Нешо Станић
БРДО
ЉУБОВИЋ И ЈЕДАН ЗАПАДНИ ДИО ПОДГОРИЦЕ.
Да је наш народ у прастара времена држао се
побожности, види се по томе, што је на многим мјестима велике цркве подизао, а
малијех црквица ни броја се незна, колико су их подизали. Али та слава њихова не
одржа се свуда за дуго, и то зато, што нас јача сила саби и задужбине разори.
Пошто наше земље запљускаше силни валови са свију
страна, онда се разиграше велике непријатељске силе по нашем огњишту, те
овладаше многим нашим земљама, и остадосмо да служимо туђину, те како ми, тако
и наше цркве јако пострадаше од непријатељске руке, а то у многијем од онијех
мјеста, које је западна вјера заузела, неке су од нашијех цркава присвојили и
назвали их именом својих светитеља, а неке старе наше црквене зидине у њиховим
областима и данас већином називају да су западне вјере, које ће се временом све
изгубити ако се не нађе записано, као што је много
нашега и до сад пропало, па видимо објема очима, да и данас на многијем
мјестима пропада.
А она мјеста, која су под
азијатску управу потпала, то већ знамо како се са тијем управљало, и како се
данас управља. Од много којешта, па и од православних светих домова, многе су
развалили, од којијех на некијем мјестима само се зидине познају, а на некијем
ништа до темеља, а на многијем ни темеља нема, тек само што по предању на род
приповиједа, а многе су цркве и потурчили назвавши их џамијама. Турцима је уза
сваку џамију подигнуто мунаре, оклен позивају свој народ на молитву, за коју је
код нас остала ријеч, да Турци свагда уз ову молитву спомињу: “Недај боже слоге
у кавуре” (ако је то истина, заиста су га јако умолили). Велика је ова казна
божија изливена била на наше предце, која нас још на многијем мјестима прати;
чујемо ђе се све више неслоге и свађе међу нашом браћом распростире; чврсто је
то дрво неслоге на своје трагове коријена разбацило, жалосно је ово позорје, па
докле ће то бити, само један свемогући Бог зна.
Драги читаоци! дуго би било то ређати, па је боље
и невријеђати, него да на ово укинемо па да пријеђемо на горњу слику.
На врху овога брда Љубовића бр. 1. предање каже,
да је била црква, али колика је била и који је храм био, то се незна, само
толико, што се у неколико темељ познавао.
На овом истом брду године 1732. зулуми турски у
Зети и Подгорици, тада Омер ага Аливодић потурчењак предаде Сава Ивезића
Дајбабу из Лешкопоља (село које лежи недалеко до ријеке Мораче) те га жива на
колац набио, а осим овога даде Хусеин паша Ђаковац обезглавити 20 зетскијех
хришћана. (Летопис, књига 141. свеска прва, године 1885.)
На истом овом брду неки
мухамеданац Ало Каписазовић, овдашњи житељ, (који је скоро у овој вароши умро)
године 1870. усуди се те прекопа темељ, очисти камење, загради ови предјел, и
начини на овом мјесту баштину, у коју посеја руметин (кукуруз). Чим је то свршио,
његов један ђетић од 12 година именом Дуљо, те исте године паде с врх пећина
морачкијех висина, од прилике 20 метера доле, који се после дугог и тешког
боловања тек почео опорављати, али друге године пошто Аљо понови радњу на овом
мјесту посијао исто кукуруз, и одмах иза тога умрије му троје ђеце: Ови Дуло,
који је прошле године с пећина пао, друго од 7 година и треће ђевојчица именом
Хава. Кажу да се тако био усилио кукуруз, да таквога није било у овом округу,
али у највећу моћ његову отпочеше дувати сјеверни ветрови (као што могу своју
силу код нас показати), те ово жито све до земље изломише, да је јадни Аљо по
овом брдашцу врше (сламу житну) сабирао, и да од плода његова ни једне оке жита
није у своју кућу унио, што но код нас кажу ни, “сјеме“, и одмах иза тога
одступио је од ове земље, за коју је сам говорио док је жив био: “вала, прве ме
године сам Бог опоменуо, да се прођем овога ваква, (тако Турци називају црквену
својину), кад ми је ђетић с пећина пао и нијесам се хтио оканити, па ево што
дочеках. Ово је мјесто све тако стајало, док наступише ратна времена, на којем
је турска влада шанчеве начинила, као што се и по овој слици види, те је све до
ослобођења на њем турски логор био.
