млечићима у исто време кад је обећавао да ће се вратити старој вери, породици и Републици. Он јасно двоји свој случај од потребе да се Грбаљ сачува од даљег турског уништавања. Решење та два питања за њ није у нераздвојној узрочној вези. Његов случај зависи искључиво од њега, кад већ Република хоће да га прими и мами га; а Грбљани се не могу одржати, кад сами нису у стању, а Република није моћна, и ако се на то уговором обвезала, међутим Турци хоће да остваре претње своје освете, зато се прибегава најцелисходнијем. Уосталом Џафер-ага, иако не отворено, ипак прећутно, доста јасно каже Млечићима, да они нису довољно моћни да испуне! обавезу примљену на се, кад су примили Грбаљ у заштиту, и да га зато треба спасавати како се једино може и да их у току преговора не увреди отворено, Џафер је готов да сву кривицу свали на своје Грбљане, говорећи за њих да су зли и опаки људи, да су чак неверни, и да су једини узрок турском пљачкању све которске крајине.
Са таквим гледиштем Млечићи се нису могли никако сложити. Њима није било стало само до тога да се Џафер-ага поврати у стару веру и да од Џафера постане поново Војин и млетачки поданик. Они су у први мах налазили да ће уклонивши њега отуда у исто време отклонити питање поновног потчињавања Грбља и осталих придобијених општина султану, и то потчињавање добровољно. Јер је тежиште овог питања за њих било у таквом начину потчињавања тих општина. Њихово добровољно потчињавање султану није само лишавало Републику бесплатне одбране града Котора и околине му, него би је и за у будуће лишило потребне јој територије, коју ако тако буде изгубила, не може је тражити за се ни при евентуалним преговорима за мир с Портом. У том случају и при онако слабој ратној акцији с њене стране за Републику је та територија неповратно изгубљена. А Џафер-ага ради баш на томе.
За Републику је, дакле, опасност била у самој идеји, којом се бавио Џафер. Он је, види се јасно, био њен творац. Самим тим он је себе обележио непријатељем Републике. А кад он то отворено исповеда, ради на томе, заступа је код суседних паша, и од Републике тражи пристанак на њу, он је за ову у толико опаснији. За Републику је било сасвим споредно питање чим Џафер правда то као потребу. Она је имала својих посебних интереса, који су гутали тадашње интересе становништва придобијених општина и који би се поклапали с интересима највећег јој не пријатеља Порте. С тим се Република није могла сагласити, а још мање да се оправдање тога тражи у њеној немоћи да сама заштити ту територију. Па кад идеја о добровољном потчињавању тих општина султану није остала у глави Џаферoвoј, него је он и радио на њену остварењу, па ју је прихватио и скадарски паша Јусуфбеговић, Млечићи су нашли да им је, под таквим погодбама непотребан Џафер-ага, и да је најбоље да њега у опште нема, јер тада неће имати кога да на једној страни ради за ту идеју код паше и на Порти, а на другој да мути код становника придобијених општина. Зато су се и вратили на ону ранију одлуку Државних Инквизитора од 1 јуна: да Џафер-агу треба уклонити с овог света, која је и била донесена у таквим идејама.
Млечићи су овом приликом напустили начела еластичности своје политике и гледали непосредни свој интерес кроз наготу једних чињеница, занемаривши друге и не улазећи дубље у модалитете решења овог питања. Али не сви.
У току преговора са Џафер-агом которски провидур Приули био је дознао да је Џафер поред раније познатог писма збору грбаљском послао и једно писмо својим синовцима Мартину и Раду и свем браству Тујковића, а друго попу Глиговићу, Луки Шћепчеву и осталим Маинама и Поборима. Приули је затим имао та писма у рукама. У првоме од тих писама Џафер је јављао својим Тујковићима како им је раније из Плеваља послао веровно писмо султаново и друго Мехмед-паше Јусуфбеговића, а да им сада шаље пашино писмо с позивом нека буду што су и пре били, т. ј. султанови поданици. Јавио им је да ће Бог, султан и сви везири опростити и њима и свему Грбљу све што је дотле било, али зато нека му дођу на Цетиње, па кад буду дошли и остали Грбљани, да их измири са султановим представницима, те да остану у својим домовима и на својим имањима, и зато нека се не боје никога до Бога. У другом писму опомињао је Маине и Поборе, да је султан послао војску на њих што су се одметнули од њега, и да тако не могу остати, него нека се потчине султану па да буду како су били, јер нека знају да је султан издао заповест, по којој се опрашта свима који су се предали Млечићима и убијали Турке, ако се врате под његову власт; не потчине ли се на леп начин, Турци ће их силом истeрати отуда и на њихово место населити Клименте.
