Нешо Станић - Покушај насилног вјенчања уз Велике пости

 Нешо Станић

ПОКУШАЈ НАСИЛНОГ ВЈЕНЧАЊА УЗ

ВЕЛИКЕ ПОСТИ.

Крајем последњег рата у 1876-7-ој години Подгорица је била турској сили логориште, у ком не на окупу било од 50-100 хиљада низама и бажибузука. Ова се је сила окомила на Црну Гору, коју промисао свевишњега и овога пута заштити, те и из овог као из многих дотле изађе побједоносница.

У вријеме логоровања турске силе у Подгорици православни житељи подгорички спремни су били да буду жртвом разуздане мусломаније, зато што су доказивали турске намјере својој браћ Црногорцима.

У то вријеме нека непозната жена дошла у Подгорицу, ђе је постала крчмарицом, код које се варошка момчадија скупљала, међу којом бјеше и глас својом љепотом стекла, и као таква загледала се бјеше у неког Јефта Латковића, којега зажељи имати за домаћина. Једне ноћи вишина њих дошли код младе крчмарице, сједећи прекршћених ногу на простртим ћилимовима, пили су и пјевали: окрајку сеђели су двојица подгоричких Турака : Медо Лукачевић и Мухо Каписазовић, оба млади и што но се каже аџамије, готови да загазе у сваки посо; - пред њима је било пола оке ракије, коју су пијући мезетили луком и киселим паприкама, око њих је оскакивала крчмарица као срна, да им што угоднија њена послуга изађе. Уз разговор рећиће Мухо крчмарици: “имаш ли домаћина”? Нашто му ова одврати: „немам”! – “Па да ти нађемо какво момче”? Нашто ова изјави, да би само Латковића и другог никог узела.

Турци се узгледаше и као да се самим погледима ријеше, да се то без одлома сврши, те рече Медо: - “Спремај се, кад је тако, е ћете се ноћас вјенчати”, а крчмарица му рече: „Не може се, јер су пости”,  - Турци додадну: “Сила Бога не моли, но ајде да идемо”. - Крчмарица видећи да се Турци не шале, а вјеровала је да они у озбиљи могу да чине што хоће, те им принесе још по оке ракије с мезом, а она се стаде спремати. Видећи то и узев за озбиљно, остала се момчадија поче један по један искрадати из крчме, те у мало оста крчма од свију осталије празна, осим жене и Турака, и они изађоше затворив механу, те право у Латковића и зазвекте на врата; но како је било дубоко доба ноћи, свак је спавао, али силно звектање пробудило је Латковића дом, и на питање једне женске: “ко је” додаду Турци: “Отвори”! Укућани се узнемире доласку Турака у то доба, али их мораху примити.

“Акшам Хајрула ! на улазу рекну Турци.” “Добро дошли”! одврате домаћи, - велећи: “За Бога Мехмед-ага, што је ново”? нашто Медо додаје: “Валај није ништа хрђаво ни дао Бог, но овој жени морак (љубав) да се с Јефтом венча те смо зато дошли да се то ноћас оправи”.

“То никако не може бити Мехмед-ага, Бог ти здравље дао, па неће ни поп дат да се зато писне е су ми сад часне пости”, рече Јефтов отац. Турци га оштро погледају те му рече Мухо: “Не мисли зато, ми ћемо попа зват, да то како се ваља оправи нoћaс, е смо овој жени рекли. Изустив ово оду Турци за попа, којему зазвекте на врата. Попа закова мука, скочи из сна питајући “које“, а Турци затраже да им се отвори и да се поп пробуди, те у часу бјеше све учињено – улазећи Турци поздраве попа са „Акшам Хајрула”, што им поп прихвати с “Алах розиола” додајући, што је ово ноћас у ово доба Турци, ваља да је некакав крупни посо и наређује укућанима, да се готови кафа. – “Нећемо кафе” рекну Турци но се нареди, да идемо у Латковића, да по вашему адету саставим Јефта и ону крчмарицу, е смо јој дали ријеч да се то учини”.

“За бога Турци” рече јетко поп, “ваља да знате, да се то не смије од владике чинети у часне пости”. Турци нато набрекнуто рекну : “какве пости и какав владика попе! ко га овођенаке пита, он ти од нас ништа зато не смије учинита, ми ћемо ти зато ако хоћеш и сенет (уверење) дати, да се од њега не бојиш”. Видећи поп да се мора, те се ријеши и крене с Турцима к Латковићеву дому. –

Укућани испрате их до оборних врати, ђе остану гледајући за њима, а богме и плачући, као што су то безброј пута чинили пратећи попа ноћом, да по својој нурији врши вјерске обреде, а осим тога бивало је и на великашке позиве пролазећи сумњивим сокацима, те му се толико и толико пути дом није надао да ће им се жив и здрав вратити, као што је таква прилика и овај пут била. Турци с попом у Латковићев дом дођоше, изненадише се укућани, кад међу Турке и попа Зака виђоше, на којега су се надали, да ће он Турке својим марифетлуком на лијепо одбити, да се тога посла прођу, но сад виде да је ствар уозбиљена.

Иза кратке почивке, пошто посиједају рече Медо попу : “почни попо та’ адет, а ми смо ти свједоци". Поп се довијао како да Турке одбије те ћe рећи: “ама Турци ова жена нема крштенице, те се без ње ни вјенчати по закону не може, а грехота је да вјеру вријеђамо, докле боље разаберемо, јер ја о овој жени незнам од куда је и од које вјере”.

На то Мухо рече: „па пошто попе незнаш које је вјере, а ти је крсти да буде у вашу вјеру, и дадни је ту крштеницу, теке да се то под сваки начин оправи ноћас”.

“Ја би то учинио” рече поп, ”но немам црковнијех потреба, но је све у цркви; а црква као што знате далеко је, те је од нас до ње силовита војска, да се од страже не може никако проћи, па да сам тица; а знате и то, да ми у ту цркву ни у дан не смијемо ходити и отварати је, а камоли у ово доба ноћи”. Кад ово Турци саслушају, увјере се да баш није могуће то учинити, - те одложе вјенчање за сјутра, нашто им поп пристане, са “пеке ефендум”. Те тако Турци смјесте жену у комшилуку, а попа допрате кући, ђе се растану. Сјутри дан Јефто се некуд уклони а за тијем у брзо и умре и за чије смрти и жена некуд отумара, а Турци су о томе рекли: „што од Бога суђено није, неће ни бит”.