Под овијем брдом на пољу
Чепурке бр.II. била је нека мала црквена зидина, а храм свете Госпође¹) (а сва
је прилика да је ова црквица на Чепурке била капела оне горње цркве на врх
Љубовића). На истом мјесту Митро Мијатов Миличковић овдашњи трговац стар од
прилике до 80 година дозволом Његовог Високопреосвјештенства господина
митрополита Митрофана, подигао је о свом трошку темељ ове цркве бр. III. у мјесецу августу 1890. године, али
несретна изненадна смрт, не допусти Митру да види довршену и украшену ову
грађевину своје задужбине, него у мјесецу јуну 1891. године, који се тако лак
пред своју смрт осјећаше, као да му се беху прве године младости своје
повратиле.
¹) Око које је много
старинско гробље.
Онај исти дан пред своју
смрт пошао је да прегледа сва своја добра, и до самога мрака налазио се у
друштву проводећи говор о раду, трговинама, па и како ће цркву украсити,
додајући како се добро у животу осјећа. Али на жалост човек се за смрт најмање
брине, за коју треба да се највише сјећамо, и да смо вазда приправни тој чаши,
држећи се оне изреке: “Ум за морем, а смрт за вратом”, а наш покојни Митар ту
вечер о смрти ни најмање не мишљаше као да се крвница ни рађала није. Чим дође
својој кући, вечера с чељадима као обично, наслонивши се по вечери и у томе
испусти своју племениту душу. У том тренутку зачу се јаук и плач; притрча народ
и зачуђен постаде кад разумије за смрт пок. Митра. Сјутра дан, народ је
гомилама као обично на покајање полазио. За смрт покојног Митра јавило се
господину митрополиту Митрофану, који је с благословом својим дозволио, те се
сахранио у ову црквицу, те данас његови смртни остатци почивају у својој
задужбини. Лијепе су овакве успомене, који их за живота учини, благо томе кога
жеља за тијем вуче, тај нигда не умире: „јер кад човека самрт нађе, ништа собом
не понесе, до скрштене бјеле руке и праведна дјела своја”.
Прелазимо на Подгорицу бр.
IV. састанак ријеке Рибнице и ријеке Мораче под самијем градом. Под бр. V. стоји тврђава (град стари). За вријеме турске владе, у овоме граду била је смјештена
сва муниција топовска и
пушчана. Али ваљда је хтјела промисао божија, те онда у највећу потребу
Турцима, за вријеме последњих ратова противу Црне Горе, пуче гром у сред ове
тврђаве (града) додаде се муницији, док се на једанпут ненадно затресе цијела
варош и учини се овоме народу као да се појави, “страшни суд”. Постаде велика
узрујаност, и страх обузе цео народ, кад им с висина из ваздуха падаху камење
по њиховим кућама, да се цијелу ноћ тумарало а многи од страха божијега нијесу
смјели ни из куће изаћи. Пошто је освануо дан којега је народ као заштиту
исчекивао, пође се на лице мјеста, ђе виђеше ужас што се догодило. Град
разорен, и многе куће фамилијарне, које су оближње биле. Бр. VI. бјеше као
најгрознији гледати. Неке турске војнике (низаме) ова сила бјеше пренијела
преко ове ријеке, а неке у ову ријеку бацила, а многе под гомилом затрпала, од
којих су тражећи испод урвина нашли многе лешине затрпане. Догађај овога
потреса није могуће перу описати, како се случило у то вријеме; и од тога
времена постаде ова тврђава, у изгледу као да је каква пустош старинских зидина.
Подгорица је као што је
речено колијевка Немањиног дома и многијех племенскијех кућа; она је била некад
и центар просвјете зетске у доба Божидара Вуковића рођеног Подгоричанина, на
који је подаље од вароши к “Везирову Мосту” у мјесто звано, “Ђулиће”, по доказу
старијех налазила се и штампарија, у којем су се мјесту находила оловна слова
од штампарије. У средини Мијећена налазе се неки трагови зетске епископије
засноване св. Савом - од каменог материјала тога манастира на којем су мјесту
саграђени неки турски домови у такозваној: “Ђечевића Махали”. Не далеко овога
манастира на западној страни
налазе се неколико кућа¹) Станића, које су приложене цркви подгоричкој и данас
је својина исте цркве храму св. Георгије.