Которски изванредни провидур Приули, и ако је имао у рукама ова писма, ипак је сматрао да би за Републику било добро, ако придобије Џаферагу на своју страну. Он је налазио да ће са придобијањем Џафер-аге на млетачку страну бити решено питање останка тих трију општина под Млетачком влашћу. Јер како је Џафер-ага тај што углавном и ради на томе, међутим свима млетачким повереницима изјављује да је такав његов рад привидан, да би остао у милости код Турака, Приули је сматрао да ће тај рад и опасност од њега престати, чим Џафер-ага пређе млетачку међу. Зато кад је послао главном провидуру и та писма, као и она ранија, и саслушања повереника и Џаферагина зета, препоручио му је као корисну ствар за Републику да се настави започети рад с Џафер-агом.
Зен, међутим, није прихватио тај предлог. А није га прихватио из два разлога: прво, што је тада имао у рукама и друкчије наређење од владе из Млетака, сасвим друкчије од онога од 11 јуна и поруке по Јову Црногорцу, и друго, што је из Котора имао и друкчијих извештаја о Џафер-аги и о његову раду од извештаја изванредног провидура Приули. У Котору је живео и био старешина над једним одредом војника територијалаца Виченцо Болица (Грбичић), који је, мимо провидура Приули, пратио рад Џафер-аге и о томе извештавао непосредно главног провидура у Задру. Изгледа да је још раније било неких несугласица и мржње између овога и Џафер-аге, док је био у млетачкој служби на тој крајини, и да је после тога Грбичић радио против Војинова ослобођења из ропства и против његове породице. Па и кад се ово Џафер-ага појавио у суседном крају, Грбичић је својим писмима непосредно слатим у Задар провидуру Зену много допринео да се прекину започети преговори с Џафер-агом и да се даљи рад упути сасвим супротним правцем. Исто така, судећи по једном месту у Зенову писму Грбичићу, изгледа да је овај из Котора био развио интригу и против изванредног провидура Приули, који, ма и за кратко време, постаје код главног провидура Зена споредна, подређена, личност према Грбичићу, који ужива веће поверење.
Више дана после извршене поруке Државних Инквизитора, послане му по Јову Црногорцу и њихове писмене одлуке од 1 јуна о придобијању Џафер-аге на млетачку страну, главни провидур Зен био је добио писмену одлуку Инквизитора од 1 јуна, по којој је требало Џафер-агу уклонити с овог света, убити га. И ако се у велико радило по каснијем наређењу Инквизитора о придобијању Џафер-аге, и од тога очекивао повољан резултат, Зен је нашао да нема зашто да не узме у поступак ово раније и оштрије наређење, па је приступио његову проучавању тражећи начина како да га оствари. И већ је неколико дана како се бави тим питањем, кад му стиже прво Грбичићев извештај од 17 јула, с више података у смислу одлуке Инквизитора од 11 јуна, а сутрадан други од 18 јула, у коме је Зен нашао потхране за извођење наређења Инквизитора од 1 јуна. У овом другом извештају Грбичић је јављао, ако Џафер-ага што пре не пређе Млечићима, да га треба убити, јер је утицај овога на скадарског пашу Јусуфбеговића кобан по интересе Републике, и скадарски паша, слушајући његове савете, упропастиће сав онај млетачки крај. Грбичић, радећи на овоме мимо провидура Приули, нуди се за тај посао и обећава, ако му се то нареди, да ће се сав заложити за рад у том правцу и извршити наређење. У вези с тим предлагао је да убиство не извршује млетачки него турски поданик. Не каже разлоге томе, али то није тешко докучити. Тако је било у традицији Млетачке Републике: сваки пут у сличним приликама тражен је туђин а не Млетачки поданик, да се Република може бранити од тог срамног акта. Овде пак постојао је и један посебан разлог: да се код Грбљана, и у првом реду код родственика капетана Војина, не изазове мржња према Млетачкој владавини и да то не донесе кобних последица. И пошто тај турски поданик по извршеном делу не може остати и мора побећи с породицом на млетачку територију, оставивши на турској све што има, потребно је то лице наградити не само поклоном него и дати му сталну плаћу. Изгледа да је Грбичић већ имао лице коме би поверио тај задатак, а он је тај који би њим руководио. Зато је тражио од провидура Зена нека се њему то нареди, па ће он известити которске провидуре да и они знају о томе, али ће он извршити наређење.
