Dr. Lujo knez Vojnović - Pismo "Jedinstvu"

 

Gospodinu uredniku „Jedinstva“

Spljet

Gospodine Uredniče!

 

U br. I.og. Vašega cijenjenoga lista zabavili ste se oko moje čedne ličnosti prigodom moga formalnoga stupanja u javni život, pa, mimo nekoliko srdačnih riječi, na kojima Vam blagodarim, pozvali ste me da „jednom uvidim da se ne nalazim na „stazi svojih slavnih predaka, svoga oca i brata.“ 

To je već treći ili četvrti put što jedan hrvacki list šalje topli poziv „izgubljenoj ovci“. Do sada sam vazda mučao, jer nijesam nikome priznavao, kako ne priznajem ni sada, pravo da me interpeliše o mojim narodnim osjećajima. Ali sada ne mogu i ne smijem više, jer ne bih bio rad da javno mnenje primijeni na mene onu talijansku: chi tace conferma. 

Red mi je, dakle, izjaviti Vam, da se u porodici koja broji najmanje pet sto godina istorije, kako je moja, tradicije ne broje na kratke perijode od trideset godina, ma kako te kratke perijode slavne i časne bile. Pun udivljenja za javni rad moga oca, (râd, koji je nekada, u drugom obliku; bio i Srbima i Hrvatima zajednički) ja osjećam da mi u žilama struji srpska krv, ona ista što je strujila u žilama kneza Vojislava Vojnovića, Velikoga dvorjanika Cara Uroša V., kneza Nikole Altomanovića Vojnovića, antagoniste Cara Lazara, kneza Miloša Vojnovića, sestrića Cara Dušana Silnoga, i mnogijeh drugijeh Vojnovića, koji po srpskim i po ruskim poljanama sve do našega vremena mačem napisaše nekoliko svijetlih stranica istorije srpskoga naroda. Pa kako oni nijesu drugo mogli biti do srpski velikaši, tako i ja, njihov ništavan potomak, nijesam i ne mogu drugo da budem nego Srbin, pripravan dati svoj život za slavu i veličinu srpskoga naroda. 

I tijem bih mogao zaglaviti, ali ne smijem da jedno premučim. Ja nemam „velikoga upliva“ u pravcu uregjivanja lista „Dubrovnika", a i ono malo upliva što imam upotrebljavljam na to, da „Dubrovnik“ bude vazda ono što jest: obrana i stražasrpstva u našoj Atini i u južnoj Dalmaciji u opće, Što se pak odnosi na Vaš svjet “Dubrovniku“ da bude „pošteniji i pitomiji prema hrvackome imenu, hrvackoj prošlosti, hrvackoj domovini" itd. ja bih molio „Jedinstvo“, kao najumjereniji i najmanje srbožderski hrvacki list (a to mu služi na pohvalu u ova tužna vremena) da poruči svojim kolegama nekim hrv. novinama da budu pošteniji i pitomiji prama srpskome imenu, srpskoj prošlosti, srpskoj domovini. Ali, jaoh, bojim se da ne će ni poslušati taj prijateljski svjet, niti da bi ga poslušali Vaši kolege koji rade, po jednome dobro odregjenome i poznatome planu: na zator (srećom nemoguć) srpskog plemena i velike srpske misli. 

Primite, Gospodine Uredniče, uvjeravanje moga poštovanja, molbom da obnarodite ovo pismo u Vašemu cijenjenome listu. 

Dubrovnik, 6. Januara 1896. 

Dr. Lujo knez Vojnović

1896.

Паштровићи - Стијепо Савов Греговић - Миковићи

Паштровићи 

Јануара 1896. 

У Паштровићима, у селу Кастел-ластва, мјестанцу убавом, на обали, а које своје име носи по тврђави цара Душана, Српског силног уснуо је у Господу, вјечни сан, Стијепо Савов Греговић, банина српска, зорна. 

Посљедни куцај Стијеповог срца родољубног искуцао је 22. пр. м. у један четврт сата посље подне. 

То бјеше посљедњи куцај срца које је свагда родољубно куцало: скоро 82 године. 

Стијепо бјеше огранак старе историчне куће Миковића: која своје племство броји од цара Душана, а који су јој на основу Душанове повеље, и Млечићи признали и потврдили. 

Уз остале племићке куће, и ова се, по пропасти косовској, из Видина, града Србије, пресели у Црну Гору, витешку поносну, да брани искру слободе српске, те је уз Балшиће-Црнојевиће, бранила остатак српске слободе. И данас се у „Црмници“ прича, како се је некад говорило: „Стани земљо, докле дође сила Миковића!“ 

У Црмници се и данас налази њихова задужбнна црква Богородичина, која се зове: „црква Миковића“, а мјесто гдје су пребивали: „Миковина”. 

У историји налазимо на име „Радича Миковића“, Душановог „протовестијара“, коме је Душан даривао хај и не хај, и „ђурђево брдо“, и касније, на име: Андрије прозватог „Паштровића”, коме Дубровчани пишу, као Балшином војводи, да не чини квара Котору граду. 

Једног дана убију, из бусије, Бољевићи 70 Миковића нападнувши их ненадно! Виши дио остатка од Миковића пресели се у паштровску гору, и на даровштину Душанову и данас се само налази једна кућа Миковића у Црмници у околинн варошице „Вир-пазара”. 

Једна породица сиђе на „Челобрдо”, данашње, угледно Паштровско село, и Глигор од те породице, западе у крв, и због ње пресели се у Брајиће. Немогући ту остати, пресели се у Кастел-ластву, и његови се потомци прозваше по њему „Греговићи”, распростријевши се по Грабовици и Новом селу, у Паштровићима, да тако буду у близини рођацима: синовима Давида Миковића, данашњијем Давидовићима, и Стијеповићем, данашњијем Медиковићима, тако презватијем јер је Стијепо био лијечник од ког су научили лијечити и данашњи „Личковићи“, у Црмници. Они Миковићи који се данас налазе у Угарској имају предикак „племић“, а род им у Паштровићима, није тражио на то потврду од Аустрије. 

Пок. Стијепо слиједио је традицијама своје куће и био је по срцу и души, прави српски племић, говорећи: „Дјецо ми треба да будемо по дјелима „племићи“ као наши стари, па ћемо тад бити и по имену“. 

Доста је да напоменемо да је он „Омер пашине!” године, откинуо све олово са својих мрежа, па га послао Великом војводи Мирку Петровићу Његушу, да с њим гађе српске непријатеље. 

Он је био унук попа Андра Андровића, тако прозваног по Андрији Миковићу, а Љубишом с правом прозваног „Нови Обилић”. За његове српске заслуге одликовао га је књаз Никола најприје с витешким крстом Даниловим, а послије командаторским. 

Његов вјечни растанак осјетиће Паштровићи, јер он бјеше стуб, и лијепа, висока, снажна, црна, мирољубива и скромна слика Косовског остатка. 

Оплакују га многобрјна ђеца, унучад, и праунучад, пријатељи, знанци, и поштоватељи, и ми му с њима повикујемо „Вјечна памјат!“ 

У. Н.  

1896.