Дон Божо Пашковић - Тестаменат

 Тестаменат

 

У име Оца и Сина и Духа Светога и блажене Госпе Марије, моје кућне заштитнице, ја, дон Божо Пашковић, дугогодишњи слуга Божји, одређујем по милости Свемогућега:

 

1.) Да се моја гријешна кућа и све, што је између ње и ограде преда моме нећаку Динку, а уз то и олтар да на њему сваког петка запали двије свијеће и измоли пет Оченаша за покој свију мртвих и један Оченаш за моју гријешну душу.

 

2.) Своју свагдању мантију и ону недјељњу а уз то и црвени пас - златни калеж са плитицом предајем велечасном жупнику, моме насљеднику.

 

3.) Два пара старих ципела и папуче остављам Анти Божијему. Уз то му остављам сво своје рубље: двоје гаћа и треће, које су раздеране, ако хоће. Три кошуље, пет рубаца (сви са плавим рубом). Два пара црних чарапа и један пар плетених. Уз то му шаљем и благослов Божји.

 

4.) Кокошињак, са двије кокоши и јајима, која се на дан моје смрти буду нашла, остављам баби Стани, својој доброј мљекарици. Уз то нека јој Динко врати двије вреће кукуруза и врећу крумпира које смо од ње узајмили.

 

5.) Нека се дио ограде према бунару разруши, јер га дајем на употребу цијеломе комшилуку. Нека се крај бунара стави чаша, да се жедни лакше напију.

 

6.) Нека се сво воће, које буде родило први пут послије моје смрти, раздијели сиромасима а послија тога препуштам Динку воћњак виноградом с тим да вино, добивено од мога грожђа дадне жупу за св. мису а остали плод да задржи за себе.

 

7.) Све остало, ако сам што заборавио, нека се братски подијели међу сиромахе.

Ово сам писао и потписао својом вољом и при потпуној свијести.

 

Слуга Божји

Дон Божо Пашковић

 

На другој страни било је написано оловком:

 

Моја скромна жеља:

 

1.) Нека направе што јефтинији сандук за моје тијело.

 

2.) Нека пред мојим гробом Анто Божји отпјева ову пјесму:

 

Збогом драги родитељи,

браћо, сестре, пријатељи.

Ја се сада од вас дијелим

и са овим свијетом бијелим.

Састајем се с Богом милим.

Нико Шкрњов Кусовац - Једна исправка

Једна исправка

Поводом књиге поч. војв. Гавра Вуковића О рату 1876. год. која је прошле године штампана на Цетињу, г. сердар Нико Шкрњов Кусовац написао је једно писмо једном пријатељу и сараднику Записа. Пошто је писмо, и по исправци коју садржи и, нарочито, по живописности стила којим је писано, врло занимљиво, то га делом доносимо овде:

 

Драги госп. професоре Мило,

                                                                           Христос Васкресе!

1.) Потписатоме је много за чудо, као што сваки дан читате и пребачате књиге и штампајете, како не виђесте ђе војвода Гавро Вуковић опишује бојеве и ратовања црногорска са Турском као да је он сам с тијем командова. А он да је знава све како је било не би писа да је Господар 1876 год. посла из Загарча баталијон његушки и цеклински, ного баталијон љуботињски. Да ли нијеси ти пита и чуја, професоре, ђе је погинујо Саво Вукалов Петровић из Грађана на Грахово 1876 год. у суботу ујутро по Ивањудне, вашему крсноме имену; а да није Саво поша тамо с Цеклињанима, ного с Љуботињанима. Одмах да кажеш да се ово исправи у идући мјесец и стави мјесто Цеклина Љуботињски баталијон и да смо ми у тај бој изгубили 35 мртвија и рањенија Љуботињана, Грађана и Добрљана. Оно своје треба чувати, а не да ви све носе и своје и ваше.

 

2.) .... Би ви Пљешивци казали како је то било у Граховац. Треба да знате и чувате, од кад је свети Петар благословио Љуботињане кад су једно јутро врнули велико хампо цеклинско с Пријевора да не пале Добрско село, па је река свети: „Богу се молим да оружје љуботињско вазда свијетло буде”; и тако је и било: да не јошт никад нико не претече ђе су бојеви. Па ово треба чуват, ере што се прећути то онако остане.

 

А Цеклин се има чим другијем дичити као иједан црногорски баталијон; ма је ово на Граховац наше, и као најљепши бој за нас. Ако је жив Лале Вукотић он би ви каза, ере се је тај дан, идући од Цетиња овамо, био бој под Шкуљевац и Лале пође међу њима ђе су били код Шкрња¹ Грађани сви, Прекорничани, Вигњевићи у колибе пјешивачке оклен су Пјешивци дигли. Турци уфатили пола колиба, а Шкрњо пола, и тако се бој бијо до уре ноћи. Због тога боја па до по Митравудне нама је дава Војвода Петар Вукотић сваке неђеље дана по два пут свакојему војнику по 2 цванцике, а Шкрњу свако јутро по овна; па изијо га или не изијо, њему бљеше ован свако јутро. Лале је и Господару каза под бријест кад га је пита: „Како је тамо, Лале?”, а он је река: „Господару, вазда сам се чудио што онако фалите Љуботињане, а сад не чудим се и више да им говорите, ере је право; то су људи који су сваку пофалу заслужили”. –

 

Читао си негђе ово Гаврово писање; одмах молим ово да исправите у Записе, ере је Гаврово име свуђ у Записе, па му стави ову поправку за баталијоне. Ако ти не можеш ово поправити, јави коме ћу се ја обрнути.

 

Твој Нико Шкрњов.

 

¹ Сердар Шкрњо Кусовац

1929