5 августа, главни провидур Зен послао је Државним Инквизиторима извештај о свему што се дотле радило по афери Џафер-аге Тујковића. У прилогу послао је дотле вођену преписку између которског провидура Приула и Џафер аге, саслушања повереника који су се састајали с овим, извештај Грбичићев и свој одговор с упуствима, писма скадарског паше и Џафер-аге Грбљанима и осталим општинама. Писма српски писана послана су у италијанском преводу, а она у којима је било речи о убиству Џафер-аге у шифри, као што је у шифри био и цео извештај Зенов, да се не би прокљувила тајна. Пошто су постојала два наређења млетачке владе, од којих једно искључује друго, а сама влада једним није поништила друго, то Зен има у виду обе комбинације, али није у недоумици за којом ће поћи. Кад пише о оној блажој мери, којом би се омео рад потурице Џафер-аге, о његову придобијању на страну Републике, он као да хоће да је истакне па је поткрепљује једном новом чињеницом. Говорећи о писму Грбичићева повереника, који се састајао са Џафер-агом, о писму у коме је тај јављао како Џафер-ага и није дошао пред врата града Котора због чега другога него да новопридобијене општине сада придобије да признају султана за господара и да ће се на тај начин обезбедити Котор, Зен наглашује како се то не слаже с изјавама Џафер-аге освојој оданости млетачкоме дужду, па је због тога питао капетана Стражу, није ли у разговору са Џафер-агом дознао што ближе о томе, и да му је овај на то одговорио: да му је капетан Војин изјавио да су му они позиви Грбљанима, Маинама и Поборима само привидност, да би сачувао поверење и глас код Турака, а да је у души одлично расположен према Републици и да жуди да пређе на млетачку страну. Шта више шаљући цео тај свежањ тајних хартија у Млетке по том истом капетану Стражи, Зен моли Инквизиторе да се од овога подробније обавесте о Џафер-аги и о његовим намерама. У ствари Зен јасно нагиње оној другој комбинацији са Џафер-агом: да га треба убити. То се види из оног његовог писма Грбичићу, кога је, без оклевања, чим је добио закаснелу одлуку Инквизитора од 1 јуна, Овластио да, и мимо которских провидура, ради на том убиству, с тим да ће коначно одобрење добити из Млетака накнадно. А то се види и из овог извештаја Инквизиторима, где се у почетку опширно задржава на тој ствари, образложава упуства дата Грбичићу, па се при крају поново враћа на то питање и тражи да му се из Млетака пошље потребна доза отрова, пошто га у Задру нема нити се ту може спремити такав, од кога ће бити сигурног дејства.
Већ се зашло у месец септембар, а главни провидур Зен није имао никакве вести из Млетака. За то пак време међу личностима ангажованим у овој афери десила се једна промена, којој се узрок не може наћи у сада познатим ми изворима. Лица, које се највише ангажовало у раду на придобијању Џафер-аге да пређе на млетачку страну, а да се не прибегава његовој насилној смрти, которског изванредног провидура Приули, нема више на том положају. Али руковање том афером из котора није ни у рукама каваљера Грбичића. У место њих тим радом рукује нови изванредни которски провидур Морозини, који је за ону одлучну меру против Џафер-аге, али за извршење те намере тражи нове путове и нова лица. У једном писму главном провидуру Зену, које је овај шифровано приложио своме од 2 септембра и послао га Државним Инквизиторима, Морозини изјављује да се мало наде може полагати у успех Грбичића, према томе како му је овај изложио свој план, али да исто тако не верује ни у успех Јова из Љуботина, да ће моћи превести Џафер-агу под млетачку власт, па зато предлаже, ако треба наставити рад на томе и надати се неком успеху, да за то употреби друга лица, али тако да ова дотле ангажована ништа не дознају о томе.