¹) Код ових кућа постоји
мјестанце звано: „Гувна Станића”, под сличним називом има неколико удута по
зетској равници, као на пр.: “Поток Станића” у говеђи брод на
црногорско-турској граници; - као и куће на ријеци Цијевни, које су данас
државна својина, близу којих се налазе такозвани “Влашићи”, ђе је Станићима
стока љети пландовала, код Влашића при Цијевни с оног краја постоје кућишта у
развалинама, звано: “Покољ”, (о чем һу
у другој књизи као и другим неким старинама писати).
Такође имали су и другу
кућу под само, “Побрежје”, источно од Подгорице при путу за Турску.
По овом се свједочи, да су
Станићи богати били, као што се то и памти. Но доцније су своје богатство
разасули, бранећи се насиљу.
Данашња Подгорица дијели се
на “Миркову варош”, коју дијели од „Старе вароши” Подгорице ријека Рибница; а, “Стара
варош” Подгорица дијели се на „Варош“ и „Мијећен”. Варош је за вријеме турске
владе опкољена била високим бедемом, у обиму тога бедема било је неколико
облијех утврђенијех табаља, од којијех се трагови и данас добро познају, са
неколико врати за улаза највећа су била зетска врата при овом бедему. Источни
дио “Старе вароши” зове се „Мијећен” т. ј. све оно, што је изван старих
варошких бедема. Предање каже: “у оно доба у варош се у велико трговало с
пићем, те на сјеверној страни улице, Џехер Махале одреде Турци неко сједиште за
своје скупове и договоре, и то мјесто назову “Тећија“, које је име и данас
сачувано, на којем мјесту презриво гледаху на велику трговину с пићем у
механама, те ријеше, да свако који с пићем тргује сагради кућу изван бедема варошког,
што је морало по њиховој наредби и бити, те се изван бедема саградио неки дио
кућа, по којијема ово мјесто доби назив: “Мијећен”, што с арапског у српском
преводу значи: “механе”, те тако за кратко вријеме умножи се велики број кућа
на овом мјесту, да су мијећански житељи с варошкијема имали много крвавијех
сукоба, од којијех се на неким мјестима и данас познају на једној и на другој
страни трагови зидина опаљених кућишта.
Подгорица је очевидац
многијех дана обиљежених у српској историји крвљу српском међу тим спада и
сукоб једнородне браће Црнојевића по Љешкопољу. Осим осталога Подгорица је
виђела и страдање многих вриједнијех својих синова, које немилостиви Исљамци на
коље натицаху, вјешаху, сијецијаху, осим домороднијех страдаоца према овђе наведеном.
У оно доба имали су Аливојводићи у овој вароши царскијем ферманом неке
повластице, а куће су им биле близу данашње „Сахат-куле”, ђе се по називом
њиховијем и називала махала Аливојводића, близу које је и табја под називом
њиховијем била; при овој табљи налазила су се велика врата, која су се називала
„Зетска врата”, од којијех се је пружала до Побрежа улица Зетска, кудијен је
био пут за у варош; овијех врати били су чувари Аливојводићи, близу којијех је
и њихова махала била; на улазак махале налази се и данас волат, кроз који се у
њихове станове улазило. На овоме волту налазе се неке куће, у које памти се, да
је у та доба и судница била, под којом је с десне стране била мрачна тамница,
коју је један мали прозорчић осветљавао, а иста је и данас сачувана. Те према
томе вјероватно је, да је у овој тамници и Господар црногорски владика Данило
доведен и затворен био, кад га оно бестидни Турци на вјеру ухватише, но
промисао свемогућега избави овога мученика и поведе неповредима своме родном
мјесту, који
после очисти Црну Гору од потурчењака, а Његов дом благослови, у којем се је
рађало свечева, велеумнијех пјесника, прегаоца и јунака, из којег је дома рођен
данас сретновладајући Господар Књаз Никола I., ослободилац Зете, који
непоколебиво утврди: „Олтар прави на камен крвави”.
Нема коментара:
Постави коментар