Јован Божов
од јуначке куће Белевића; у вријеме турско, а у својим младим годинама носио је
на себе Арнаутско ођело, за појас му двије пушке кубурлије - међу њима нож јатаган.
Једнога дана у 1870 години упути се из Колашина с Крстом Лаиновићем да иду заједно
у Нови Пазар, кад су дошли у Сјеницу отпочину у хан “Ханумин” затеку ту Ахмета Ђаковца
великог зликовца, овај бјеше добро обучен, на њега зелена долама, о бедри му виси
сабља, за појас му двије пушке срмајлије, пита Крста. “Ђе сте кренули? Овај му одговори:
“за Нови Пазар.“ “Е па онда дружина смо да заједно путујемо.“ Крсто климну главом,
али му његово друштво не би пријатно. Пошто неколико отпочинуше окренуше заједно,
тако путујући дођу под неко брдо ђе с коња сјахаше, и пјешке путујући а коње водећи,
Јован се мало заустави, а Крсто и Ахмет пођоше напријед, док ће Ахмет Крсту: “Дај
ми влаше твога коња, да узјашем уз ову страну, јер не могу пјешке, а жао ми је свога
коња трудити”. Овај му одговори: “Дај ги мени твојега коња, да јашем, па ћу ја тебе
овога дати.“ Ахмет се на ове ријечи окоси, говорећи: “Влаше једно нијесу никад Власи
јахали турске коње, него вазда Турци влашке.” У толико пристиже Јован, пошто га
Ахмет виђе ободе свога коња пријетећи да ће му ово платити, Јован и Крсто путујући:
Крсто му исприча овај догађај са Ахметом, Јован са осмјехом рече “Небој се Крсто.”
Стигоше у Дугу пољану пред ханом одјахаше коње, Крсто уђе у хан, Јован мало застаде
пред ханом, којега намјера нанесе и сједе до самога Ахмета Ђаковца. Овај чим га
виђе стаде га псовати, диже руку с намјером да та удари, у толико наљеже Јован и
виђе подигнуту шаку Ахметову извише Крстове главе. Јован стаде на сред хана; извади
јатаган иза појаса и кликну као орао: “К себе руку Турчине, е ти задајем Божју вјеру
паде ти глава на долину.“ Око њега бјеше виши број турака. Ахмет погледу јући по
њима; оћели му који помоћи, но кад виђе да свак ћути и ништа не говори, но упрли
очи у Јована и његов јатаган, спуштајући руку рече Јовану: “Ја с тобом човјече немам
ништа, него сједи да пијемо, но ми је рекао ови каурин влашки, кад смо заједно путовали,
да му дам коња да он јаше, па сам му се зафалио, да ће ми га платити и да ти не
дође, заиста оћаше запамтит данашњи дан, него сједи да те частим кавом и дуваном.”
Јован одговори: “Није то каурин влашки, но мој друг, дигни се одмах с тога мјеста,
а ако нећеш извршићу што сам наумио.“ Ахмету се немаде куђ, диже се, не рече ни
збогм, узе коња пријетећи у путу да ће му га платити. Јован пошто се Ахмет диже
сједе код Крста поздрављајући Ахмета са ријечима: “Бујрум кад гоћ ти је воља.” После
подуже отпочивке дигоше се и они, и упутише се за Нови пазар, но од Ахмета ни трага
ни гласа. Јован и Крсто и данас су у јакоме животу. Питао сам Јована за ови догађај,
али он као и остали Црногорски јунаци не истиче своје јунаштво, него више хвали
друштво, није се упуштао да себе хвали, него ми је Крсто о овоме његовом јунаштву
причао. И заиста је ово једно особито јунаштво кад човјек прегне међу толики број
Турака да учини, а изван своје домовине. Овакви примјери и јунаштво заслужују, да
се не даду заборавит, Јован се показао као храбар војник и у црногорској војсци
потоњих ратова, зато је и обдарен грбом барјактарским.
Нема коментара:
Постави коментар