Каква је била преписка измењена између ове двојице у овом питању не види се из познатих ми извора, али се зна да је од руковања тим послом одстрањен каваљер Грбичић, а да је поверен Moрозинију. Зен је, међутим, нестрпељив што му не долази никакво наређење из Млетака нити му се шаље отров, а време пролази и с њим се прилике мењају. Он је с поверљивим актима послао поверљивог капетана Стражу, не би ли на тај начин добио што пре и одобрење његова предлога и отров, а овај се вратио без ичега. Кад је дошао у Задар и изишао пред Зена, Стража му је изјавио да кад је отишао пред Инквизиторе да прими наређење, тамо су му одговорили да је ово послато по једном пераштанском кајику. Међутим и кајик је стигао у Задар 13 септембра, али без писма Инквизитора. У бризи да се очекивано инквизиторско писмо није негде загубило или затурило, одмах је јавио о томе у Млетке и молио да буде извештен шта је с тим, да би се умирио.
Најзад је и то стигло, и коначно одобрење Инквизитора и отров са њим, само не тако брзо, тек у другој половини октобра. Узрок толиком закашњењу јамачно је исти као и у другим сличним приликама: што ни у Млецима, у орманима Већа Десеторице с натписом Secreta secretissima, није било готова отрова па га је требало спремити, и док је то пролазило кроз све уобичајене формалности, прошло је неколико недеља. А застој је лако могао наступити и зато што је влада у Млецима видела из добијених извештаја да се личност, за коју се тражи отров, измиче с терена, на коме се против ње успешно могао употребити, па зато и није хитала с његовом пошиљком.
Писмо Државних Инквизитора, којим је одговорено на Зенов предлог од 5 августа, није сачувано, али да су Инквизитори усвојили предлог и коначно наредили убиство Џафер-аге, јасно је, кад се зна да је из Млетака послан oтров намењен овоме и да је „кутија са састојцима”, добро позната провидуру Зену, крајем октобра била у рукама изванредног провидура которског Морозини, који јавља Зену да ће их употребити на корист Отаџбине. Морозини пак, који је одмах био расположен за убиство Џафер-аге, још више је за то, кад је у изјави једног Пераштанина, који је био заробљен од Турака, и док је био у ропству налазио се и разговарао с Џафер-агом, нашао потврде о овоме и о његовим смеровима, који би правдали употребу отрова. Морозини је, или не проверавајући те нове податке, или можда чак и сарађујући на њихову стварању, похитао да их достави Зену, а овај влади у Млецима, да их још више утврди о оправданости те мере против Џафер-аге.
Тај Пераштанин, по имени Никола Шилопи, био је заробљен од Турака код мориња и одведен прво у Нови, а потом у Требиње. Тада се тамо бавио Џафер-ага, с којим се добро знао, у своје време примао га у свој дом, и њега и породицу му на свом броду превозио у Млетке. Кад га је - прича Шилопи - видео Џафер-ага, обрадовао му се и пољубио га је, сео поред њега и разговарао, и после неког времена израдио му код паше да га пусти у слободу и врати дома. И Шилопи, коме је Џафер-ага учинио такво доброчинство, кад је прешао границу, дошао је у Котор и провидуру Морозинију дао података о Џафер-аги, који потпуно одударају од свих раније познатих, до којих је био дошао Морозинијев претходник Приули.
На првом месту Шилопи изјави како му се Џафер-ага жалио да је тражио да му на састанак дођу кћи и зет му, али да то није допустио изванредни провидур, па га је то љутило као и интернирање жене му и синовца у Италију. Даље му је рекао како има једну тајну, и која се много тиче тог провидура, али да му је не може казати. Шилопи је, прича, покушавао на све начине да сазна ту тајну, али без успеха. Ну, колико је могао докучити из разговора са Џафер-агом, мисли да овај намерава, кад му дођу кћи и зет, да их задржи и не пушта више натраг. Додао је још да је Џафер-ага грдно претеривао у оцртавању њиховог несрећног стања и беде у којој проводе дане.
Қ